ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА IV
Глава XI
О ИСХОДУ ДУШЕ ИГУМАНА СПЕСА
1. Док сам још увек боравио у своме манастиру, из приповести једног високопоштованог мужа дознадох ово о чему ћу ти проговорити. Казиваше, наиме, како се један преподобни отац, по имену Спес,[1] постарао да устроји неколико манастира у области званој Кампле,[2] удаљеној неких шест миља од старог града Нурсије. Бог свемогући и милосрдни, шибајући га страдањем, благоизволе да га избави оних непролазних мука, не штедећи, по свом спасоносном промислу, спрам њега ни карање ни понајвишу милост. Стављајући га понајпре на пробу те га потом савршено исцељујући, он му показа немерљиву дубину своје љубави. Очи овог преподобног се, наиме, за читавих четрдесет година, нађоше покривене сенком потпуног слепила, не дајући му да види ни трачак светлости.
2. Но, како би узмогао остати постојаним пред карањем Господњим, ако би уз то изостала милост његова? Ако ли нам милосрдни Отац, очишћујући нас страдањима, не би придодавао и врлину трпљења, убрзо би нас, неспремне на благодушно подношење, патње намењене исправљању наших сагрешења обремениле још већом кривњом; наш грех би се, авај, увећао управо кроз оно од чега би ваљало очекивати да га искорени. Стога, познајући нашу немоћ,
Господ смењује своја карања са свеблагом утехом, објављујући се милосрдно праведним спрам својих изабраних синова, које испитује тешким кушњама, еда би се најпосле убројали међу праведно помиловане. Овога ради Свевишњи, премда прекривајући преподобног старца спољашњом тамом, ни за часак овога не лишаваше нутарње светлости. Иако шибан телесно, он, дакле, будући сачуван Духом Светим, уживаше неодступну утеху срца.
3. Након четрдесет година слепила, Господ поврати светлост његовим очима, преднаговестивши му притом блиску кончину, те га упути да по околним манастирима које је основао казује (=проповеда) реч живота, еда би, изнова задобивши телесни вид (=светлост), обилазећи браћу по околним општежићима, отварао њихова срца за пријем истините светлости. Покоравајући се спремно заповеди Господњој, он заређа по манастирима, посвуда учећи одредбама што воде животу, о којима сведочаше властитим владањем.[3]
4. Након две седмице, окончавши поучавање, Спес се поврати у своје општежиће. Овде, сазвавши братију, стојећи усправно посред њих, прими светињу Тела и Крви Господње, да би потом, скупа са читавим сабрањем, проузнео мистички псалмопој. Док ови још увек појаху, он, погружен у молитву, предаде дух. Сви присутни монаси угледаше тада где из његових устију излете голуб, који, проходећи кроз отвор на храмовној таваници, праћен њиховим погледима, узиђе у небеса.[4] Упутно је веровати да се душа овог преподобног старца указала управо у виду голуба, с разлога што свемогућем Богу беше по вољи да објави с каквом незлобивошћу срца му је овај свети муж служио.
НАПОМЕНЕ:
- Spes, што значи нада, лепо је али мушко име код Латина.
- Ту се данас налази град Кампи, на десетак километара северно од Норћије. Недалеко од Кампија налази се манастир Светог Евтихија (III, 15,2), који је по локалном предању један од манастира који је основао игуман Спес
- Пре своје кончине, преподобни Спес обилази братију, управо као и свети Антоније Велики (Атанасије, Vita Ant. 89).
- Душа у обличју голуба напушта и тело преподобне Схоластике (в. II, 34,1), као и тело свете мученице Евлалије.
