ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
ПРОЛОГ
 
1. Једнога дана бејах обузет тескобом узрокованом прекомерним узнемиравањем од стране световних људи, чијим смо питањима често присиљени да се бавимо, понекад и већма но што нам налажу границе дужности. Потражих стога једно од оних осамљених места што пружају уточиште измореноме, где ми се јасним указивало све оно што ми је током свакодневних старања причињавало жалост, а пред очима ми неприкривено промицало све што ми је непрекидно наносило бол.
2. Док сам седео на овоме месту, утонуо у велику тугу и дубоко ћутање, обрете се крај мене мој надасве љубљени син, ђакон Петар,[1] везан за мене присним пријатељством још од ране младости, сатрудбеник мој у изучавању речи Божије. Видећи ме надвладана малодушношћу, проговори: “Необично си сетан: да ли се нешто ново догодило?”
3. Одговорих му: “Реч је о патњи, Петре, што ме тишти из дана у дан; стара је то патња, јер сам се на њу навикао, па ипак увек нова, јер бива стално увећавана. Жалости се, наиме, мој дух, притешњен тешким бременом мојих дужности, присећајући се добара из претходних времена, када сам наставао у манастиру, помишљајући како му тада све пролазне ствари бејаху стране, како се беше узвисио над свиме што је привремено; ни на шта друго он не помишљаше до ли на оно небесно, и, премда још увек држан телом, кроз сазрцање већ надилажаше границе плоти; љубљаше већ и саму смрт, што ју најчешће сматрају осудом; љубљаше је као почетак живљења и плату за трудове.
4. Сада, пак, кривњом пастирске службе, мој дух страда уплетен у бриге световних људи и, након што је окусио сву красоту и сладост безмолвија, ево га упрљаног прахом овоземних старања. Након што се, како би угодио многима, посве расуо по стварима што су изван, он се, и када крене у потрагу за нутарњим добрима, овамо враћа, авај, осиромашен.
Мерим, дакле, шта сам дужан да подносим, мерим и шта сам изгубио, те, док јасно сагледавам оно чега сам лишен, тегобнијим ми се јавља терет што га носим на плећима.
5. Ето ме, притом, шибана валима бескрајнога мора, док барку мојега духа потресају немилосрдне буре; па, кад се присетим негдашњег живљења, уздишем прегорко, баш као да сам, осврнувши се уназад, спазио удаљену обалу. Притом још тегобнијим постаје то што, суровим таласима ношен, једва већ успевам да назрем луку што сам је напустио. Наиме, својствено је посртањима духа да најпре губимо добро што смо га поседовали, но ипак се изгубљенога испрва јасно сећамо; потом, како речено добро остаје све даље, и оно поступно пада у заборав, све док најпосле више ни кроз сећање не будемо кадри да видимо оно што смо некада трудом стекли. Тако се збива оно што сам већ поменуо, да пловећи на отвореном и не назиремо више луку покоја што смо је напустили.
6. Често се, пак, увећавајући овиме додатно свој бол, опомињем живљења појединих што одлучно напустише таштину овога века, те, разматрајући духовне висине што их ови досегнуше, јасно познајем до какве сам низине сам пао. Безбројни међу њима угодише Саздатељу својим живљењем разлученим од овога света. Бог свемогући не беше допустио да се утопе у земаљским старањима, да не би како, посред човечанских делања, остарела трајна младост њиховога духа”.
7. Но, уверен сам да ћу се показати успешним у излагању овога што сам наговестио, разлучим ли све што је бивало казивано у виду питања и одговора једноставним указивањем на имена сабеседника.
Петар: Није ми у знању да су се у Италији јавили људи који би, још током живота, просијали чинећи чуда. Не опомињем се, дакле, ко би могли бити ови спрам којих си се разгорео светом завишћу. Не доводим у сумњу да у овим областима беху виђени преизврсни људи, па опет, држим да ови или не сатвараху знамења и чудеса, или ова остадоше до данас обавијена таквом ћутњом, да нам није знано ни да су се уопште догодила.
8. Григорије: Исприповедим ли ти, о Петре, само оно што сам о овим људима препуним савршенстава и испитаних врлина ја сам, ништавни човек, дознао, или по сведочењу чесних и поверења достојних саговорника, или из властитога искуства, верујем да би се пре окончао дан него ли моје излагање.
9. Петар: Био бих веома рад да ми, разбијајући моје недоумице, исприповедиш нека збивања везана за поменуте људе. Нека ти се не учини неприкладним да, овога ради, на часак прекинеш твоје изучавање Писма, јер верујем да беседа која излаже спомен на врлине не бива мање назиђујућа. Наиме, из поуке на Свето Писмо дознајемо како нам ваља стећи и сачувати врлину; из приповести пак о чудима увиђамо како се ова, стечена и узгајана будући, пројављује наочиглед свију. Чак је не мало оних што се разгоревају љубављу према отаџбини небесној, умногоме пре посредством примера, него ли преко учених тумачења. Из примера отаца, заправо, дух слушаоца стиче двојаку корист: распламсава се, понајпре, љубављу према будућем живљењу, следујући примеру својега претходника, док с друге стране, приписује ли самоме себи какву вредност, упознајући се са немерљиво већим врлинама других, приступа к смирењу.
10. Григорије: Спреман сам да без оклевања изложим оно са чиме сам се упознао кроз беседе људи достојних сваког поштовања, подражавајући тако поузданом примеру свештених списатеља. Наиме, посве ми је јасно да Марко и Лука беху, не у својству очевидаца већ слушалаца, примили Еванђеље које су потом записали. Стога, како бих читаоцима одузео ма какав повод за сумњу, обавезујем седа с времена на време назначим изворе са којих сам непосредно црпео повести које приповедам. Желим, пак, да имаш у виду следеће: у појединим ћу се случајевима држати само чињеница каквога збивања, док сам у другим намеран да изложим и штогод дословце речено. Ако ли, наиме, пожелим да пренесем неизмењене речи сваке од речених личности, понешто од ових, изречених пучким начином говора, могле би узроковати неусклађеност у стилу писања.
Ево, дакле, једне повести што сам је дознао из приче стараца достојних знатног уважавања.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Избор ђакона Петра као сабеседника у Дијалозима није насумичан од стране светог Григорија. Са великом извесношћу – што потврђује подударност података, титула и имена често помињаних у Григоријевом Епистоларију реч је о истоименом подђакону, дефенсору Цркве у Равени (ср. 6, 24; 3, 56), којега је Григорије наименовао за управитеља поседа римске Цркве и за сопственога викара на Сицилији (Ер. 1,1). У Риму га изнова затичемо 593 године (Ер. 3, 40), управо у периоду када и Григорије сабира своје податке, неопходне састављању Дијалога. Петар, без двојбе, припада високом римском клиру и члан је архијерејеве пратње. Григоријев је пријатељ већ од ране младости и ужива његово пуно поверење (Ер. 1,1). Избор Петра за сабеседника указује дакле на Григоријеву тежњу да Дијалоге учини делом високог нивоа и вредности. Овај избор, штавише, истиче намеру да се ово дело обрати читаоцима који се, попут Петра, истичу побожношћу и наобразбом.

Comments are closed.