DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 12.
U MANASTIRU ŽIČI
 
Tada drugi brat nastavi čitanje izveštaja:
Sveti apostoli činili su čudesa i još za života svoga Učitelja, a po Njegovom ovlašćenju. „I Đavole mnoge izgonjahu, i mazahu ulje mnoge bolesnike i isceljivahu“. Tako piše za dvanaestoricu (Marko, 6, 13).
Ali čudesa su tvorili i sedamdesetorica. Za ove apostole veli Sveti Luka: „Vratiše se pak Sedamdesetorica s radošću i rekoše (Isusu): Gospode, i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje“ (Luka, 10, 17).
Treba naglasiti da su apostoli činili čudesa i pre i posle silaska Svetoga Duha uvek u ime Hristovo.
Posle silaska Svetoga Duha apostoli su odmah počeli činiti mnoga čudesa, zbog čega nasta strah u narodu. „I uđe strah u svaku dušu, jer apostoli činiše mnoga čudesa i znake u Jerusalimu“ (Dela ap. 2, 43).
Posledica ovog moćnog čudotvorstva bila je dvojaka: Prvo, mnogi od naroda poverovaše u Isusa kao Mesiju, i drugo, svi koji poverovaše počeše živeti strogim moralnim i molitvenim životom, brinući se više za dušu nego za telo.
Apostol Petar isceli hromorođenog pred hramom. Od kad je Gospod Isus dao vid preporođenom na tom istom mestu, nije se pred hramom dogodilo uzbudljivije čudo. Taj bogalj sedeo je pred vratima zvanim Krasna i prosio milostinju. Kad je pružio ruku prema Petru i Jovanu, reče mu Petar: „Srebra i zlata nema u mene, nego što imam evo ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarećanina, ustani i hodi! I uze ga za desnicu i podiže… I skočivši ustade i hodaše. I uđe s njima u hram, idući i skačući i hvaleći Boga. I vidješe ga svi ljudi gde ide i hvali Boga“ (Dela ap. 3, 2-9).
Kada židovske starešine izvedoše pred sud Petra i Jovana, Petar im odlučno govoraše: „Da je na znanje svima vama, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvijeh, stoji ovaj pred vama zdrav. – Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima, kojijem bi se mogli spasiti“ (Dela ap. 4, 10-12).
Posledica ovoga čuda bila je vera mnogih i zbunjenost starešina. Jer sami ovi oboje svedoče ovim rečima: „Šta ćemo činiti ovijem ljudima? Jer veliki znak (čitaj: čudo) što oni učiniše poznat je svima koji žive u Jerusalimu i mi ne možemo odreći“. I zaista ne smedoše im ništa „naroda radi, jer svi hvaljahu Boga za ono što se bješe dogodilo“ (Dela ap. 4, 16-2).
Od molitve zemlja se potresla: U vezi sa prethodnim čudom Kada Petar i Jovan behu oslobođeni i dođoše među svoje, onda svi hrišćani u radosti uzdigoše blagodarstvenu molitvu za ono što se dogodilo. A pošto se oni tako pomoliše, zatrese se zemlja, a oni svi ispuniše se Duha Svetoga te govorahu reč Božiju sa slobodom.
Apostolska moć nad životom i smrću. Apostol Petar koji vaskrse umrlu Tavitu, umrtvi Ananija i Sapfiru. U ono vreme hrišćani u Jerusalimu ukomuniše svoju imovinu, dragovoljno i slobodno, bez pritiska i nasilja spolja. I behu zadovoljni, jer ne beše među njima ni gladna ni oskudna. Taj sveti komunizam prvih hrišćana savršena je suprotnost modernom materijalističkom komunizmu, bezvernom i nasilnom. Ni jedan od ondašnjih „komunista“ ne bi po cenu života bio drug bezbožnog modernog komunizma. Jer oni su bili gotovi da sve žrtvuju radi spasenja duše, a ovi odbacuju i Boga i dušu radi tela svoga.
Kada Ananije i žena mu Sapfira slagaše apostola, kao da i oni daju u zajednicu sve što imaju, mada dadoše samo jedan deo a ostalo prećutaše, provide Petar njihovu laž i umrtvi oboje, najpre muža pa ženu (Dela ap. 5, 1-10).
Ovo zaista strašno čudo Petrovo dejstvovalo je kao grom iz neba. „I uđe veliki strah u svu crkvu i u sve koji čuše ovo“, tj. i u hrišćane i u nehrišćane. I kroz to čudo vera se kod vernih utvrđivaše, i broj vernih se povećavaše, „mnoštvo ljudi i žena“ (Dela ap. 5, 11).
No čudesa se iz dana u dan gomilahu. I to kakva čudesa veća od Hristovih, shodno obećanju Hristovom (Jovan 14, 12). Tako „po ulicama iznašahu bolesnike, i metahu na posteljama i na nosilima, da bi kad prođe Petar barem sjenka njegova osijenila koga od njih“ (Dela ap. 5, 15).
A glas o čudesima apostolskim ode brzo po svetu. I svet navali. Dolažahu mnogi i iz okolnijeh gradova u Jerusalim, i donošahu bolesnike i koje mučahu nečisti duhovi, i svi ozdravljahu“ (Dela ap. 5, 16).
Čudesa arhiđakona Stefana: Beše Stefan mlad i lep, tako da kad ga starešine i književnici izvedoše na sud „vidješe lice njegovo kao lice anđela“. I zašto ga izvedoše na sud? Samo zato što „Stefan pun vjere i sile činjaše znake i čudesa velika među ljudima“. Na svršetku svoje odbrane pred sudom – upravo ne svoje odbrane nego osude svojih sudija – javi se jedno naročito čudo, a to je Stefanovo viđenje otvorenih nebesa i Hrista na nebesima u slavi. „A Stefan budući pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vidje slavu Božju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu. I reče: Evo vidim nebesa otvorena i Sina čovječjega gdje stoji s desne strane Bogu“ (Dela ap. 7, 55-56).
Ova reč zapečati sudbu njegovu. Zatiskujući uši kao aspide Jevreji uzeše kamenje pa, bez suda i osude, ubiše pravednoga Stefana. Time dodadoše njegovoj slavi i svome prokletstvu. Jer krv ovog prvomučenika Hristovog primiše na sebe i na decu svoju.
Apostol Filip javljaše blagovjestije Hristovo u Samariji sa ubedljivošću reči i silom čudesa. „A narod pazijaše jednodušno na ono što govoraše Filip slušajući i gledajući znake koje činjaše“. To dvoje: reč i čudo hoće narod. Po reči Filipovoj a u ime Isusovo „duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogijeh u kojima bijahu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše“. „I bi velika radost u gradu onom“. I „Kršćavahu se i ljudi i žene“. (Dela ap. 8, 6, 12).
Čudesa Apostola Ananije: Videli smo kako se Hristos javio svome najljućem gonitelju Savlu Jevrejinu iz Tarsa u svetlosti na putu u Damask, i kako je od Savla postao Pavle. Ali od one silne svetlosti Savle je oslepio, i kao slep doveden u grad. Tako je Bog hteo, da Savle bude slep tri dana i da ne jede ništa, da bi u samoći i mraku razmislio o onome što je video i čuo na putu. I u tom razmišljanju vide on u viziji čoveka po imenu Ananija kako uđe k njemu i metnu ruke na nj da progleda. A u isto vreme javi se Gospod Ananiji i zapovedi mu da ide u tu i tu ulicu i u tu i tu kuću i da učini što treba na Savlu iz Tarsa. Uplašeni apostol Ananije poče se objašnjavati s Gospodom kao negda prorok Jona. Kuda me šalješ, zar tome čoveku, za koga čuh od mnogijeh kolika zla počini svetima tvojima? – Idi, reče mu Gospod, jer mi je on sasud izbrani da iznese ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve. Posluša Ananije i dođe i reče: „Savle, brate, Gospod Isus koji ti se javi na putu kojijem si išao, posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetoga. I odmah otpade od očiju njegovijeh (Savlovih), kao krljušt, i odmah progleda, i ustavši krsti se“ (Dela ap. 9, 10-18).
Još Petrovih čudesa: U gradu Lidiji poseti Petar nekog Eneja, koji osam godina ležaše uzet i nepokretan u postelji. I viknu mu apostol: „Eneje, isceljuje te Isus Hristos, ustani… I odmah ustade. I vidješe ga svi koji življahu u Lidiji i u Asaronu, i obratiše se ka Gospodu“ (Dela ap. 9, 34). Da, obratiše se ka Gospodu Hristu, što je i bio cilj ovog čudesnog isceljenja.
Ubrzo potom sotvori Petar još jedno veće čudo – vaskrse mrtvaca. U te dane kada on isceli Eneja u Lidiji, umre u Jopi jedna svima poznata devica Tavita, što znači Srna. Pa kako Jopa nije daleko od Lide, to pozvaše Petra da dođe. Petar dođe, i kleče kraj mrtvaca i pomoli se Bogu, pa viknu: „Tavito, ustani!“ A devojka otvori oči svoje, pa videvši Petra diže se i sede na postelju. – I ovo veliko čudo brzo se razglasi, „i mnogi vjerovaše Gospoda“ (Dela ap. 9, 40, 42).
Pavlova čudesa: Na ostrvu Kipru beše ćesarov namesnik Srđ Pavle (Sergius Paulus), čovek razuman. On imaše slugu Jevrejina po imenu Varisus, i ovaj beše vračar. Po želji namesnika, Pavle i Varnava stadoše pred njim govoriti reč Božiju. Ali vračar Varisus stalno upadoše u reč i govoraše suprot svetim apostolima. Tada apostol Pavle viknu: „Sine đavolji, neka budeš slijep da ne vidiš sunca“. I u taj mah pade na njega tama pa poče pipati i tražiti vođa. Ovo čudo silno je uticalo na namesnika, tako da kad vidje šta bi vjerova, diveći se nauci Gospodnjoj“ (Dela ap. 13, 10-12).
A u Ikoniji Gospod potvrđivaše reči Pavlove i Varnavine čudesima. „Davaše te se tvorahu znaci i čudesa rukama njihovijem“ (Dela ap. 14, 3).
U Listri učini Pavle čudo kao i Petar. On isceli imenom Isusovim hromorođenog, bogalja u obe noge, koji „bješe hrom od utrobe matere svoje, i ne bješe nikada hodio“. Ovaj nevoljnik pažljivo slušaše reči Pavlove, i poverova u srcu svome. Pogleda ga apostol i viknu: „Tebi govorim u ime Isusa Hrista, ustani na svoje noge uspravno. I on skoči i hođaše“. Ovo veliko čudo potrese sav grad. Diže se sav navod i stade vikati: „Bogovi se načiniše kao ljudi i siđoše k nama“. I nazivahu Pavla Jupiterom a Varnavu Merkurijem. Jedva ih apostoli odvratiše od namere da kolju volove i prinose im na žrtve (Dela ap. 14, 8-13).
I mnoga druga čudesa učiniše Pavle i Varnava, o kojima oni potom pričahu na saboru apostola u Jerusalimu. Svi zamukoše pa pažljivo slušahu Varnavu i Pavla „koji propovijedahu kolike znake i čudesa učini Bog u neznabošcima preko njih“ (Dela ap. 15, 12).
Sveta nebesa stalno su upravljala stopama apostola Hristovih. Kada Pavle sa Silom htede ići u Vitaniju „Duh ne dade“ (Dela ap. 16, 7).
A kad beše u Troadi, javi se Pavlu u noćnoj viziji ovakva utvara: „Čovek neki stade preda nj i moljaše ga govoreći: Dođi u Makedoniju i pomozi nam“ (Dela ap. 16, 9).
Sledujući ovom nebeskom uputu oni se odmah krenuše u Maćedoniju, i stigoše u Filibu. U ovome gradu dosađivaše apostolima neka robinja vračara, koja iđaše u stopu za njima i vikaše. Kada Pavlu dodija, on se okrete i viknu duhu nečistom: „Zapovijedam ti imenom Isusa Hrista, iziđi iz nje! I iziđe u taj čas“ (Dela ap. 16, 18). I zbog toga biše sveti apostoli bijeni. Jer kad demon izađe iz žene presta njeno vračanje ali presta i dobit koju njeni gospodari imađahu od njenog vračanja.
U gradu Korintu javi se Gospod Pavlu u noćnoj viziji i ohrabri ga, da u tom spolja blistavom a unutra mračnom gradu slobodno javlja Jevanđelje istine. „Ne boj se, nego govori, i nemoj ućutati. Jer sam ja s tobom“ (Dela ap. 18, 9).
U Efesu stavi Pavle ruke na dvanaest lica odmah pošto se krstiše, što opravda pravoslavnu praksu miropomazanja odmah posle krštenja. I dogodi se čudo kao na apostolima u dan Pedesetnice. Jer „kad Pavle metnu ruke na njih siđe Duh Sveti na njih, i govorahu jezike i proricahu“ (Dela ap. 19, 16).
Opet dalje govori se, kako Bog činjaše ne mala čudesa rukama Pavlovim. „Tako da su čak i čalme i ubruse, znojave od tijela njegova nosili na bolesnike, i duhovi zli izlažahu iz njih. „Neki pak od Jevreja radi dobiti pokušaše da i oni izgone demone iz poludelih zaklinjući ih ovako: „Zaklinjemo vas Isusom koga Pavle propovijeda“. tako činjahu i sedam sinova jevrejskog svešteničkog poglavara. A zli duh odgovaraše im kroz usta sumašedših: „Isusa poznajem, i Pavla znam; ali vi ko ste?“ I skoči na njih jedan čovek u kome beše zli duh, savlada ih izbi i izranjavi, tako da jedva živi pobegoše. Za ovo čudo doznade sav narod u Efesu, „i uđe strah u sve, i veličaše se ime Gospoda Isusa“. I „tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše riječ Gospodnja“. Vera čini čuda, čudo uzrokuje veru (Dela ap. 19, 14, 20).
Proricanja su čudo. Kćeri Filipove i Agav. Neki od hrišćana dobiše dar proricanja. Takve proročice behu i četiri kćeri apostola Filipa. I Agav spominje se kao prorok. Agav proreče veliku glad „po vasionom svijetu“, što se i dogodi u vreme ćesara Klaudija. Isti Agav veza sebe pojasom Pavlovim i proreče ovome da će ga Jevreji tako svezati u Jerusalimu, što se takođe uskoro dogodi (Dela ap. 11, 28; 21, 11).
Na ostrvu Melitu pokaza Pavle mnoga čudesa. Kad mu se zmija otrovnica uhvati za ruku, pa osta viseći o ruci, ljudi meštani pomisliše da je vrlo grešan i da će odmah umreti od zmijinog otrova. No Pavle strese zmiju u vatru „i ne bi mu ništa zlo“ niti mu ruka oteče. Onda narod poče govoriti, da je Pavle Bog. Tako se obistini reč Hristova, da će učenici njegovi uzimati zmije u ruke i neće im nauditi. Drugo čudo učini Pavle na bolesnom ocu poglavara toga ostrva. Taj čovek beše bolestan od srdobolje. „Pavle se pomoli Bogu i metnu ruke svoje na nj i iscijeli ga“. – A kada se ova dva čuda razglasiše po ostrvu, onda navališe k Pavlu svi „koji bijahu bolesni na ostrvu onom, i isceljivahu se“ (Dela ap. 28).
Sa ovim završava sveti Luka opisivanje čudesnih dela svetih apostola Hristovih. Sa ovim završavam i ja moje čitanje, reče čitač, pokloni se svima i sede.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *