ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава LX
О ТАИНСТВЕНОЈ СИЛИ ЖРТВЕ СПАСЕЊА
 
1. Будући, дакле, да је овако, ваља сматрати да најпоузданијим путем бива управо овај, што ће рећи – оно добро за које се надамо да ће га након смрти други творити за нас, чинити за живота за себе саме. Блаженије је, наиме, слободан напустити овај свет до ли искати ослобођење тек након пада у окове. Ваља нам стога свецелим срцем презрети садањи век, већ и с разлога што га видимо где измиче попут дашка, и свакога дана приносити Богу сузе на жртву, свакога дана нудити свештени принос Тела његовога и Крви.
2. Ова, наиме, Жртва, на неупоредив начин спасава душу од вечне погибли, будући да се кроза њу, нас ради, свагда изнова понавља, путем тајне, смрт Јединороднога, који уставши из мртвих, више не умире, и смрт више не влада њиме,[1] па опет, премда по себи живећи бесмртан и непропадљив, увек изнова приноси себе на жртву за нас, кроз таинство свештеног Приноса. Овде се предаје његово тело, плот (=месо) његова раздаје се на спасење народа, крв његова изливена бива, не већ на руке неверника но у уста верних.
3. Промислимо стога помно шта за нас има да представља овај жртвени принос, који, нашега ради спасења, увек изнова оличава страдање Јединороднога Сина. Ко би, наиме, од верних могао посумњати у то да се, у часу приношења најсвештеније Жртве, на глас свештенослужитеља отварају небеса и зборови ангела теку да приступе овом таинству Христа Исуса, вишње се сусреће са овдашњим, земља сједињује с небом, оно што је видљиво бива једно са невидљивим?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Рм. 6,9

Comments are closed.