DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 5.
U KRAGUJEVCU
 
Tri meseca posle sabora u Divostinu sazva o. Jovan Rapajić onaj prvi odbor od trojice u Centralu u Kragujevcu. Pod njegovim načalstvom oni pročitaše sastavljeni izveštaj:
 
O ČUDESIMA GOSPODA NAŠEGA ISUSA HRISTA I NJIHOVOM UTICAJU I ZNAČAJU
Čudiše se ljudi govoreći: Ko je ovaj (Mat. 8, 27)?
 
Pretvorenje: Kao prvo čudo Hristovo navodi sveti Jevanđelist Jovan pretvorenje vode u vino na svadbi u Kani Galilejskoj. Utisak od ovoga čuda na sve učenike Hristove bio je vrlo veliki, što se vidi iz poslednjega stiha: „Ovo učini Isus početak čudesima u Kani Galilejskoj i pokaza slavu svoju, i učenici njegovi verovaše ga“ (Jovan, 2, 11). Ako su se prosti sledbenici Hristovi dotle nešto i kolebali i dvomišljali u veri u Isusa kao Sina Božjeg i Mesiju, poražavajuće čudo na njihove oči u Kani potpuno ih je utvrdilo u veri. Tvoritelj svake tvari pokazao se kao Pretvoritelj, pretvorivši jedan elemenat u drugi. Ovde treba zapaziti, da je pretvorenje bilo kako prvo tako i poslednje čudo Isusovo. U Kani je pretvorio vodu u vino i na tajnoj Večeri vino u krv svoju.
Viđenje na daljinu. Isti jevanđelist koji naziva pretvorenje vode u vino u Kani prvim čudom Isusovim, ustvari opisuje jedno prethodno čudo. A to je viđenje na daljinu u vezi sa Natanailom. Kada je apostol Filip priveo Natanaila ka Isusu, reče mu Gospod: „Prije nego te pozva Filip ja te vidjeh pod smokvom“ (Jovan, 1, 48). Ovo je čudo prostorne vidovitosti Hristove. On je imao četiri vrste vidovitosti: unutarnju (da zna pomisli ljudske), prostornu (da vidi na daleko u prostoru), vremensku (da vidi šta će se dogoditi daleko u vremenu) i večnu (van prostornu i van vremensku, da gleda u nebeske večne stvarnosti). Iznenađen i prestrašen vidovitošću Isusovom, Natanail uzviknu: „Ravi, ti si Sin Božji! Ti si car Izrailjev“. A Isus mu na to odgovori: „Što ti kazah da te vidjeh pod smokvom zato vjeruješ. Videćeš i veće od ovoga“ (Jovan, 1, 49-50). Uskoro zatim svakako je i Natanail bio na svadbi u Kani i video veće čudo: pretvorenja vode u vino.
Isceljenje na daljini. Kao drugo čudo Isusovo u Galileji saopštava Sveti Jovan isceljenje sluge rimskog kapetana u Kapernaumu. Ovaj kapetan kao neznabožac smatrao je sebe nedostojnim da mu Gospod Isus uđe u kuću. Zato mu reče: „Nijesam dostojan da pod moj krov uđeš nego samo rijeci riječ i ozdraviće sluga moj“. Zadivljen Isus tolikom verom jednog neznabošca, ukori njime maloverne starešine Jevrejske, a njemu reče „Idi, i kako si vjerovao neka ti bude“ (Luka 7, 6-7). I ozdravi sluga njegov u taj čas. Ovo čudo, da na jednu reč Hristovu iz daljine ozdravi mladić na samrti, toliko je silno podejstvovalo na kapetana, da on poverova u Isusa. „I vjerova on i sva kuća njegova“ (Jovan, 4, 53).
I tako u slučaju s Natanailom jedan čovek obraćen je u Hristove sledbenike i učenike čudom Hristovog proziranja u daljinu.
U slučaju na svadbi u Kani svi učenici Hristovi utvrđeni su u veri zbog čudesnog pretvaranja vode u vino. U slučaju pak sa rimskim kapetanom, zapovednikom mesta u Kapernaumu, jedan neznabožac i sva njegova čeljad poverovali su u Spasitelja sveta zbog čudesnog isceljenja bolesnika iz daljine.
Možemo slobodno reći, da samim rečima ne bi Gospod Isus Hristos nikada pridobio narod, niti ga uverio u svoju ličnost i u stvarnost svih svojih otkrovenja o nebu i o nebesnom carstvu, bez ovakvih i još strašnijih čudesa. Mada su njegove reči bile svetlije od sunčanih zraka i jače od munje nebesne, i mada su čak i protivnici njegovi priznavali, da „nikada čovjek nije govorio kao ovaj čovjek“, ipak bez čudesa On ne bi mogao izvršiti svoju božansku misiju u svetu.
Kad je propovedao u zbornici „divljahu se nauci njegovoj, jer ih učaše kao onaj koji vlast ima a ne kao književnici“ (Marko, 1, 22).
I On pođe po obližnjim selima i gradovima, praćen množinom naroda. I svuda blagovestvovaše, i zle duhove iz ljudi izgonjaše. A kad jednoga bolesnika od gube isceli, ovaj otrča kao jelen i objavi šta mu Isus učini. Tada narod nagrnu k Njemu još više: zdravi da svojim očima vide čudesa, a bolesni da se čudesnim načinom oslobode od svojih patnji. Slepci su bogoradili, slepovođe vikali, hromi molili za prolaz, uzeti nošeni na rukama, krastavi, gnojavi, krvotočni, gluvi, nemi, nakazni – svi su dopunjavali urlanje ljudi i povećavali gurnjavu i zbrku. Težnja Njemu i samo k Njemu bila je jedina vrpca koja je povezivala tu gomilu potomaka prevarene Eve, kojoj Satana obeća da će neposlušnošću prema Bogu ona i potomci njeni biti bogovi. I gle sada, kako hiljade tih Evinih „bogova“, slepih, gluvonemih, prokaženih, besomučnih, krvotočnih, gnojavih, smradnih, u krajnjem očajanju ustremljeno jure za pomoć Novome Adamu, „poslušnome do smrti“ Ocu nebesnom! Sve ulice gradske behu nabite tom gomilom „tako da Isus nemogaše javno ući u grad, nego bejaše u polju u pustijem mjestima, i dolažahu k njemu sa svijeh strana“ (Marko, 1, 45). K Njemu, samo k Njemu, jedinom zdravom čoveku u vasioni i u istoriji sveta!
Kada posle nekoliko dana uđe u grad, to se ču i razglasi. I navališe i brzo napuniše kuću u kojoj On beše. I tiskahu se na pragu i pred vratima da niko više ne mogaše ući. Najednom njih četvorica otvoriše krov i kroz krov spustiše svog paralisanog rođaka. A kad ga Isus vide, ražali se i reče mu: „Sinko, ustani!“ I ustade odmah pred svima. I svi se divljahu i proslavljahu Boga govoreći: „Nigdje to vidjeli nijesmo“ (Marko 2, 2-12).
I dogodi se jedne subote da Isus isceli u zbornici čoveka koji je imao suhu i zgrčenu ruku. „Pruži ruku svoju“, reče mu Isus. I on pruži, „i posta ruka zdrava kao i druga“ (Marko, 3, 1-5). Tada se starešine narodne, fariseji počeše dogovarati, kako da ubiju Isusa. Jer demoni koje Isus izgonjaše iz jednih ljudi hvatahu se za starešine jevrejske i šaptahu im, kako da se oslobode svog i njihovog najstrašnijeg neprijatelja, tj. Isusa.
Ali narod, narod, osećao je svim bićem prisustvo Prijatelja. Pa kao potoci sa Livanskih gora što se slivahu u jezero, tako se slivahu mnoštva narodna od svih strana ka jednoj meti, ka Isusu Čudotvorcu. „Mnogi narod iz Galileje i iz Judeje, i iz Jerusalima, i iz Idumeje, a iz preko Jordana, i od Tira i Sidona – mnoštvo veliko čuvši šta On čini dođe k Njemu“ (Marko, 3, 8). A kada bi u jednoj kući sa bližim učenicima svojim, „sabra se opet narod da ne mogahu (nemahu kad) ni hleba jesti“ (Marko, 3, 20). Drugom prilikom opet, kada On stajaše na obali jezera, toliko naroda jurnu k Njemu, da je prinuđen bio sesti u čamac, udaljiti se od obale, i sa čamca kao sa predikaonice propovedati o carstvu Božjem narodu načičkanom na obali.
Aj, to blagosloveno jezero! Koliko je na njemu i na obalama njegovim izliveno Božanske mudrosti sa usta najtajanstvenijeg čoveka u istoriji sveta. I koliko je tu nečuvenih i strašnih čudesa pokazao On Bog javljeni ljudima u ljudskom obliku.
Utišavanje bure i ustavljanje vetra: Na tom jezeru On je utišao strašnu buru i ustavio vetar viknuvši: „Umukni, prestani“! I učenici Njegovi, uplašeni pre toga od bure, a sada uplašeni ne manje od čuda, pitahu se: „Ko je ovaj da ga vjetar i more slušaju“ (Marko, 4, 37-41)?
Hod po vodi. Po površini toga jezera On je hodio kao po suvu (Mat. 14, 25).
Ispunjenje mreža: Na tome jezeru Hristos je ispunio i prepunio ribom prazne mreže Petra i njegovih drugova. I to u dva maha, jedanput pre a drugi put posle svoga vaskrsenja (Jovan, 21, 3).
Čudo sa ribom i novcem: Na tom jezeru dogodilo se i ovo čudo: Kada poreznici potražiše porez od Isusa, On, koji ništa ne imađaše, zapovedi Petru da baci udicu u vodu, pa koju ribu prvu ulovi naći će joj u ustima statir. „Uzmi ga i podaj im za mene i za sebe“ (Matej, 17, 24- 27). Zlatan statir.
Umnožavanje hleba: Oko toga jezera, na pustim brežuljcima nahrani Gospod Isus u dva maha hiljade ljudi do sita, i to jedanput pet hiljada ljudi bez žena i dece, a drugi put oko četiri hiljade. Prvu grupu nahrani sa pet hlebova i dve ribice, a drugu sa sedam hlebova i malo ribica“ (Matej, 14, 15-20). „I jedoše i nasitiše se i sabraše komada što preteče dvanaest punih kotarica“ (Marko, 8,2-9), u prvom slučaju a sedam kotarica u drugom slučaju. Prethodno uze Isus hlebove i „pogledavši na nebo blagoslovi“ i dade ih učenicima svojim, a učenici narodu. I svi jedoše, i svi se nasitiše, i još preteče više nego što je bilo. Božanski Sejač i Umnožitelj koji je rekao u priči o sejaču i semenu, da jedno zrno na dobroj zemlji donosi stostruki rod, dokazao je to umnoženjem hleba ne stostruko nego hiljadustruko. Čudo nečuveno i nezapamćeno. No s Božjim blagoslovom sve je moguće, bez Božjeg blagoslova ništa. Srpski narod po svom iskustvu svedoči to kad govori o „hlebu sitom“ i „hlebu gladnom“. Ovim čudom dat je i jasan odgovor onima koji su mogli posumnjati u reči Hristove: „Ne brinite šta ćete jesti“ (Mat. 6, 25). Kada je Gospod završio svoju besedu na gori „divljaše se narod nauci njegovoj“ (Mat. 7, 28). Ali kada on nahrani hiljade i hiljade sa nekoliko hlebova, tada „ljudi vidješe čudo koje učini Isus govorahu: ovo je zaista onaj prorok koji treba da dođe na svijet“, i htjedoše „da ga učine carem“, ali se on udalji brzo u goru sam (Jovan, 6, 14-15).
Isceljenja dodirom haljine Hristove. U velikom mnoštvu naroda koji se guraše i tiskaše oko Isusa obrela se, beše i jedna bolesna žena koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi, i kojoj ništa nisu pomogli ni lekari ni lekarije. Stid ju je bilo i reći Isusu pred svetom od čega boluje. Zato je govorila sama sebi, da prećuti i da mu ne kazuje, nego da dođe nekako do Njega i da se samo dodirne haljine Njegove. „Samo ako se dotaknem haljine Njegove ozdraviću“. Tolika je bila njena vera. I dotače se, i „ozdravi od toga časa“ (Mat. 9,20-22). To čudo nije moglo ne odjeknuti, jer ljudi „počeše donositi bolesnike gde čujahu da je On, i kud god iđaše u sela i gradove ili u planine, metahu na raskršća bolesnike i moljahu Ga da (dozvoli) da se barem skuta od haljine Njegove dotaknu. I postajahu zdravi svi koji ga se doticahu“ (Marko, 6, 55-56). Svi – kao kad ozebli uđu u toplu kuću, pa se svi podjednako ogreju.
Vaskrsenje mrtvih. S naporom se promače Isus kroz guste gomile naroda do u dom Jairov u kome ležaše mrtvac. On dohvati mrtvu devojku za ruku i reče joj: „Djevojko ustani!“ (Talita kumi)!“ I odmah ustade devojka. I svi „začudiše se čudom velikijem“ (Marko, 5, 41-42). „I diviše se roditelji njezini“. I odjek od ovoga čuda beše ogroman. „I otide glas ovaj po svoj zemlji onoj“.
Pa kao što je vaskrsao sa dve reči umrlu devojku tako je opet sa dve reči vaskrsao i umrlo momče, sina udovice u Nainu koga već nošahu na groblje. Viknu Isus mrtvacu. „Momče, ustani!“ Odjednom mrtvac ožive, sede i poče govoriti. Dejstvo ovoga čuda Hristovog na narod bilo je strahovito. Jer kaže se: „strah obuze sve, i hvaljahu Boga govoreći: veliki prorok izađe među nama, i Bog pohodi narod svoj“. Tako prisutni. Ali i otsutni brzo čuše. Jer „otide glas ovaj o Njemu po svoj Judeji i po svoj okolini“ (Luka 7, 11-17).
Tako velika behu ova dva čuda, da užas i strah obuzeše ljude većma nego radost. I svi govorahu: Bog pohodi narod svoj.
O čudesnom vaskrsenju Lazara govorićemo docnije.
IsusJovanu o svojim čudesima: Glas o ovim čudesnim delima prodre i kroz zidove Irodove tamnice i doće do ušiju svetoga Jovana Krstitelja. I posla Jovan dvojicu učenika svojih da idu i osvedoče se, da li je Isus zaista očekivani Mesija. A kada dvojica njih dođoše i upitaše Isusa: „Jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?“ Isus ne odgovori ni jesam ni nisam, nego na njihove oči „u taj čas iscijeli mnoge od bolesti i od muka i od zlijeh duhova, a mnogima slijepcima darova vid“. To ustvari i beše odgovor Jovanu, jasan i potvrdan. I tek onda im Isus reče: „Idite i kažite Jovanu što vidjeste i čuste: Slijepi progledaju, hromi hode, gubavi se čiste, gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima se propovjeda jevanđelje“ (Luka, 7, 19-22). Takav stvarni odgovor morao je utješno djejstvovati na Hristovog preteču, Krstitelja, Proroka i mučenika, a Njegove učenike uveriti, da je Isus zaista „onaj koji će doći“.
Pa i u samom narodu počelo se verovati, da je Isus zaista Hristos, tj. očekivani Mesija. Jer kada Isus isceli jednog demonijaka, nemog i slepog „divljahu se ljudi govoreći:“ nije li ovo Hristos“ (Mat. 12, 27-43).
Kada isceli jedinca u oca od padajuće bolesti, kaže se: „i svi se divljahu veličini Božjoj“ (Luka, 9, 38-43).
A kada isceli gluvonemog izgovoriv jednu jedinu reč: „efata“ (otvori se)! Prisutni se „veoma divljahu govoreći: sve dobro čini, i gluhe čini da čuju i nijeme da govore“ (Marko 7, 32-37).
Zbog ovakvih i ovolikih čudesa talasi od naroda sa svih strana šumili su k Njemu Isusu Čudotvorcu, kroz koga Bog pohodi svoj narod. I posle svakog novog čuda ti narodni talasi bivali su sve veći i šumniji. Tako jednog dana, povestvuje jevanđelist Luka, nagrnuše k Njemu „mirijade naroda, pa stadoše gaziti jedan na drugoga“ (Luka, 12, 1).
I svi koji se obraćahu Njemu za pomoć, bez obzira na stanje i imanje, ili na bolesti ili neduge – svi postajahu zdravi bilo od Njegove reči, ili od dodira Njegove ruke ili haljine. Vaistinu, jedini lekar celokupnog lekarstva. I narod Ga zaista veličaše, obožavaše i ljubljaše.
Tako narod. Ali drukčije starešine narodne.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *