ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА II
Глава I
О СЛОМЉЕНОМ И ЧУДЕСНО ПОПРАВЉЕНОМ РЕШЕТУ
1. Напустивши, дакле, студије, упути се како би пронашао какво пусто место, док његова пак дадиља, будући му дубоко привржена, сама крену за њиме. Доспевши тако на место звано Ефиде,[1] задржани онде љубављу множине благочестивих житеља, настанише при цркви Светог Петра. Речена, дакле, дадиља, узајми једнога дана од сусетки глинено решето како би оплевила нешто жита. Но ово, затекавши се непажљиво одложено на столу, случајно паде и сломи се, нашавши се скрхано напола. Како се дадиља врати и затече ово што се збило, стаде силно да плаче, будући да суд који је узела на зајам стајаше пред њом разбијен.
2. Бенедикт пак, младић побожан и милостив, видећи своју дадиљу где плаче и сажаливши се на њену тугу, узе са собом два дела сломљеног решета, те се повуче и са сузама припаде на молитву. Уставши потом са молитве, угледа крај себе потпуно читав суд, на којему се не могаше назрети ни траг каквог напрснућа. Сместа, дакле, умилно утеши своју дадиљу, предајући јој читаво оно решето које је до малопре стајало скрхано. Речено се збивање разгласи по читавом оном крају, те изазва толико удивљење да житељи поменутог места одлучише да оно решето окаче над црквеним дверима, еда би присутнима, као и њиховом потомству, указали на то у каквој мери савршенства млади Бенедикт беше започео свој благодатни монашки подвиг. Решето стајаше онде дуги низ година, пред очима свију, оставши окачено над црквеним дверима све до недавног доласка Лангобарда.
3. Но, Бенедикт, желећи већма да од света прима зла него хвале, да се, Бога ради, подвргне трудовима, него ли да у овоме веку ужива похвале и славу, тајно измаче својој дадиљи, упутивши се да потражи осаму у пустој области званој Сублакус, удаљеној од Рима око четрдесет тисућа,[2] где избијаху хладне и бистре воде. Овде се ово обиље воде, сабирајући се, сливаше најпре у пространо језеро, да би најпосле потекло речним током.
4. Док, бежећи, хиташе ка овој области, срете монаха, именом Романа, који га упита куда се запутио. Дознавши за његову жељу, овај не само да обрече да ће све што је чуо држати у тајности, већ му усто и притече у помоћ. Одену га, дакле, у монашку расу и постара се да му послужи у свему зашта беше у прилици. Човек се пак Божији, доспевши на поменуто место, повуче у једну тескобну пећину, и онде, наредне три године, остаде скривен и непознат ма коме од људи, изузев монаху Роману.
5. Речени пак Роман борављаше у манастиру недалеко одатле, устројеном по монашком правилу оца Адеодата. Он, дакле, с времена на време, богоугодно настојаше да умакне испред погледа оца игумана, како би, утврђеним данима, однео Бенедикту оно мало хлеба што га је могао откинути од властитог оброка. Од Романовог општежића не беше притом пута који би водио до саме Бенедиктове пећине, будући да се над овом надносила висока литица. Роман стога уобичаваше да хлеб спушта служећи се дугим ужетом, на које беше привезао мало звоно, тако да би, чујући његов звук, човек Божији познавао када му овај достављаше хлеб, те би излазио да га прими. Но, непријатељ од искони, мрзећи на братољубиву ревност једнога, као и на прилику која се другоме указивала да се прехрани, приметивши једнога дана где хлеб бива послан помоћу ужета, хитну камен и разби звонце. Роман, упркос овоме, служећи се различним погодним начинима, не одустајаше од својега служења.
6. Но, како напокон свемогући Бог узажеле да Романа одмори од овога труда, а Бенедиктово пак живљење пројави за пример људима, еда би ова светиљка, будући постављена на светњак, заблистала свеколикима који су у дому,[3] некакав се свештеник, који је наставао нешто даље и за пасхално славље беше себи уготовио обед, удостоји да му се у виђењу укаже сам Господ, казујући му: “Приготовио си себи изврсна јела, док слуга мој, на оној страни, трпи глад”. Презвитер се сместа диже, те се истог овог свечаног пасхалног дана, са храном коју себи беше приправио, запути ка назначеној му области. Тражаше човека Божијег међу планинским врлетима, по увалама и гротлима, док га на крају не обрете скривена у пећини.
7. Након што сатворише молитву и узнеше благодарења свемогућем Богу, пошто су се насладили пробеседивши о вишњему живљењу, придошли свештеник каза: “Устанимо и окусимо нешто јела, будући да је данас Пасха”. “Знам да је Пасха”, одврати човек Божији, “јер, ево, удостојио сам се да те видим”. Наставајући, наиме, удаљен од људи, он не знађаше ни да се управо овога дана светковала Пасха. Преподобни му се пак презвитер изнова обрати, казујући: “Данас је уистину пасхални дан васкрсења Господњег. Не доликује ти да се данас уздржаваш од јела, те сам управо због тога послан овамо, еда бисмо се скупа укрепили даровима свемогућег Бога”. Обедоваше, дакле, благосиљајући Господа, те, након што су окончали обед и разговор, презвитер се поврати својој цркви.
8. У оно време и некакви пастири открише Бенедикта сакривена у пећини. Угледавши га онако одевена у кострет где промиче кроза жбуње, помислише испрва да је реч о каквој звери, но познавши га као слугу Божијега, многи се, од зверињега ума какав раније поседоваху, обратише благодати побожнога владања. Његово се, дакле, име разгласи по свим околним крајевима, те већ од тог доба почеше да му притичу многи људи који, прилажући му нешто хране ради одржања тела, примаху у срца, из његових уста, храну живота.
НАПОМЕНЕ:
- Данашњи Affile, осам километара северно од области Subiaco (некадашњи Sublacus). Североисточно од града и данас стоји црква Светог Петра. У овој се области и даље може наићи на обичај плевљења жита помоћу решета (лат. capisterium).
- Уместо миља, употребили смо стару српску реч тисућа, која дословно одговара латинској миљи. Око 70 километара.
- Уп.Мт 5,15-16
