DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 14.
JOVANJSKI STOSLOV O ČUDESIMA
 
Prvi deo
 
1. Ovaj svet je počeo čudom, drži se čudom i završiće se čudom. Svaki duboko misaoni čovek, kad se oslobodi trke i galame oko sebe i počne razmišljati o svemu što jeste i što biva, mora doći do ovog zaključka. No pouzdano i nepogrešno svedočanstvo o tome pruža nam Sveto pismo Božje, potvrđeno i dopunjeno Svetim Predanjem.
2. Sveto pismo Božje zaista je kao neki delovodnik Božjeg domostrojstva, Božjeg stvaranja i rukovođenja ovim svetom. Pa shodno svedočenju Svetog pisma Božjeg ovaj svet je stvoren Božjom Rečju, drži se Božjim Duhom, i završiće se Božjim Sudom. A to sve troje znači: Čudo i čudo i čudo.
3. I zar nije veliko čudo, da je ovaj svet, tako masivan i težak, od olova, željeza i kamena, postao po zapovesti jedne umne sile bez ikakve masivnosti i težine, tj. Reči Božije?
4. I zar nije veliko čudo, da se ovaj krupno staloženi i utemeljeni svet ne drži i ne pokreće nikakvom svojom masivnom silom nego duhom – nevidljivim Duhom Božjim?
5. I još zar nije veliko čudo, da će ovaj svet koji se kreće nepromenljivim taktom hiljade godina, tako da mu poredak izgleda večiti od bogova (po učenju budizma) – da će, dakle, ovaj svet u jednom magnovenju, kad Bog rekne, sagoreti u ognju, i ustupiti mesto nečem sasvim novom – „novom nebu i novoj zemlji?“
6. Dva svedočenja Svetoga pisma od osobite su važnosti za nauku o čudesima: prvo, da je Bog uredio i blagoslovio jedan stalan poredak stvari u ovome svetu; i drugo, da je Bog kao Tvorac i Domaćin u ovome svetu potpuno slobodan, ničim vezan i nikom obavezan, te se On kreće i dejstvuje u svetu i mimo i iznad onog ustanovljenog poretka, no uvek logično i scelishodno a po ljude korisno. Jer je svetu cilj čovek, a čudu je cilj spasenje čoveka.
7. Uzmimo za primer jednu baštu. Čovek domaćin uređuje svoju baštu, prema svome planu i svome sviđanju. Sadi povrće gde hoće. Proseca široke i uske staze kako hoće. Celu baštu ograđuje visokom ogradom, koju niko od stranaca ne sme proći. Postavlja table pokraj staza s natpisima: „Zabranjeno je ići van ove staze“, ili „Zabranjeno je kidati cveće“, ili „Zabranjeno je ulaziti u bostan“, ili „Zabranjeno je šetati po travi“. Sve te zabrane važe za strance a ne za domaćina.
8. Čovek domaćin i pri najuređenijoj bašti zadržava za sebe punu slobodu, da pređe preko plota gde hoće, i da ide van staza i putanja, i da bere cveća koliko god hoće, i da šeta po travi koliko mu volja. Nijedna zabrana ne važi za njega. On ima punu slobodu svuda i u svemu, jer on je tvorac i gospodar svega. Jedini je Bog neograničeno slobodno biće; i na ovoj istini zasnovana je sva logika čudesa.
9. Tuđincima je zabranjeno kretati se svuda kuda se domaćin kreće i činiti sve ono što domaćin čini. Jer mogu biti štetočine. Što god su tuđinci otuđeniji od domaćina, to su njihova kretanja po bašti ograničenija i propisi strožiji. Prijateljima i srodnicima pak daje domaćin veću slobodu, i dopušta im da čine po nešto od onoga što samo on čini i da se kreću kuda se samo on kreće.
10. „Bog idježe hoščet izmjenjajetsja jestestva čin“ – gde god Bog hoće tamo se menja prirodni tok (stvari). Bog tvori čudesa ili na čoveku ili van čoveka, no uvek radi čoveka. On koji je mogao smisliti i od zemlje izvajati čoveka, i Duhom svojim oživeti ga, još je lakše mogao učiniti da bezdetna starica Sara od devedeset godina rodi sina. A to zato što Avram, muž Sarin nije bio tuđin nego verni sluga Boga, prijatelj Domaćina ove velike vasionske bašte. Isto tako čudo učini Bog i sa bezdetnom Anom, majkom proroka Samuila, i sa staricom Jelisavetom majkom velikoga Jovana Krstitelja. Za Boga nema ništa ni nemoguće ni teško. Bogu je sve lako učiniti kao grlu zapevati.
11. Mojsej učini velika i strašna čudesa kako pred Faraonom u Misiru tako i u pustinji. I more razdeli, i stenu rascepi da izvede vodu, i hleb (manu) nizvede s neba, i nadmoćnije vojske pobedi, i zemlju otvori da proguta buntovnike, i mnoge druge čudesne stvari učini, kako je zapisano u Svetoj Knjizi Božjoj. Ako se reče, da čovek Mojsej učini ta čudesa, onda se ona mogu dovesti u sumnju; ako li se pak reče, da Bog učini, onda su ona van sumnje. Jer samo za Boga nema nemogućnosti.
12. Bog naziva Mojseja slugom svojim „Sluga Moj je Mojsej, koji je vjeran u svem domu mojemu“ (IV Mojs. 12, 7). Tako se naziva i Mojsijev naslednik Isus Navin. „Isus Navin sluga Gospodnji“ (IV Mojs. 27, 18). Slično Mojseju i ovaj Isus činio je čudesa velika; a najveća od svih što je sunce ustavio. Reče: „Stani sunce nad Gavaonom, i ti mjeseče nad dolinom Elonskom! I stade sunce, i ustavi se mjesec“ (Isusa N. 10, 12-13). Ko ustavi sunce? Onaj koji ga je prvo i stavio u pokret. Gospod nad poretkom u svojoj bašti. Kao kad vozač zaustavi kola, da se putnici odmore. Jer su kola radi čoveka a ne čovek radi kola.
13. Mnoga dela sudija jevrejskih bila su zaista čudesna. Čitaj o Gotonilu, Devori, Gedeonu, Jevtaju, Samsonu i Samuilu. „I bijaše Gospod sa svakim sudijom“. I svaki od njih bojao se Gospoda kao što se sluga boji svoga gospodara. Bog je javljao svoju moć preko njih kao preko slugu svojih a ne sinova kao u Novom Zavetu.
14. Samuil je proviđao buduće događaje, pobeđivao je vojske molitvom, i izvodio kišu u najsuvlje vreme. „I sav se narod poboja vrlo Gospoda i Samuila“ (I Sam. 12, 18). Prvo dakle poboja se kovača pa onda čekića. Jer čekić ne dejstvuje bez kovača.
15. Bog je pomogao Davidu da iz praćke ubije Golijata; da od pastira postane car; da ispeva Psaltir; da jasno opiše budućeg Mesiju. Njegova neobična sudba i sva velika dela njegova, i vizije i proricanja spadaju u krug čudotvorstva. Jer „Gospod nad vojskama bijaše s njim“. Pa ipak Bog ga ne naziva sinom nego slugom svojim: „Sluga moj David“.
16. Po molitvi cara Jezekije i proroka Isaije spase Bog Jerusalim od vojske Asirske. Car asirski Senaherim beše opkolio Jerusalim sa velikom vojskom pa stao ismevati i ružiti Boga nebesnoga. Tada se Jezekije i Isaija usrdno moljahu Bogu. I Bog posla anđela koji obnoć pobi stotinu osamdeset i pet hiljada Asiraca. Senaherim pobeže u Niniviju, svoju prestonicu. Ali ga i tamo stiže mač Gospodnji. Sinovi njegovi ubiše ga u hramu pred idolima. Tako Bog čudom spase Jerusalim. Molitva beše careva a čudo Božije (II Car, 18).
17. Prorok Isaija pak učini čudo sa suncem slično Isusu Navinu. Ovaj zaustavi tok sunca, a Isaija povrati tok sunca nazad za deset stepeni na sunčaniku Ahazovu. Kako to učini Isaija? „Isaija prorok zavapi ka Gospodu, i vrati Gospod sjen na sunčaniku Ahazovu za deset koljenaca“. Od proroka dakle molitva a od Boga čudo (II Car. 20).
18. Pitanje: Zašto to čudo ne učini Gospod preko nekog drugog nego baš preko Isaije? Zato što je Isaija bio izabrani i verni sluga Božji. „Sluga moj Isaija“ (Isa. 20, 3), imenuju ga usta Svevišnjega. Zato mu dade više slobode u svojoj bašti nego tuđincu i najamniku. Pokaza mu otvorena nebesa, dade mu moć da predskaže rođenje Sina Božijega, Emanuila od Deve, i da čini druga neobična dela. No sve je to od domaćina, preko vernog sluge.
19. Beše sveti Ilija, zaista veliki i strašan u čudotvorstvu svome. Zatvori nebo te ne pade kiša tri godine i šest meseci. Nad kim zatvori nebo: Nad jednim od Boga otpalim narodom. Spali ognjem one koji ga htedoše uhvatiti. Koga spali? Bezbožne sluge bezbožnoga cara. Poseče mačem stotine idolskih žrečeva. Koga poseče? One koji su bili otsečeni od pravoga Boga, sluge demona, rečju žive mrtvace.
20. Prorok Jelisej izleči od gube jednog čoveka a udari gubom drugoga. Kneza tuđinca izleči a slugu svoga u bolesti. Ali onaj prvi dođe iz daleka sa iskrenom verom i molitvom, a ovaj drugi pokaza se srebroljubac i varalica. I oba čuda behu pravedna.
21. Bivalo je i to da Bog učini čudo sam od sebe neposredno bez čoveka. Tako na primer: ženu Lotovu pretvori u kamen zato što prestupi zapovest Božiju i radoznalo se okrete da vidi Sodom u plamenu; sestru Mojsijevu udari gubom zato što se zbuntova protiv Mojseja; cara Oziju takođe udari gubom zato što samovoljno uze kadionicu i poče da kadi kao sveštenik; pravednoga Jakova spase od Lavana na taj način što se javi Lavanu na snu i zapreti mu. Svako čudo Božije opominje ljude na pravdu Božiju i na pravi put spasenja. Uvek celishodno, nikad besciljno, ni fakirsko, ni mađioničarsko.
22. Čudesnim načinom Bog ne kažnjava i ne spasava samo pojedince nego i čitave narode, gradove i zemlje. Zbog roptanja na Boga izumro je u pustinji u toku četrdeset godina sav narod jevrejski koji je bio čudom Božijim spasen i izveden iz Misira. Nestalo je s lica zemlje Feničana, a njihovi gradovi Tir i Sidon propali. Tako Sodom i Gomor. Tako Kapernaum i Vitsaida. Tako i legendarna Atlantida i Lemurija, koje su potonule u more bez traga.
23. Bogu je lako i spasiti i kazniti. No On je uvek brži da spase nego da kazni. A i kad kažnjava, ne tek da kazni no da opomene i spase. Kada Etiopski car, sa milion vojnika i trista bornih kola udari na Judeju, ovako zavapi ka Gospodu judejski car Asa: „Gospode, tebi je ništa pomoći množini ili nejakomu. Pomozi i nama, Gospode Bože naš, jer se u Tebe uzdamo. I razbi Gospod Etiopljane, i ne osta ni jedan živ“ (II Dnev. 14, 9). Nije većina u broju, nego u Gospodu. I samac sa Gospodom uvek je u većini.
24. Protiv nadmoćnog neprijatelja moljaše se pravedni car Joasafat ovako: „Bože naš, u nama nema snage da se odupremo tome mnoštvu velikome, niti mi znamo šta da činimo; nego su naše oči uprte u Tebe“ (II Dnev. 20, 12- 15). Tada dođe reč od Gospoda preko nekog čoveka Jazila koji kaza „Ne bojte se i ne plašite se toga mnoštva velikoga, jer nije vaš rat nego Božji“. i mesto borbe vojska Joasafatova poče pevati pesme u slavu Božju. I zbuniše se neprijatelji, i poklaše se među sobom, tako da ni jedan ne osta u životu. U ratu Bog ne samo pomaže onima koji njega iskreno veruju i slave sa skrušenom molitvom, nego On sam ratuje na svoj lak i neočekivan način.
25. Mnogi se ljudi čude, zašto su toliki ratovi uneti u Sveto pismo kao neku ratnu istoriju. Nema mesta čuđenju. I mir na zemlji je svoje vrste vojevanje i borba između dobra i zla. A u ratu se mnogi vraćaju Bogu, počinju verovati, kajati se i moliti se. Bez rata mnogi bi u miru izgubili dušu. I još: u ratu se najjasnije javlja svemoć Božija i ništavilo čovečije. Zato se Bog u Svetom Pismu stalno naziva: „Gospod nad vojskama“. Čudesa Božja u ratu su mnogobrojnija i za ljude očiglednija nego u miru.
26. Ne treba se varati: ne čini Bog čudesa ni preko siromaha ni preko bogataša nego preko pravednika. I staje na stranu onih koji se pred njim kao pokajnici ponize, „Poniziše se, neću ih potrti, nego ću im sada dati izbavljenje“. Reče Gospod za knezove jerusalimske kada na njih udari faraon Sisak. Oholim se Bog protivi, kao i oni Bogu, a poniženima daje blagodat, jer su ponizni (II Dnev. 12, 7). Bezbroj čudesa Bog je činio i čini, da ohole ponizi a ponižene uzvisi.
27. Po reči nekog neimenovanog čoveka Božjeg rasu se u pepeo oltar pred zlatnim teletom, idolom u Vetilju. Car Jerovoam podiže ruku na tog čoveka da ga kazni. Po reči istog tog Božjeg čoveka uze se i ukruti se uzdignuta ruka careva. A po molitvi istog tog čoveka Božjega otpusti se i posta zdrava ruka careva. Sve to biva od Boga preko čoveka izabranog kao znak Božjeg gnjeva prema idolopoklonicima (I Car, 13).
28. Proroka Jezekilja prenese Bog trenutno dva puta iz Vavilona u Jerusalim i natrag. Proroka Avakuma prenese anđeo Božiji trenutno iz Vitlejema u Vavilon pred proroka Danila u ropstvu. Proroka Jonu, bačenog u more, sačuva Bog živog u kitovoj utrobi tri dana i tri noći a potom izbaci na suho. Sve to uradi Gospod Bog po svojoj neograničenoj i samovlasnoj sili i svome mudrom promislu a na dobro i spasenje ljudi. Ako kažemo da je ovo nemoguće, mi tim Boga ponižavamo a sami sebe ugonimo u laž kad govorimo: Verujemo u jednoga svemogućeg Boga.
29. Proroka Jeremiju sačuva Bog od mnogih smrti koje mu spremahu Jevreji, kao i nekad Josifa od bratoubilačke ruke. Tri otroka spase Bog u ognjenoj peći i izvede ih iz ognja nepovređene. Proroka Danila sačuva Gospod u lavovskoj jami učinivši da se opaki lavovi pokazaše pitomi prema Božjem čoveku kao ovce. Tako je Bog čudesima proslavio svoje proslavitelje i postiđivao svoje neprijatelje.
30. Kad Bog hoće da kaznom probudi i opameti jedan svoj narod, On najčešće upotrebljava bezbožnike i krvnike a ne pravednike i svece. Tako On posla cara Vavilonskog Navuhodonosara „slugu mojega“, da kazni uspavani i otpali narod judejski. Ali čim Navuhodonosor izvrši svoj krvavi zadatak, udari ga Bog ludilom zbog glupe pogorđenosti sobom, te požive kao zver među šumskim zverovima sedam godina. A potom vrati mu Bog um, te on pozna Boga istinitoga i reče: „Sada ja, Navuhodonosor, hvalim, uzvišujem i slavim Cara nebesnoga, čija su sva dijela istina i čiji su putevi pravedni i koji može oboriti one koji hode okolo“ (Dan, 4, 37). Ne kažnjava Bog ljude što voli da kažnjava – daleko od toga, – nego što sami ljudi smatraju kaznu Božiju kao jedini siguran lek od nepravde.
31. Car Vavilonski Valtazar napravi pir u svome dvoru u Vavilonu svojim velikašima i njihovim ženama. Pa naredi u oholosti svojoj, da se donesu osvećeni zlatni sudovi, opljačkani iz hrama Jerusalimskog, te iz tih sudova, Bogu posvećenih, piše vino on i velikaši njegovi i žene njihove. Ali usred burnog i pijanog veselja javi se tajanstvena ruka u dvorani i hitro ispisa tri reči na duvaru: „Mene, Tekel, Ufarsin“ (Dan. 5, 25-30). Iste noći bi ubijen car Valtazar i carstvo pređe na drugoga. Ovo čudo učini Gospod za opomenu svima i u svima vremenima, da će teško biti kažnjeni oskrvnitelji svetinje.
32. Duh Gospodnji pokrenu persijskog cara Kira neznabošca te zapovedi da se obnovi porušeni hram u Jerusalimu (Jezdra, 1). Još zbog pravednih slugu svojih sveštenika Jezdre i Nehemije, na kojima „biješe ruka Gospodnja“ pokrenu isti taj Duh Gospodnji cara Darija i cara Artakserksa, da svojom vlašću otvore put i omoguće obnovljenje zidova jerusalimskih i hrama, u kome će se javiti Mesija, koji će ga zatvoriti i oboriti za uvek. Dakle i neznabošci, hteli ne hteli, znali ne znali, često služe velikim ciljevima Božijim.
33. Ko bi pomislio, da smo se mi paštili da ovde izređamo sva čudesa iz Starog Zaveta, pogrešio bi. Niti smo to hteli niti to smatrali mogućim. Jer koliko je ličnosti spomenuto u toj Božijoj Knjizi i koliko događaja opisano, u sve se umešao Gospod Bog. A gde se Bog umeša, tu se Čudotvorac umešao. Gde je pak Čudotvorac, tu je i čudo. Sleduje: na svakoj ličnosti i u svakom događaju javilo se čudo Božje.
34. Bog čini čudesa ili neposredno ili posredstvom anđela, pojedinih ljudi ili naroda; ili posredstvom životinja. Jakovljeve šarene ovce, Valaamova magarica, gavran proroka Ilije, skakavci, žabe, zmije u Misiru; ili pak posredstvom prirodnih stihija i elemenata: potop, oganj, zemljotresi, sunce, zvezde i mesec, gromovi, grad, bure i vetrovi; rečju, nema tvari na zemlji i pod nebom kojom se Bog ne služi na opomenu, popravku i spasenje ljudi. Sva priroda je oruđe u Njegovim čudotvornim rukama.
35. „Mnoga su čudesa Tvoja, Gospode Bože moj… htio bih javljati, ali nema im broja“, govori car prorok. „I do danas kazujem čuda tvoja“. „I kazivaću sva čudesa tvoja“ (Ps. 40, 5; 71, 17; 73, 28). Kako onda neki koji veruju u Boga, govore, da Bog ne čini čudesa? Zašto ga onda nazivaju Svedržiteljem ako ne zato što On svojim stalnim prisustvom i aktivnim dejstvom – tj. čudom – drži ovaj svet koji je On stvorio?
36. Drugi opet, koji vole da veruju da je Bog stvorio čoveka, sumnjaju da Bog može čudom isceliti bolesnog, ili otvoriti oči slepom po veri i molitvi. Kakva nedoslednost! Zar onaj koji je učinio najveće čudo, zar ne može učiniti manje i najmanje? I zar majstor koji je sagradio kuću, ne može je opraviti?
37. Oni koji poriču čudesa Božja, poriču dve stvari. Prvo molitvu; jer svakom molitvom ljudi traže intervenciju Božiju, tj. čudo Božije, u svojim nevoljama i nemoćima. Ako bi ova intervencija, ovo čudo Božije, bilo isključeno, onda bi i sve ljudske molitve od postanja bile uzaludne, lude i smešne. Drugo, bila bi isključena i sloboda Božja u ovom njegovom svetu. Ljudi kao tobož imaju slobodu da se mešaju u dela Božja: da menjaju tok reka, da upitomljavaju zverove, da kaleme divlje voće i td. a da Bog nema slobode kretanja i dejstva u ovom Njegovom svetu. Kakvo i bezumlje i drskost! Stvorenja imaju slobodu a Stvoritelj nema! Robovi i sluge i najamnici mogu učiniti što god hoće u Domaćinovoj bašti, samo Domaćin ne sme činiti ništa!
38. Pitanje: Da li Bog čini čudesa i među mnogobošcima i idolopoklonicima? Čini, kada se gnjevi na njih. A gnjevi se na njih zato što se oni mole za čudo lažnim bogovima koji nemaju ništa bogovsko, čak ni ljudsko. Ali je Bog milostiv prema svim stvorenjima svojim, obasjava svojim suncem i dobre i zle, i čini dobra i onima koji Ga ne znaju i gone. Puna je sva zemlja čudesa Božijih.
39. I na životinjama i zverovima Bog čini čudesa.
Znade ih sve na broj, održava ih, hrani ih i poji,
i vodi ih svojim duhom kuda On hoće.
„Lavovi riču za plijenom, i traže od Boga hranu sebi.
Sve Tebe čeka, da im dadeš hranu na vrijeme.
Daješ im, primaju; otvoriš ruku svoju, i site se dobra.
Odvratiš li lice svoje, žaloste se; oduzmeš li im duh, ginu i povraćaju se u prah svoj.
Pošlješ duh tvoj, postaju, i obnavljaš lice zemlji“ (Psalam 104).
Bog Stvoritelj jeste i Bog Svedržitelj.
 
Drugi deo
 
40. Čudesa su čudesa pa bila ona starozavetna ili novozavetna. Jer je uvek isti Bog koji tvori čudesa. Pa ipak nisu sasvim ista. Razliku je učinio Onaj, koji se javio u telu, mada Tvorac svakog tela – da od ljudi slugu, najamnika, robova i otpadnika stvori sinove Božije, On, jedinorođeni Božji Sin Gospod i Spas naš Isus Hristos. U istoriji vasione On je vrhovno čudo: vrhovna natprirodnost javljena u prirodnosti.
41. Kakva je dakle razlika između čudesa Prvog i čudesa Drugog Zaveta? Razlika nije toliko u samim čudesima koliko u čudotvorcima. U Starom Zavetu govori se o slugama Božjim kao čudotvorcima, u Novom pak o Sinu Božijem i o sinovima Božijim kao čudotvorcima.
42. Koji Njega, Sina Božijega, „primiše, dade im vlast da budu sinovi Božiji“ (Jov. 1, 12-13). Sveti Pavle govori o tome hrišćanima: „vi ste sinovi Božiji vjerom Hrista Isusa“. I još: On, Sin Božiji dođe „da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinaštvo; kako više nijesi rob nego sin“. I još dalje: „a ako si sin, i nasljednik si Božiji kroz Isusa Hrista“ (Gal. 3, 26; 4-7). Prema tome, zaključuje apostol: „više nijeste tuđinci i došljaci – domaći ste Bogu“, čeljad ste Božija (Ef.2, 13-19; 3, 15).
43. Iz ovoga sleduje, da hrišćani kao sinovi Božiji, kroz Isusa Hrista, i kao domaći Bogu, i kao čeljad Božija, imaju sasvim drukčiji odnos prema Bogu nego što ga imaju tuđinci, sluge i robovi, ograničeni i okovani zakonom. Taj odnos je sloboda dece prema Roditelju svome. Sin gleda u Roditelja a sluga u Gospodara. Onaj se straši da se ne ogreši o ljubav, ovaj o zakon. Onaj je čudotvorac po sili i ljubavi, ovaj po zapovesti.
44. Drugi i drukčiji odnos imaju hrišćani, kao slobodni sinovi Božiji i prema prirodi. Od Hrista i kroz Hrista priroda je izgubila onu težinu i vlast nad čovekom, koju je pređe imala. Čovek je uzdignut na stepen nadprirodni, vrednost čoveka stavljena iznad sveta vidljivoga. Dok je čovek ranije strašio se prirode i u strahu obožavao ju, sada je on smatra kao neku igračku ispod svojih nogu, kao „slabe i rđave stihije“ (Mat. 16, 26; Gal. 4-9), od kojih ga je oslobodio Gospodar prirode Isus Hristos. Priroda ne stoji više između čoveka i Boga nego ispod čoveka, tako da čovek stoji licem u lice s Bogom, bez pregrade, smetnje, zavese i strašilišta prirode. On čudotvorno vlada nad prirodom, po slobodi i ovlašćenju od Hrista.
45. „Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svijet; i vjera je naša ova pobjeda koja pobijedi svijet. Ko je koji svijet pobijeđuje osim onoga koji vjeruje da je Isus Sin Božiji“ (Jovan, 5, 4-5)? Čovek je sada dakle pobednik čudotvorac nad svetom, po Hristu, a ne svet nad čovekom po mašti. Promenile se uloge; negdašnji sluga uzdigao se za Gospodara, a negdašnji Gospodar ponizio se u slugu. To je bio normalan poredak pre Adamova greha.
46. Gospod Isus Hristos hodio je po vodi kao po suhu, utišavao bure na moru, zapovedao vetrovima da prestanu.
47. Prokleo besplodnu smokvu da se osuši, bivao nevidljiv, telesno prošao kroz grobnu ploču i kroz zatvorena vrata. Sva priroda pokoravala Mu se i slušala Ga. Ona je pod Njegovom silom i vlašću prestala biti za ljude predmet obožavanja; postala je sluga sinova Božijih. I sveti Hristovi sledbenici imali su takvu vlast i čudotvornu silu nad prirodom, od Hrista i kroz Hrista. I kad god je trebalo, oni su je pokazivali kroz sve vekove hrišćanske do danas. Prirodne sile i stihije koje su narodi pre Hrista u strahu smatrali bogovima, prinosili im žrtve, čak i ljudske, i pravili skupocene hramove, stavljene su u službu sinova Božijih.
47. Drugi i drugačiji odnos imaju hrišćani, kao čeljad Božja, i prema bolestima, stradanjima i nemoćima ljudskim svake vrste. Taj odnos je potpuno duhovno moralne prirode. Nikakva muka ne dolazi na ljude ni od samovlasne zlobe demona niti od slepog slučaja materijalne prirode, bez Božijeg promisla bez Božije volje ili Božijeg popuštanja. Pa kad dolaze isključivo po Božijem, one se samo po Božijem leče i otklanjaju. Sve pomoću čudotvornih molitava svetih sinova i kćeri Božijih.
48. Najzad drugi i drugačiji odnos imaju hrišćani kao „sinovi svetlosti“ i prema demonima, duhovima zlobe. Dok neznabošci ne razlikuju demone od Boga, te im se klanjaju, mole i žrtve prinose, dotle hrišćani vode najogorčeniju borbu protiv demona. I ne samo da im se ne udvaraju, nego ih odlučno progone čudesnim i čudotvornim imenom Gospoda Isusa Hrista.
49. „Sazvavši dvanaestoricu dade im silu i vlast nad svijem đavolima“; „dade im vlast nad duhovima nečistijem da ih izgone i da isceljuju od svake bolesti i svake nemoći“; „a znaci onima koji vjeruju biće ovi: imenom mojijem izgoniće đavole… na bolesnike metaće ruke i ozdraviće“ (Luka 9, 1; Mat. 10 1; Mark. 16, 17). Primivši ovu silu i vlast od Vrhovnog Čudotvorca Hrista apostoli „odoše i propovijedahu da se treba kajati, i đavole izgonjahu, i mazahu uljem mnoge bolesnike i isceljivahu“ (Mark. 6, 12-13).
50. Tuđinci i najamnici traže slavu svoju a ne slavu Božiju. Sinovi pak Božiji traže slavu Sina Božijega. Mađioničari i fakiri žudeli su samo za svojom slavom i dobiti, kako u vreme faraonsko tako i danas. Apostoli pak i svi sveti bez izuzetka tvorili su čudesa nad prirodom, nad demonima i nad bolestima, u ime Hristovo i za slavu Hristovu. Svaki hrišćanski čudotvorac učinivši čudo bežao je od ljudske slave i pohvale i upućivao ljude da odaju blagodarnost Gospodu Hristu.
51. Gospod naš Isus uložio je veliki trud, da dokaže ljudima svoje poslanstvo od Oca, da On govori i deluje u ime Oca, i da tvori čudesa radi slave Oca svog nebeskog. Zašto? Zato što je stari svet pripisivao sva čudesa Velzevulu i demonima. „Pomoću knjaza đavolskog on tvori čudesa“, govorili su i jevrejske starešine o Njemu. U to vreme „crna mađija“ pokrila je bila sav svet. A crna mađija rukovođena demonima, išla je protiv Boga svetlosti i protiv sreće čovečanstva. Zato je vidoviti sin groma Jovan mogao reći: „Sav svijet u zlu leži“, i još: „Zbog toga se javi sin Božij da raskopa dijela đavolja“ (I Jov. 5, 19; 5, 8).
52. Kao Svetlost od Svetlosti, i sav sama Svetlost bez tame, Gospod Isus je postavio strogu granicu između Boga i Satane, svetlosti i tame, istine i laži, neba i pakla, pa između čudotvoraca svetlosti i čudotvoraca tame. Čudotvorce svetlosti On je nazvao prijateljima svojim. „Vi ste prijatelji moji“. „Više vas ne naziva slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov, nego vas nazvah prijateljima, jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega“ (Jovan, 15, 14-15).
53. „Sluga ne zna šta radi gospodar njegov“. Ni moderne sluge ne znaju šta radi Bog, gospodar njihov. Podani prirodi stihija, pretovareni znanjem i mnogim faktima bez poznanja istine, oni su kao neki dnevničari Božiji sa negativnom ulogom da razdražuju hrišćane. Njima Bog isplaćuje nadnicu blagom ovoga sveta za koji oni jedino i znaju. Ali im ne poverava svoje tajne. Ni od ljudi niko ne poverava tajne svojim protivnicima. Hristos je poverio velike svoje tajne najpre samo dvanaestorici. Najveće – samo trojici. A sve te tajne ne spadaju u jestestvenicu; one se odnose na nadprirodni gospodareći svet.
54. Kao prijateljima svojim i sinovima Božjim, Isus daje učenicima svojim silu i vlast koja samo Bogu pripada, govoreći: „Bolesne isceljujte, đavole izgonite“ (Matej, 10, 8). Ta sila i vlast preneta je od apostola na svetu crkvu Hristovu.
55. Kako to da Bog daje toliku silu i vlast malim ljudskim stvorenjima? Ima nešto i veće od ovoga što je On dao svojim učenicima, a to je opraštanje grehova. Da ljudi mogu učiniti čudesa, to su znali i jevrejski fariseji i književnici, ali da neko sem Boga može opraštati grehe, to niti su znali niti su hteli znati. „Šta ovaj huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga“ (Marko, 2, 7)? Ne obzirući se na te prigovore neznalica, Gospod je dao božansku vlast svojim prijateljima: „Kojima vi oprostite grijehe, oprostiće im se“ (Jovan, 20, 23). Kao kad bi neki vladar dao svojim ministrima pravo pomilovanja.
56. Nikad od postanja sveta nije se čulo ni dogodilo, da Bog dade ljudima svoju vlast opraštanja greha. To je veći dar od čudotvorstva. Pa kad je darovao veće, kako da ne daruje i manje? Dao im je oboje. U kanonu apostolima 30 juna čita se: „Vam bo dana jest blagodat iscelenija i grijehov proščenija“. Dao im je sve.
57. Dao im je sve. „Što god zaištete u Oca u ime moje, ono ću vam učiniti“ (Jovan, 14, 13). „I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ „I sve što zaištete u molitvi vjerujući, dobićete“ (Mat. 21, 22). „Ištite i daće vam se (Mat. 7, 7). Ovo nisu reči čoveka nepouzdana, niti su ovo obećanja nekoga smrtnog koga smrt časom odnese i obećanje mu obesnaži. Ovo su reči Najpouzdanijeg, obećanja Besmrtnog, večno Živoga.
58. Sve to, i još više. Rekao im je: „Zaista vam kažem, ako imate vjere koliko zrno gorušično reći ćete gori ovaj prijeđi odavde tamo, i prijeći će. I Ništa vam neće biti nemoguće“ (Mat. 17, 20). Ove reči svoga Gospoda potvrđuje apostol Pavle svojim ličnim saznanjem i ubeđenjem govoreći: Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje“ (Filip. 4, 13). time je određen stav hrišćanstva tj. Novog Čovečanstva, prema ovome svetu.
 
59. Kad veliki apostol kaže, da mu je sve moguće u Isusu Hristu, to znači da mu je moguća i vlast nad prirodom, nad bolestima i demonima. Na ostrvu Melitu ujede ga za ruku zmija otrovnica, i ne bi mu ništa. Stanovnici toga ostrva videv to smatrahu Pavla za Boga. Pa i jeste Pavle bio mali bog, bog po blagodati po usinovljenju. Kao što je pisano u Psaltiru, a ponovljeno svetim ustima Hristovim: „Bogovi ste i sinovi Božji“ (Psalam, 82, 6). A o vlasti Pavlovoj kao i ostalih apostola nad bolestima i demonima čitaj primere u Delima apostolskim (Jovan, 10, 34).
60. „Čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji“ (Rim. 8, 19). Sva priroda uzdiše u ropstvu zbog otpada čoveka od Boga. Čeka da se jave pravi ljudi, sinovi Božiji, pa da se njima pokori onako kako se pokoravala bezgrešnome Adamu. Ne prisiljeno nego dragovoljno. Sada se priroda pokorava prisiljeno i bezvoljno neznabožnim i bezbožnim ljudima, jer ih smatra svojim gospodarima iako zlim. Kultura ni malo ne leči i ne umanjuje ljudsku surovost i sebičnost. Često je i povećava. I baš takvi u naše vreme najviše govore o borbi protiv prirode i o eksploataciji prirode, bez stida. Jer uporedo sa gubljenjem straha Božijega gubi se i stid. Otuda i bezbožna reč – eksploatacija prirode preneta je i na ljude, na eksploataciju ljudi od ljudi. Ali sva priroda čeka s nadom da se jave sinovi Božji. I dočekala je.
61. I dočekala je. I javili su se sinovi Božiji, sinovi svetlosti. Lavovi su se umiljavali oko svetitelja kao jaganjci. Hijene su im umele biti blagodarne. Medvedi i jeleni rado su im služili. Zmije i gusenice i skakavci poslušno se udaljavali na njihovu zapovest. Ptice su im donosile hranu. Preobražaj prirode javio se od preobražaja ljudi.
62. Sinovi Božiji požare su zaustavljali, reke presecali, vodu izvodili, bure utišavali, morsku vodu u pijaću pretvarali, hleb i žito čudesno umnožavali. Mnogi od njih nisu osećali ni mraz ni žar ni glad pa čak ni muke na mučilištima. Duh je trijumfovao nad nemoćima tela.
63. Duh je trijumfovao i nad nemoćima tela, i nad prirodom i nad demonima. „Evo dajem vam vlast da stajete na zmije i na skorije i na svaku silu vražiju, i ništa vam neće nauditi“ (Luka 10, 19). Tako reče Sin Božiji sinovima Božijim, pionirima novoga sveta, novoga čovečanstva. I ta vlast javljala se. I javlja se. I javljaće se dokle bude bilo vere i duha Hristovog u ljudima. A to znači do skončanja ovoga sveta. Jer On je dao obećanje: „Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka vremena“ (Mat. 28, 20). A gde je Čudotvorac tu su i čudesa. Kao i gde je sunce tu i cveće cveta.
64. Neki od svetih ljudi i žena dizali su se na molitvi u vazduh. Neki su sijali kao oganj. Neki su mogli učiniti sebe nevidljivim za gonitelje svoje. Neki su se trenutno prenosili u daleka mesta, pa tako isto i vraćali. Neki su mogli jasno videti i prošle događaje kao i sadašnje. Nekima je data bila sposobnost da vide sav svet u jednoj viziji kao na dlanu. Neki su prolazili kroz zaključana vrata. Pred nekima su se palila kandila sama od sebe. Neki su nizvodili kišu u sušno vreme ili zaustavljali poplave. Neki su pak i sunce zaustavljali. Sve po sili Onoga kome je sve moguće.
65. Mnogi će reći to je nemoguće. Pa i mi to uvek govorimo. U ovome svetu mi smo u vrtlogu nemogućnosti, ali za nas ljude, ne za Boga. U svojoj zadremalosti i oslabljenosti mi smatramo mogućim samo ono što se svaki dan ponavlja na naše oči. Sva se Venecija tresla od podrugljivog smeha kada je Marko Polo pričao o slonovima, kamilama, zebrama, jednorozima i zmijama koje je video u Kitaju a kojih nema u Italiji. Smatrali su ga ludim, jer je govorio o stvarima „nemogućim“. Mnoge obične stvari koje ljudi viđaju svaki dan, smatrali bi nemogućim kad ih ne bi viđali tako često.
66. Postoje dve vrste čudesnih događaja, podjednako nemogućih za ljudsko poimanje: jedno su oni događaji koji se retko događaju. Njih nazivamo čudesima. Drugo su oni koji se stalno događaju. Za njih nemamo imena. I golub na krovu, koji nas svaki dan pozdravlja gukanjem, i anđeo Božiji koji se javi jednom u toku čovečjeg života podjednako su neobjašnjiva čudesa. Ni ovo čudo veće ni ono manje.
67. Sva čudesa bila su moguća Adamu pre njegovog otuđenja od Boga. Sva čudesa, domisliva i nedomisliva, bila su moguća bezgrešnome Čoveku Isusu Hristu. Sva su čudesa moguća i svima sledbenicima Isusa Hrista, čije je srce očišćeno od greha i ispunjeno ljubavi prema Njemu, Gospodu Sinu Božjem, „Bogovi ste i sinovi Božiji“.
 
68. Rekosmo da se sveto čudotvorstvo prostire i na oblast svih naših ljudskih bolesti, nedostatka, oskudica i nesavršenstava. Novo čovečanstvo ili Hrišćanstvo, nalazi uzroka svemu ovome u stvarnostima duhovno moralne prirode, a ne fizičke. Fizička priroda za nj ima samo simvoličan značaj. U njoj se ne sadrže ni pravi uzroci ni ciljevi čoveka. Pravoslavna crkva, od apostolskih vremena do danas, sabrala je ogromno iskustvo o čudesnom isceljenju bolesnih, oslobođenju od patnji, kako kod ljudi tako i kod stoke, pa čak i kod bilja, žita, voća, vinograda, povrća i td.
69. Nije potrebno da navodimo primere velikih kalendarskih čudotvoraca koji su isceljivali ljude od svake bolesti i patnje. Gle, po molitvi običnog sveštenika, u naše dane kao i u prošle, isceljuju se bolni, ublažuju patnje, a po svenarodnoj molitvi u litijama po poljima, njivama, usevima, vinogradima i baštama bivaju čudesa od Boga, od Bogorodice i svih Svetih. I to posvegodišnje. Ta čudesa nisu drugo nego odgovor Oca na molbu dece. To može posvedočiti svako selo i svaki grad po svemu pravoslavnom svetu. Svaki učtiv čovek odaziva se molbi suseda, još pre brat na molbu brata, a najpre Otac na molbu dece svoje.
70. Nijedan čovek neće pružiti kamen kad mu sin ište hleba; niti mu dati zmiju kad ište ribe. „Koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji ga mole“ (Mat. 7, 9-11). Bog čini čudesa po molitvi ili samog stradalnika, ili njegovih roditelja i rođaka ili sveštenika, ili cele crkve. Crkva pravoslavna ima u riznici svoga mnogovekovnog iskustva bezbrojne primere kako se milostivi Bog čudesno odazivao na svaku vrstu molitava, bilo pojedinačno ličnih, bilo rođačkih, bilo svešteničkih, bilo opštih crkvenih.
71. Kad jedno dete moli roditelja za nešto, roditelj će mu učiniti, ako je to korisno za dete. Ali će pre učiniti kad ga sva njegova deca mole. Tako i molitva cele crkve veoma je moćna. Kada se prva hrišćanska crkva u Jerusalimu moljaše Bogu sa apostolima, da Bog „pruži ruku svoju na isceljivanje i da bivaju znaci i čudesa imenom svetoga Sina Tvojega Isusa, tada se „zatrese mijesto gde bijahu sabrani“ (Dela ap. 4, 30-31), u znak Božjeg Blagovoljenja. I kad Petar beše zatvoren u tamnicu, „crkva se moljaše Bogu za njega bez prestanka“ (Dela ap. 12, 5) i anđeo Božiji oslobodi sužnja iz tamnice. Biva da je ponekad molitva jednog pravednika pristupačnija Bogu od molitve množine. Ali je pravilo u našim manastirima od starine, da kad jedan duhovnik čita molitvu nad bolesnikom, svi se monasi u sebi mole Bogu za istog bolesnika.
72. No ne pokazuje Bog čudo samo na telesnim bolesnicima, nego i na moralno palim i intelektualno zaostalim. Ima mnogo primera, da su poročni ljudi i žene odjednom promenili svoje vladanje i pošli svetim putem pravde i čistote. Mnogi su se posvetili i postali oruđe Božijih čudesa nad drugima. Spori na učenju đaci, postajali su napredni, i preticali svoje drugove.
73. „Ne brinite šta ćete govoriti. Jer će vam se u onaj čas dati šta ćete govoriti. Jer nećete vi govoriti no Duh Oca vašega govoriće iz vas“ (Mat. 10, 19). Takvo obećanje dao je Gospod svojim učenicima. Tako se i zbilo na apostolima, tako se i zbivalo na naslednicima apostolskim i na mučenicima na sudu. To je čudo iznutra a ne spolja.
74. Ne može se zamisliti, da su govori i pisanja prostih i neškolovanih ribara od njih samih. Ne od čoveka nego kroz čoveka. Mudrošću nadmudrili su sve mudrace a rečitošću sve retore i filosofe. „Što je ludo pred svijetom, ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jako“ (I Kor. 1, 27).
75. Govori apostola Petra i arhiđakona Stefana bacaju u zasenak Demostena, a knjige apostola Jovana ribara postiđuju Platona filosofa. No oni su govorili i pisali od sebe, a ovi od Boga Duha Svetoga. Oni – od ovoga sveta, a ovi od onoga. Po reči Gospodnjoj: „Vi nijeste od svijeta nego vas ja od svijeta izabrah“ (Jovan, 15, 19).
76. No ovi čudesni darovi nisu darovani samo apostolima nego i svima hrišćanima. To svedoči apostol Jovan govoreći: „Dječice, i vi pomazanje (tj. Duha Svetoga) što primiste od Njega (Hrista) u vama stoji, i ne trebujete da vas ko uči“ (I Jov. 2, 27).
77. Kad god je vera u vernih jaka, a verni gonjeni, Bog čini veća čudesa. Tako u vreme apostolsko, tako i na Svetom Balkanu pod muslimanima i ostalim antihristima. Pa tako i u životu svakog pojedinca kada strada sa nadom u Boga.
78. Najzad potrebno je znati i stav Hrišćanstva, ili Novog Čovečanstva, prema nečistim duhovima zlobe i tame. Taj stav je odlučno odrečan. Sav svet pre Hrista prinosio je žrtve demonima, zlim bogovima, da ih umilostivi. I jednobožni Judejci su često to činili, čak i pod premudrim Solomonom i sa njim zajedno. Sila đavolska bila je tolika da joj ljudi kao ljudi nisu mogli odoleti. Ni najmoćniji, ni najmudriji. Sa izuzetkom majušnog broja verujući u jednoga istinitoga Boga, sva zemlja bila je pokorna Satani i njegovim demonima. No Hristos je i došao na prvom mestu da satre Satanu, „da raskopa dijela đavolska“, i da oslobodi ljude od tamne sile demonske.
79. Izgoniti demone iz ljudi i progoniti ih iz ljudskih obitališta bio je prvi glavni zadatak Spasitelja sveta. „Kakvu zajednicu ima svijetlost sa tamom? Kako li se slaže Hristos sa Velijarom“ (II Kor. 6, 14-15). Ne pomaže ništa ni nauka ni kultura ako se demoni ostave na miru da rade šta hoće. Kao što ne pomaže ništa zalevati i đubriti voćke ako se gusenice ostave da ih brste i suše. Zato je prvi „dvoboj“ Hristov posle krštenja na Jordanu bio sa Satanom. Pre nego se pokazao ljudima On se pokazao svome arhiprotivniku.
80. Nije isto bolesne lečiti i demone izgoniti. Razliku je napravio sam Gospod kad je zapovedio apostolima: „Bolne isceljujte, prokažene očišćujte, mrtve vaskrsavajte, demone izgonite“ (Mat. 10, 8). Jasno je, da obični telesni bolesnici nisu isto što i demonijaci, tj. demonima posednuti, Ali i jedni i drugi spasavaju se istim čudotvornim načinom, pomoću imena i krsta Hristovog po molitvi crkve.
81. Oni koji poriču postojanje demona, odriču Hristovo Jevanđelje. Njihovo mišljenje da demoni ne postoje raduje demone a žalosti anđele. Najmiliji su demonima oni ljudi koji govore, da demoni ne postoje. Kroz njih demoni lako vrše svoj ubilački posao.
82. Obične telesne bolesnike Hristos je lečio ili jednom svojom rečju ili pak rečju i upotrebom materije: pljuvačke, daha, kala, Siloamske vode. Međutim, pri lečenju umobolnih, od demona posednutih, nikad nije upotrebio ma kakvu zemaljsku materiju. Samo reč, zapovest – i demoni su bežali, a ljudi bivali zdravi.
83. Za demonijake nema leka fizičkog od leka „fizikusa“. Niti su oni nekoga demonijaka ikada spasli pomoću fizičkih lekova. Oni to sami znaju i priznaju. Te paćenike oni drže u ludnicama, u ludničkim kazamatima, koliko da ih učine neštetnim društvu. A leka u njih za takve nema. Oni ih drže na strogoj i mršavoj dijeti, zatvorene u železnim kavezima. No oni ne mogu da se načude, kako da ti do kosti izmršaveli ljudi imaju herkulsku snagu da slome gvožđe i da savladaju desetak najjačih ljudi. Šta to znači? Gle, kad neko boluje od obične malarije nije u stanju da savlada jedno dete, dok sumasšedši poseduju nadčovečansku snagu da mogu savladati nekoliko jakih ljudi. Otkud im ta snaga?
84. To nije njihova ljudska snaga, odgovaramo mi na osnovu opita crkve Božije i našeg ličnog. To je snaga demona u ljudima. Islabeli ljudi jedva mogu konac prekinuti, dok demonijaci kidaju železne lance kao konce, slično onom Gadarinskom ludaku. Vreme je, da fizikusi najzad priznaju, da lečenje takvih ne spada u njihovu struku, ne spada u medicinu uopšte. Oni ne umeju da postave dijagnozu, pa sledstveno ne mogu ni da leče. Jer ta napast leči se samo duhovnim načinom, čudom Božijim.
85. Ne mogu fizikusi izlečiti fizičkim lekovima ne samo ni jednom demonijaka, nego oni ne mogu spasti ni jednog čoveka od groznice bez učešća Božijega, tj. bez čuda. Oni misle – jer tako su ih učili njihovi učitelji – da je svaka fizička bolest prouzrokovana samo fizičkim uzrocima te da se, prema tome, leči samo fizičkim lekarijama. Pa kad bolesniku dadu neki materijalni lek a on ozdravi, oni se onda hvale kako su ga oni izlečili svojom umešnošću i svojim lekovima. A i ne pada im na um, da se za sve vreme dok su oni lečili bolesnika, crkva molila Bogu – pored srodnika i prijatelja – „za boljašče, nedugujušče i plenene“. Nema isceljenja ni od jedne muke bez učešća Božijega.
86. Duhovni lek pomaže u svakoj bolesti, neposredno kroz molitvu, ili sa molitvom kroz trave i praškove. Slepom Vartimeju Gospod je rekao: Progledaj! I on je odmah progledao. A onome sleporođenom mladiću pomaza oči kalom i posla ga da se umije vodom iz potoka Siloamskog, pa će progledati. I on se umi, i progleda. Šta nas uče ova dva primera? Zar svemoćni Isus nije mogao reći i ovom drugom slepcu kao i onom prvom.: „Progledaj, pa da progleda? Zašto ga šalje u banju Siloamsku? Evo zašto: da ukaže čast i važnost materiji, prašini i vodi, i time zasvedoči, da su i to tvari Božije i da preko njih Bog čini čudesa. Da bi unapred bili opovrgnuti jeretici Manihejci, bogumili i slični njima, koji su materiju smatrali protivnom Bogu i samu po sebi zlom.
87. Propovedati Hrista i propoved posvedočavati čudesima, to su od uvek bile dve glavne dužnosti crkve. I prva crkvena opština u Jerusalimu molila se Bogu za pomoć u propovedanju reči Božije i u tvorenju čudesa. „I sad, Gospode, daj slugama tvojima da govore sa svakom slobodom riječ tvoju, i pruži ruku tvoju na isceljivanje i neka bivaju čudesa imenom svetoga sina tvojega Isusa“ (Dela ap. 4, 29-30).
88. Jeretici starog i novog doba grlati su u napadu na crkvu pravoslavnu zbog njene vere u čudesa, ili kako oni kažu „sujeverica“. Međutim pokazali su se kao ponizni ćutljivci pred drskom navalom na Hrišćanstvo od strane demonske sile pod privlačnim lažnim imenom kulture, pozitivizma, progresa i modernizma, što je sve skupa manje čudo od jedne kiše koju narod izmoli od Boga. No oni su izgubili put otkad su odbacili svetiteljsko tumačenje Reči Božije a usvojili profano.
89. Nikad ni jedan svetitelj nije odricao čudesa, nego ih baš potvrđivao i objavljivao. Čudesa su počeli odricati jeretički intelektualci, koji su seli na stolicu svetitelja. I tako se ponavlja stari sadukeizam i skribizam. Nikad nije postojala ni jedna religija bez čudesa. Kao što paun ne može ostati paun sa očupanim perjem, niti slavuj sa prekinutim grlom tako ni religija bez čudesa.
90. Hrišćanstvo, ili Novo Čovečanstvo, postalo je na čudesan način iskupljenjem i rođenjem sviše, čudom se održava, čudom raste i širi se, i čudesno prevodi svoje verne u onaj veliki i čudesni svet nebesni. Kao brza reka koja dolazi i odlazi i uleva se u nebeski okean, gde se svakoj kapljici znade ime i mesto.
91. Molitva svakog hrišćanina za svakog drugog pomaže, a naročito molitva sveštenika, ili sveštenika sa svom prisutnom crkvom. Svi hrišćani koji imaju jaku veru i veliku smernost pred Bogom, mogu stvoriti čudesa. Još kad se uz to udruži i žarka ljubav, onda matere vraćaju zdravlje svojoj deci usrdnom molitvom Hristu Bogu i Bogorodici. Mi znamo primere, kako pobožne majke štite od zla svoje sinove preko mora zavetnim postom, molitvom i milostinjom. I one su zaista prave čudotvorke (Jovan 7, 38).
 
92. Bunari čudotvorstva i reke čudotvorstva, to je Stari Zavet i Novi zavet. Reče Gospod, Bog Novog zaveta: „Ko mene vjeruje, iz njegova tjela poteći će rjeke žive vode“,
93. Iako su starozavetna čudesa Božija velika i strašna, ljude čudotvorce iz Starog zaveta bezmalo na prste da nabrojiš. A kalendar novozavetnih čudotvoraca prepun je. Proroci su čudesima dokazivali postojanje jednog istinitog Boga, Apostoli pak čudesima su dokazivali vaploćenje Sina Božijega, silazak Boga među ljude, ispunjenje svih starih proročanstava.
94. Jedno od tih starih proročanstava jeste ovo: „A poslije ovoga, govori Gospod, izliću Duh moj na svako tijelo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše… I na sluge i na sluškinje vaše u one dane izliću Duh moj. I učiniću čudesa na nebu i na zemlji… I svako ko prizove ime Gospodnje spasiće se“ (Joil. 2, 28-32). Ovo se proročanstvo jasno odnosi na hrišćane. Po prirodi svoje vere svi su hrišćani, kao sinovi Božiji, čudo u istoriji sveta.
95. Bog ne objavljuje svako čudo što mnogi hrišćani čine, čuvajući ih od ubitačne gordosti. A o gordosti rekao je jedan Svetogorac: „Kao što se kuga stavlja na prvo mesto među bolestima, tako se kod nas monaha gordost stavlja na prvo mesto među bolestima duhovnim. Jer kao što kuga najbrže umrtvljuje telo, tako gordost umrtvljuje dušu brže od svih ostalih poroka“.
96. Još nam priča otac Rafail o nekom svetogorskom duhovniku (da li je to on ili drugi, ne znamo) koji je molitvom isceljivao svaki nedug na ljudima i stoci. Kad su ga neki počeli s divljenjem hvaliti, on im oštro odgovori: „Kada vam iguman zapovedi da idete i lovite ribu, i kada meni Gospod zapovedi da položim ruke na bolesnika da bi ozdravio, ni vi ni ja nemamo se čime hvaliti, jer smo vršili ono što nam je zapoveđeno“. Po ovakvoj smirenosti i samouniženju poznaje se pravi čudotvorac. A ne kao Simon Mag.
97. Svi hrišćani čudotvorci pripisivali su svoja čudesna dela celinom Hristu, a sebi ništa. I bežali su od ljudske slave kao od ognja. Kada su mučitelji pitali svetoga Vita: „Kako to, Vite, da tebi ne mogu da naškode ni zverovi ni oganj?“ Odgovori on: „To sve čini sila Hrista Boga mojega. I zverovi i oganj stvorovi su Božiji, i povinuju se volji Stvoritelja svoga a ne meni“.
98. Ovakav stav u pogledu čudesa primili su sveti čudotvorci od samog Gospoda Isusa. Jer On je rekao: „Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe“ (Jovan, 5, 30). To On govori ne zbog svoje nemoći nego zbog ljubavi prema Ocu svome, kome pripisuje sva dela svoja i sve reči svoje. Ovo je On rekao samo u odnosu svome prema Ocu nebesnom, a u odnosu prema ljudima rekao je: „Bez mene ne možete činiti ništa“ To su savršeno razumeli Novi Ljudi, hrišćani – čudotvorci. Zato su sva svoja slavna dela pripisivali ne sebi nego Njemu, Hristu Svemoćnom.
99. Tri su osnovne dužnosti pravoslavnog sveštenika, tri radosti:
 
– propovedati jevanđelje,
– isceljivati bolesnike i demonijake, i
– liturgisati (u ovo stavljamo sva bogosluženja, činodejstvovanja i molitve).
Sve tri ove dužnosti nerazdvojne su od čuda. Činodejstvovati znači čudodejstvovati.
100. Narod hoće čudo. Svi narodi na svetu vole čudo. Bez čuda osećaju se robovi prirode, u okovima prirodnih sila i stihija. Čudo im otvara prozor na tamnici. Čudo im posvedočava postojanje nekoga jačega od vetra i ognja i potopa i bolesti i groba. Čudo je kao pismo od Oca deci u tamnici. Kako da se deca ne raduju? Duša svih naroda na svetu buni se protiv objave nekih fizičkih naučnika, da su „prirodni zakoni“ neumitni. Kao da postoje neki fantastični „prirodni zakoni“, a ne samo prirodni nameštaj i poredak toga nameštaja. I nikada u narodima nije bila tolika žeđ za čudom kao u naše vreme.
101. Pravoslavni svešteniče, razmišljaj dan i noć o čudesima Božijim. Najbliža ti knjiga, tvoj Trebnik. Ni o čem drugom ne govori do o čudesima Božijim. Šta su molitve u Sedam Tajni, šta molitve za bolesnike, ili molitve nad besomučnim ili molitve za kišu, za pobedu, za vinograd, za voćnjak, za usev, molitve nad semenom, nad novim plodovima, šta osvećenje vode, jeleja, novog doma, haljina, soli, brašna, i sve ostalo što je napisano u Trebniku, malom, velikom i dopolnitelnom, šta – ako ne vapijanje Bogu za čudo? Svaka je molitva iskanje čuda i svako čudo intervencija Božja.
102. Ako ti, straha radi bezbožničkog, ne smatraš svoja činodejstva za čudodejstva, onda ih ti smatraš za „ceremonije“, kao i bezverci. Ali znaj i upamti, da oni koji su napisali tvoj Trebnik, smatrali su svako činodejstvo za čudodejstvo. I oni će biti sudije, ako se ogrešiš o njih. – A šta ćemo ako se čudo ne dogodi, pitaš? Tvoje je da se moliš, a ostalo je Božije. Nije čudo od tebe nego kroz tebe. Bilo je slučajeva da ni apostoli nisu mogli uvek čudodejstvovati. A zašto, to im je Hristos objasnio. Nemoj se ustrašiti niti postideti od „fizikusa“ koji govore da mogu izlečiti više bolesnika nego ti. Nemoj im verovati. Ne mogu bez Boga, niti bez molitve tvoje, ili svoje, ili suznih molitava srodničkih.
103. A vama monasima, čuvarima svetiteljskih ćivota, ne treba nikakva opomena, nikakvo dokazivanje i ubeđivanje. Vi ste prvi bljustitelji dokaza i svedočanstva. Na vaše oči javljala se sila Božija u svetinji našoj, kao i onima pre vas. Mnogi gledaju a ne vide. Čudesa su kao Bogom prosuti biser na zemlji. Slepac gazi po biseru kao po šljunku. Monah koji se ne potrudi da sazna ijedno čudo u svojoj svetinji, takav nije monah nego slepac.
104. Kroz vekove, na našem svetom Balkanu, pa sve do naših dana, stari sveštenici i monasi, kao i narod, toliko su videli čudesa Božjih od svojih molitava da je
događanje čudesa bila za njih obična i normalna stvar. Nedogođeno čudo bilo je za njih veće nego li dogođeno. Ali u ta vremena vera je bila živa i silna, strah Božji veliki, molitva usrdna, pa uz to još i post, čistota, milost, dobročinstva, bratoljublje, trpljenje, ispovedanje, pričešćivanje, i svako propisano pripremanje duše za Strašni Sud Božji i za Carstvo Nebesko.
105. „Pomjanite čudesa jego, jaže sotvori“ (Ps. 105, 5), govori starozavetni molitvenik. A novozavetni jevanđelist svedoči na kraju svojih opisa čudesa Hristovih i veli: „A ima mnogo što šta, što učini Isus, koje kad bi se redom popisalo, ni u sami svijet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige. Amin“ (Jovan 21, 25). A mi bi mogli reći: Kad bi se redom popisala sva čudesna dela Hristova u toku devetnaest vekova, bilo neposredno ili preko Njegovih vernih sinova, ili Njegove svete Crkve, mislimo, da bi se mnoge zvezde pod nebesnim svodom mogle pokriti hartijom ispisanom o čudesima Njegovim.
Živ je Bog naš, mila braćo i sestre i deco, i On je uvek „Bog tvorjaj čudesa“. Njemu slava i hvala, gospodstvo i vlast, sila i država, blagodarenije i slavopoj, Trojici u Jedinici, Ocu i Sinu i Duhu Svetome, sada i na vek veka. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *