ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава X
О ФОРТУНАТУ, ЕПИСКОПУ ТУДЕРА, И ДАРУ ИЗГОЊЕЊА НЕЧИСТИХ ДУХОВА; О ВАСКРСЕЊУ УМРЛОГА МАРКЕЛА
 
1. У истој области наставаше још један муж светога живота, Фортунат,[1] епископ Цркве града Тудера.[2] Овај беше веома знаменит поради особене моћи да нагони у бег духове зла: често му успеваше да изагна читаве легионе демона из тела поседутних, будући да, налазећи се погружен у непрестану молитву, одношаше победу над мноштвом духова што се на њега обрушаваху. Његовим присним пријатељем беше Јулијан, дефенсор наше цркве, који управо пре мало времена почину у Господу овде у Риму. Овога сам био у прилици да чујем како приповеда оно што сам сада одлучио да ти испричам, њега, који често и сам беше сведоком Фортунатових дела, будући му веома близак, те касније свагда истакаше са усана, на нашу духовну корист, сећања на овог светог човека сладосна попут меда.
2. Једна матрона високог рода, из крајева близу Тусције,[3] имађаше снаху однедавно удату, која се, скупа са свекрвом, нађе позвана на обред освештања капеле светог мученика Себастијана. Током ноћи која је овоме претходила, млада жена, надвладана хтењима плоти, не могаде да се уздржи од супружанских односа са мужем. Ујутру пак, телесна наслада притискиваше њену савест, но друштвени обичаји јој налагаху да присуствује поменутом освештању. У њој се, наиме, претежнијим од страха Божијега показа стид од људских нагађања. Догоди се тако да, пре но што ће у храм бити унете мошти светог Себастијана, зли дух, обрушивши се на младу жену, пред очима свију стаде да је злоставља.
3. Свештеник, пак, којему беше поверена ова светиња, видећи жестоке трзаје и превијање несрећне жене, узе воздух[4] те је прекри овиме”; но, зли дух се устреми на њега, те овај, будући да се показао претерано умишљеним, би принуђен да спозна незнатност својих моћи, нашавши се пред страховитом силом нечастивога. Присутни, у међувремену, узеше младу жену на руке и однесоше је из храма кући.
4. Како ју је ненавидник без предаха ломио бесним нападима, укућани, гајећи према њој телесни вид љубави, нагоњени овом, прибегоше пагубном леку, препустивши је у руке бајалица, у нади да ће јој повратити здравље. На овај начин нанесоше, напротив, непоправљиву штету души ове чијој су плоти наумили да пруже привремено олакшање путем враџбина. Младу жену, наиме, одведоше до реке и загњурише у воду; многим чинима настојаху да одагнају од ње демона којим се нашла поседнута. Но, по допуштењу свемогућег Бога, док је, под дејством ових чини, остављаше пређашњи злодух, усели се сада у њу читав легион ових.[5] Од овога часа јадница стаде да бива потресана толиким трзајима и да урла толиким гласовима, колико се и демона у њој беше настанило.
5. Тада њени најближи, потраживши савет, увидеше какво су сагрешење починили, те поведоше младу жену преподобном епископу Фортунату и поверише је његовом старању. Примивши је, овај стаде на молитву током више дана и ноћи, те, спознавши да се у њеном телу налазио, приправан за борбу, читав легион злих духова, припаде свим силама на истрајно мољење. Након мало дана, поврати јој, дакле, у потпуности здравље, те се чињаше као да никада и не беше мучена демонима.
6. Другом приликом, изагна овај слуга Божији из једнога бесомучника нечистог духа. Овај се пак нечастиви, у смирај дана, користећи час када улице града остајаху пусте, начини по изгледу ходочасником, те стаде да обилази тргове Тудера, наглас се јадајући: “О тај свети муж, епископ Фортунат! Видите ли шта је учинио? Истерао је из свога дома једног ходочасника. Тражим место где бих могао отпочинути, и не налазим га овде у његовом граду”. Тада некакав човек, који је са женом и синчићем седео у кући крај огњишта, чујући ове речи и нашавши се жељан да дозна како је то епископ поступио са овим ходочасником, изађе, те позва овога да уђе и посади га уз ватру. Но, једва што су разменили пар речи, кад зли дух нападе дете, те га баци у огањ, где малишан испусти душу. Тако овај кукавни отац, изгубивши сина, спознаде ко беше овај коме је указао гостопримство, а којега свети епископ беше изагнао.
7. Петар: Како објаснити то да ненавидник имађаше смелости да погуби у дому човека који му је, сматрајући га за ходочасника, указао гостопримство?
Григорије: Многе се ствари, Петре, чине ваљанима, а да то нису, будући да не бивају учињене с ваљаном намером. Стога у Еванђељу Истина вели: Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити.[6] Наиме, стоји ли у корену изопачен наум, свако дело што из овога проистиче бива зло, макар се само по себи чинило посве исправним. Ето, дакле, где и овај човек што се нађе лишен сина, указујући наизглед гостопримство, заправо не беше истински рад доброчињењу већ се наслађиваше приликом да дозна за епископов пад. Наказање које је овоме уследило сведочи о томе да ово гостољубље не беше проистекло од чистога срца. Има и таквих што усрдно чине добро, еда би како помрачили красоту туђих дела, не веселећи се притом самом доброчињењу”, већ похвалама што за овиме следе, којима ће бацити у засенак славу свију других. Верујем стога да се и овај човек, што као госта прими злог духа, беше умногоме више старао да узвиси себе сама, него ли да укаже љубав ближњему; беше му, наиме, намера да се пред свима покаже као онај који је поступио боље од епископа: он је, наиме, у своме дому угостио некога, кога је, гле, човек Божији Фортунат одагнао.
Петар: Управо је тако како казујеш. Не пружа ли, заиста, исход овога збивања јасан доказ да дело овога човека не беше извршено са незлобивом намером?
8. Григорије: Други пут, пак, би доведен Фортунату некакав човек који беше ослепео. Заискаше од епископа да му помогне својим молитвеним заузимањем. Тако и би. Човек Божији, наиме, помоливши се, начини крсни знак преко његових очију, и истога се часа овом невољнику поврати вид, док ноћ његовога слепила би окончана.
9. У то време, једноме војнику[7] се догоди да његов коњ изненада беше обузет некаквим беснилом, те бројни људи једва успеваху да га зауздају; кад би му се неко нашао надомак, овај настојаше да му растргне удове бесним уједима. Најпосле га, везаног, неколицина људи на једвите јаде одвуче пред човека Божијег. Овај, подигавши руку ка глави животиње, начини знамење крста и, гле, сва се његова јарост преобрати у толику кротост, да потом беше умногоме питомији него пре но што га је обузела ова несавладива махнитост.
10. Војник тада, видећи свога коња тренутно укроћена силом овога чуда, одлучи да га понуди на дар светитељу, но овај не пристајаше да га прими. Како га војник усрдно и жарко мољаше да не презре његов дар, слуга Божији одреди овакав исход: пристаде на молбу коју му је овај упућивао но, уједно, не хтеде да прими дар поради учињеног чуда. Наиме, најпре исплати војнику прикладну своту новца, па тек потом преузе коња који му беше понуђен. Беше разумео да ће, буде ли га одбио, ожалостити дародавца; стога, љубави ради, заправо купи овога коња за којим није имао потребе.
11. Говорећи о његовим врлинама, нећу прећутати ни нешто што сам дознао пре дванаестак дана. Беше ми, наиме, доведен један сиромах поодмакле доби; будући да ми разговор са старцима по правилу бива угодан, са занимањем стадох да га пропитујем одакле долази. Одговори ми да је из града Тудера. Упитах га тада: “Реци ми, оче,[8] познајеш ли епископа Фортуната?” “Како га не бих познавао!” беше спреман одговор. Изнова запитах: “Јеси ли, можда, био у прилици да дознаш за неко од његових чуда? Откриј ми, молим те, какав беше овај свети муж: жеља ми је да га подробније упознам”.
12. “Беше то човек”, одговори, “умногоме различан од ових међу којима сада живимо. Све, наиме, што би од Свевишњег заискао, биваше удостојен да прими још докле би се за ово молио. Испричаћу ти само о једноме чуду што га је сатворио, које ми се, ево, живо јавља у сећању. Једнога дана, пристигоше у околину Тудера некакви Готи, који се беху запутили у Равену. Ови беху уграбили два детета са једнога имања које се налазило под надлежношћу Тудера”.
13. “Обавештен о овоме, преподобни Фортунат журно отпосла да позову Готе к њему. Беседећи са њима благо, најпре настојаше да размекша њихову безобзирну надменост, те потом, прелазећи на кључно питање, каза: ‘Исплатићу вам своту коју затражите, ако вратите малишане које сте отели; учините ми ово, као дар вашег доброг срца’. Но, онај који се чинио њиховим старешином одврати: ‘Спремни смо да ти дамо шта год од нас затражиш, али оне дечаке ти нећемо предати’. Чесњејши епископ му благо припрети, рекавши: ‘Растужујеш ме, не хотећи да услишиш жељу својега оца. Немој ми причињавати жалост како не би наудио себи самоме’. Али Гот, неумољив у отврдлости свога срца, отиде, упорно остајући при своме”.
14. “Наредног дана, будући спреман да напусти Тудер, изнова дође код епископа, који опет стаде да га умољава, једнаким речима, за оно двоје деце. Те, како Гот никако не хтеде да чује да би их вратио, Фортунат му, најдубље ожалошћен, каза: ‘Потпуно сам уверен да ти твоја тврдоглавост неће бити на корист, будући да одлазиш остављајући ме у великој жалости’. Гот прими ове речи с презрењем, те, отишавши у своје боравиште, посади два детета на коње и отпосла их пред собом са својим људима. Потом, не оклевајући, и сам скочи у седло и крену за њима. Но, још увек у самом Тудеру, када се нашао пред црквом Светога Петра апостола, његовом се коњу поклизну нога те се сруши, откотрљавши притом на земљу и њега самога. У суновратном паду Готу би тешко преломљена бедрена кост, тако што се скрши на пола. На рукама га однесоше у дотадање боравиште. Он се, пак, не часећи постара да позову натраг двојицу дечака које је послао пред собом, док поштованом Фортунату упути овакву поруку: ‘Молим те, оче, пошаљи ми свога ђакона'”.
15. “Још док овај не беше пристигао, невољник, који лежаше непокретан, даде да доведу два детета, која је тврдокорно одбијао да преда епископу, те их повери ђакону са оваквим речима: “Иди и реци епископу, господину мојему: ‘Твоје клетве ради, задесила ме је тешка невоља. Узми дечаке које си ми тражио и, милости ради, посредуј за мене пред Богом'”. Ђакон, узевши малишане, одведе их епископу, који пак, дајући му мало освештане воде, заповеди: “Похитај, те окропи њоме тело тог несретника”. Ђакон потече и, ушавши онде где је овај лежао, пошкропи његове удове освештаном водом. И, гле чудесног збивања! Једва да је ова дотакла његово бедро, а прелом се већ посве зацели и зглоб му се поврати пређашњем здрављу, тако да овај, уставши са постеље, одмах уседе на коња и пође на пут, баш као да му се ништа не беше догодило. Тако, ето, овај што не беше вољан да уступи двојицу дечака светоме епископу уз накнаду, удовољавајући тиме његовој молби, принуђен неумитном казном, мораде да их преда не тражећи ништа заузврат”.
16. Окончавши, дакле, ову приповест, старац беше рад да ми изложи још понешто о овом светом епископу. Но, како су ме ишчекивали још неки од браће, поверени ми на духовно руковођење, а час беше већ одмакао, не беше ми могуће да се дуже задржим слушајући његова сећања на преподобног Фортуната, премда сам оваквих повести увек жељан, укаже ли ми се прилике и времена.
17. Другога пак дана, исти ми старац беше казивао о још непојмљивијем чуду учињеном Фортунатовим посредством. “У граду Тудеру”, рече ми он, “живљаше, са две своје сестре, некакав Маркел, муж беспрекоран и добродетељан, који, погођен тешком болешћу, умре управо у сутон Велике суботе. Како намењено му гробно место беше понешто удаљено, не беше га могуће погребсти истога дана. Стога, како до сахране беше још времена, сестре, скрхане овим губитком, у сузама отрчаше преподобном епископу и стадоше га преклињати, вапијући: ‘Знамо да следујеш стопама апостолским: губаве исцељујеш, слепима враћаш вид![9] Дођи да васкрснеш нашега покојника!’ Једва што је Фортунат схватио да је реч о њиховом брату, стаде и сам да плаче за умрлим, но одврати двема женама: ‘Удаљите се и не говорите тако, јер ово што се збило одређено је Богом свесилним, чијој се вољи човек не може противити’. Ове отидоше, а епископ, пак, остаде дубоко ожалошћен Маркеловом смрћу”.
18. “Но, дан потом, у недељу, пре но што ће гранути зора, Фортунат дозва двојицу својих ђакона, те са њима похита дому преминулога, уђе у одају где беше положен и припаде на молитву. Потом се диже, те седећи крај тела упокојенога, позва овога по имену, шапатом: ‘Брате Маркеле’. Овај тада, баш као да, будући обузет лаким сном, беше пренут овим блиским но једва чујним гласом, отвори очи и, гледајући у епископа, рече: ‘О, шта си учинио? Шта си то учинио?’ ‘Шта сам учинио?’, упита Фортунат. Маркел одврати: ‘Јуче ми дођоше двојица која ме, извевши из тела, одведоше на место где беше милина пребивати. Но, данас би послан један да каже: ‘Вратите га, јер је епископ Фортунат ушао у његов дом’. Рекавши ово, Маркел се укрепи снагом и остаде да живи још подуго”.
19. Но, не треба стога помишљати како се онај нађе лишен онога места насладе којега се беше удостојио. Можемо ли, наиме, и посумњати да након ове привремене смрти, молитвама свога заступника, не беше поживео још узорније, будући да се и пре ове усрдно трудио како би угодио Господу? Зашто бих, најпосле, још дужио побрајајући збивања из живота чеснога епископа Фортуната, кад, ево, и данас властитим очима гледамо чуда што се збивају крај његовога гроба? Он, наиме, баш као и за живота, наставља да дреши поседнуте од демонских уза и да исцељује разноврсне недуге оних што му с вером притичу; без застанка његове чесне мошти пројављују нова и нова знамења.
20. Но, сада бих се, Петре, радо кроз беседу вратио у област Валерије, где сам од раније поменутога Фортуната чуо да су се збила запањујућа чуда. Овај и сада почесто уобичава да ме посећује, те да ме, приповедајући о делима и подвизима наших старих, насићује сладосном и повазда новом духовном храном.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Фортунат се празнује 1. јуна. Мошти су му похрањене у цркви њему посвећеној у Тодију, где се слави као патрон града.
  2. Ово помињање епископа Фортуната једино је сведочанство о Цркви Тудера у VI веку на које наилазимо.
  3. Тудер, данашњи Тоди, налазио се у Тусцији као и Ферентис, премда се град данас налази у Умбрији, на граници са облашћу која се називала Тусцијом. Тусција и Умбрија биле су, у оно време, административно повезане у једну провинцију.
  4. У то време је реч sindon, коју је Григорије употребио, означавала воздух.
  5. Уп. Мк 5,9; Лк 8,30
  6. Мт 6,23
  7. Поменути војник је, без сумње, Византинац, који се овде налазио током војних сукоба са Готима.
  8. Григорије назива убогог старца оцем, односно речју којом су најчешће ословљавани епископи, игумани и свештеници, што јасно осликава поштовање са којим је приступао разговору са људима поодмакле доби.
  9. Уп.Мт 10,8 и 11,5

Comments are closed.