DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 3.
U DIVOSTINU
 
Brat Svetolik Milenković priča kako je on ostavio svoju kuću i familiju u svom rodnom Rudničkom kraju i krenuo u misionarenje, „na teži posao od oranja“. Njegovi ukućani ne srde se na njega što putuje po narodu, i tvrde da zbog njegovih trudova i molitava njihov rad prati Božji blagoslov, i kuća im je sve naprednija.
Nameravao sam, kaže ispričati ovde mnoge slučajeve Božje sile i milosti, što se nazivaju čudesima, a što sam lično iskusio, video i doznao, putujući s obe strane Drine, nekad sam a nekad sa bratom Jevremovićem ili sa Desimirom Starčevićem iz Suvodanja. Ali pošto sam slušao ovog našeg divnog Batu iz Banata i onu našu časnu sestru iz Čuruga odustao sam. Oni su mi potvrdili ono što sam ja odavno želeo znati, a to je: Da li je Bogomoljački pokret u razna vremena bio isti? I sad doznajem, da je i pre sedamdeset, i pre trideset godina u Vojvodini bio istovetan sa našim sadašnjim Pokretom. Kao kad bi jedna trešnja u zimu izgledala suva i mrtva a u proleće ucvatila, ulistala i donela plod. Isti cvat, isti list, isti plod, na istom drvetu. Ili kao reka ponornica što se vidi pa se ne vidi, pa se opet vidi:
Kao neki signal nebesni koji se javi na opomenu narodu, pa iščezne, pa se opet ponovi.
I još mi je milo što doznajem, da se sve to javljalo u krilu pravoslavne srpske crkve. Ja sam čuo da se i kod luterana javljao pokret revnitelja vere, ali posledica mu je bila skoro uvek stvaranje nove verske sekte. Nikad tako kod Srba. Ako je neko od zanesenih Srba išao u sekte, išao je u tuđe a ne u srpske, pošto kod Srba niti je bilo, niti ima sekti. Naš je Pokret, bio i jeste čisto pravoslavni. Srbi vole, na žalost, da se dele u političke partije, ali mrze podelu u crkvi.
To je jedna osobina srpskog Bogomoljačkog pokreta. Druga je osobina velika strogost prema sebi i svom ličnom vladanju. Poštenje, post, molitva, milosrđe, pričešće, čitanje duhovnih knjiga, pevanje crkvenih i drugih pobožnih pesama, znanja svoje vere i liturgije, mobe, pokloništvo, pomaganje svešteniku u crkvi, čitanje apostola, učenje divnog crkvenog jezika. I povrh svega bratska ljubav, tj. bratoljublje i uzajamno pomaganje. Eto, to su uvek bile odlike bogomoljačkog pokreta u okviru naše svete crkve. Bile su, jesu i biće navek s božjom pomoći. Amin.
Brat Milisav Dimitrijević, iz centrale u Kragujevcu. Misli brata Svetolika i moje su misli. Naš je Pokret od početka bio strogo pravoslavni, crkveni i podvižnički. (Mada je neko vreme bilo borbe protiv spiritističkog i sektaškog upliva). To je on i sada. Evo jednog dokaza: Za poslednjih deset godina naš je Pokret dao manastirima preko dve stotine koje monaha koje monahinja. Od kako je sklopljena ova država posle Svetskog rata, i svak se dao na zemaljsku tekovinu i telesno zadovoljstvo, naši su manastiri bez malo bili zapusteli. A pogledajte sada koliko ih je punih kao košnica puna pčela. To je od Duha Svetoga, a ne od ljudi. Jer su neki odmah posle rata počeli voditi propagandu, da se naši manastiri zatvore i pretvore u sanatorijume i druge svetske ustanove. Sve za telo, ništa za dušu. Zbog toga su svi pobožni rodoljubi bili zabrinuti i sa strahom gledali u budućnost. Jer samim takvim rečima i namerama uvređeni su sveti preci naši koji su strojili te zadužbine za spas duša svojih potomaka.
O. Milan Sretenović: Neka se, braćo, niko ne boji što naš broj predstavlja manjinu u ovoj državi. U Svetom Pismu stoji napisano: „ne idite sa množinom u zlo“ Sa kime je Bog, on je uvek u većini. A sad evo ovde ima jedno momče iz Bosne koje želi da otpeva pesmu Zmaja Jove „Uzdanje u Boga“.
 
Momče peva:
Sedam, osam govore
Da bijemo zlotvore,
A zlotvori zboriše:
Nas je malo poviše.
Sedam, osam govore,
Bog će da nam pomogne,
A zlotvori zborili:
Sila Boga ne moli.
Sedam, osam skočiše,
Junački se boriše,
I zlotvore pobiše,
Ma da ih je poviše.
 
Svi prisutni pohvališe divno pevanje momčeta iz Bosne.
Jedan brat uzvikuje: Tako ćemo i mi, ako Bog da, sve bezbožnike i komuniste u ovoj državi. Nećemo ih pobiti, ali ćemo ih savladati razumom, istinom, molitvom i poštenjem.
Brat Stavro Džunić iz Pirota: Naše bratstvo u Pirotu je vrlo jako, pošto i manje seoske grupe iz okoline združene su s ovim bratstvom. Mi smo ponosni što je iz naše sredine i vladika niški Jovan. Mnogo nas pomažu žene, većinom pirotske tkalje ćilima. Prva je hadži Ljubica sa ostalim hadžikama, koje su 1938. godine hodile u Jerusalim na poklonjenje Grobu Gospodnjem. Njima je crkva na prvom mestu a sve ostalo na drugom i trećem. Svi često putujemo po manastirima. Hodili smo čak i u Sv. Naum na Ohridskom jezeru. Od velike nam je koristi i brat Tasko koji je po snu pronašao i obnovio crkvu sv. Ilije i napravio pokraj crkve kuću za odmor i prenoćište putnika. Možda ste čuli kako se kod nas obnavljaju crkve na starim i u korov zaraslim crkvištima, o kojima niko ništa nije znao dok se dotični svetitelj nije nekome na snu javio i zapovedio da mu se crkva obnovi. I bila su mnoga čudesna isceljenja na tim crkvištima. mi smo prost narod, pa valjda nam Bog zbog toga pomaže što ne bi mogli saznati onako kao učeni ljudi. Naši sveštenici u Pirotu niti nam odmažu niti nam pomažu. Ali mi njih poštujemo. Bog sve vidi i svima želi spasenja. Oprostite.
Čiča Ivan Blagojević iz Ratara: Druga braća podnela su vam izveštaj o našim bratstvima duž pruge od Vardara pa do Palanke. A ja ću vam ukazati na najtežu boljku koja naglo raste i preti smrću našem narodu. To je nepoštovanje roditelja. Kao da je došlo ono predskazano vreme kada će ustati sin na oca i otac na sina. Šta pomaže velika država kad je tesno ocu sa sinom pod jednim istim krovom? Poštovanje roditelja zapovest je Božja i temelj sreće pojedinačne i zajedničke. Kroz poštovanje zemaljskih roditelja mi se školujemo za poštovanje našeg pravog i besmrtnog Roditelja na nebesima. Međutim današnja ne blagoslovena (to je blago rečeno) škola uči decu, da ne treba da misle i da veruju ni da se vladaju kao njihovi roditelji. Zašto to? Zato, vele, što su roditelji staromodni, preživeli, glupi, a omladina mora da se kreće napred, (napred pa u krečanu!) i da ima „svoje ideale“ i „svoje puteve“. Gospod Isus nas uči: „Ja i Otac jedno smo“, a našu omladinu svakodnevno uče u školi da govori suprotno tome: ja i moj otac nismo jedno! Čemu to vodi? pitaćete. Ja smelo odgovaram – Paklu. Upravo, to vodi u dva pakla. U pakao ovoga sveta i u pakao onoga sveta. Takvim načinom mi stvaramo od ove velike države veliki pakao. Mi smo želeli u miru odmoriti duše svoje posle onog strašnog rata. Međutim, mi se osećamo u ovom miru uznemireniji nego u onom ratu. Na sve strane zavada mlađih i starijih, jadikovanje roditelja i oholost mlađih, deoba, rascepi, samohvalisanje, nadmetanje u zlu, rasulo, rečju samo greh i pakao. Mogu vam se moje reči učiniti isuviše teške. Ali ja predosećam, da ćemo mi zbog nepoštovanja roditelja, odnosno zbog strašnog školskog trovanja omladine doživeti uskoro kaznu Božju kakva se ne pamti u prošlosti. Zbog toga mislim, da bi ovaj verski pokret trebalo da podrži i Kralj i Vlada i vojska. Šta možemo mi prosti seljaci ako nas gospoda naša ne pomogne? Kola su naša na obronku puta i mi ih još malo pridržavamo. Ko dovede kola do obronka? Pitajte onu gospodu našu koja su otela decu našu ispod naše ruke. Još malo i kola će se otisnuti u propast. I Bogu će biti žao kad moradne primeniti pravdu na grešnike.
Brat Čedo Jeličić iz Kaludre: Čiča Ivan nam je jasno izneo kakve strašne posledice ima gaženje jedne jedine zapovesti Božje. A koliko tek kada se gaze i sve ostale. I praznovanje nedelje jeste zapovest Božija. Pa pogledajte, kako se ta zapovest omalovažila do ništa u našoj zemlji. Koliko je puta narod iz okoline Varvarina molio vlast da nedelja ne bude pazarni dan u tom mestu pa ništa. Ja znam kao i mnoga naša braća iz Levča što znaju, kako su zlo prošli svi oni koji su bez velike potrebe radili u svetu nedelju. Ali ću vam navesti moj doživljaj. U našem selu bila je samo jedna vodenica. U njoj se mlelo i dan i noć i o svakom prazniku. Gazda te vodenice govorio je: Vodenica ne zna kalendar! Onda ja sagradim drugu vodenicu, ali zabranim da se u njoj melje nedeljom. „Propašćeš Čedo“, govorili su ljudi. A ja sam u sebi mislio: neka propadnem vršeći zapovest Gospodnju. Ali nisam propao ja nego baš gazda one prve vodenice. Odnekuda se proneo glas, ne znam ni kako ni od koga, da je sitnije brašno iz moje vodenice zbog praznovanja nedelje. I narod navali u moju vodenicu. Šesti dan jedva sam mogao dati dževapa navali naroda. Najzad moj takmičar bude prinuđen da zatvori svoju vodenicu. Ne daj Bože, da ja ovo pričam zbog neke dobiti ili osvete. Ja vam ovo kazujem kao jedan od hiljade drugih primera, kako Bog blagosilja one koji drže strogo njegovu petu zapovest. Šest dana radi, a sedmi dan, dan odmora, posveti Bogu svojemu.
Brat Danilo iz Poljane, brat Gavrilo iz Divaca, brat Dragoslav Glišić iz Riljca, brat Desimir iz Suvodanja, brat Branislav iz Skobalja i još više njih navode primere koji potvrđuju ono što je brat Čedo izneo u vezi praznovanja svete nedelje.
Brat Zdravko iz Osečine priča, kako je s naporima njihovo bratstvo raslo. Sveštenik ih nije mario i malena crkva njihova bila je u žalosnom stanju. Sada pak imaju dva mlađa sveštenika koji su postepeno postali oduševljeni bogomoljstvom. Zidaju veliku crkvu Sv. Dimitrija. O njihovoj crkvenoj slavi koja se ranije nije ni držala – sada imaju po hiljadu gostiju iz celoga Jadra i Pocerja i Valjevske Podgorine. „Ali, veli, to nas je stalo mnogo truda i suza. Putovali smo nas trojica peške u Ostrog da se molimo Sv. Vasiliju za pomoć. I slava neka je Bogu i svecima Božjim, sada je sve dobro. Jedan od naše najrevnosnije braće otišao je u manastir u Ohridsku eparhiju, i tamo se zamonašio. To je sada Monah Luka. I on nam mnogo pomaže postom i molitvom“.
Brat Ranko Milenković, pita brata Zdravka: Da to nije onaj čovek iz Osečine što je doveo bio ludu snahu u Studenicu pa ozdravila.
Brat Zdravko odgovara: Jeste, to je on. To čudo ga je najviše i pobudilo da napusti svoju kuću i dućan i da ode u manastir.
Brat Ranko: Hvala Gospodu Bogu, i ja sam se iscelio za jedan dan u Studenici od dugogodišnje glavobolje kojoj sam boljci godinama tražio leka na drugim stranama. Zato ja često odlazim u Studenicu na poklonjenje.
O. Jovan Rapajić: Hajde sad, radi promene, da otpevamo jednu pesmu.
 
Brat Isidor Milenković iz Luka peva sa svojim horom:
 
Gospode Bože moj,
Blagoslovi narod tvoj,
Blagoslovi grad i selo
Da nam bude sve veselo.
 
Gospode Bože moj,
Blagoslovi narod tvoj,
I orača i kopača
I kovača i kosača.
 
Gospode Bože moj,
Blagoslovi narod tvoj,
I u domu domaćina
I u polju čobanina.
 
Gospode Bože moj,
Blagoslovi narod tvoj
Blagoslovi sveštenike
I narodne trudbenike.
 
Gospode Bože moj
Blagoslovi narod tvoj,
Blagoslovi bogoslovce
I nas male bogomoljce.
(I tako redom do kraja)
 
Isidorov hor sastojao se većinom od seoskih devojaka iz Dragačeva. No to nije bio hor kao crkveni horovi po varošima što oni sami pevaju a narod ćuti. Nego je Isidorov hor samo počinjao i vodio pesmu, a sav prisutan narod se pridruživao i pevao. Brat Isidor nam ukaza prstom na jednu devojku, koja je rešena da se zamonaši. Bilo joj je ime Desanka. I zaista ona se docnije zamonašila u devičkom manastiru Jovanju.
Hadži Svetozar Jovanović iz Sm.. Palanke ispriča kako je on lično odveo u Hilendar trideset i tri iskušenika, sve samih bogomoljaca. „Bratstvo Hilendarsko bilo se tako smanjilo da bi se manastir zatvorio ili prešao u tuđe ruke da nije ovoliki broj Srba popunio manastirsko bratstvo“. On, hadži Svetozar, i sada radi da skupi još nekoliko kandidata, pa da pođe i on s njima i ostvari svoj zavet, tj. da se i sam tamo zamonaši. On sada izdaje jedan naročiti list „Hilendar“. „Kroz sedam stotina godina Hilendar je bio glavna srpska kula svetilja. I opet će on biti, samo ako ga mi sada pomognemo da se brojno osnaži“.
Brat Stanko Maričić: vrlo je važno ono što je već rečeno o bogomoljstvu kao pokretu u krilu pravoslavne crkve i pod kontrolom pravoslavne jerarhije. Strani agenti hteli su iskoristiti zamor srpskog naroda posle rata, pa su činili sve da od ovog Pokreta stvore jednu sektu. Dolazili su i u Kragujevac iz Novog Sada gde im je bila centrala, govorili, agitovali i delili razne stvari. Bog nas je od njih sačuvao. Mi smo ostali u crkvi i potpuno crkveni. Srpsko bogomoljstvo ja smatram kao jednu rodnu granu na istom drvetu, stablu i korenu. Mi želimo i Boga molimo, da sve grane na tom pravoslavnom drvetu budu rodne i veoma plodne. Naša želja biće ispunjena i Bog će nam pomoći ako mi budemo uložili najveći trud da budemo čvrsti, čisti i čestiti, tj. čvrsti u veri, čisti u svom životu i čestiti prema drugim ljudima. Ova tri „Č“ trebalo bi da izvezemo na svojoj odeći ili na marami, da nas uvek potsećaju na spasonosne tri vrline: na Čvrstinu vere, na Čistotu života i na Čestitost. Tako će naša grana bivati sve rodnija i pomoći će da budu rodne i sve ostale grane na drvetu života, tj. crkvi pravoslavnoj, kojoj je glava sam Gospod Isus Hristos. To troje treba dobro upečatiti u duše dečije. Ako škola ne čini to, no na žalost suprotno tome, onda to moraju neminovno učiniti roditelji i sveštenici. Bogomoljci pak treba da su prvi na tom svetom poslu kao pomoćnici i sveštenicima i roditeljima. Ako su neki bezbožni prosvetnici uzeli za pravilo: Udaljite decu od Hrista, – mi moramo držati jevanđeljsko pravilo: Pustite decu neka priđu Hristu!
Jeromonah Melentije: Jasno je iz svega što je rečeno, da se naš narod u ovoj novoj državi nalazi pred izborom: ili Hristos ili propast! Mnoge potajne sile rade na propasti našoj, a crkva radi za Hrista. Ako je bogomoljstvo kvasac u testu crkve, ono nije ni testo ni hleb, nego samo kvasac. A kvasac služi testu da od njega postane hleb. Prema tome naš Pokret je pomoćni organ naše pravoslavne crkve. Blaženopočivši Patrijarh Dimitrije tako je i shvatio ovaj Pokret, i bio mu je sasvim naklonjen. Ja sam kod njega služio, i to najbolje znam. Tako i sadašnji patrijarh Varnava. Tako i izvestan broj naših arhijereja kao Letić, Nektarije, Jovan i dr. i veliki broj sveštenika. Ja verujem da će i svi ostali vremenom prihvatiti i blagosloviti naš rad. Svi neprijatelji Hristovi i naši su neprijatelji. A koji su za Hrista naši su prijatelji, ako ne danas ono sutra. Moramo se naoružati strpljenjem i držati na umu mudre reči Hrista: Ko nije protiv vas s vama je.
Brat Branko Simeunović iz Bosne: Ja sam blagodaran ocu Melentiju na mudrom savetu, da moramo imati strpljenja a ne smatrati odmah za protivnika ko nije s nama. Ja sam lično požnjeo dobre plodove samo pomoću strpljenja i molitve. I ono što ću vam sada ispričati smatram pravim čudom Božjim. Na Palama blizu Sarajeva nalazi se velika industrija drveta. Jednoga večera ja sam ušao u Radničku baraku, kao da sam ušao u zverinjak. Svađa, vika, psovka, dim od duvana i lupanje čaša. Ja se u sebi pomolim Bogu, ustanem i kažem, da ću da im pročitam nešto iz Jevanđelja. Najednom se sav onaj urnebes okrete na mene. Prašte pitanja. Ko si ti? Šta hoćeš ti? Zar ti nas da učiš? Ko te je poslao? I sva ta pitanja onako masno zapržena grdnjom i psovkom. Drugo veče ja opet dođem među njih. Podele se: Jedni su bili da me treba pustiti da govorim, a drugi su bili protivni. I kad sam ja završio čitanje besede na Gori i održao govor, mnogi su me molili da opet dođem. Treći dan čim sam ja ušao među njih, nastao je mir i svi su me pažljivo saslušali. Posle mene govorili su njih trojica, i svi su iskazali jednu istu misao, naime: Mi smo mislili da si ti došao među nas sa nekom politikom i agitacijom, a sada vidimo da nam ti dolaziš kao prijatelj sa jednom naukom koju smo mi kao deca učili pa zaboravili. To nam baš i treba. I mi smo ljudi iako smo siromasi, pa još i surovi i podivljali kao zverovi, pravi grubijanci. Svi nas preziru pa smo počeli i mi sami sebe prezirati. Ti nam vraćaš nešto izgubljeno i uzdižeš nas iznad prezrenja tuđeg i našeg. Hvala ti, i dolazi nam češće. – Eto, braćo, to sam ja doživeo kao veliko čudo Božije i kao dokaz da se sa strpljenjem i molitvom, a povrh svega sa čovekoljubljem, sve postiže. I voda milujuća glača šiljato kamenje. Dr Radoje Arsović reče: Ovo što brat Branko reče nagoni me da naglasim, kako je misionarski rad među fabričkim radnicima veoma važan. Neki naši misionari plaše se da uđu među radnike smatrajući da su oni nepopravljivi bezverci. A to je potpuno netačno. Evo, u Kragujevcu je najveća državna fabrika. Mnogi fabrički radnici primaju naš list, čitaju naše knjige, pričešćuju se, slave krsne slave i pevaju u crkvenom horu. Ko su radnici nego naša braća? Naš pokret ne sme biti samo seljački, staleški. On obuhvata sve slojeve, sve staleže. Stoji iznad svake partije i iznad svake politike. Ja sam dugo živeo u Kragujevcu kod sestre hadži Milice Jovanović i opštio s radnicima. To su ljudi sa živom i žednom dušom. To su ljudi vrlo inteligentni koji dobro znaju da propaganda koja se vodi među njima radi poboljšanja materijalnog stanja je nešto privremeno. I oni, kao seljaci, i svi normalni ljudi, traže nešto dublje i trajnije, traže hranu dušama svojim. Traže Boga. To su mili i dobri ljudi. Baš jedan od radnika pričao mi je kako je postao pobožan. Na Solunskom bojištu, kaže, neko je davao srpskim vojnicima ukoričen Novi zavet na dar. I on je uzeo i metnuo u levi džep od šinjela. Nije ni čitao. Čak je i zaboravio da ga ima. Pukne puška neprijateljska, njega pogodi kuršum i on padne. Mislio je da je ranjen. Potom je našao rupu u šinjelu i kuršum zariven u onu malu knjigu. „Sveto pismo, veli, spaslo me je“. I on počne od tada čitati tu malu knjigu – najveću u svetu po vrednosti, a posle rata upiše se za našeg člana. Pazite dakle, vi seljaci, ne odbacujte radnike. A vi opet, radnici, ne podništavajte seljake. Svi ste Hristovi. Za sve vas Hristos umre da vas učini besmrtnim sinovima Božjim.
O. Aleksa Todorović: Među nama je i jedan dugogodišnji bogomoljac, brat Boško Topalović iz Konjevića. Najviše njegovom zaslugom sagrađena je i divna crkva u tome selu. On je skroman i stidljiv. Ali ja bih ga molio da kaže neku reč.
Brat Boško Topalović: Ja vam ne umem ništa reći do tri reči koje sam čuo negde od našeg Vladike, a to su: Svečarstvo, zadužbinarstvo i mobarstvo. I mi svi bogomoljci moramo se truditi da budemo kao i naši stari oduvek – svečari, zadužbinari i mobari. Naši članovi u okolini Požege poželeli su i ovrli mobom sve žito jedne sirote udovice. Pa su mi pričali da su se toga večera osećali tako radosni kao da su na svadbi bili. Pa kad se oseća radost od jednog napornog posla, ja mislim to je od Boga. Jer jedan čovek teško može pomoći celom selu, a celo selo može lako pomoći jednom siromahu u selu.
Brat Rajko iz Veluća: Mobarstvo je prekrasna stvar, i ono je od pamtiveka kod Srba. Ali moba može biti razne vrste. Mobom smo mi obnovili manastir Rudenicu. Čitao sam kako su naša braća u jednom selu kod Aleksinca sakupili novac i platili porez za jednog siromaha kome je poreska vlast htela prodati imanje. „Sramota je to za naše selo i za sve nas, govorili su seljaci. To se nikad nije kod nas dogodilo“. Ja držim da je i to moba. I tako možemo uzeti mobu u širokom smislu kao svako zajedničko dobro delo. I na to smo hrišćanskom dužnošću pozvani.
O. Jovan: Brat Rajko je dobar guslar, pa ga molimo da otpeva jednu.
 
Brat Rajko peva uz gusle:
 
„Haj, šta se ono čuje iz daljine:
Jal su vetri, jal su vihorovi,
Jal šumore gore javorove,
Jal sa zemljom trava razgovara,
Jal pevaju na nebesi zvezde,
Nit su vetri, nit su vihorovi,
Nit šumore gore javorove,
Nit sa zemljom trava razgovara,
Nit pevaju na nebesi zvezde.
No služi se sveta liturđija
U nebesnom carstvu Hristovome.
Službu služi Jovan Zlatouste,
I sa njime tri stotin vladika,
Sve vladika zemnih mučenika,
I tri hiljad časnih sveštenika,
Sveštenika božjih ugodnika,
Đakonuje đakone Stevane,
I sa njime sveti Lavrentije;
Sveti Pavle čita poslanije,
Sveti Luka sveto Vangelije,
Krste drži Care Konstatine,
A ripide sveti stratilati.
Oganj nosi Ognjena Marija.
Tamjan pali Gromovnik Ilija.
Sveti Vrači mirom pomazuju,
A Krstitelj vodom pokropljava,
Heruvimi poje heruviku.
A Car slave sedi u prestolju,
Licem svojim nebo osvetljava.
S desna mu je sveta Bogomajka
Ogrnuta zvezdanom porfirom.
Sveti Sava žezal pridržava;
A naroda ni broja se ne zna,
Više ga je no na nebu zvezda.
Izmešani sveci s anđelima,
Pa se ne zna ko je od kog lepši.
 
Brat Blažo Tomković iz Jelenka kod Danilovgrada: Ja sam od onijeh Tomkovića, koji se spominju u „Ženidbi od Zadra Todora“ kao
„Sedam braća, sedam Tomkovića,
Sedam ljutih pod kamenom guja.“
 
Evo tri godine kako ja svakog leta posećujem Ohridske svetinje o manastirskim slavama. Gostovao sam tamo kod kumova, počev od Vladike Ohridskog pa do ribara, seljaka i monaha. Mnogijeh čudesa sam se nagledao i naslušao. Divan je ono narod. Pravi i čisti starosrpski narod. Video sam i zadužbine kralja Vladimira, kralja Stevana Slijepog (Slijepča), cara Dušana i drugijeh velmoža srpskijeh. Većma sam od toga zavoleo Srpstvo i Pravoslavlje. I koliko mi je bilo drago kada sam sada u Beogradu čitao amanet velikog mitropolita Mihaila, što je zlatnijem slovima urezan u njegovu ploču: „Ljubite Srpstvo, ljubite pravoslavlje“. Time je sve rečeno. to je moj program a vidim to je i vaš. Razdragana je danas duša moja na ovom saboru. A žalostan sam što ovoga pokreta nema kod nas u Crnoj Gori. Nego vas molim, dođite k nama. Jer tama je ušla u duše naše omladine i preteći oblaci zgušnjavaju se nad Crnom Gorom. Spas nam je samo u vjeri. Preklinjem vas, dođite nam, tako vam Svetog Vasilija.
Brat Rajo iz Velike Plane: Blagodareći samo javljenim čudesima Božjim, mnogi su od nas vratili se veri i stupili u ovaj pokret. Jedan moj sused sporio se sa svojim stricem koji mu je prigrabio najbolju njivu. U jarosti zbog nepravde on se reši da ubije strica. Uzme pušku i sačeka strica ukraj druma. Bila je noć i jasna mesečina. On stane u senku od drveta, i kad je stric naišao on digne pušku i taman da okine, ali čuje glas kao grom: Ne ubi! On se sav strese i pomisli da je stric čuo taj glas i da će ga opaziti. Ali stric nije čuo ništa i produžio je da korača mirno. On opet digne pušku da puca, ali opet se ču onaj gromovni glas: „Ne ubi, ne ubi!“ Opet je stric produžio svoj hod mirno, jer, očigledno nije čuo ništa. A on se još jače strese, ruka mu klone i puška padne na zemlju. „Tada, veli on, dođe mi u svest da je to Božji glas, Božja opomena“. I zbog toga i od tada kod toga suseda Rajinog nastao je potpun duševni preokret.
Posle Raje govorili su još: Gojko iz Ratkovića, Veselin Milojević iz Rače, Damnjan Đurđević iz Starog Adžibegovca, jedan mladić Lekić iz Mrčajevaca, Milinko Bojović iz Trepče i Jovo iz Obreža.
Brat Jovo iz Obreža reče: Ja sam kašikar i poreklom Ciganin. Nas Cigana ima poviše u Obrežu. Svi smo zanatlije. A što je glavno svi smo kršteni ljudi, pravoslavni hrišćani. Ima nas do dvadeset koji smo članovi Bogomoljačkog pokreta. Trudimo se koliko možemo u svakom pravilu i uredno se pričešćujemo. Mnogo nas pomažu savetima prota Mika iz Bačine i brat Anastas iz Toljevca. Siromašni smo ali od vere smo zadovoljni i radosni. Sva naša braća šalju vam preko mene srdačan pozdrav, a za manastir, oče Igumane, poslali su deset tuceta kašika, s molbom da blagoslovite naš rad i naše duše.
Iguman Mina, očigledno ganut pažnjom onih siromaha srdačno se zahvaljuje bratu Jovi. Po završetku sabora dao je Jovi jednu ikonu kao uzdarje.
Đakon Pande iz Bitolja: U našoj eparhiji postoje samo dva jaka bratstva. Jedno je u Bitolju a drugo u Prilepu. Pitaćete, zašto ne više? Zato, što je sav naš pravoslavni narod u Južnoj Srbiji bogomoljan. Još uvek. I još uvek on pretstavlja jedno milionsko hrišćansko bratstvo. Ja nisam zapamtio tursku vlast, ali sam odrastao i vaspitan usred one generacije koja je živela pod turskom vlašću. Ta starija generacija, u pogledu vere, morala, običaja i društvenih odnosa pa čak i nošnje, ista je kao i sve ostale generacije od Kosova do danas. One su se verom hranile i branile, verom disale, verom sve objašnjavale, verom hrabrile i veselile, sa verom lako rastajale s ovim svetom. Jedina crkva za njih bila je carstvo slobode. I samo pod crkvenim krovom oni su se osećali slobodnim. Tu su oni osećali u punoj meri svoje čovečansko dostojanstvo kao sinovi Oca nebesnog, superiorni nad svojim gospodarima. Crkva im je bila njihova država, i zbornica, i lečionica i zaštitnica. Crkva im je spasavala duše. Telo je pripadalo agama i begovima iza zidova crkvenih. U to vreme, kaže, nisu im trebala bogomoljačka bratstva. Svi su pretstavljali jedno hristijansko bratstvo. Postojala su samo esnafska bratstva versko- ekonomskog karaktera. Svečano su slavili svoje slave. Uzajamno se pomagali, i jedan drugom novac pozajmljivali u četiri oka i moralno jedan drugom rukovodili i kontrolisali. Ali sada se sve to počelo menjati pod uticajem zloshvaćene slobode. Slabo se sad čuje apostolska opomena: „Vi ste na slobodu pozvani, samo neka vaša sloboda ne bude na telesnu želju, nego iz ljubavi služite jedan drugom“. (Gal. 5, 13). I evo, sada su bogomoljačke organizacije postale neophodne i kod nas, da suzbijaju malaksalost u veri i otpad. Naša dva sadašnja bratstva u Bitolju i Prilepu veoma su složna i aktivna. Ona su aktivna u četiri pravca: postojane molitve, opravke starih porušenih crkava, hadžiluci po manastirima, i dela milosrđa. Nekoliko naših sestara zamonašene su u obnovljenim manastirima. Sveti Naum je najprivlačniji za hadžijanje. O čudesima u Svetom Naumu mogu se knjige napisati. Naš vladika je bio odredio popa Gavru Adamovića i mene, da o slavi Svetog Nauma lično beležimo ta čudesa, sa usta samoga naroda. I mi smo to činili dve godine. Jedne godine zapazili smo stotinu i trideset čudesnih događaja a druge stotinu i šezdeset. I to tako traje preko hiljadu godina, tj. ta čudesa u ovoj jedinstvenoj našoj svetinji na Ohridskom jezeru. Od oba naša bratstva ja vam donosim bratske pozdrave i neke darove za centralu u Kragujevcu.
Brat Miodrag Ćusić, maturant iz Kragujevca: ja sam učenik oca Dionisija Milivojevića, sada profesora bogoslovije. Kada je on bio starešina ovog manastira imao je poviše iskušenika od kojih su četiri njih sada monasi u svetom Naumu, a to su: Makarije, Naum, Atanasije i Simeon. Sa njima je i starac monah Atanasije iz Beograda. I ja nameravam biti monah čim završim školu. Škola daje veštinu a crkva karakter. A u našem radu danas je potrebna i veština. Molite se Bogu za mene, da mi ispuni želju i postanem monah radi službe Bogu i narodu.
Brat Anastas iz Toljevca: Od svih čudesa koje sam danas čuo i koje sam čitao u listu, ja mislim najveće se čudo dogodilo s našim selom Toljevcem. Dugo i dugo Toljevac je smatran za najgore selo u srezu Temnićskom i Levačkom. Kad god se dogodila neka krađa, lopov se tražio u Toljevcu. Kad se desila pljačka na drumu, eto vlasti u Toljevac. To je bilo i prošlo. Danas, Toljevac je postao najboljim i najpoštenijim selom u dva sreza. Preokret ovaj ja smatram najvećim doživljenim čudom. A ovo se čudo dogodilo jedino pomoću Novoga zaveta. A ovo što ću reći posvedočiće i brat Boža Čeperković. U vreme rata mi smo obojica odvučeni u lager Nežider. Obojica smo bili bez vere. Ležali smo u baraci sa dva tri ugledna sveštenika kao pop Žika Aleksić, Danilo Šiljak i iguman Teofilo Stevanović. Otac Žika stalno je čitao Novi zavet. Jednoga dana vetar dune i raznese mu listove iz knjige. Ja i Boža nađemo nekoliko listova u dvorištu i iz dokolice počnemo čitati. To čitanje proizvelo je čudo u nama obojici. Mi smo poverovali u Boga. Onda smo tražili celu knjigu, ali nismo mogli naći. Otvorila nam se žeđ za čitanjem te knjige, i opet, po Božjem prstu, ja nađem Novi zavet na jednom mrtvacu i počnemo čitati od jutra do mraka svaki dan. S tom knjigom i oživljenom dušom ja se vratim u Toljevac. I produžim čitati i Bogu se moliti. I da vam ne duljim priču, pročujem se ja kao „vračar“ što vrača pomoću neke svete knjige. I bolesnici počnu dolaziti k meni. Optužen sam kao „nadrilekar“, te sam imao muke i kod policije. Najzad kapetan reče: „Ili je lud ili je svetac. Ostavite ga u miru“. Ja sam govorio da nisam nikakav vračar nego da samo čitam Sveto pismo i molim se Bogu. U Toljevcu nije se znalo za Sveto pismo i ja počnem čitati javno Novi zavet i zdravima i bolesnima. I Bog je pomogao te su neki telesni bolesnici ozdravili kao znak za duhovno ozdravljenje celoga sela. Danas niko ne dolazi k meni da čuje Sveto pismo. Svaka kuća ima ga i svi ga čitaju. Tako isto i naš list i sve bogomoljačke knjige pesmarice. Možemo slobodno reći: mrtvi besmo i oživesmo. Slava Bogu koji želi svima ljudima spasenje.
Brat Stanko Maričić, sekretar Centrale čita pozdravne telegrame, i to od Njegove Svetosti Patrijarha Varnave, episkopa zvorničko-tuzlanskog Nektarija, episkopa braničevskog Venijamina, jeromonaha i profesora bogoslovije o. Dionisija Milivojevića, sinđela Irineja Krstića, starešine manastira Svetoga Romana i još nekih lica i bratstava.
Posle ovih govora na redu su bila pitanja. A Episkop sa nekoliko sveštenika i misionara udaljio se sa engleskim gostima u divostinsku kućicu.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *