ДИВАН

 

ДИВАН
 
ДИВАН 13.
У МАНАСТИРУ ВРАЋЕВШНИЦИ
 
Трећи брат прочитао је завршетак овога извештаја.
– Мени је, вели додељено да вам прочитам најкраћи део нашег извештаја. Овај део односи се на чудеса светих апостола споменута у апостолским посланицама. Мало их је споменуто, но не зато што их је било мало, него што скромност светих апостола није им дала да описују многа лична чудеса своја. Апостол Павле потврђује то овим речима: “Не смијем говорити шта Христос учини кроза ме… у сили знака и чудеса силом Духа Божјега, тако да од Јерусалима и наоколо до тја Илирика напуних Јеванђељем Христовијем” (Рим. 15, 18-19).
Чудесно исцељење болних вршили су апостоли и за живота свога Господа на земљи молитвом и помазивањем уљем. То свакако није могло бити без Христовог упутства. Тај начин они су и доцније употребљавали. Отуда и пропис Св. Јакова: “Болује ли ко међу вама, нека дозове старјешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику” (Јаков, 5, 14).
А за пример шта све може учинити вера и молитва Јаков неће да наведе велика и страшна чудеса ни своја ни осталих апостола, због великог смирења, него помиње пророка Илију, по чијој молитви затвори се небо те не би кише три и по године.
Апостол Јован сведочи о моћи апостолске молитве и Божије милости говорећи: “Што гођ молимо, даје нам” (Прва Јов. 5, 14-15).
И прозирање у будућност спада у чудесни дар Божји. Своју блиску смрт провидели су и Петар и Павле. Тако свети Петар пише: “Јер мислим да је право да докле сам год у овоме тијелу да вас будим опомињањем; знајући да ћу ускоро тијело своје одбацити, као што ми каза и Господ наш Исус Христос” (II Пет. 1, 13-14).
А Павле дајући последње савете Тимотеју да буде трезвен, трпељив и ревностан у служби, каже о себи:”
“Јер ја се већ жртвујем, и вријеме мојега одласка наста.
Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах” (II Тим. 4, 5-7).
Но и поред своје смерности и уздржљивости у описивању неземаљских ствари, он не пропушта да нам каже оно што је за наше велико добро и спасење. Две такве тајне он нам јасно описује.
Прва је тајна узношење његово у Рај:
“Знам, пише он, човијека у Христу који пре четрнаест година – да ли у тијелу не знам, да ли осим тијела не знам; Бог зна – да би однесен до трећега неба.
И знам за таквога човјека да ли у тијелу да ли осим тијела; Бог зна – да би однесен у Рај, и чу неисказане ријечи, којијех човјеку није слободно говорити” (II Кор. 12, 2-4).
Овим својим личним искуством апостол нас утврђује у вери у Рај који је он лично видео и чуо.
Другу тајну јавља нам Павле одмах после ове. То је тајна његове, и наше, борбе са злим духовима мрака. Овако пише:
“Да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђел Сатанин, да ме куша да се не поносим.
Зато три пут Господа молих да одступи (Сатана) од мене.
И рече ми: доста ти је моја благодат; јер се моја сила показује у слабости потпуна” (II Кор. 12, 7-9).
У току времена обе ове тајне посведочене су личним доживљајима многих светих људи и светих жена. Али сведочанство Павлово сведочанство је апостолско.
Павле јасно говори о чудотворству уопште као нарочитом дару Духа Божјега. Тај дар се не даје само апостолима него и другим хришћанима, сходно Божјем плану. Што се показало истинито у сва времена Хришћанства, па и у наше дане (I Кор. 12, 28-29).
Поштована браћо, морам признати да се ми нисмо усудили набрајати и описивати чудеса из књиге Откровења Јованова. Пошто та књига од првог до последњег листа описује само чудеса, то би је морали или сву преписивати или пак сву пред вама прочитати. Ту је у величанственим и страшним визијама и сликама откривено и сакривено све шта бива и шта ће бити до свршетка времена. Но главни предмет те књиге је јасан. У њој је насликана борба Јагњета Божјега са зверовима, борба неба и пакла за људе, победа неба, пораз Сатане и триумф Јагњета Божјега, Сина Божјега, Господа и Спаса нашега Исуса Христа. А сада да завршим са овом важном напоменом, да апостоли нису чинили чудеса ради чудеса, нити су их сматрали циљем него средством. Христос је строго опоменуо своје ученике да се не радују зато што чудеса творе него зато што су имена њихова записана на небесима. Чудеса имају сврху да незнабожне људе обрате ка Христу; кроз то обраћање пак да утврде у душама људи веру, наду и љубав. Љубав је на врху, и она остаје вечно царица свих добродетељи и у времену и у вечности. Сви апостоли то истичу, нарочито Јован и Павле. Овако Павле:
“И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам а љубави немам, ништа сам…
Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати…
А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима” (I Кор. 13).
Ко би се усудио ово оспоравати.? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била слатка.
Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само ће љубав остати.
Са овим је наш скромни извештај завршен, рече читач, поклони се и седе.
После овога одређена су три брата да саставе једну студију о чудесима уопште, и о њиховом догађају, смислу и значају. Ову студију или боље рећи науку о чудесима они су радили дуго у Овчарско-Кабларским манастирима, и назвали су је “Јовањски стослов о чудесима”. Доносимо га у продужењу.

One Comment

  1. Симонида Чонкић

    Са радошћу бележим име сестре из Чуруга које и сам СвНиколај наводи са осталима на крају првог издања књиге”Диван” – Чарна Чонкић.Касније је прешла у Нови Сад,па је назива душом богомољачког покрета града.Замонашена је под именом Херувима у манастиру Велика Ремета у време е.Андреја Фрушића и игумана Данила Здравковића.