DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 19.
PLAČ NA SAMRTNOJ POSTELJI
 
Dragi dr Arsoviću,
Otac Jovan Rapajić pisao mi je o bogomoljačkom saboru u manastiru Blagoveštenju, i šta je tamo rešeno. Pa pošto mi je nagovestio da će on ići na poklonjenje u Svetu Goru i preporučio mi da mesto njemu Vama pišem, to ja evo tako i činim.
Razumeo sam vaša rešenja i primio kao opravdana. Najviše me raduje izražena želja vaša da nas dvojica opet posetimo vaš narodni sabor idućeg proleća. Ali, avaj, nećemo moći nas dvojica, nego, ako Bog hoće, samo jedan od nas dvojice. Jer vaš poznanik i moj prijatelj prečasni Karington otišao je Bogu na istinu. Mogu da vam opišem njegove poslednje časove i čudnu promenu pred smrt.
Kad sam prišao njegovoj postelji i pitao ga za zdravlje, on mi ne odgovori ništa nego rukom pokaza na pisma i rukopise iz Srbije.
– Tu, tu pogledaj šta sam sve primio! Kolika revnost za Hrista! Ja se prosto stidim sebe. I naš Vesli bio je veliki revnitelj, i propovedao je i pevao o čudesima Hristovim slično onim prostim seljacima srpskim. Ali ja to nisam osetio čitajući njegove knjige. To sam prvi put osetio u Divostinu, zajedno s tobom. Najpre mi se ono učinilo smešno i sujeverno, potom strašno i ozbiljno, naposletku istinito ali nerazumljivo. Džone moj, ja umirem… Bespovratno odlazim sa stidom i kajanjem. Jer nisam propovedao Hrista apostolskog nego Hrista „modernizovanog“ i „humaniziranog“. Drugim rečima: ne Hrista „Božiju silu i Božiju mudrost“ nego Hrista stešnjenog u okvir ljudske sile koju je Pavle nazvao slabošću, i ljudske mudrosti koju je Pavle nazvao ludošću. Niti sam propovedao Crkvu kao čudesnu i čudotvornu porodicu Božiju nego, kako mi dobro reče neko u Divostinu, kao jedno humano društvo slično Crvenom Krstu. Zaista ovakav propovednik nije Hristu potreban. Zato me Bog i uzima da ne mučim više njegove verne, ukoliko ih ima još kod nas. Tu se samrtnik teško zakašlja.
– Ah, moj Džone, kad bih se ja ponovo rodio, želeo bih ponovo biti engleski sveštenik, ali drukčiji nego što sam bio. Ne bih se klanjao u Jerusalimu Bogu Svevišnjemu, a u Vetilju zlatnom teletu, nego bih bio beskompromisni sluga Hristov i samo Hristov. I sve bi smatrao za trice samo Hrista da dobijem i Hristu da ugodim. Ili zar ne vidiš ti, Džone, šta mi na ovom ostrvu činimo? Ali oprosti, ti si to video pre mene. Video si, da versku istinu – a to i jeste jedina istina u svetu – treba tražiti kod malih ljudi i malih naroda. Kad smo i mi bili mali i siromašni ribari britanskih ostrva, mi smo držali versku istinu sa žarom ribara galilejskih. Kad smo se pak raširili i razbogatili, verska hrišćanska firma postala nam je neudobna i kao isključiva. Ja sada tek vidim, da je isključivost glavna odlika istine.
Tu se samrtnik opet zakašlja i naporno disaše.
– Ovaj… šta sam hteo reći? Nismo mi kao nacija propali, Džone. Ne, to ja ne mislim. Samo smo se zbunili i duhovno razbili. Zbunila nas je mešavina i svaštarija pod širokim imperijalnim plaštom. Ova, po naše duše fatalna imperija kojoj niko nije obećao večno carovanje, zagradila nam je ulazak u carstvo Božije. S nama se zaista dešava ono što piše u Matejevom jevanđelju (16, 26). Ja sad uviđam, ali dockan, da su i danas kao i u početku mali – veliki, siromašni – bogati i neuki – mudri.
U tom se moj prijatelj zakašlja i mlaz krvi proli mu se iz usta.
– Molim te, rekoh, ne govori, škodi ti. Tvoje reči su biser za mene, ali škodi ti, utišaj se.
On malo poćuta pa produži:
– Moram… Džone, da govorim. Ovo je moj testament tebi – i mome narodu. Gle, i pored mnogobrojnih fariseja i sadukeja ima u ovoj zemlji puno naroda koji veruje u čudo i doživljuje čudo. Ali ko javlja ova čudesa Božija našem narodu? Ko pita narod o čudesima Božijim? Pitaju ga o politici, a ne o čudesima. A Bog čini čudesa u Engleskoj, iako ne u onolikoj meri i broju kao u vreme praotaca naših, koji imadoše apostolsku veru i mučeničku revnost. Kam da se kod nas čuje narod u tome! Svake godine mogla bi se napisati po jedna knjiga o čudesnim narodnim doživljajima. Žalosno je što se narod ne pita o nebesnim stvarima nego o zemaljskim. Ali ono što narod smatra nebesnim, naši masonski „prosvetitelji“ i „progresisti“ smatraju sujeverjem. Ako je narod sujeveran u svemu, kako može biti pametan u politici? A oni apeluju na narod samo kad je politika u pitanju. U jednom pismu onim srpskim prostacima ti si dobro rekao, da mi opijeni našom imperijalnom gordošću možemo se vratiti samo praocima našim, a ne njihovim, našoj svetoj veri, a ne njihovoj, što je ustvari jedno i isto – bilo… bilo, moj Džone. Ali ko će nas povratiti? Svakako ne naši bezverni sadukeji kao Jum i Bentham i Džon Stjuart Mil i Darvin i Spenser, nego naš prosti i ćutljivi narod, oni čija imena nisu napisana u novinama nego u Knjizi Života. Hajka protiv Hrista uvek je dolazila od političkih i književnih vrhova društvenih, od onih koji su u ovom svetu prvi, a u onom ko zna gde će se uvrstiti. Tako je to, moj Džone, eto kroz dva milenijuma, a „kad je sa vrhova hajka na Hrista, onda se uvređeni Hristos povlači u donje slojeve, među ćutljive siromahe, ribare, zanatlije, i od njih pravi prijatelje. To se i danas ponavlja kod nas. I mi treba samo da ohrabrimo naše ribare i zanatlije, da ne šapću više nego da viču o čudesima koja Hristos čini među njima. Eto… u tome je spas… u tome… Džone, prosti…i pozdravi…Divostin…seljake…bogomoljce…Srbiju…tamo sam…s njima…
U ponoći izdahnuo je.
Eto tako je završio svoju zemaljsku trku moj – a mogu reći – i vaš bogomoljački prijatelj. Ukoliko se ne protivi vašim crkvenim pravilima molio bih prečasnog igumana Minu da mu u Divostinu održi pomen.
Ako vaše Pokloničko Društvo, koje je poniklo iz Bogomoljačkog Pokreta, bude uredilo putovanje na hadžiluk u Jerusalim, molim vas, javite mi, da bih se i ja mogao pridružiti.
Želeći Vam, dragi Doktore, svako dobro od Boga, pozdravljam srdačno i sve Vaše saradnike i članove, i ostajem
 
Uvek odani Vaš u Gospodu
Džon Paterson

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *