DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 16.
DRUGO PISMO IZ DALJINE
 
Dragi oče Rapajiću,
Primio sam Vaše pismo sa izveštajem drugog saveta i sa natpisom „Jovanjski Stoslov“. Pošto sam pročitao, krenuo sam u posetu mome prijatelju Karingtonu, jer on mi je pisao da ga posetim čim se povratim iz Ajone, pošto se ne oseća dobro.
Na veliko moje iznenađenje, zateknem ga u postelji; pored njega lekar, bolničarka i mnogo staklića i zavijutka sa lekovima.
– Šta je mome prijatelju? upitah lekara pri ispraćaju u hodniku.
– Ne mogu još da pogodim. Ima vatru, ali ne veliku. Nadam se, biće mu bolje.
Karington mi odmah poče govoriti o pismima iz Srbije.
– Oni dobri ljudi, veli, uzeli našu želju sa krvavom zbiljom, kao vojničku zapovest, pa izradili čitave studije o čudesima. Dobro, što si došao, te da im odgovoriš u svoje i moje ime. Svakako ni ti im još nisi pisao?
– Jesam. I evo da ti pročitam. I ja mu pročitah pismo pisano Vama sa Ajone.
– Oho! Pa to si ti mene, Patersone, kao škotski kalvinist daleko nadmašio u ortodoksiji.
– To nikad nisam želeo biti, to jest, učitelj u veri učitelju vere. Logično je da sveštenici veruju u čudesa Hristova jače nego mi laici. Ili kako ti misliš?
– Verujemo, prijatelju, neko više neko manje, svi verujemo. Tu je samo pitanje tumačenja. Neki od nas trude se da sva jevanđelska čudesa protumače prirodnim putem, naučnim metodom. Ti i sam čuješ kako u naše vreme naučnici hoće sve takve retke pojave da objasne sugestijom, autosugestijom, telepatijom, magnetizmom, halucina
– Dosta, čujem to i ja; na jedno uvo čujem, a na drugo izbacujem. No ja tebi kao svešteniku govorim: narod traži od sveštenika čistu i jaku veru, a ne naučno tumačenje vere. Kakvu veru? Veru u čudesa onako kako su ona zapisana u Svetom pismu. Narod hoće, da sveštenik više veruje u ta čudesa nego što veruje da mu glava stoji na vratu, a ne vrat na glavi. Ako narod oseti, da ti ne veruješ ono što mu čitaš iz Jevanđelja, nego objašnjavaš „naučnim metodom“, osetiće se prevarenim i napustiće i tebe i crkvu.
– Dobro govoriš, Patersone, sasvim dobro govoriš, ta i ja verujem u Hrista kao Čudotvorca, ali eto, priznajem, kolebao sam se i pre rukopoloženja pa čak i posle. No više sam se stidio da krepko izjavim svoje verovanje nego što sam sumnjao. Znaš, ove liberalne struje…
– Drugim rečima ti se stidiš pred ovim rodom zlim i preljubotvornim, je li? Kakvu onda nagradu očekuješ ti od Onoga kome si se zakleo na vernost i službu? Ili ne poznaješ ti sve ove hvalisave kritičare religije koji sebe nazivaju liberalima i progresistima i znalcima. Ta ja ih poznajem kao i sebe. Svaki dan sam sa njima. Nije njima do istine, nego do uživanja, novca i ljudske slave. Jedva ako je stoti od njih pročitao jedno od četiri Jevanđelja. A brzi su da negiraju Hrista, Hristovu nauku i čudesa. Kritikuju Hrista da ne bi bili kritikovani od Hrista. Odbacuju Sudiju, jer se boje osude. Odbacuju Učitelja, jer se sami nameću za učitelje. Odbacuju Čudotvorca, jer ne mogu da mu podražavaju. Ako se ti stidiš od ovog skribarskog čopora, Karingtone, onda se ja tebe stidim.
– Izgleda mi, prijatelju, odgovori Karington, da smo ja i ti pogrešili svoje uloge u svetu. Ti si trebao biti sveštenik a ja… ja… ovaj, možda novinar ili tako nešto.
Onda me zamoli, da mu ja lagano pročitam ovaj izveštaj o čudesima apostola. Kad ja završih čitanje opet on:
– Lepo je to izloženo, samo meni se čini, da oni dobri ljudi u svojoj prostoti pripisuju apostolima istu moć čudotvorstva kao i Hristu. To me buni.
– A što te buni? Zašto da apostoli nisu činili čudesa kao i Hristos pa i veća? Zar im On nije obećao da će oni činiti čudesa koja je on činio, i još veća? To su Njegova čudesa. Kad je životvorki istočnik potekao iz skrivenih nebeskih visina i počeo da teče, zašto da posle kratkog toka presahne pred žednim svetom? Naprotiv, od istočnika potekao je potok, pa je u toku svome rastao, širio se i dubio, i postao velikom i dubokom rekom. A ta reka je Crkva Hristova. U ovom istočniku i u ovom potoku i u ovoj reci svaka je kap čudo. To je moja vera koja mi daje snagu, utehu, radost i mir.
Karington uzdahnu i zakašlja se. Ja mu prinesoh čašu čaja. Taj kašalj izazvao je u meni nedobru slutnju. Kad se umiri, on progovori:
– Blago tebi, Džone, blago tebi! Ti im otpiši i u moje i u tvoje ime. I pozdravi ih. I nemoj me zaboraviti. Dođi mi opet uskoro.
Eto tako je tekao razgovor između mene i moga prijatelja. Ja ne mogu ništa da predvidim u pogledu njegovog telesnog zdravlja, ali osećam da se u njegovoj duši vrši neki preokret.
Čim ponovo dođem u posetu Karingtonu, ja ću Vam opet pisati. A sada idem da čitam vaše rukopise jednom užem krugu mojih prijatelja u Edinburgu.
Primite opet i opet moju iskrenu blagodarnost i srdačan pozdrav.
Vaš odani Džon Paterson

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *