ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА II
Глава VII
О УЧЕНИКУ ЊЕГОВОМ, КОЈИ ЈЕ ХОДАО ПОВРХ ВОДЕ
1. Једнога пак дана, док чесњејши Бенедикт пребиваше у келији, већ поменути дечак Плацидије, послушник светога мужа, изиђе како би захватио воде на језеру. Но онде, уронивши несмотрено у воду суд који је држао у руци, и сам, поклизнувши се, упаде за њиме. Талас га пак сместа понесе собом и одвуче од обале безмало на домет стреле. Човек Божији притом, премда боравећи унутар келије, сместа прозре шта се збива, те не часећи стаде дозивати Мавра говорећи: “Брате Мавре, трчи, јер је дечак, отишавши да захвати воду, пао у језеро и таласи га већ далеко односе!”
2. Удивљујућег ли чуда, какво се након апостола Петра није дало видети: заискавши и примивши благослов, Мавр, на заповест својега оца, свим силама потече те, уверен да ступа по чврстом тлу, трчаше по површини воде све до самога места где дечака беху одвукли таласи. Онде га шчепа за косу, те се, једнако трчећи, поврати истим путем. Тада се, убрзо након што је дотакао тле, дошавши к себи, осврте уназад и разумеде да беше ходао поврх воде. Запрепашћен спознањем да је учинио оно што никада није могао ни замислити, нађе се обузет страхом.
3. Вративши се, дакле, оцу, исприповеди му читаву ствар. Преподобни пак Бенедикт стаде ово збивање да приписује не каквој властитој заслузи, већ послушности својега ученика. Мавр, напротив, тврђаше да се ово могло догодити једино силом очеве заповести, те да он сам нема никаквог удела у овом чудесном збивању, будући да је делао посве несвестан онога што чини. Но у овом љубвеобилном међусобном надметању у смирењу, пресудитељем се јави управо дечак који беше спасен. Он, наиме, казиваше: “Док бејах извлачен из воде, над главом угледах игуманов милот, те се затекох посве уверен да ме управо он извлачи ван .
4. Петар: Велике су и преузвишене ствари о којима приповедаш, те сам уверен да ће послужити на назиђивање многима. Ја сам, наиме, што се већма напајам чудесима овог преизврсног мужа, жедним за њима у све већој мери.
