ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА III
Глава XIV
О ИСАКУ СИРИНУ, СЛУГИ БОЖИЈЕМУ
1. Григорије: Беше покрај града Сполецијума[1] један муж најпреподобнијих обичаја, који живљаше овде од почетка владавине Гота па све до окончања ове. Многи су од наших савременика имали прилику да га упознају, а понајвише монахиња Григорија,[2] која још увек настава у Риму, крај цркве Пресвете Марије Приснодјеве. Ова некада, у цвету младости, видевши да су намерили да је удају, одбеже у цркву, иштући овде монашку ризу. Исак је тада узе под своју заштиту и, уз помоћ Божију, успеде да је одене у хаљине богопосвећења, за којима је и чезнула. Тако ова девојка, одбегавши од земнога женика, стече женика на небесима. Из приповести чесњејшег оца Елевтерија дознао сам пуно о Исаку.[3] Он га познаваше веома присно, а уз то и његов најузорнији живот беше потпуна потврда свакој речи коју би изустио.
2. Овај, дакле, преподобни Исак не беше родом из Италије; ја ћу се, пак, задржати да изложим чудеса што их је сатворио након што ће пристићи у италске области. Дошавши у Сполецијум из крајева Сирије, уђе у цркву и од њених чувара измоли допуштење да се овде задржи у молитви колико му буде по вољи, те да не буде приморан да изађе ни у време кад би се храм затварао. Одмах, дакле, стаде на молитву; прође тако читав дан и читава ноћ, и не само толико, већ Исак неуморно остаде погружен у молитву наредног дана и ноћи која је уследила. Проведе најзад у молитви и трећи дан.
3. Један, пак, од чувара храма, обузет надменошћу, посматрајући ово, наместо да на корист прими што је видео, обремени себе неправдом. Стаде, наиме, да оптужује Исака за претварање, простачким га речима називајући преварантом, који се пред људима размеће да је три дана и ноћи остао у молитви. Затим се журно приближи овом човеку Божијем те га ошамари, истеравши га потом из цркве извргнута руглу, као човека који се хвали лажном побожношћу. Но, гле, где изненада чувара нападе зли дух, који његовим устима, након што га је оборио пред ноге човека Божијег, поче да запомаже: “Исак ме изгони! Исак ме изгони!” Овако се заправо и дознаде за име овога странца: откри га нечисти дух, објављујући ко је тај што га изгони. Човек се, пак, Божији простре над телом поседнутога чувара и демон га истога часа остави.[4]
4. Вест о овом догађају прошири се за трен по целоме граду. Притече, дакле, истога часа, читава река људи и жена, племства и простих грађана без разлике, који се утркиваху како би се приближили Исаку и примили га у свој дом. Једни нуђаху слуги Божијему посед на којем би саградио манастир,[5] други новац, трећи, пак, коју год врсту помоћи, и преклињаху га да их не одбија. Но, слуга Свевишњега одби ма какав дар и, изашавши из града, нађе у близини некакво пусто место, где изгради себи убого станиште.
5. Многи од оних који су га потом посећивали, његовим примером поведени, у толикој се мери разгореваху жудњом за животом вечним да, под његовим опитним руководством, посвећиваху свеукупно своје битисање служењу свемогућем Богу. Како га ученици потом често, са кротошћу али и усрдношћу, умољаваху да прихвати понуђене му поседе ради подизања манастира, Исак, будни чувар својега нестјажанија, одговараше непромењено, свагда овим речима: “Монах који сабира себи добра на земљи није монах”. У њему, дакле, стрепња да би могао бити лишен сигурности коју му је пружало нестицање пропадљивих добара, беше равна бојазни са којом богате тврдице бдију над својим пропадљивим благом.
6. Међу житељима околних крајева, блиским и удаљеним, Исаково живљење убрзо постаде општепознато, тим пре благодарећи његовом дару прозорљивости и удивљујућим чудима што их је чинио. Једнога дана, у сутон, посла он своје ученике у манастирски повртњак, дајући им да онамо однесу извесан број ашова, и казујући: “Оставите ове алатке у повртњаку и одмах се вратите”. Потом, током ноћи, уставши, како је уобичавао, да са братијом узнесе хвалу Њсподу, заповеди овако: “Идите, те зготовите нашим радницима нешто јела, како би било приправно пре но што осване јутро”. У праскозорје новога дана, наложивши да се обед понесе, оде у повртњак с братијом и обрете онде, прионуле на рад, управо онолико радника колико ашова беше дао монасима да их овамо однесу. Ови људи, наиме, беху ушли у повртњак ради крађе, но, дејством Духа, њихове се намере нађоше измењене. Догоди се, дакле, да, уместо да краду, узеше у руке ашове које су овде затекли, те, од часа како су крочили на ово место, па све док се не појави слуга Господњи, беху прекопали читав комад земље који је још увек остао необрађен.
7. Ушавши у повртњак, Исак им се овако обрати: “Будите задовољни, браћо! Марљиво сте радили, те се сада одморите”. Понуди их тада јелом које монаси беху донели, окрепивши их тако после овог напорног труда. Након што се наситише, поучи их овим речима: “Не чините више зло. Пожелите ли штогод из повртњака, дођите на капију, једноставно затражите, примите са благословом, и не крадите више”. На овај се начин поменути људи, премда беху дошли са рђавим наумом, удаљише носећи издашну накнаду за свој труд, претоварени Исаковим даровима, не починивши уз то никакво зло.
8. Други пут се појавише пред овим преподобним мужем некакви странци, преклињући га за помоћ. Подераних хаљина, покривени такорећи дроњцима, чињаху се безмало нагима. Стадоше да ишту од Исака какав комад одеће, а овај их слушаше ћутећи. Потом, неприметним гестом дозва једнога од својих ученика и овако га упути: “Иди у ону шуму, на такво и такво место, потражи дрво шупљег стабла и донеси овамо одећу коју онде будеш нашао”. Монах отиде, обрете речено стабло, те, затекавши у шупљини његовог дебла некакву одећу, тајно је однесе своме учитељу. Човек је Божији узе у руке, показавши*је потом двојици странаца који, подерани какви беху, мољаху за какав комад одеће, те им је предаде казујући: “Приђите. Будући да сте скоро наги, узмите те се покријте”. Ови, пак, посматрајући понуђену одећу, препознаше је скоро истога часа – беше то њихово властито одело, које онамо беху сакрили. Какве ли посрамљености и смућења! Настојећи да се преваром домогну туђе одеће, збуњени и престрашени, у рукама су, ево, држали своју сопствену.
9. Једном пак неки човек, желећи да се препоручи Исаковим молитвама, посла овоме две корпе пуне намирница, преко једнога слуге. Слуга, пак, узе једну од њих и сакри је покрај пута. Човеку Божијем однесе ону једну преосталу и изложи му молбу свога господара који је, путем овога дара, желео да повери себе Исаковом молитвеном заступању. Човек Божији је благонаклоно прими, но упозори слугу овим речима: “Благодарим. Припази се, пак, да се не затечеш неопрезан узимајући ону другу корпу, што си је сакрио успут, јер у њу се увукла змија. Стога буди пажљив, како те не би ујела приступиш ли несмотрено”. Какве ли збуњености овога слуге, који се, истина, веома обрадова што је на овај начин измакао изненадној смрти, али се и ожалости, будући постиђен што га је ова спасоносна опомена разобличила. Вративши се, дакле, онамо где је оставио корпу, приближи јој се веома опрезно и затече где се у њој, по речима човека Божијег, већ склупчала једна змија.[6]
10. Поседоваше, велим, овај свети муж несравњиве врлине уздржања и презирања пропадљивих добара, украшаваше га дар прозорљивости и непрестане молитве. Но, беше једна, само једна ствар, која се на њему чињаше несавршеном: показиваше се он каткад у толикој мери преиспуњен весељем да, не познајући га као човека ретке благодати, не би га одмах за таквога и сматрао.
