ДИВАН

ДИВАН
 
ДИВАН 16.
ДРУГО ПИСМО ИЗ ДАЉИНЕ
 
Драги оче Рапајићу,
Примио сам Ваше писмо са извештајем другог савета и са натписом “Јовањски Стослов”. Пошто сам прочитао, кренуо сам у посету моме пријатељу Карингтону, јер он ми је писао да га посетим чим се повратим из Ајоне, пошто се не осећа добро.
На велико моје изненађење, затекнем га у постељи; поред њега лекар, болничарка и много стаклића и завијутка са лековима.
– Шта је моме пријатељу? упитах лекара при испраћају у ходнику.
– Не могу још да погодим. Има ватру, али не велику. Надам се, биће му боље.
Карингтон ми одмах поче говорити о писмима из Србије.
– Они добри људи, вели, узели нашу жељу са крвавом збиљом, као војничку заповест, па израдили читаве студије о чудесима. Добро, што си дошао, те да им одговориш у своје и моје име. Свакако ни ти им још ниси писао?
– Јесам. И ево да ти прочитам. И ја му прочитах писмо писано Вама са Ајоне.
– Охо! Па то си ти мене, Патерсоне, као шкотски калвинист далеко надмашио у ортодоксији.
– То никад нисам желео бити, то јест, учитељ у вери учитељу вере. Логично је да свештеници верују у чудеса Христова јаче него ми лаици. Или како ти мислиш?
– Верујемо, пријатељу, неко више неко мање, сви верујемо. Ту је само питање тумачења. Неки од нас труде се да сва јеванђелска чудеса протумаче природним путем, научним методом. Ти и сам чујеш како у наше време научници хоће све такве ретке појаве да објасне сугестијом, аутосугестијом, телепатијом, магнетизмом, халуцина
– Доста, чујем то и ја; на једно уво чујем, а на друго избацујем. Но ја теби као свештенику говорим: народ тражи од свештеника чисту и јаку веру, а не научно тумачење вере. Какву веру? Веру у чудеса онако како су она записана у Светом писму. Народ хоће, да свештеник више верује у та чудеса него што верује да му глава стоји на врату, а не врат на глави. Ако народ осети, да ти не верујеш оно што му читаш из Јеванђеља, него објашњаваш “научним методом”, осетиће се превареним и напустиће и тебе и цркву.
– Добро говориш, Патерсоне, сасвим добро говориш, та и ја верујем у Христа као Чудотворца, али ето, признајем, колебао сам се и пре рукоположења па чак и после. Но више сам се стидио да крепко изјавим своје веровање него што сам сумњао. Знаш, ове либералне струје…
– Другим речима ти се стидиш пред овим родом злим и прељуботворним, је ли? Какву онда награду очекујеш ти од Онога коме си се заклео на верност и службу? Или не познајеш ти све ове хвалисаве критичаре религије који себе називају либералима и прогресистима и зналцима. Та ја их познајем као и себе. Сваки дан сам са њима. Није њима до истине, него до уживања, новца и људске славе. Једва ако је стоти од њих прочитао једно од четири Јеванђеља. А брзи су да негирају Христа, Христову науку и чудеса. Критикују Христа да не би били критиковани од Христа. Одбацују Судију, јер се боје осуде. Одбацују Учитеља, јер се сами намећу за учитеље. Одбацују Чудотворца, јер не могу да му подражавају. Ако се ти стидиш од овог скрибарског чопора, Карингтоне, онда се ја тебе стидим.
– Изгледа ми, пријатељу, одговори Карингтон, да смо ја и ти погрешили своје улоге у свету. Ти си требао бити свештеник а ја… ја… овај, можда новинар или тако нешто.
Онда ме замоли, да му ја лагано прочитам овај извештај о чудесима апостола. Кад ја заврших читање опет он:
– Лепо је то изложено, само мени се чини, да они добри људи у својој простоти приписују апостолима исту моћ чудотворства као и Христу. То ме буни.
– А што те буни? Зашто да апостоли нису чинили чудеса као и Христос па и већа? Зар им Он није обећао да ће они чинити чудеса која је он чинио, и још већа? То су Његова чудеса. Кад је животворки источник потекао из скривених небеских висина и почео да тече, зашто да после кратког тока пресахне пред жедним светом? Напротив, од источника потекао је поток, па је у току своме растао, ширио се и дубио, и постао великом и дубоком реком. А та река је Црква Христова. У овом источнику и у овом потоку и у овој реци свака је кап чудо. То је моја вера која ми даје снагу, утеху, радост и мир.
Карингтон уздахну и закашља се. Ја му принесох чашу чаја. Тај кашаљ изазвао је у мени недобру слутњу. Кад се умири, он проговори:
– Благо теби, Џоне, благо теби! Ти им отпиши и у моје и у твоје име. И поздрави их. И немој ме заборавити. Дођи ми опет ускоро.
Ето тако је текао разговор између мене и мога пријатеља. Ја не могу ништа да предвидим у погледу његовог телесног здравља, али осећам да се у његовој души врши неки преокрет.
Чим поново дођем у посету Карингтону, ја ћу Вам опет писати. А сада идем да читам ваше рукописе једном ужем кругу мојих пријатеља у Единбургу.
Примите опет и опет моју искрену благодарност и срдачан поздрав.
Ваш одани Џон Патерсон