ДИЈАЛОЗИ

 

ДИЈАЛОЗИ
 

ДИЈАЛОГ ДЕСЕТИ
О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 
Духовник. Шта требаш да урадиш, да би стао на пут духовног живота? Ти, вјероватно и не слутиш – како је то тешко, и како је то, у исто вријеме, лако!
Непознати. Да је тешко – могу да претпоставим. Али због чега је лако – е, то не могу.
Духовник. Један оптински старац говори: “Монашки је живот тежак, то сви знају; али да је то најузвишенији, најчистији, најпрекраснији, па чак и најлакши – шта причам, најлакши? – више од тога: да је он неописиво привлачан, најслађи, најторжественији, најсвјетлији, вјечно радошћу сијајући – е, то је мало коме познато. Али истина је на страни малобројних, а не на страни већине”.
Он то говори за монаштво. Али исто то се може рећи и за духовни живот уопште. Зато је Спаситељ и рекао: “… јер је јарам Мој благ, и бреме је Моје лако” (Мт. 11:30).
А шта је то јарам Христов и шта је бреме Његово, ако није живот духовни! Код Апостола ми читамо: “Увијек се радујте”. А он ни о каквој другој радости не говори, до о радости у Христу Исусу. Ето, због тога је лако стати на пут духовног живота.
Исти оптински старац говори: “Господ је ученицима рекао: не бој се, мало Моје стадо, јер Бог изволи даровати вам – шта? Мислиш – весеље? богатство? наслађивање? Не! Него, ни мање више, до – Царство! У којем не само да су сва блага, и све могуће ризнице, и љепота, и слава, и свјетлост, и радост, и врела љубав, и Божији живот, и весеље вјечно. Царство је то – Царство свих вијекова, пред којим су и највећа царства свијета овога – дим и сумпор! И у том, у том Царству свјетлости и весеља теби и свим који су вазљубили Господа Исуса Христа је припремљено царско мјесто”.
Како уопште човјек може да се колеба у избору животног пута? Јер, имају само два пута: уски – пут спасења, и широки – пут погибије. Пут спасења – то је духовни живот. Погибије – живот плотски. Како говори Апостол: “ако будете живјели по плоти, умријећете, а ако духом умртвљујете дјела плотска, живи ћете бити” (Рим. 8:13).
Непознати. Што се тиче избора пута, ја се више уопште не двоумим. Када на живот гледаш онако како на живот ја гледам данас – избор је лако направити. То је потпуно тачно, али мене интересује друго: како стати на тај пут? Од чега почети? Ја сам свој живот готово до краја доживио идући по другом путу. Мени је у њему све разумљиво и на све сам се навикао. А онај први, духовни пут, мени је далек, туђ и потпуно непознат. Ја данас хоћу да живим другачије, у складу са истином коју видим. И питам те – како то да остварим?
Духовник. Да. Схватио сам те, не брини. Али сам хтио да почнем од почетка, да тако кажем, од првог слова духовне азбуке.
Непознати. Од чега?
Духовник. Да бисмо стали на пут духовног живота, морамо најприје јасно пред собом видјети оба пута: пут духовног живота, који води ка спасењу, и пут живота плотског, који води у погибију. И у највећој дубини својег бића чврсто одлучити да идемо путем духовног живота. Од те одлуке мора почети духовни живот сваког човјека који је постао свјестан да је скренуо са пута спасења. Тај први корак, ту одлуку – није тешко донијети, зато што је лако направити избор између живота и смрти. Свјесно изабрати смрт, а не живот, може само луд човјек. А ако си ти схватио да је живот свјетски, живот по плоти – смрт, и да је живот црквени, живот по духу – стварни живот, ти ћеш без колебања донијети непоколебљиву унутрашњу одлуку да станеш на пут живота црквеног. Та ће одлука по значају за твој унутрашњи живот бити једнака одласку у манастир. Ухватиће те ужас од твог досадашњег живота. Видјећеш колико је у њему било гријеха, прљавштине, сваке мрскости. Какав је он био празан, бесциљан. Твоја прошлост ће ти изгледати као неки кошмарни сан. И, ма колико година имао, учиниће ти се да поново почињеш да живиш. Запањићеш се том промјеном, и са огромним усхићењем ћеш се чудити: ама, како сам ја то живио до сада? Како сам могао да не видим то што данас видим, кад је све тако јасно, тако несумњиво? А заједно са тим, спопашће те осјећање неиздржљивог стида за сву твоју прошлост. Осјетићеш неодољиву жељу за покајањем. То је први корак на твом путу; међутим, овдје те чека и прво искушење: то осјећање стида и осазнавање гријеха може да те усмјери – било ка животу, било ка смрти. Ка животу – ако оно у теби изазове жудњу за спасењем, ако га озари нада на милосрђе Божије, ако оно у теби не убије вјеру да ће Господ поштедити творевину Своју и да ће те примити, као што је отац примио својег блудног сина. Ка смрти – ако те наведе на безнадежно очајање. Као што и сам можеш да примјетиш – од првог корака на путу духовног живота чекају те сплетке вражије! Оне вребају човјека на сваком степенику духовног успињања; непријатељ вреба да сваки добри покрет човјеков преокрене на зло, зато што све добро у нама има једну црту, иза које, када се прекорачи, то добро непримјетно претвара у зло. Ту црту човјек веома често није у стању да распозна сам. То је дјело благодати Божије; зато је самоувјереност најопаснији гријех, пошто се у њој крије потенцијална могућност свих осталих гријехова. У твом случају, непријатељ ће и добро твојег покајања покушати да доведе до злог очајања. Он ће ти на “духовно уво” шапутати ријечи безнађа, говориће ти да је за тебе већ касно да се поправиш, да ниси за то кадар. Да си окрени-обрни погинуо, да нема смисла ни почињати тај нови живот, да он није за тебе.
Непознати. Ја нисам ни започео нови живот, а те се мисли већ мотају по мојој глави.
Духовник. Тјерај их од себе. Не дај им да се задржавају у твом срцу. Оне су – од непријатеља. Јер, духовни живот не зависи од времена. Могуће је, као што видимо из примјера разбојника на крсту, добити спасење и у једном једином тренутку. О томе свједоче и многи примјери из живота светих. Увијек можеш почети да живиш испочетка. И нема на земљи таквог грешника, којем Господ не би могао да опрости. А године? Какве везе оне имају са питањем о духовном животу? Зар се човјек не налази подједнако близу смрти, независно од тога колико има година? И зар се погинути духовно не може у младости, и спасити се у старости?
Непознати. И шта ја морам да урадим након што постанем свјестан својих гријеха?
Духовник. Мораш да исповиједаш своје гријехе у Цркви и послије отпуштења гријеха да се причестиш Светих Тајни.
Непознати. Зар се баш од тога мора почети? Мени се чини да ја још нисам спреман за то да бих могао да се причестим. За то треба имати пуну вјеру и чист живот. Јер, иначе, и по црквеном учењу, моје ће причешћење бити мени “на суд и осуду”.
Духовник. Достојно причешћење – то није причешћење светих. Несавршенство у вјери не може да буде препрека за примање Светих Тајни. Јер, не треба доктор здравим, него болесним. И није Христос дошао само код праведних, него и код грешних, да их спасе. Причешћење – то је извор нашег савршенства и утврђења вјере наше: како онда можемо прво да тражимо савршенство у вјери и животу, а теко онда причешћење Светих Тајни!
Непознати. Али неки услов ваљда мора да има и за достојно причешћење?
Духовник. Има. Покајање.
Непознати. Али ти си сам говорио о томе како је ништавно наше покајање у поређењу са тежином наших гријеха.
Духовник. Да. Али и ту нашу нераскајаност треба такође исповједати као гријех. И ако у теби нема зле и свјесне жеље да останеш у гријеху, ако ти ниси пољубио гријех, него га се стидиш – света Црква ће, влашћу која је дата свештенику, скинути са тебе све твоје гријехе и бићеш достојан да се причестиш. Исто је и са немоћима вјере. Нека си ти и свјестан да је ништавна и слаба твоја вјера. Али ти хоћеш да вјерујеш. У својем невјерју видиш свој гријех. И зовеш: “Вјерујем, Господе! Помози мојем невјерју” (Мк. 9:24). И твоје ће причешћење, чак и уз маловјерје твоје, бити достојно. На пут духовног живота треба ступати кроз покајање и на њему се утврђивати тајанством Божанствене Евхаристије. Причешћивати се мора не једном у години, као што је то ушло у навику код посвјетовљених хришћана, него често, као у манастиру, зато што без честог причешћења није могућ духовни живот у свијету. Јер, твоје тијело се суши, постаје беспомоћно и слаби ако му не дајеш хране. Тако и душа: и њој треба давати небеску храну. Иначе ће и она да пресуши и ослаби. Без причешћења ће се угасити духовни огањ у теби. Затрпаће га старудије из свијета. Да би се ослободио од те старудије, потребан ти је огањ који ће спаљивати трње твојих прегрешења. Живот духовни – то није апстрактно богословље, него стварни и најнесумњивији могући живот у Христу. А како га можеш ти отпочети, ако не примиш, у том страшном и великом Тајанству, пуноћу духа Христовог. Како ћеш, не примивши плоти и крви Христове, живјети са Њим? И овдје ће ти непријатељ, као и код покајања, правити свакојаке смицалице. Направиће ти мноштво и вањских и унутрашњих препрека. Или ће се одједном испоставити да никако немаш времена, или се нећеш осјећати добро, или ће ти пасти на памет да мало одложиш све то, да би се “боље припремио”. Али ти не слушај и не обазири се на све то. Иди. Исповједај се. Причешћуј се. Јер, не знаш кад ће те позвати Господ.
Непознати. Да. Урадићу то.
Духовник. Духовни пут захтјева оцрковљења свег живота – и унутрашњег, а према могућностима, и спољашњег. Ако не повучеш оштру црту између свог живота и живота свјетског, свијет ће те низоставно савладати, опет ће те поробити. Господ је донио мач раздјељења: “Ви мислите да сам дошао да дам мир земљи? Не, говорим вам, него раздјељење; јер, од сада ће петоро у једној кући да се подијели, троје против двоје, и двоје против троје: отац ће бити против сина, и син против оца; мајка против кћерке, и кћерка против мајке; свекрва против невјесте своје, и невјеста против свекрве своје” (Лк. 12:51-53). Треба се, дакле, одвојити од свих и од свега што у себи садржи свјетско начело. Без тог унутрашњег одвајања, духовни живот је немогућ.
Непознати. Али, шта ти подразумијеваш под “оцрковљењем живота”?
Духовник. Је ли ти разумијеш разлику између манастира и свијета?
Непознати. Наравно.
Духовник. Ти разумијеш да је манастирски живот оцрковљен, и стога супротстављен свијету?
Непознати. Да.
Духовник. Е, саздати манастирски живот у свијету – то и јесте то оцрковљење које је неопходно за оне који желе да иду по путу духовног живота.
Непознати. Теоретски, ја разумијем твоју мисао о манастиру у свијету, али, како је практично остварити – не.
Духовник. Замисли да живиш у манастиру. Око манастира је високи зид. На капији је монах који не пропушта у манастир туђинце. У манастиру је храм у којем се молиш. Твој живот изван храма протиче у келији. Имаш келијно молитвено правило, читаш Свето Писмо, дјела св. Отаца, удубљујеш се у созерцавање Божанствених тајни. Када ниси ни у храму ни у келији, носиш послушање, понекад врло тешко: у пекари, на пољу, у штали… Имаш духовног оца, који руководи свим твојим животом, коме си на потпуно руководство одао своју душу, одрекавши се од својег самосталног дјелања и свјетске воље. Постиш по манастирском уставу, и сав склоп твог живота зида се по црквеним правилима. Монаштво – то је храм код којег су се размакли зидови и који је обухватио и у себе закључао сав твој живот. И ево, десило се да је тај манастир пренесен у свијет. Зидова манастирских више нема. Гдје је онда тај твој манастирски храм? За тебе је то храм у којем се исповиједаш свом духовнику и у којем се причешћујеш Светих Тајни. Можда ти не можеш да проводиш у њему онолико времена, колико би могао када би живио у манастиру, али је живот у том храму – нешто накважније у твом животу. Гдје је твоја келија? Пренесена је у шумне свјетске станове, али и у свијету је она остала келија, чак и ако ти заузимаш у њој само “ћошак”. У њој мора бити манастирска тишина и манастирски живот – иако је свуда унаоколо шум, и иза “зидова” у твоју келију не допире црквено појање, него свјетске пјесме, ускомешани разговори, пијана весеља. Твоја соба неизоставно мора остати келија, и у њој све мора бити прожето духом молитве и тишине. Ти имаш много вањских, свјетских дјела, али њих мораш извршавати као послушање, не лијепећи се за њих душом, као што би се у манастиру тешким трудом трудио у пекари или у штали. Живот свјетски тече по својим законима. Он има свој ритам и своја правила. Али ти, прихватајући тај свјетски живот – зато што је то вањско неопходно за твој живот у свијету – свој лични и унутрашњи живот мораш градити на начелима црквеним. У манастиру би био послушник. Мораш то остати и у свијету.
Ако све то оствариш и у свијету, сачуваћеш манастир. Само, тај унутрашњи манастир више нико неће моћи да уништи. Зато што се уништити може само спољашност; унутрашњост, пак, је човјекова неотуђива својина. То је, дакле, то “оцрковљење”, које је неопходан услов за истински духовни живот.
Непознати. Да. Схватам сада шта подразумијеваш под појмом “оцрковљење”. Али, хоћу ли ја имати снаге да саздам тај “неопходни услов” за духовни живот?
Духовник. А зашто не би имао? То само од тебе зависи.
Непознати. Можда. Али, јесам ли ја кадар за то? Хоћу ли моћи тек тако, одједном, да се одрекнем од свега свјетског? Ја сам превише навикао на свјетски живот, и превише тога ја још увијек волим у њему.
Духовник. Напримјер?
Непознати. Но, напримјер, ја много волим музику, белетристику, позориште… ја “по-свјетски” волим живот природе – цвијеће, птице…; волим да се смијем, да се шалим, да се разбрбљам у веселом друштву, на крају крајева – ја пушим… Наравно, све су то “тричарије”, али, од свега тога одрећи се – одједном?! Ја, просто, не осјећам у себи снагу за то.
Духовник. А ко ти каже да мораш “одједном”?
Непознати. То говори Јеванђеље.
Духовник. Никад! У Јеванђељу се говори да је неопходно донијети чврсту одлуку да се иде за Христом. Говори се о идеалу којем човјек мора стремити. Говори се о томе шта је човјеку чинити да би достигао тај идеал. Штавише: тамо се говори да се Царство Божије силом узима, да они који се упињу то Царство и добијају. И Апостоли уче да нас чекају многе скрби док не уђемо у Царство Небеско. Значи – уопште не “одједном”. Подвижници, који су сами прошли пут спасења, и у властитом искуству познали све вражије замке непријатеља, открили нам унутрашњег човјека, изучили “невидљиву борбу” духовну, свјетлошћу благодатног разумијевања освјетлили сав пут духовног живота – развили су непобитно и неспорно учење Цркве; према том учењу, унутрашња изградња духовног човјека је, баш напротив, спор и постепен процес који захтјева велико стрпљење.
Непознати. А како са тим да се помире ријечи Спаситеља, речене човјеку који је хтио да, прије него што крене за Христом, оде и покопа оца: “…остави нека мртви укопавају своје мртваце”, или, другом, који Га је молио да га пусти да се опрости са својим блиским: “…ниједан који метне своју руку на плуг па се обазире натраг није спреман за Царство Божије” (Лк. 9:59-62).
Духовник. То и јесте тражење коначне одлуке да се иде за Христом, захтјев да се дефинитивно изабере пут, без освртања уназад, без двоумљења. Спаситељ нигдје не говори да се савршенство може достићи “одмах”; Он говори о дефинитивној одлуци, која не смије бити само у мислима, осјећањима или намјерама, него мора бити у вољи и у животу.
Непознати. Допустимо, теоретски, да је тако. Али ја не схватам – како се у пракси може спровести та постепеност? По мени, напримјер, ствари отприлике стоје овако: ако се у позориште не смије ићи – не смије се, и готово. Не смију се читати романи, и тачка. Замајавати се шупљом причом у испразном друштву са цигаретом у зубима се не смије – и готова прича. Не смије се ићи на плес, не смије се смијати, не смије се шалити, пјевати, играти, глумити. Једном ријечју – ништа се не смије. И ко ће мени сад да каже да се све то може оставити “постепено”? Какво вањски препознатљиво одличје ће красити “привремено допустиви смијех”, “привремено дозвољену забаву”, “привремено дозвољено профанисање”?
Духовник. Нико теби неће указати такво вањско одличје. А њега и не може бити, зато што је профанисање недопустиво уопште. Али овдје се не говори о допустивости посвјетовљења, него о томе – како се од њега избавити, и како постићи оцрковљење свег живота. Православље не говори о достизању оцрковљења одмах; оно говори о неизбјежности велике унутрашње борбе, о постепеном успињању по лествици савршенства. То “одмах” представља, заправо, страшну опасност, која истинско, благодатно стање светости може да замијени његовим спољашњим, фарисејским фалсификатом. Ти питаш: какво ће ти бити дато вањски препознатљиво одличје допустивих разонода? Теби ће се, наиме, дати нешто сасвим друго: даће ти се унутрашња основа процеса у којем се човјек стварно ослобађа од посвјетовљености. Та основа је духовни раст човјека. Вањско самоограничавање се овдје не смије спроводити по букви закона, него у складу са унутрашњим процесом раста духовног живота. Не може се рећи човјеку да се одједном отресе свих свјетских разонода. Али се не смије ни чекати да их он одбаци без труда, без борбе, када изгуби сваку жељу за њима. Треба препознати тренутак када су се створиле унутрашње претпоставке да човјек пред себе постави рјешење тог задатка. Треба знати не само шта у датом случају захтјева закон, него и да ли је човјек сазрео за рјешење таквог задатка. Формалистичко, “по букви закона” одрицање “одједном” од свега “свјетског”, зато што свети оци “у позориште не иђаху”, “цигара не димише”, и “у веселим друштвима не сјеђаху” – уз сву истинитост тих опаски – може да буде не само бесплодно, него и погубно за душу. Овдје није довољно само знати учење о савршенству, овдје треба имати духовно знање. Књига – то је велико дјело, али да би се користио њом правилно, не треба ти свјетска мудрост, него благодатна премудрост. Јер, ма како ми из подвижничких књига упознали невидљиву борбу, ма како на основу духовног искуства светаца изучили законе духовног живота – ниједан човјек није исти као било који други, и сваки живот људски јесте посебан, непоновљив и нов живот. Зато књиге и не могу да ти то кажу. Зато се оно живо, уникално, што се тиче само тог живота, не постиже свјетском мудрошћу, него премудрошћу Благодати. Православни манастири су до данашњих дана сачували живу праксу истинитог духовног руковођења. И ако хоћеш да истински разумијеш православно учење о путу духовног живота и успињању по лествици духовног савршенства – потруди се да увидиш какав је тамо дух владао. Чему су учили оци своју духовну дјецу? Да ли је то било само у ријечима, испуњавање мртвог формализма, тражење свега “одмах”, које изгледа тако узвишено, а у суштини својој је препуно спољашњег фарисејства? Ево, саслушај, како су велики оптински старци писали о “свјетским разонодама”. Те су ријечи биле упућене дјевојци која је живјела веселим свјетским животом, али која је стремила монаштву: “Тајанство чудновато и преславно видим ја на небу: небо – пећина; пријесто херувимски – Дјева; јасле – колијевка, и у њих би смјештен Онај Који се ни у шта на свијету умјестити не може…
Ваистину – чудо ужасно! И херувимски се ум ужасава – како је то могло да буде? Међутим, било је! И које је од ових чудеса најчудесније – ум није у стању да одреди. Зауставља се, запањен…
Да, велику је утјеху света Црква даровала умном човјеку. Могао би човјек цијели свој вијек да гледа у бездан смисла ова три реда ријечи. А колико је још бисера разасуто у црквеним пјесмама! Али авај: земаљски ум не пати за овим драгоцјеностима, јер их разумјети он не може. Шта ће пијетлу баснословни рубин? Њему дај зрно грашка, и он – пресрећан. А нама утјеху пружа подскакивање по паркету, к’о да смо каква јарад, нама дај да се кикоћемо док нам се вилице не искриве, да нам је какву њушку навући на лице, да се замашкарамо… колико ли је још таквих глупости и бесмислица, које гутају и затамњују тај свјетлолики поклон неба – ум наш. Међутим, не пишем ја теби ово да би ти, искрена моја, све њушке и балске украсе побацала и тиме огорчила своје ближње и даљње. Него ти говорим да би знала шта чиниш. А ако већ нешто и забрљаш – а ти иди па се исповједај Господу, и Он ће ти опростити”.
У другом писму јој пише: “Јуче или прекјуче о. М. ми рече да ти, плешеш ли, плешеш. Ја сам му савјетовао да ти напише и подсјети те на басну Крилова о цврчку и мраву. Таман је за тебе. И цврчак је волио празнике и на пост није мислио – само је плесао и плесао. Говорим ти ово – не да те укорим, него да знаш стварно стање ствари, и да не губиш главу…”
И још: “Ој, каква си ти мени сумњичавица! Опет ударила на мене, к’о да сам ја незадовољан тобом. Ама, и да си се и стварно заљубила у некога, како да ти не опростим? Сам сам грешан човјек. А ти се чак ни заљубила ниси, него тек онако, попричала. Па и Бог ће да опрости, а не ја: како ја да не опростим?…”
Да ли је он од свјетске дјевојке тражио да она “одмах” прекине са свим? Напротив, он је и саму мисао о таквом “хитном” мијењању живота тјерао од ње, као мисао вражију. “Али ја видим да ти желиш, – пише старац, – да бациш модерне салонске ципелице и балску хаљину, и да овог тренутка постанеш светица, преподобна, да се овог часа просвијетлиш. Не, сестрице, у дјелу духовном не иде тако. Ту на прво мјесто долази стрпљење, иза њега слиједи још стрпљење и, на крају, све то бива овјенчано опет – стрпљењем” (јеросхимонах Анатолије).
То је глас истинитог Православља. Тако су старци доживљавали процес човјековог духовног препорода. То није била теорија, него сам живот. Пет година послије тих писама, оптински старац пише истој тој дјевојци честитку поводом ступања на монашки пут, у којој се више не спомињу модерне ципелице и балске хаљине, него се говори: “Читај обавезно сваки дан св. Аву Доротеја или св. Јована Лествичника; у њиховим књигама је велико благо, права ризница лекција духовног живота. И ако будеш ишла путем који они указују, према својој мјери, нећеш погинути, и наслиједићеш Царство (Небеско) вјечно”.
Непознати. Значи, питање се преноси на унутрашње одрастање. Спољашња ограничења – то је, једним дијелом, потпора том одрастању, а другим – његова посљедица?
Духовник. Апсолутно тачно.
Непознати. Шта онда помаже том расту, у позитивном, а не у ограничавајућем смислу?
Духовник. Већ сам ти рекао: покајање, често причешћење. На то треба додати молитву, пост и унутрашњу борбу.
Непознати. Причај ми о томе мало подробније.
Духовник. Ми смо већ говорили о молитви и посту, када смо причали о монаштву. Али сад је вријеме да на молитвено дјело погледамо са стране твог питања: шта ће у оцрковљењу теби дати молитва, и како да научиш да се молиш? За молитву кажу да је то “духовна умјетност”. И ваистину – то јесте умјетност, која се мора дуго и стрпљиво учити. Молитву, као молитвено расположење, може да има свако. Али друга је ствар да се стекне молитва као стално и уобичајено духовно стање.
У молитви, као и уопште у животу духовном, човјекови подвизи јесу неопходни, али без Благодати Божије они су ништа. Молитвени пут са нарочитом пуноћом је показан у дјелима великих богомољаца и подвижника, још од древних времена. Ако слушаш њихове савјете, нећеш скренути са пута. Али многе збуњује изузетност вањских околности у којима протиче духовни живот у свијету. Молитва о којој говоре свети Оци протицала је у осамљености, у тишини, а не у ужасавајћој гунгули савременог живота, и молитва у свијету нама почиње да изгледа немогућа. Да, несумњиво, ту има тешкоћа које зависе од специфичности тих вањских околности. Али, молитва у свијету је могућа и неопходна, зато што је без ње немогуће изградити невидљиви манастир, зато што она ограђује и утврђује духовни живот: твоја соба неће за тебе постати твоја келија, све док у њој не буде молитве, све док се ти у бучном граду не осјетиш као да си иза манастирских зидина, све док се молитва не усели у твоје срце. Учити се молитви, када си скоро сав свој живот проживио без ње – то је изузетно тешко дјело, зато што човјек мора малтене да се учи да хода, иако осјећа да је одрастао. Али нека те то осјећање не збуњује. Како може дијете у вјери, које је једва почело духовно да живи, одједном, као одрасло, да сигурно корача по путу молитвеног дјелања? Наравно, оно мора да се учи. Молитва – то је у твом животу оно што “није од свијета овога”. Зато ће, чим почнеш да се молиш, свијет за тебе постати нешто друго, спољашње. Молитва, и све што је у твом животу везано за њу – то ће бити једно. А свијет, са свим својим свјетским дјелима – друго. И што се дубље будеш предавао молитви, тим ће дубље да се урезује бразда која пролази између твог унутрашњег живота и свијета, тим ће више и непробојније да се уздижу зидови твог невидљивог манастира.
Непознати. Али ја не могу ни да замислим – како да се латим за то дјело. Како да се молим? Да ишчитавам молитве које сам научио из молитвеника? Али, да ли ће те туђе, па још црквенословенске ријечи моћи да приме оно што се појави у мојој души, а што буде налик на молитвено расположење? Или се, можда, треба молити својим ријечима? А како се тим стварним, животно-свакодневним ријечима обраћати Богу, Чије постојање сам ја данас и спреман да признам, али Којег апсолутно нисам још научио да осјећам? Или Га треба замишљати сликовито, учинити Га реалнијим, уз помоћ визуелних представа? Разјасни ми ово, молим те.
Духовник. Мораш почети да се молиш без мудровања и без питања типа “а шта ће из свега тога да испадне”? Молитву не треба компликовати никаквим питањима “од разума”, који је код нас први самозванац и који ће, изопачен свјетском самовољом, трпати једно питање на друго. Постарај се да га не слушаш. Реци себи да ћеш се молити онако како Црква учи. Да је то твоја обавеза пред Богом. Како год да испадне – ти ћеш свој дио посла обављати. И обавезно имај келијно правило. Најмање, макар само неколико молитви. Да од ријечи пређеш на дјело. Тај прелазак ће бити таква промјена у твом животу, какву ти ни замислити не можеш. Човјек који се моли и човјек који се не моли – то су људи из два разна свијета. Молитва ће ти за почетак дати оно основно осјећање, да си ти “са ове стране”, гдје је Црква, на уској стази, у другом Царству, а не са њима, на оној страни, у царству свијета који у злу лежи. Када се молиш, не очекуј ништа спектакуларно и нека ти ништа не збуњује. И не задавај себи никакве изузетне задатке, осјећај се као дијете које још не умије хода. Гдје ће оно да философира и разноразна питања да рјешава. Њему је само да одстоји неколико секунди, и евентуално да направи пар незграпних корака. Тако и ти, пробај да закорачаш: пробај да не одвлачиш у страну своју пажњу од ријечи молитве, а када ипак одлуташ у мислима – враћај се назад. Прочитај молитву коју знаш, спокојно. Прекрсти се, и прије него што почнеш, поклони се до земље. Кад завршиш – исто. И биће ти пријатно на души. И Богу хвала за то. А ако и ништа не осјетиш, нема везе: не збуњуј се. Не труди се да изазовеш у себи никаква нарочита преживљавања, али, ако се она појаве, не тјерај их. Све препусти Господу. Може да се деси да одмах осјетиш тешко стање подвојености. Да почнеш себе да гледаш са стране – биће ти и чудно, и смијешно, што стојиш на молитви, читаш, крстиш се, клањаш се до земље. То ће кроз тебе свијет гледати на твоју душу, како се она за нови живот буди. А у теби је “свијета” много више него “духовног живота”, и учиниће ти се да сав ти гледаш на некакве “случајне” и “чудне” постпуке, који буквално као да нису твоји. Али ти пусти тог “другог”. Нека гледа. Свој ти посао. Јер, дјело је твоје велико и истинито. Мало-помало, са временом, проникнућеш у ријечи молитве. Јер, оне нису из главе измишљене, него из живота. Иза њих стоји подвиг, скрушеност због својих гријеха, борба са страстима, вјера, нада, љубав, благодатно озарење, живот у Духу Светом. Бојиш се да твоја осјећања неће моћи да стану у ријечи молитве? Е… у њих може сав свијет да стане, а камоли да не стану твоја душевна стања! Ах, само када би се твоја душа сјединила са осјећањима која стоје иза ријечи светих молитви!.. А ако осјетиш неку потребу и да својим ријечима, од срца кажеш нешто Господу – ни то не заобилази. Допуни тиме своје молитвено правило. Али никада не покушавај да замишљаш и визуелно представљаш оне којима се молиш: ни Господа Исуса Христа, ни Његову Пречисту Мајку, ни силе Бесплотне, ни свете угоднике Божије. Визуелно замишљање на молитви – то је демонско искушење које човјеку пријети духовном погибијом.
Непознати. Али ја морам некако да замишљам онога коме се молим. Јер за мене то није нека пуста ствар.
Духовник. У праву си. Није. Али твоје обраћање ономе коме се молиш не смије да протиче у машти, него у срцу, не смије да буде у слици – оно мора бити у осјећању. Пред тобом не смију да буду вањске црте, вањски облик; ти мораш унутрашње, у срцу да осјећаш онога онога коме се молиш. Оно спољашње, што ти је потребно за молитву, дато ти је у икони; када се молиш пред њом, ти се ономе ко је на њој представљен мораш обраћати – не замишљањем живог тјелесног облика, него кроз духовно стање срца. У супротном, захваљујући машти, теби ће се једног дана учинити да је пред тобом Сам Господ Исус Христос, са свим тјелесним цртама које ти замишљаш да Он има, и та ће ти се слика учинити јасна, као да стоји пред тобом, и одговарајућа осјећања усхићености ће се у теби винути навише; али то неће бити Христос Спаситељ, и сва твоја осјећања неће бити молитва, него демонска илузија. Може да се појави и топлота око срца, и сузе, и радост, – али све то неће бити стварно, него је то лаж вражија, у коју ће те увући непријатељ. А то ће бити примјетно само по вањским симптомима: по непослушању, гордости, духовном сљепилу. Теби самом, пак, биће јако тешко да то примјетиш. Нека те Бог сачува од таквих стања! Молити се “сликовито” – то је безумно дјело.
Непознати. Реци ми још – како уопште ићи по молитвеном путу? Како од првих корака прећи ка сљедећим?
Духовник. Тај прелазак се неће десити тако што ће твоја глава да одлучи о томе: то треба да буде посљедица самог духовног раста. Ако будеш живио црквеним животом – уз помоћ Божију ћеш се унутрашње удаљавати од свијета и све више се приљепљивати Господу. Заједно са тим, твоја ће се душа све више протезати ка молитвеном дјелању. Пожељећеш да све дуже и више остајеш у својој келији на молитви. У свијету ћеш почети да будеш “туђи”. А у храму и келији, на молитви, бићеш код куће. Молитва ће ти постати слатко дјело, на које ћеш журити, чим завршиш неопходна “свјетска послушања”, и келијно молитвено правило ће ти одједном постати тако кратко, да ћеш се с напором одвајати од њега. Провјери то осјећање. Није ли то случајно расположење? Је ли оно стално у теби? Када се увјериш да је оно стално, увећај своје молитвено правило.
Сваки подвижник се нада да ће стећи сталну молитву у срцу, да ће доћи у такво стање, када ће молитва увијек живјети и дјеловати у њему. Да ће се живи, неизречени благодатни дар молитве, који је и у ријечима молитве, и без ријечи, и у храму, и у келији, и у пословима свакодневним, па чак и у сну – увијек, као највећа драгоцјеност и најнепроцјењивија радост, осјећати у тајанственим и непостижним дубинама твојег духа. То је – нада. Али нека никада и нико не дрзне самовољно да сам у себи, својим силама, изазива такво стање. Нека човјек никада не говори: није ли мени вријеме да пређем на молитву без ријечи. Молитва не постаје умна и не усељава се у срце по одлуци човјечијој, него по милости и благодати Божијој.
Непознати. Да… схватам да је духовни живот без молитве немогућ, и постараћу се да извршим оно о чему ти говориш.
Духовник. Рецимо сада понешто о посту. Многима у свијету пост изгледа неважан. Навикли смо сви да у томе видимо искључиво монашко дјело. За мирјане пост није обавезан. Некакав закржљали остатак из прошлости. Празна, ни за шта непотреба формалност. Мртво слово устава. Наравно, црквеном човјеку није пријатно да каже “пост је непотребан”, али се према нарушавању поста сви односе толико снисходљиво, да се и без икаквих експлицитних ријечи огромна већина хришћана буквално напојила апсолутно ниподаштавајућим односом према посту. Авај: управо се ту и крије један од узрока посвјетовљења хришћана! И управо зато оцрковљење незаобилазно захтјева испуњавање посног устава. А знаш ли ти – како је Црква строго захтјевала да се мирјани придржавају поста? Знаш ли каквом је строгом казном ограђивала она пост? Према 69-ом Апостолском правилу: “Ако ли који епископ, или презвитер, или ђакон, или чтец, или појац не пости у свету четрдесетницу пред Васкрсом, или у сриједу, или у петак, изузев ако је спријечен немоћима тјелесним: да буде рашчињен. Ако је мирјанин – да буде одлучен”.
Неко мало важно дјело не би се санкционисало таквом строгошћу. О значењу поста у унутрашњем животу човјека смо разговарали када смо причали о монаштву. Погледајмо сада какво значење он има за извршавање унутрашњих задатака који тебе интересују.
Пост не само да помаже се ти осјећаш изузетно, он не само да је једно од најмоћнијих средстава у борби против страсти; он, попут молитве, уздиже нову преграду између твојег духовног живота и живота свјетског. Пост почиње са храном и долази до узвишеног – до безстрашћа, када се на својим највишим стадијумима сједињује са молитвом и Богосозерцавањем. Већ на првим стадијумима он те поставља изван свјетског живота, у којем је пост бесмислен и готово смијешан. Они – једу све. И на Велики Четвртак, када се врши Тајна вечера и када се предаје Син Човјечији, и на Велики Петак, када ми слушамо плач Богомајке код гроба распетог Сина. И на дан погребења. За њих нема ни Христа, ни Богомајке, ни Тајне вечере, ни Голготе. Какав они пост могу да имају? Ми скоро да ништа и не једемо у те дане, зато што је наш духовни живот заокупљен подсјећањем на страдања Христова. И ако ти нећеш да начиниш први корак који ће твој живот поново да слије у један са животом свјетским – никако не одустај од поста. Пости и поштуј пост као велику црквену светињу. Сваки пут када се уздржаваш од онога што је забрањено да се окуша у дане поста, ти, са свом Црквом, једном мишљу и једним осјећањем чиниш оно што је чинила сва Црква и сви свети угодници Божији од првих дана постојања Цркве. То ће ти давати снагу и чврстину у твом духовном животу. Ти ћеш, не стидећи се пред свјетским људима, који живе по свјетским навикама, храбро повући црту која ће те одвојити од њих, и то ће бити једна од непоколебљивих кула-тврђава твог невидљивог манастира.
Непознати. Да, вјероватно, са те тачке гледишта, пост се најлакше може прихватити тако. Међутим, ја сам спреман да га прихватим без икаквих поговора, чим је такво правило Цркве.
Духовник. Али најглавнији задатак на путу твог унутрашњег живота јесте борба са страстима, унутрашње ограђивање себе од свјетских начела. Тај задатак ће у коријену промјенити сав твој живот, даће му савршено нов садржај, поставиће те у савршено другачији однос према цијелом твом окружењу. До сада ти ниси знао ни за какву унутрашњу борбу са “гријехом”. Пред тобом се није постављало питање о “вјечном животу”. Земаљски живот зна само за оне моралне законе, који одређују узајамне односе људи у границама овдашњих земаљских интереса и овдашњих земаљских задатака. Гријех – то је нарушење закона Божијег, откривеног људима ради достизања вјечног живота, те зато и оно што људи мисле да заслужује одобрење може да буде мрско пред Богом. Ти се никада ниси загледао у своја душевна стања, у своје помисли, у своја осјећања, у своје поступке, у сав свој унутрашњи – а може се комотно рећи и у вањски – живот, са тачке гледишта тих високих захтјева Божијег закона. Сви твоји морални појмови и сав твој морални живот били су изван икаквог појма о спасењу. До сада си живио као честица свијета овога, по његовим схватањима и по његовим стихијама. Сада мораш почети да унутрашње посматраш сав свој живот. Са каквим ужасом ћеш видјети, уз ово ново просвјетљење, самог себе! Замисли неки храм неописиве љепоте. А у њега до крова натрпано смеће, одвратна прљавштина, свакојака нечистота… Драгоцјени украси пообарани у најзабаченији и најтамнији угао… Е, тај храм – то је твоје срце. Гдје је твој духовни живот? Гдје је драгоцјени дар Божији? Нису ли гомиле свјетске гадости затрпале све у њему? Ти, дакле, мораш, у покајању и причешћењу Светих Тајни, у молитви и посту, уздајући се у свему на милост и помоћ Божију – почети да чистиш своје срце, да од свјетске гвожђурије ослобађаш свој духовни живот. То неће ићи тако лако. Та борба изискује огормне напоре, стрпљење, вјеру. Она ће заокупљати сву твоју пажњу и испуњавати сав твој живот. Све твоје преокупације, све оцјене, сви укуси – све ће постати другачије. Добро за тебе неће бити оно што увећава твоје земаљско благо, него оно што помаже твом унутрашњем развоју. И лоше неће бити оно што умањује земаљско благо, него оно што прави препреке твом спасењу. Ти више никада нећеш осјећати досаду и празнину живота, нећеш више чезнути за површним општењем са људима, за празним разговорима, за испуњавањем свог живота спољашњим и чулним утисцима. Пред тобом ће стално бити велики задатак унутрашњег развоја, стремићеш да све што ти се дешава преживљаваш на добро својег спасења, и то ће испунити твој живот пуноћом моралног садржаја. Догађаји који у свијету изгледају грандиозни – за тебе ће бити мизерни. А оно на шта раније ниси обраћао пажњу – постаће ти велико и важно. Многи неважни догађаји у твом животу, обични сусрети са људима, ситне свакодневне непријатности, раздражујућа, зла ријеч, све што је раније за тебе била тричарија, постаће сасвим другачије, јер ћеш другачије гледати на душевна стања која стоје иза њих. Увидјећеш да се твоја душа налази у ропству страсти. Да је твој слободни дух изгубио своју истинску слободу. Да си ти роб самољубља, таштине, гордости, угађања утроби, зависти, гнијева, љубоморе, блуда.
Почети живјети духовним животом – то значи објавити немилосрдни рат страстима које те поробљавају. И, по мјери ослобађања од њих, ти ћеш се постепено одвајати од свијета и закључавати се у свој невидљиви манастир. Немој мислити да је то могуће достићи “одмах”, и не падај у очајање када видиш како се споро и слабо одвија твоје дјело. Мораш да знаш да и на највисочијим духовним нивоима вребају страшни падови, и да на најнижим степенима душу посјећује, по милости Божијој, благодат Божија. Због тога никада не буди горд и не мисли да си много тога достигао, јер све можеш да изгубиш у једном једином тренутку, и не очајавај због тога што имаш мало, јер је све у рукама Божијим. Него се труди, спокојно, без опуштања, стрпљиво. Никада не питај “хоћу ли још дуго изнемагати у борби и кад ће већ једном стићи толико дуго очекивано ослобођење?” Одговор се зна: до краја дана твојих, увијек, док те Господ не позове. И никада немој да бројиш плодове. Твоје је да мислиш о труду, а плодови су од Господа. Очекивање плодова родиће нестрпљење, нестрпљење – очајање, очајање – страсти, јер, ако човјек осјети безнађе, у једном тренутку ће од свега одмахнути руком и рећи: “и овако и онако ништа неће испасти од овога”, и на смјену његовог безнађа на духовном пољу ће се појавити жеља да се живи “к’о што сви живе”. Непријатељ нашег спасења често лови људе на томе. Онај који се подвизава мора од самог почетка да дјело свог унутрашњег развоја постави тако, да на саму помисао о плодовима и наградама гледа као на нечастиву. Очекивати духовне плодове од својих подвига – то значи уздати се на своје снаге. А у животу духовном све мора да се полаже на помоћ Божију, на Његову свету вољу, на благодат Божију. Зато са смирењем ради оно што од тебе захтјева Господ. И не само да не треба да чекаш кад ће доћи “плодови” и “награде”, него се и не збуњуј ако се очигледно не збива оно што си ти очекивао. Увијек памти ријечи св. Јована Златоуста: “Бог обично полаже вијенце не гледајући на крај подвига, него на духовно стање подвижника”. Ето, то духовно стање, као и трудови који од њега проистичу, траже се од тебе. Понекад Господ цијели живот испитује смирење и трпљење човјека. Не даје му благодатних стања. И тек на смртном одру га Господ дарује за све трудове подвижничког живота, по неизреченој милости Његовој.
Пут духовног живота је тежак. Али је само у њему истинити живот, јер само он доводи до спасења и живота вјечног.
Међутим, пролазак тог пута, зидање невидљивог манастира – захтјева још један предуслов: духовно руководство. А духовно руководство претпоставља послушање. Оно што је за послушника у манастиру игуман или старац, за тебе мора бити твој духовник у свијету. Њему мораш на руковођење предати своју душу, и њему мораш бити обавезан послушањем.
Непознати. Али ја уопште не могу да замислим – како је изводљиво послушање у свијету? Јер, послушање подразумијева “благослов” духовника на сваки, и најмањи корак у животу. А како је то могуће у свијету, када ја свог духовника могу видјети максимално једампут или двапут у току седмице? Свјетски живот не чека. И често, чак и ако ја то желим, нећу имати прилику да питам духовника како да поступим у овој или оној ситуацији. Какво је онда то руководство? Какво је то послушање?
Духовник. Разумије се, и духовно руководство и послушање у свијету извана ће се на извјестан начин разликовати од руководства и послушања у манастиру, али са унутрашње стране они ће и у свијету остати непромијењени. Духовно руковођење није могуће само у манастиру, и не само ако у свијету постоје услови за стално или често општење са духовним оцем. Оно је могуће и у оним ријетким случајевима, када се вањско општење пресијеца сасвим. Старци и затворници су често руководили животом монаха и мирјана који су живјели далеко од њих и које никада нису лично упознали. Наравно, такво руководство се тицало најважнијих момената унутрашњег живота, и подразумјевало да је духовни живот таквог послушника на неки начин примљен у срце духовног оца, и да се он, иако није ни у каквој материјалној вези са послушником, сво вријеме налази у неком унутрашњем додиру са њим, који не зависи од растојања. А руководство у свијету, у обичним околностима, када постоји могућност општења са духовним оцем, мада и не стално, као у манастиру, тим је прије могуће, и то у пуној мјери. Што се послушања, пак, тиче, ту није најважније практично извршавање упутстава, него сама расположеност према послушању.
Непознати. Разјасни ми то.
Духовник. Мора се тврдо усвојити да је послушање добордјетељ. Нема ниједне добродјетељи за чије би стицање било довољно посједовати искрену жељу да је стекнеш. Али је та жеља прва претпоставка за њено стицање. Тако је и са добродјетељи послушања: она почиње од одлуке да се буде у послушању, а затим се она и достиже, благодаћу Божијом и личним човјековим напорима. С тим да је послушање једна од најтежих добродетјељи. На путу усавршавања у послушању увијек се води невидљива али сурова борба са непријатељем нашег спасења. Послушање није преданост другом човјеку, оно није одрицање од своје воље у корист друге, такође човјечије воље, мада оно, гледано са стране, може на то да личи. Послушање је преданост Богу и одрицање од своје воље у име воље Божије. Послушање се пролази ради Господа, и оно представља, на својим најузвишенијим степенима, потпуно отказивање од своје самости. Послушање није сагласност, и због тога оно не подразумијева самостално знање у свему што се тиче разумијевања, воље и осјећања. Знање послушника треба да буде самостално само када је у питању чистота учења Цркве. Због тога су нам свети Оци заповједили да будемо послушници духовним нашим оцима у свему, без икаквог расуђивања, чак и ако се нама чини да њихови захтјеви иду на уштрб нашем спасењу (Ава Доротеј), и да завјет послушања нарушавамо тек ако духовни отац почне да учи супротно учењу Цркве (св. Антоније Велики).
Непознати. А ако упутства духовног оца буду очигледно погрешна?
Духовник. У Житијама светих говори се о једном злом старцу, који се иживљавао и тукао свог послушника. Послушник тај, пак, остао је код њега у послушању до краја, и светост стекао управо кроз то послушање, што је било посвједочено чудом. Духовник ће за своје грешке, као и за гријехе своје, дати одговор Богу. А за послушника све посљедице таквих грешака ће бити покривене свеобухватним значењем послушања у духовном животу. Ето зашто је могуће и послушање у свијету, ето зашто његов значај за унутрашњи живот и у свијету остаје непромијењен. Првенствени значај послушања за духовни живот се не састоји у извршавању ових или оних упутстава, нити у њиховој непогрешивости, него је он у унутрашњој спремности послушника да испоштује и да се придржава датог завјета послушања. Унутрашње стање послушника, тј. његова спремност да буде у послушању, покриће штетне посљедице неправилних инструкција духовника и надомјестити физичку немогућност да се од њега стално траже и добијају упутства. Осим тога, и овдје је присутна, као и свуда, запамти то, велика брига Божија о нама. Господ види сав наш живот, шта ми нећемо а шта не можемо, и оно што је за нас немогуће али што морамо да испунимо – допуњује Он, промислитељном Својом о нама бригом. И ево, дакле, шта мораш ти да учиниш, да би од признања истинитости црквеног учења прешао на истинити духовни живот. Мораш “душу своју одвести у пустињу” (св. Јован Златоуст). Мораш принијети покајање Цркви, често примати Свете Тајне, молити се, придржавати се поста и устава Цркве, требаш да имаш духовног оца који ће руководити твојим животом и према којем ћеш имати обавезу послушања. И тада ћеш, с помоћу Божијом, по Његовом највећем милосрђу, добити оно за шта се интересујеш: почећеш да живиш на нов начин, стећи ћеш праву вјеру, саздаћеш за себе манастир у свијету.
Непознати. Да, сада видим да је то тако.
Духовник. Ипак морам да те упозорим на једну ствар. Непријатељ нашег спасења не воли да отпушта од себе ниједну човјечију душу, и сваког ко ступи на пут спасења на све могуће начине покушава да задржи у својим мрежама. Он ће учинити да пред тобом искрсну неочекиване препреке, и извана и изнутра, окомиће се на тебе свакојаким саблазнима, суновратиће те, само ако могне, у бездан гријеха. Правиће најневјероватније смицалице. Све то треба очекивати, и на све то треба бити спреман, према ријечима Апостола Петра: “Будите тријезни и будни, јер противник ваш, ђаво, као лав ричући хода и тражи кога да прождере” (1 Пет. 5:8). То је рекао Апостол који се сам три пута одрекао до Христа, три пута послије тога био позиван да пасе овце и постао Апостол Првоврховни, што је био и првобитни гонитељ Цркве, Савле, који је постао Првоврховни Апостол језика[1]. Промисао Божији тебе је довео до Цркве. У њој је извор живота. Стани онда на пут спасења – одлучно, тврдо, без двоумљења, и почни да живиш испочетка.
Непознати. Да. Спреман сам. Видим да другог живота нема. Благослови ме на тај пут.
Духовник. Нека те благослови Господ, во Имја Отца и Сина и Свјатаго Духа. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. језика – у смислу многобожачких народа, пагана (прим. прев.)

 

   

Comments are closed.