NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » DISKUSIJA O EKUMENIZMU

DISKUSIJA O EKUMENIZMU

JEREJ SRBOLJUB MILETIĆ

DISKUSIJA O EKUMENIZMU


Već duže vreme se kod nas u štampi i drugim medijima vodi diskusija o ekumenizmu. Obzirom na to koliko je pametnih glava do sada bilo uključeno u nju, prosto je za čuđenje koliko ova diskusija izgleda haotično, baš kao i neko naše opšte razumevanje ovog pojma, pokreta i njegovih osnovnih ideja.
Diskusija o ekumenizmu tiče se svakako i najpre, same Crkve. A znamo da svako od nas, kao hrišćanin, ima dužnost da čuva čistotu Vere, kao i da rasuđuje po daru koji mu je od Boga, jer smo dužni da ljubimo Gospoda u istini, svim srcem, svim razumom i svom dušom. (Mk. 12, 33) Jer „znamo da je Sin Božiji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; i jesmo u Istinitome, u Sinu Njegovom Isusu Hristu, On je istiniti Bog i život vječni.“ (1. Jovan. 5, 20.) Zato je „revnost za veru, ali ne po razumu“ (Rim. 10, 2.), osuđena od apostola, koji je od Boga bio određen da Judejima i svim neznabošcima „otvara oči da se od tame obrate svjetlosti i od vlasti satanine Bogu“, (Djel. 26, 17-18.) propovedajući svima, pa čak i samome caru Festu „reči istine i razuma.“ (Djel. 26, 25.)
Imajući na umu da je naša Sveta Crkva stub i tvrđava istine, da čuva i neguje u sebi riznice bogatstva duhovnog razuma, za veliko je čuđenje da ona, i pored tolikih brojnih školovanih i učenih teologa, još uvek izgleda da nema svoj jasan, nedvosmislen, određen i zvaničan stav prema ideji i pokretu ekumenizma, kao i svemu ostalom što se uz njega provlači kroz samu crkvenu štampu i ostale zvanične publikacije, i što se u to ime događa na najvišem crkvenom nivou. Diskusije i pitanja koja su mnogo puta postavljana, dostigle su već takav nivo da se i prosti i neuki pitaju šta se to sa nama dešava?
Samo, iz tog razloga, smatram da je potrebno priložiti još koju leptu, ne bi li se na kraju Bog i na nas smilovao i dao nam da poznamo svaku istinu, da čvrsto stojimo u njoj, oslobođeni svake suvišne brige i svakog straha zemaljskog. Jer i Oci zapovedaju i podsećaju da: „Postoji pravilo koje kaže: dva puta u godini u svakoj oblasti treba da budu kanonska ispitivanja kroz sabranja episkopa … i da se porušeno ispravlja!“ (6. kan. VII Vas. sab.)
Stoga se nadamo da, ako bi se problem postavio u istini i pravilno, rešenje bi nam bilo mnogo bliže. Jer, već je bilo i suviše pokazivanja prstom i nazivanja raznim imenima, što naravno, ni malo ne doprinosi nikakvom i ničijem dobru.
Poznato je da je sam taj pokret formiran sa sasvim određenim ciljem i da se njegovi pregaoci trude da u tom pravcu usmeravaju tok i način rada ove organizacije.
Međutim, izgleda da je kod nas pometnja nastala od samog početka, jer je ekumenizam predstavljen, ako bi se tako moglo reći, u Srpskoj crkvi jednostavno i lažno, kao nekakvo hrišćansko negovanje dobrih odnosa sa svima, što smo ionako, kao hrišćani dužni i obevezni prema svima bez razlike.
Zašto se usuđujem da kažem da je predstavljen lažno? Zato što oni koji ga tako predstavljaju, čak i ne obraćaju pažnju na to kako se on sam predstavlja i šta on sam o sebi kaže i misli. Umesto toga, oni ga predstavljaju onako kako ga valjda sami vide ili kakvog bi oni želeli da ga vide, a ne onako kako se on sam predstavlja.
Koliko je poznato, cilj ekumenizma je samo jedan i vrlo jasno određen:
„Jedinstvo svih hrišćana.“
Može li se dakle, zaključiti nešto drugo, osim da je cilj – jedinstvo, a sve drugo: hrišćanska ljubav, razni dijalozi, susreti, negovanje bratskih i drugih odnosa – samo neki od načina na koje bi to jedinstvo svih tek trebalo postići?
Velika se galama podigla i oko toga što naši episkopi odlaze kod pape i pokušavaju da prate inicijativu u negovanju „bratskih i hrišćanskih odnosa“ sa raznim „veroispovestima“ i njihovim „predstavnicima“. Povremeno se i to pripisuje nekakvom njihovom negovanju „ekumenskih odnosa“.
Ali, sve je manje nepismenih među našom pastvom, pa i oni najmanji znaju, bar što se katolika tiče, – da oni uopšte nisu članovi ekumenskog pokreta. Zato izgleda da ni ovde problem nije postavljen pravilno i iskreno. Zahvaljujući medijima, ti susreti su veoma javni i dešavaju se pred očima i ušima svih nas. A pitanje glasi: koji je suštinski i pokretački razlog njihovog druženja sa inoslavnima – hrišćanska ljubav i briga za njihove duše ili diplomatija? A, mislim da i najprostiji mogu da osete tu razliku, kao što i oni koji nisu hemičari osećaju razliku između slatke i slane vode. I onaj koji je proba primećuje njen ukus i ne razmišljajući o samoj suštini vode.
Što se naših episkopa tiče, to izgleda kao nekakav njihov lični „ekumenski“ stav, koji po svemu sudeći, ne izgleda da proizilazi iz revnosne hrišćanske ljubavi prema paloj ili zalutaloj braći, već, kako i sami ponekad priznaju, iz potrebe vremena i situacije u kojoj se nalaze (ili u kojoj misle da se mi svi nalazimo).
Ali, mi, kao hrišćani, dužni smo čak i pre pokazivanja svoje hrišćanske ljubavi, da budemo najpre istiniti i iskreni prema Bogu, sebi, svojoj pastvi i svima ostalim ljudima; dužni smo da ne pobrkamo razliku između hrišćanske ljubavi i – političke diplomatije.
Ukoliko neko želi da kaže da su oba ova razloga u pitanju, onda bi mu trebalo preporučiti da razmisli: da li hrišćaninu pristoji da ova dva razloga pomeša toliko da ni jedan od njih nije važniji od drugog? Da li je iznenada i amaterska diplomatija postala deo pastirskog bogoslovlja? Jer, kakva bi to hrišćanska ljubav bila istog intenziteta kao i diplomatija – bila ona vizantijska, evropska, američka ili neka druga? Podsetimo se da je ap. Pavle, koji je svima bio sve, bio dovođen pred cara i pred njegove upravitelje u lancima i nikada nije dočekivan kao nekakav državnik ili diplomata, ili onaj koji neku vlast ima, niti je pak priman kao ravnopravni učesnik u „bratskom dijalogu“, svedočeći ono što je već bezbroj puta ponovljeno, što je njegovim sagovornicima lako dostupno i u većini slučajeva već odavno poznato.
Sv. apostoli (Pravilo 45.) su pod kaznom svrgavanja zabranili episkopima, prezviterima i đakonima zajedničku molitvu sa inovernima (jereticima). Jesu li možda Oci mislili da se ograniče isključivo na glasnu molitvu ili pak i onu u sebi? Znači li to da je tehnika javnog poziranja pored prestola inovernih verskih poglavica na tuđim obredima potpuno isključena iz smisla ovog kanona? Možemo li zamisliti makar jednog pravoslavnog episkopa kako odlazi u posetu „sestrinskoj Arijevskoj crkvi“ i stoji pored „brata u Hristu“ Arija na njihovoj svečanoj misi posmatran od strane hiljada i miliona kako arijevaca tako i svojih pravoslavnih, i uopšte, bukvalno rečeno – pred očima i ušima celoga sveta?!?
Treba se bojati da ni oštra i autoritativna reagovanja „sa vrha“, poput onih: „ko je taj da nas uči“ ili „to su necrkveni i nedobronamerni“ – više uopšte niti pomažu, niti zvuče pastirski i odgovorno. Jer, kako je moguće da ta ista oštrica očinskoga mača, u jednoj istoj situaciji, bude diplomatska i blaga prema inoslavnima, a tako vulgarna i oštra prema pravoslavnima? Jesu li danas pravoslavni svedeni na administrativne podanike, a inoslavni uzdignuti na međunarodne diplomatske saradnike i duhovno – političke partnere? Jesu li Rimokatolici do juče bili jeres, a danas više nisu? Da li bi cenjeni „delegati“ bili dovoljno ljubazni da nas o tome obaveste?
Ne živimo više izolovani iza „gvozdene zavese“ komunizma, i dijalog koji se vodi u svetu, hteli mi ili ne, čuje se svuda i vrlo lako. Zbog toga, izgleda da je mnogo razumnije i lakše shvatiti predavanje o ekumenizmu koje drži neko od njegovih protestantskih duhovnih otaca, nego kada ekumenizam tumači i predstavlja neko ko nije njegov organski deo, niti je od bilo koga u tom pokretu priznat kao njegov predstavnik i duhovni otac. Još manje verodostojno zvuči kada neko pokušava da govori o „pravoslavnom ekumenizmu“. Takav može da uživa kredibilitet koliko i putnik koji je oteo tuđi avion. Čovek bi zaista morao da poznaje svoje granice. Jer, kada amater govori o ekumenizmu i neguje nekakve „ekumenske odnose“ – po svome ukusu i tumačenju, to je slično tome, kao kada bih se i ja trudio da se moj glas čuje u spoljnoj politici Evropske Unije. Moje učestvovanje na međunarodnim sastancima i konferencijama tu ništa ne bi pomoglo, jer me je ap. Pavle već jasno upozorio: „Ne uprežite se u isti jaram s nevjernicima! (2. Kor. 6, 14.) Nije li to jasno i glasno upozorenje da razlikujemo „jaram“, i da ga sami sebi ne stavljamo za vrat? Jer, mi već imamo svoj jaram, svoje breme i svoj Krst i ne možemo se sa inovernom braćom, humanistima, ateistima, materijalistima, svetskim političarima, međunarodnim forumima i svima ostalima, otimati o autorsko pravo, veći uticaj ili vodeću ulogu u njihovim jarmovima i kolima.
Istina je veza čoveka sa večnošću, a ljudska umišljenost ga čini privremenim i prolaznim. Kao što kaže Sv. Vasilije Veliki: „Čega je početak lažan, sve ostalo je prezreno!“ Dok neistina sama stvara zabune, nedoumice, prepirke i raspre, istina ima to svojstvo da je jasna, lako razumljiva i prijemčiva čak i neukim i prostim. Istina je hrana i lepota duši blagorodnoj. Ona je uvek potvrđena životom svetih ljudi: „Po plodovima ćete ih poznati“ – kaže Gospod. (Mt. 7, 20.) „Eda li se bere sa trnja grožđe ili sa čička smokve?“ (Mt. 7, 16) – a pitanje je da li i šta uopšte određeni čovek želi? Jer, istina nije nametljiva. Ona je izvor dubine mudrosti koji daje jasnu i čistu, bistru i laku, pitku vodu od koje se neće ožedneti.
Nakon toliko sednica, foruma, susreta, razgovora, konferencija, putovanja i truda, kongresa, rezolucija, članaka, skupova i predavanja, nakon toliko reči kazanih i svedočanstava ponuđenih, koliko je ljudi kroz ekumenizam poznalo istinu? – Apostol je i to predvideo: „Čoveka jeretika po prvome i drugom savjetovanju kloni se!“ (Tit. 3, 10.) Znaju li možda neki među nama danas, nešto više od ovoga?
Smatramo da im je zbog grehova naših, Bog ipak dopustio da nas svojim grubim delima i rečima ostavljaju u neizvesnosti. Zato, hvala im! Jer, nas stalno opominju na budnost, da ne izgubimo Put naš, Istinu i Život večni, da pripazimo da nam se svetiljke ne ugase sasvim…
 

Jerej Srboljub Miletić
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *