Dilema oko Pričešća

Pitanje:
Mir Božiji + Hristos se rodi. Kod većine Svetih Otaca sam čitao da čovjek, mirjanin, ne bi smio često pristupati Svetoj Tajni Pričešća bez dostojnog pokajanja i očišćenja sebe od grehova. Posebno, savremeni čovjek, kome je sablazan na svakom koraku, i koji je znatno udaljen od Hrista u odnosu na prošle generacije. I još bih vas pitao šta da radim sa novčićem iz Božićne česnice? Pomenite me u svojim molitvama.
Vladimir


Odgovor:
Dragi brate Vladimire, Pitanje retkog ili čestog pričešćivanja možda je najbolje objasnio još odavno Sveti Jovan Zlatousti, kada je rekao: „Kome dati za pravo? Da li onima koji se pričeste jednom, ili onima koji se pričešćuju često ili pak onima koji to čine retko? Ni jednima, ni drugima, ni trećima, nego onima koji se pričešćuju čiste savesti, čistoga srca i besprekornog života. Vreme pričešća ne određuje praznik i svetkovina, nego čista savest i besprekoran život. Nije drskost u tome što pristupaju često, nego u tome što pristupaju nedostojno, makar i jednom za sav život to da učine. Mnogi se, vidim, ne pričešćuju često: đavolji je to posao, to on ometa često primanje Tela Hristovog. I očigledno je da onaj ko se ne pričešćuje često, đavolu daje veliku vlast nad sobom, te ga đavo uzima pod svoje i navodi ga na svako zlo“. Veliko svetilo Ruske Pravoslavne Crkve, Prepodobni Serafim Sarovski, prosto naređuje: „Zapovedam pričešćivanje Svetim Hristovim životvornim Tajnama… u sva četiri posta i o dvanaest praznika, kao i u velike praznične dane. Što češće – to bolje. Jer blagodat, koju nam daruje Priopštenje, toliko je velika, da će se čovek, ma kako bio nedostojan i grešan, samo ako pristupi sa smirenom svešću o svojoj svegrešnosti pred Gospodom, koji iskupljuje sve nas, makar od glave do pete bili prekriveni grehovnim ranama, čistiti blagodaću Hristovom i sve više i više će svetleti, i sasvim će prosvetliti, i najzad spasiti“! Savremeni zagovornici što češćeg pričešćivanja pozivaju se na praksu Hrišćana iz prvih vekova. No, takva poređenja su nemoguća iz više razloga. Drevni Hrišćani su stalno živeli u strahu od mučeničke smrti i oni su svako Pričešće smatrali poslednjim. Oni su se sjedinjavali sa Hristom beskrvno, kroz Sveto Pričešće, a mnogi su to potvrđivali i svojom mučeničkom krvlju. Danas su ti strahovi isključeni i nema nikakvog poređenja između sadašnjeg i ondašnjeg čestog pričešćivanja. Dalje, ako bi se vratili drevnoapostolskoj crkvenoj praksi, onda bi trebalo da se odreknemo i pričešćivanja vernika kašičicom, pošto je to kasnija praksa, koju je u IV veku uveo Sveti Jovan Zlatousti. I još mnogo toga iz crkvene prakse onoga vremena nije moguće dozvati u naše vreme. Ustvari, nova praksa pričešćivanja na svakoj Svetoj Liturgiji, na prvom mestu ukida ustaljene i dobro promišljene pripreme za pričešće kroz post, pojačanu ličnu i bogoslužbenu molitvu, kajanje i Svetu Tajnu Ispovesti. Ako se nastavi u ovom pravcu, preti velika opasnost od ravnodušnog, bez straha Božijeg primanja Velike svetinje Tela i Krvi Hristove. Nažalost, to nije izum naših teologa i crkvenih velikodostojnika. To je učinila Rimokatolička crkva na Drugom vatikanskom koncilu, kada je reformisala Liturgiju i odobrila pričešće na svakoj misi, bez ispovesti. Sada, pola veka nakon tih odluka, shvatili su šta su time izgubili. Dobili su vernike, koji prilaze pričešću kao nekom propratnom aktu mise, a izgubili su najjače sredstvo, kojim su vernike držali u odanosti Crkvi, a to je ispovest. I njihovi vernici sada prilaze pričešću bez ispovesti, sa liturgijskim postom od dva sata pre mise. Dakle, pošto svi vernici ne mogu fizički da dođu svake nedelje i praznika u crkvu (kolika bi to crkva morala biti u jednom mestu, da može odjednom primiti sve vernike jedne parohije) , znači da se ne mogu ni svi pričesatiti na svakoj Liturgiji. Kako je i drevna Crkva smatrala da vernik mora doći u crkvu bar svake 3–4. nedelje, to bi, ako tu praksu preneseme na naše vreme, za jednog vernika bilo dovoljno da se pričesti jednom mesečno. Oni pak, koji u crkvu dolaze svake nedelje, u čiju naviku je ušlo dolaženje na svaku Službu Božiju, i pričešćivanje pri svakom dolasku na Svetu Liturgiju moglo bi da pređe u naviku, a da prestane biti doživljaj, koji se sve vreme očekuje i koji treba da predstavlja jedinstven doživljaj u životu. Bojim se da, kada Sveto Pričešće pređe u naviku, kao nešto sasvim obično, da će se gotovo izjednačiti sa primanjem nafore na kraju Službe i izgubiti svetinju sjedinjanja sa Hristom. Dragi brate Vladimire, poslušaj savet Svetog Jovana Zlatousta i pristupaj Svetom Pričešću onda kad za njim osetiš žarku potrebu, a prethodno pripremi i telo svoje i dušu za prijem najdragocenijeg gosta. Po savesti svojoj pristupaj i Svetoj Tajni Ispovesti, kajući se iskreno za sva svoja znana i neznana sagrešenja, učinjena prema sebi, prema bližnjima i prema Bogu. Najvažnije je da nemaš opterećenja savesti za odnos prema svojim bližnjima i da si spreman svima da oprostiš. Posle svega ovoga Sveto Pričešće će ti doći kao melem duši i radost od susreta sa Gospodom. Naš narod veoma poštuje novčić, koji se nađe u Božićnoj česnici. Onaj, koji ga je našao smatra se srećnim, a novčić nosi sa sobom cele godine. Ako je novčić važeća moneta, obično se po isteku godine potroši za neku važnu stvar u kući, a ako ima numizmatičku, ili plemenitu vrednost, čuva se trajno, sa ostalim kućnim ili ličnim dragocenostima. Blagoslovenu i duši korisnu Svetu i veliku četrdesetnicu i u njoj pričešće časnim Telom i Krvlju Hristovom želi i srdačno te pozdravlja o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *