ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава ХVII
О МОНАХУ СА АРГЕНТАРИЈСКЕ ГОРЕ, КОЈИ ЈЕ ВАСКРСАО УМРЛОГА ЧОВЕКА
 
1. Григорије: Управо у наше време беше подђаконом баксентијске Цркве извесни Квадрагесим, који напасаше стадо својих оваца у крајевима којима пролази Аурелијев пут.[1] Он беше тај човек, поверења достојан, који ће објавити својим приповедањем једно збивање одиграно у тајности. У време док се овај, како рекосмо, стараше о својему стаду у области Аурелије, живљаше на гори званој Аргентаријус један свети човек, у највишој мери достојан монашке расе коју је на себи носио. Он сваке године, са горе Аргентаријус силажаше до цркве Светог Петра, првоначалника апостолског, заискавши онде гостопримство подђакона Квадрагесима, како овај о томе сведочи.
2. Једнога дана, у близини куће у којој је, по навици, био угошћен овај монах а која стајаше близу цркве, умре муж једној убогој жени. Након што га, по обичају, окупаше, оденуше и обавише платном, не могаху га сахранити, будући да се ближило вече. Удовица стога сеђаше покрај тела упокојенога мужа, проводећи читаву ноћ у плачу и дајући одушка свом болу непрестаним јадиковањем.
3. Како су пролазили сати а да ова несрећница не престајаше да рида, човек Божији, који беше примљен код подђакона Квадрагесима, обузет сажаљењем, рече овоме: “Моје срце саучествује у болу ове жене. Молим те, устани да се помолимо”. Одоше тако до цркве која беше недалеко и скупа припадоше на молитву. Након што су се подуже молили, слуга Божији замоли Квадрагесима да да отпуст. Монах потом узе мало праха са подножја часне трпезе, те се, заједно са подђаконом, упути до куће преминулог, где изнова стаде на молитву.
4. Помоливши се опет подуго, не даде да, као што претходно беше, Квадрагесим да отпуст, већ он сам даде благослов,[2] те се одмах диже и, држећи у десној руци онај прах што га беше прикупио, левом одгрну покров који је прекривао лице умрлога. Видећи ово, удовица се стаде противити, запањено се питајући шта је то наумио овај човек. Он, пак, скинувши покров, прахом што га је донео из цркве истрља лице покојника. Овај, за који тренутак, изнова у себе прими душу, зевну и отвори очи, те се подиже да седне, зачуђено посматрајући шта се то са њиме збива, баш као да се беше пробудио из дубоког сна.
5. Жена, пак, посустала од ридања, видећи чудо, стаде још силније да плаче, сада већ од радости, и да виче још већим гласом. Но, човек Божији је благо стиша оваквом заповешћу: “Ћути”, рече јој, “ћути, и упита ли те когод како се ово догодило, реци само да је Господ Исус пројавио своју силу”. Рекавши ово, отиде из ове куће. Одмах се потом опрости и од подђакона Квадрагесима, те се никада више не појави на овоме месту. У толикој мери, наиме, овом светом мужу беше немила слава овога света, да се стараше да га они који би постали сведоцима његовог дара чудотворења никада више не сусретну у овоме веку.
6. Петар: Не знам какво је мишљење других; по мени, пак, највишим од свију чуда бива управо ово: учинити да се мртав врати у живот, дозвавши његову душу натраг у плот из оних нама скривених предела.
7. Григорије: Усредсредимо ли се на видљиву стварност, неизбежно нам је да размишљамо на такав начин. Но, управимо ли поглед к невидљивоме, јасно нам се указује да је у многоме веће чудо обратити каквог грешника покајању словом проповеди и силом молитве до ли васкрснути тело преминулога. У овом случају, наиме, васкрсава плот, остајући притом и даље подложна смрти; у оном, напротив, васкрсава душа, одређена да живи у вечности.
8. Указаћу ти на два случаја, те оцени кроз који се од њих пројавило веће чудо благодати Господње: Господ, наиме, телом васкрсе Лазара,[3] човека за којега држимо да већ беше у њега поверовао. Васкрсе и Савла,[4] али духом. Након васкрсења Лазаревог у телу, о чудесима кроз њега сатвореним нико нам не казује. Након Павловог пак васкрсења духом, наша је немоћ неспособна и да само процени меру благодати кроз њега пројављену, о којој нам и Писмо сведочи.
9. Озверовљеност, наиме, његова духа беше се изменила у благост побожности, те дође до тога да рад беше да умре за браћу своју,[5] чија му смрт раније биваше угодна.[6]
10. Премда будући неупоредиви зналац Писма, он за себе вели како не зна ишта сем Исуса Христа, и то распетога;[7] за Христа се драговољно препушта шибању,[8] док га раније прогањаше и самом силом оружја; узвишено је његово апостолство и достојно сваке почасти, но он вољно умањује себе сама, чинећи се најнезнатнијим између апостола.[9]’
11. Удостојен будући да се уздигне до виђења таинстава трећега неба,[10] он смирено обара очи својега духа како би се постарао о устројењу брачне свезе, те говори: Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу;[11] кроз сазрцање се обревши придодат зборовима ангела, ипак се не гнуша бриге о владању оних што живе у плоти.
12. Весели се у немоћима својим и добре је воље у бешчашћима[12] што их подноси; за њега је живот Христос и смрт му је добитак;[13] а живот што га у плоти живи, сав му је већ изван плоти.[14]
13. Ето како живи онај што је из духовнога ада васкрснут у живот богопознања. У многоме је, дакле, мање чудо васкрснути кога плотију, осим ако ли, преко оживљења плоти, оживели не буде васпостављен и у живот духа. Тада се заиста на њему савршава споља видљиво чудо, но само стога како би, обративши се, обновио унутарње живљење.
14. Петар: Уверен сам био да је обраћење срца незнатније чудо од васкрсења телеснога; но, сада сам осведочен у супротно. Па ипак, љубави ради, врати се на беседу коју си започео; остало нам је још мало времена, не допустимо да протекне без разговора о назиђујућим стварима.
 

1. Аурелијев пут је водио од Рима, кроз Етрурију, ка градовима на тиренској обали.
2. Дати отпуст (orationem complere – свршити молитву) исто је што и дати благослов (benedictionem dare).
3. Уп.Јн 11,1-44
4. Уп.Дап9,9-19
5. Уп. 1Сол2,8;2Кор12,15
6. Уп. Дап 9,1; 22,19-20
7. ) 1Кор2,2
8. д Уп.2Кор11,25
9. Уп. 1 Сол 2,7
10. Уп. 2 Кор 12,2
11. 1Кор7,3
12. ) Уп.2Кор12,10
13. Фил 1,21
14. д Уп.Гал2,20