11. Петар: Упитао бих те: шта ми ваља мислити о томе? Допушташе ли он свесно и вољно својој веселости да се размахне, или се, пак, премда будући богат толиким благодатним даровима, његов дух каткада затицаше, противно његовој вољи, обузет незадрживом овоземном радошћу?
12. Григорије: Преузвишено је, Петре, промишљање Свевишњега о нама![7] Често, наиме, бива да онима које је украсио понајвишим даровима Господ не даје оне најнезнатније, еда би њихов дух свагда налазио повода да прокорева себе сама. Жудећи, дакле, да достигну савршенство, не успевају у томе у потпуности, упињући се да стекну оно што им недостаје, остају без жељенога плода. Све то с разлогом да се не би како преузносили врлинама, којима су украшени примивши их као дар благодати, већ да би искуствено спознали да су властитим силама посве немоћни да стекну ма каква добра, будући да не бивају кадри да се изборе са најситнијим слабостима.
13. Управо овога ради Господ, након што је увео свој народ у земљу обећану, истребљујући свеколике силне и многољудне супостате, остави ипак онде, на дуго времена, Филистеје и Хананеје, с разлогом да се – како стоји писано – Израиљ њима куша;[8] наиме, како рекох, Свевишњи често у оних које је обасуо изузетним даровима, оставља какав лаки недостатак, еда би без престанка имали противника на којега ће војевати, не погордивши се никада тиме што су потукли силне непријатеље, будући да им не успева да сломе оштрице оних безмало незнатних. Премудро је, дакле, устројено да се у једном те истом човечанском духу да обрести и сила ванредне благодати и слабост људске природе, на начин да, колико год овај (дух) непоколебљиво стајао, са друге се стране зна затећи неутврђен и немоћан. Све ово, еда би знао смирено стражити над ониме што је стекао, управо поради искуствене спознаје властите немогућности да достигне све оно за чиме тежи.
14. Но, зар је чудно ово што о човеку говоримо, кад знамо да се и самоме Небу догоди да посматра пад и погибељ једнога дела својих житеља, док други пак остаде постојан? Виде, наиме, изабране духове ангелске где стоје утолико чвршћи и неподвижнији, уколико веће беше њихово смирење, док они други падаху постајући жртвама властите гордости. Па ипак, и овај се губитак нађе на корист Царству небескоме – његово га делимично разарање, наиме, сазида још постојанијим за вечност. Овако бива и са сваком душом: благодарећи будно чуваном смирењу, она се каткад, по цену какве незнатне штете, припрема да прими немерљива и непроцењива добра.
Петар: Угодно ми је све што си изрекао.
НАПОМЕНЕ:
- Данашњи град Сполето у Умбрији.
- Монахиња Григорија се из провинције повлачи у Рим, како би избегла пред Лангобардима. По свом одбијању да ступи у брак и жељи да се сједини са небеским Жеником наликује Гали (IV, 14,1-2), као и монахињи из Сполецијума, духовном чеду игумана Елевтерија (III, 21,1).
- Пореклом из Сирије, свети Исак долази у Италију у првој половини VI века, како би се уклонио од монофизитских прогона. Упокојио се 550. године. Свети Исак се празнује 12. априла. Мошти светог Исака се чувају у Сполету.
- 51 Овде се свети Исак простире над телом поседнутога, управо као што је и преподобни Бенедикт учинио над телом умрлога малишана (II, 32, 3).
- Године 558-559, Пелагије I у преписци помиње Monasterium Sancti Iuliani код Сполецијума. Овај се манастир налазио на Monte Luco, југоисточно од града, где данас затичемо романичку цркву посвећену светом Јулијану. Нај-вероватније је реч о манастиру основаном од стране светога Исака. Првоби-тно се његов манастир руководио типиком палестинских лаври, да би након његове кончине прихватио правило светог Бенедикта.
- Слично чудо налазимо и код светог Бенедикта (II, 18).
- Поводом божанскога промишљања о духовном узрастању подвижника
упореди II, 21,4. - Суд 3,1-4
