ДИВАН

ДИВАН
 
ДИВАН 2.
У ДИВОСТИНУ
 
Од братства Великокикиндског први је узео реч Брат Нико Кекез: Он отпоче да говори о постанку њиховог братства, о тегобама које су имали у почетку. Једино владика Темишварски Георгије Летић био им је наклоњен. Свештеници су их подозревали а народ их је сматрао за неке нововерце. Но то се догађало и на другим местима, све док свештеник није схватио тај покрет као дар Божји српској цркви. Због тога извештај брата Нике није изазвао никакво чуђење. Али даља повест његова заиста је све изненадила и зачудила. Он је причао следеће:
“И кад бих хтео, браћо, нешто лицемерити пред вама, ја то не бих могао. Јер ја сам мртвац жив опојан. И нисам ја сам, има нас у Кикинди четрдесет богомољаца – нешто живих нешто умрлих, који смо за живота опојани као мртваци. А то се догодило овако: У прошлом Светском рату који је водила Аустрија против Србије, ми у Кикинди били смо извештени да су скоро сви свештеници из Краљевине Србије и Црне Горе одведени у ропство! Међу њима и митрополит црногорски Гаврило. Како се проносио глас, да ће и наши попови из Баната бити одведени, а рат се може продужити, то смо се мина једном састанку питали, па ко ће нас опојати кад умремо? И тако, реч по реч, тамо, амо, сви се сложимо да умолимо наше свештенике да нас живе опојају, док се не буду одвојили од нас. Умолићемо Бога да нам то прими као посмртно опело па ма кад умрли. А свак је у то време очекивао смрт сваки дан. Рачунали смо да је боље свршити опело пре смрти него никада. Наши свештеници мало су се колебали да то учине, но најзад су пристали. Кад се опело вршило, ми смо плакали али нисмо туговали. Могу вам рећи, да је по свршеном опелу мир завладао у душама нашим, и ми смо били готови без страха поћи у тамницу, у огањ, под мач или на вешала Христа ради. И никад нам Христос није био дражи ни ближи. Неки од тих четрдесет су умрли, као сужњи или као слободни, а ја сам са још неколико другова ето у животу. Размишљајући о том, да ли смо добро учинили или не, сетили смо се приче о Марији која изли мирисе на ноге Исусове. Па кад се неки зли људи љутише на то Исус одговори: “Не дирајте у њу, она је то дохранила за дан мојега погреба” (Јован, 12, 3-7). А то му је, уствари, био погребни чин унапред, пре смрти на Голготи. Тако и с нама у Кикинди. Нека нам се опрости ако погрешисмо. Али ми смо после рата у онај дан нашег опела чинили многе милостиње и хранили многу сиротињу, ево већ неких петнаест година.
Једна сестра из Чуруга: Наше братство у Чуругу је велико и старо. Чули сте можда, да је наша црква највећа у Војводини. Али поред велике цркве ми имамо и друге две величине, прво нашу дугу богомољачку прошлост, а друго нашег духовног учитеља и вођу проту Теофановића. О нашем покрету у Чуругу писао је још давно знаменити прота и ректор Карловачке богословије Јован Вучковић. Писао је он са љубављу и разумевањем, резилећи једног црквеног старешину, који је све нас презирао и поништавао. У оно време ја сам као девојка пешачила с нашим бачким и банатским богомољцима у наше славне манастире почев од Војловице и Ковиља па до Раванице и Прибине главе. Онда се то звало “Мали Хаџилук”. Ко би три пута учинио тај хаџилук, сматрао се као поклоник Свете Горе. А ко би седам пута, сматрао се као поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму. Девојке су ишле на тај хаџилук пред удају за срећу у браку, а старци и старице за спасење душа. Пред полазак постили смо по три дана, и још три дана у манастирима, па би се седмог дана причестили у оном манастиру у коме би се затекли. Многи су од нас ишли боси, као да идемо на Христов Гроб, а успут смо појали црквене и духовне песме. На путу ми смо били за неке чудо а за неке чудовиште. Једног лета беше велика суша. Све да се спаруши. Кад ми кретосмо на наш хаџилук у Фрушку Гору, молише нас сељаци да се у манастирима молимо за кишу. И ми смо то учинили. У сваком манастиру духовници су радо читали молебан за кишу по нашој жељи. Кад смо били у Шишатовцу, паде киша само онако како душа хоће. То се у Чуругу приписало нашем хаџилуку и молитвама. И углед нашег братства врло порасте. Нека је слава Богу који даје и узима.
Игуман Сретењски отац Атанасије исприча, како је он под упливом Богомољачког покрета отишао у монахе. У његовом селу Бресници богомољство је почело расти после Светског рата. Ојачало је нарочито трудом Попа Алексе Тодоровића, који је тачно онако живео како је људе учио. Србина је тешко занети лепим речима без добрих дела, као ни шареним банкотама без златне подлоге. Српски народ осећа се усамљен у овој новој држави Југославији. Све му је некако постало страно и у његовој сопственој кући сем цркве православне, која једина чува српско име, светиње и традиције, још и барјак национални са крстом. Зато, мислим, да греше они свештеници који с презрењем гледају на овај народни покрет који значи покрет ка Богу једног мученичког народа, одвојеног, несхваћеног и занемареног од интелигенције. Неки попови не желе богомољце у својој парохији бојећи се њих као неке моралне контроле над њиховим животом. Други опет не желе их зато што богомољци захтевају да се уредно служи у цркви. А ја вас уверавам, да многи богомољци, иако нешколовани, знају и разумеју богослужења као да су учили богословију. Ето од чега зазиру нека браћа свештеници. Жале се кад им је црква празна, а опет није им драго кад је црква пуна. Ко ће им угодити? И зашто онда нашу свету цркву називамо народном? По Божјем промислу и молитвама Светога Саве овај се покрет ка Богу почео ширити по свој земљи нашој одмах после рата. Почео се ширити баш кад је најпотребнији био, кад смо после сјајних победа у биткама почели трпети морални пораз за поразом у миру не стидети се ни Бога ни своје историје. Само нас Бог може спасити јер смо, кажем вам, на ивици пропасти. Зато Њему једином треба скрушено да се молимо.
Прота Мика Поповић из Бачине: Ја бих хтео да поновим и на овом сабору оно што сам изјавио на сабору у Светом Роману. А то је да сам се ја осетио правим Божјим свештеником од онда од када сам прихватио богомољце, разумео суштину овога Покрета и благословио братство у Бачини. Како и не бих? Од тада ми је црква увек пуна и препуна. А срце моје пуно нове снаге и радости. Ја препоручујем сваком свештенику, да учини што сам ја учинио. Богомољачко братство у парохији то су крила свештенику. Да је овај Покрет пренет из Француске или Енглеске, сви би га сервилно прихватили. Али зато што је он самоникао у нашем простом народу, многи га подништавају. А ја се питам: Шта велико у српској историји није поникло из простог сељачког народа – устанци, династије, војводе, светитељи, хероји, мудраци, песници, државници? Ми треба да се поносимо тиме што се овај религиозан Покрет јавио баш у нашем простом народу и из народа. Жао ми је рећи, да наша интелигенција више толерише атеизам него богомољство. А то не може одвести добру ни народ ни државу.
Брат Милија Ристивојевић од Пожеге говори о разлици судова Божијих од судова људских. Догодило се тамо на падини Каблар планине, да један осион и самовољан човек упадне у кућу једног мирног сељака. Тражио му је нешто што сељак није могао дати, и он га убије крај огњишта. На суду неколико адвоката бранили су убицу, те овај буде осуђен само на једну годину дана затвора. Апелација и Касација потврде овакву пресуду. Народ је очекивао много строжију казну. И праведна казна је дошла, али не од људи него од Бога. Кад се убица вратио из Пожаревачког затвора он је пијан шенлучио по граду и викао, како ће он убити свакога кога хоће, па ће издржати опет једну годину затвора. Тако он, а друкчије Бог. Те исте године на Тројичин дан оде он на неко весеље. Предвече, на повратку кући, надуше се небеса и засеваше муње, и он се склони у неку кошару. Заблиста муња, загуде облаци, и гром удари у кошару, убије га и сажеже заједно са кошаром. Јавила се правда Божија – говорио је народ и радовао се без злурадости. Тако се и у наше дане обистинила реч Господња: “Ваше мисли нису моје мисли, нити су ваши судови моји судови, ни ваши путеви моји путеви. “Бог је велики и праведан.
Пера Кнежев: Зовите ме Бата из Баната. Није важно знати моје име. Само хоћу да се зна истина о овом Духовном устанку и како је он отпочео код нас преко. Сада је он најјачи овде у Шумадији. Божја је воља да тако буде. Прво зато што је у Шумадији отпочело спољашње ослобођење Српства, па је право да отпочне и унутарње, духовно. Оно од мухамеданаца, ово од греха. Друго и зато што је овај Покрет у Србији примљен од свештеника у Шумадији. Међутим, богомољци су се јавили код нас у Банату много раније као пламен који је букнуо и угасио се. Ево како је то било, по причању моје тетке из Српскога Падеја, старе деведесет година. Углавном, Бог је покренуо једног човека а овај многе људе.
– “Знај синко, причала ми је моја стара тетка, да је благословена кућа Милетиних. Из те куће био је покојни хаџи Витомир Милетин, први богомољац у овој земљи. Не знам кад се родио али памтим да је умро на три године пред први српско-турски рат. Вито је био црквени појац. Био је кажу начитанији и од неких попова а појао је лепше од свију. Био је црквени појац, и то бесплатни. Говорио је овако: “Не појем ја за плату земаљску, него за плату небесну која је много већа. Земаљска пролети кроз уста за месец дана, а небесна остаје увек и до века. И тако, мада ја бесплатно служим цркву, ја сам најскупљи појац на свету”.
Тако је он говорио а ми би слушали и ћутали. Вито је стално учио људе да не брину толико о пролазноме колико о вечноме. Говорио је о посту и молитви, о поклоњењу светињама, о милости и љубави. Оштро је викао на пијанице, коцкаре, дуванџије и псоваче. Истина онда је свега тога мање било, али свака зла почела су се била већ увлачити и међу наш честити српски народ. На чика Виту нико се није љутио када је викао. До хаџилука звали су га чика Вито, а после хаџи Вито. Улетео би чика Вито у биртију па испретурао полиће испред Срба, разбацао карте, а цигаре из уста па под ноге. Псовачима је викао: “Што не псујеш ђавола, него свеце и крст”. И кажем, нико се није љутио на Виту и сви су се стидели. Знали су да он виче из љубави а не из мржње. Свештеника је поштовао, прости Боже, као самога Христа. Данас то већ није тако, него чим почне побожно живети, одмах виче на свештеника, и прави се већи поп од попа. Онда је чика Вито са неколико Банаћана отишао на хаџилук, на Божји Гроб. Када се вратио, дочекан је баш као цар или патријарх. Свакоме је донео нешто из Јерусалима. И мени је дао овај крстић с којим ћу и у гроб поћи. Хеј, хеј, да ми је да душа буде у оном свету где је и хаџи Витина.
Онда се догоди те му умре син од девет година. Мислећи да је то због његовог греха, Вито запости тешко. Заветовао се постити до смрти без зејтина. И то је одржао. Све је кувао само на води. Лежао је на голој земљи. А уочи среде и петка и великих празника преклечао би целу ноћ на молитви. Па онда, синко, имао је Вито виђења и снове. Он је ,све то писао у једној књизи а у другој опет описао је он свој хаџилук на Свети Гроб. Те његове књиге народ је читао са уживањем. Сада ето нигде ни једну да нађеш.
По некој Божјој наредби Вито је подигао у својој авлији један велики крст. Ту је народ долазио недељом пред вече и ту је Вито беседио до саме смрти. Знам, синко, да су се код тог крста многи болесни људи излечили. У оно време говорило се за болеснике: “Води га под Витин крст”. Кад је хаџи Вито умро, хиљаду душа било је на његовом погребу. Ту су били Срби и Румуни и Цинцари, па чак неки католици и лутерани. Сви су га сматрали за свеца. Кидали су парчад од његовог покрова и носили кући. Ето, тако је то било, синко. Смрћу Витином богомољци се умање. Остали смо само неколико нас који смо код Вите учили и који то држимо у тајности. А сад чујем да је Богомољачки покрет потресао сву земљу Србију. Хвала Богу”.
Кад сам ја рекао мојој тетки, да се крећем на овај сабор она се заплакала и рекла ми: “Иди, синко, макар и пузећи. Поздрави сву богомољачку браћу и сестре и спомени и хаџи Виту, да би се његова праведна душа радовала на ономе свету.
Сви су узвикнули: Бог да му душу прости!”
Потом су се ређали говори још неких братствених изасланика. Најзад узе реч –
Игуман Мина: Молим да примите сви к знању да је ручак спремљен од стране манастира Драче за све.
Сви у глас: Хвала, хвала оче игумане, али ми смо сви понели собом хлеба.
Брат Ранко Миленковић из Драгачева: То је наш стари српски обичај, понети собом и за себе и за другога. Нарочито кад се иде на богомоље, на литије и на црквене саборе. Бар тако ми српски сељаци, сваки носи јестива колико може бити за двојицу или за тројицу. Тако смо примили од старих па тако и ми држимо. Да нисмо ником на терету.
Чиновник из Београда; Ја сам превео овим Енглезима оно што је брат Миленковић рекао и они се извињавају и кажу да код њих није такав обичај, него свак се брине само за себе ма куд да иде. Они нису понели ништа. Ако би остали овде на ручку они би платили.
Брат Ранко: То никако да се не дозволи, да се не срамотимо. Гостопримство је света заповест Божија. Какво плаћање! У механи се плаћа. Не требају нам њихове паре. Ми их позивамо да нам буду драги гости. Гост је код Срба господар у кући, а домаћин слуга. Ево и ја их сам могу почастити ручком из моје торбе, а ово је српски манастир где смо сви као у својој најмилијој кући. Од свих домаћинских кућа у српској земљи манастир је најстарија.
Епископ је благословио трпезу и сви су поседали за обед. По завршетку обеда епископ је узнео молитву благодарности, а народ је потом отпевао ову своју благодарну химну Богу:
 
Хвала теби Боже, Домаћине драги,
Хвала ти и слава, Родитељу благи.
За трпезом твојом ми смо гости били,
Задовољно јели, задовољно пили.
На посао сада сложно одлазимо,
Но пре свега Теби хвалу узносимо.
 
Тебе признајемо као хранитеља.
Тебе прослављамо као спаситеља.
Теби се клањамо, пред Тобом стојимо,
Пред Тобом стојимо, песму Ти појимо.
Слава Ти и хвала, Домаћине драги,
Слава Ти и хвала, Родитељу благи.
 
О свесилни Христе, Спаситељу славни,
Теби од нас хвала, Боже православни.
Ти рибаре призва, прослави убоге,
И са пет хлебова Ти нахрани многе;
С пет хлебова малих и са пет рибица –
Још преоста пуних дванаест котарица.
 
Препун си богатства, доброте и миља,
Трпеза је Твоја препуна обиља.
Домаћину нашем подај много хлеба,
Да би и он дао сваком коме треба.
Нека му се име до небеса гласи,
А кандило никад да му с’не угаси.