NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » DIJALEKTIKA SJEDINJENJA SA BOGOM (iz knjige „PREPODOBNI SIMEON NOVI BOGOSLOV“)

DIJALEKTIKA SJEDINJENJA SA BOGOM (iz knjige „PREPODOBNI SIMEON NOVI BOGOSLOV“)

Arhiepiskop Vasilije Krivošejin

DIJALEKTIKA JEDINSTVA (SJEDINJENJA) S BOGOM
 
Viđenje Boga i zajedničarenje s Njim zauzimaju značajno mesto u duhovnosti prepodobnoga Simeona, i on često piše o tome. Ponekad pre filosofski i teoretski, ali čak i tada može se videti, da on piše na osnovu ličnog iskustva. Tako, u Praktičnim (Podvižničkim) i Bogoslovskim Glavama, delimično ponovljenom u Rečima za Oglašene, prepodobni Simeon ustaljuje prvenstvo viđenja Jedinoga, kao onog koje određuje (opredeljuje), pozitivno ili negativno, naš celokupan duhovni život. ,,Slep prema Jed(i)nome, – piše on, – potpuno je slep prema drugima, a onaj koji vidi kroz Jedinoga, drebiva u gledanju svih (vidi sve druge). On se uzdržava od gledanja svih, i biva viđen od sviju, a nalazi se i izvan svih onih koji sozercavaju. Ostajući na taj način, u Jedinome, on sve vidi, i pošto je u svima, ništa od svega ne vidi. Onaj koji vidi u Jedinom pomoću Jedinoga vidi i samoga sebe, i sve ostale, i uopšte sve, i, budući skriven u sebi, ništa od svega ne vidi“.[1]
 
Prema tome, Bog, Jedini, savršeno je različit (drugačiji) od svega, i istovremeno, oni su jedno u drugom, i zbog toga viđenje Jedinoga svet otkriva i skriva od nas. Objadinjavajući na drugome mestu značenje poznanja (γνωσις) i viđenja (Θεωρια), prepodobni Simeon ne opaža u njima nikakvu razliku, kao ni između sozercanja i slušanja. Tako, objašnjavajući viđenje apostola Pavla, on govori: „(Pavle) je izrazom „ushićenje“ („zanos“) ukazao najpre na viđenje, a to, što je unutar viđenja, i jeste najjači izraz sijajuće slave i božanstva, koje pruža poznanje i uči onoga koji ima viđenje i čini jasnim neizrecivo i nedostižno; i kazao je (o tim stvarima) da ih je čuo, pošto su u duhovnim stvarima čulo sluha i sozercanja jedno“.[2] Prepodobni Simeon hoće ovde da pokaže jedinstvo mističkog sozercanja, koje je međutim, potpuno neizrazivo. Pored toga, za takvo celosno sozercanje neophodno je unutarnje očišćenje. Prepodobni Simeon nas savetuje: „Potrudimo se pokajanjem i smirenjem da očistimo sami sebe, očistimo i sva čula, kao jedno, da sjedinimo sa dobrim i naddobrim (svrhdobrim) Bogom. I onda ćete se svemu tome, što nismo bili u moći da kažemo i izrazimo pomoću mnogih reči, u magnovenju, istoga časa bez iznimke naučiti, u viđenju slušajući i u slušanju gledajući, u sozercanju učeći se i u otkrivenju opet slušajući“.[3] Prepodobni Simeon dobro zna da se mogućnost takvog viđenja osporava, ali se energično bori s tom tačkom gledišta: „Ne bacaj sebe u očajanje, – odgovara on, – govoreći: „ja to ne znam i ne mogu se (tome) naučiti. Niti tim pre mogu ikad dostići i popeti se na visotu takvoga poznanja i sozercanja i čistote“. Ne govori iznova: „Jer, ako neko ne postane takav i u Hrista se još odsada kao u Boga ne obuče i ne ugleda Ga celog i ne zadobije Ga živećeg u sebi samom, neće ući u Njegovo carstvo, i kakva mi je korist od toga ako bih se makar i malo podvizavao ili lišavao sebe naslađivanja ovdašnjim dobrima?“ Nikako ne govori to, nipošto ne pomišljaj!“[4] On savetuje da se s verom sledi za Sveštenim Pismom i da se ispunjava sve, kako je napisano: „I ti ćeš naći sve bez nedostatka, kako je napisano, tačnije, čak mnogo više, nego u Božanstvenim Pismima“.[5]
 
Jedinstvo duševnih sila u sozercanju omogućava primanje Boga, Jednoga u Svetoj Trojici: „Kada se pomoću svega toga ispuni čovekova žudnja, – govori prepodobni Simeon, – tada će se sva osećajna i misaona (sila duše) sliti sa voljnom; onda će troje postati jedno u sozercanju Trojične Jedinice i u sladosti svoga Vladike (Vladara), jer se tada ne može potpuno saznati njihova trostruka podela, pošto su oni u svemu jedinstveni“.[6] To je viđenje neodređenoga vida (lika) i neiskazane lepote Boga: „Oni vide, – govori prepodobni Simeon, – nevidljivo neizrecivu krasotu Samoga Boga, drže se ne dotičući se, shvataju neshvatljivo Njegov nevidljivi izgled, neodređeni lik i neizobrazivo izobraženje u nevidljivom (gledanju) i u jednostavnoj lepoti nenašarano našaranoj“.[7] Da bi pokazao darodavni karakter mističkih božanokih darova, prepodobni Simeon se koristi likom bogataša, koji je rastočio svoje imanje kako je hteo: „Kao što bogati ovoga sveta rasipaju svoje bogatstvo na kakvim oni žele potrebama i požudama i naslađivanjima, tako i dobri naš Vladika daruje Samoga Sebe svojim istinskim slugama i ispunjava svako njihovo htenje i želju, onako kako oni hoće i više no što oni žele; i štedro ih ispunjava svakim dobrom i izobilno i neprestano im daje netljenu (netruležnu) i uvektekuću sladost“.[8]
 
U stanju sozercanja, prave slute Boga „najpre se ispunjuju neizrecivom radošću, jer su u sebi samima stekli ne svet i ne ono što je u svetu, nego Tvorca svega postojećeg i Gospoda i Vladiku. Zatim se oni oblače u svu svetlost, u Samoga Hrista i Boga, celim telom. I oni vide sebe same ukrašene neizrecivom slavom i blistavom božanstvenom odeždom, i pokrivaju svoja lica, ne mogavši da gledaju nedostižni i nepristupni sjaj svojih odjejanja, tako da oni traže mesta gde bi se sakrili, da bi se tamo našli i od sebe odbili golemu silu slave“.[9] Čovek, po prepodobnom Simeonu, ne može podneti nastanjenje (useljavanje) Bota u sebe i strada od toga izobilja slave. Suštinsko (realno) sjedinjenje s Bogom odeljuje ga od svega tvarnog (stvorenog): „Kada se oni suštastveno (ουσιυδως) sjedine sa Samim Bogom i udostoje se viđenja i zajedničarenja (bogopričasnosti) s Njim, oni već ne gledaju pristrasno i sa privezanošću za izgled (oblik) tvorevine ili za senku vidljivih stvari. Jer njihove misli vole da prebivaju u natčulnom i kao da se mešaju i preoblače u svetlost Božanske prirode, i oni već nemaju osetljivost prema vidljivim stvarima, kao ranije“.[10] Ali konačna ustaljenost u tome dripada budućem veku: „Za njih… jedina slava i naslađivanje i sladost jeste – videti Boga, a koji su Ga videli slobodni su od svake ljubopitljivosti. Jer oni štaviše, ne mogu da gledaju i da se obaziru na ma šta žitejsko ili na ma koga drugog od ljudi, ili uopšte da misle štogod nesvojstveno njihovom stanju, nego su slobodni od okretanja uma k bilo čemu. Zato oni i ostaju zauvek nepromenljivi i nepovratni ka zlu“.[11]
 
Ali bogoviđenje počinje još ovde, ne prestaje prepodobni Simeon to da ponavlja. Ono se javlja kao posledica čistote srca, a čistotu je neophodno postići još u ovom životu, kasnije već to je nemoguće učiniti. „Ako je Hristos kazao, – nastoji prepodobni Simeon, – da Bog postaje vidljiv pomoću čistoga srca, onda, svakako, za čistotom (kada nastupi čistota) – sledi i viđenje… Zato, ako je čistota ovde, onda će i viđenje biti ovde. A ako kažeš, da viđnje biva posle omrti, onda ćeš neizostavno i čistotu ostaviti za posle smrti, pa će ti tako i biti, da nikada ne vidiš Boga, jer posle ishoda (izlaska) ti nećeš moći da se trudiš, čime bi obreo čistotu“.[12] Prepodobni Simeon takođe pravi razliku između viđenja stvari, o kojima se može govoriti, i umbvanja (mišljenja, predstava) (νοηματα), lišenih realnosti. On daje prvenstvo viđenju realnih stvari (των οντως οντων) i govori, da „u toj oblasti poimanja (mišljenja) ne odgovara pojam shvatanje, već sozercanje vaistinu postojećih stvari“.[13] Prema tome, da be se moglo govoriti o Bogu, nužno je prethodno Ga videti. Takvo viđenje stvara u srcu neizrecivo dejstvo (ενεργειαν), „štaviše, ljudska reč, budući prethodno neprosvećena svetlošću poznanja, nije u stanju da saopšti bilo šta veliko“.[14] Ali to nije samo viđenje Boga, već isto tako i Njegovo useljenje u nas. Prepodobni Simeon govori zato, jer Bog, useljujući se u nas, kao da poprima vid (oblik) i ograničava Sebe: „Rekavši svetlosti da zasija iz tame, očevidno je On Taj Koji je i zasijao u našim srcima, u nama ništavnim i nevaljalim, i sadržan je kao blago u glinenim sasudima naših telesa. Potpuno neobujmiv i neopisiv, nevidljiv i bez oblika, izobražava se kao malen u nama, ispunjavajući neopisivo sve, kao nadveliki i nadpotpuni“.[15] Primajući lek (uzimajući izgled), On nas preobražava“. „Očovečenje vaistinu Suštoga Boga šta je drugo nego Njegovo ponovno stvaranje i presazdavanje i preobražavanje nas samih u sliku Svog Božanstva?“[16] Na taj način onaj, koji je „trudovima i vršenjem zapovesti stekao blago srce, primio je obitavajuće u samome sebi sve Božanstvo, Koje je dobra riznica“.[17]
 
Svi su prizvani no to bogoviđenje, čak u našem pokolenju. Prepodobni Simeon s negodovanjem opovrgava te koji ovo odriču. „Od vas, o takvi, kao što vi sami govorite, niko nikada (nije video Boga); no od onih koji su izabrali da uzmu krst i da hode uskim putem i da izgube svoje duše radi večnoga života, mnogi su videli i ranije, veliki, pretpostavljam i sada vide, i od onih koji žele, svako može videti, premda vi zbog izvraćenosti misli i zbog zle zavisti niste sposobni da vidite“.[18] No da bi se video Bog, neophodno je biti roćen od Boga, postati po blagodati sinom Božijim. ,,Ako se ti, – govori prepodobni Simeon, – nisi rodio od Boga, jasno, da nisi Njegovo čedo i nisi Ga primio prethodno, i nisi Ga zadobio u sebi samom, i zato ti On nije dao silu da postaneš čedo Božje, i ti Mu to ne možeš postati. A ako nisi postao čedo Božje, kako ćeš videti Boga i Oca tvojeta na nebesima. Niko, pre rođenja nije video svojega oca… ako se najpre nije rodio od njega… A ti, ako si se rodio samo od tela i još nisi poznao rođenje od Duha, i sam, rodivši se, nisi postao Duh(om)), kako možeš ispitivati dubine Božje, tačnije, kako ćeš videti Boga? Nikada, ni na koji način!“[19] Zapazimo, da svuda gde prepodobni Simeon govori u Etičkim Slovima o bogoviđenju, on jednako snažno nastoji na neophodnosti asketskih podviga, krsta i izvršavanja zapovesti, da bi postali dostojni viđenja Boga, ali zajedno s tim Duha, – primetimo ovde to poistovećenje blagodati sa Božanstvom, – nikome nikada se nije javila bez vere. A ako se i javljala ili će se ponovo na paradoksalan način javiti bilo kome od ljudi, onda će se pokazati kao strašna i užasna, ne kao ona koja osvećuje, nego koja spaljuje, ne životvorna, no strašno kažnjavajuća“.[20]
 
Bogoviđenje i jedinstvo s Njim počinju ovde, ali dobijaju punoću u budućem veku, posle vaskrsenja. Ovo je stalna tema propovedi prepodobnoga Simeona. „Sve ovo, i drugo, mnogo više od ovoga, – govori on, – što je nemoguće bilo kome nabrojati, postaće Hristos onima koji veruju u Njega, ne samo u budućem veku, nego najpre u ovom životu, a kasnije (i) u budućem veku. Iako je ovde nerazgovetnije a tamo savršenije (potpunije), međutim sva tamošnja (dobra) već odavde verni jasno počinju gledati i primati njihove novine. Jer oni ni ovde ne primaju sva obećanja bez izuzetka, niti tamo svi koji se nadaju (da prime) ostaju ovde bez učešća u večnim dobrima i bez okušanja istih. No pošto nam je Bog smrću i vaskrsenjem darovao carstvo po ustrojstvu i netruležnost i sav večni život, to mi nesumnjivo još odavde postajemo duševno zajedničari i pričasnici budućih dobara, upravo netruležni i besmrtni i sinovi Božji i sinovi svetlosti i sinovi dana i naslednici carstva nebeskoga, to jest kao oni koji unutra nose samo carstvo“.[21] Tim pre, prepodobni Simeon ne odbacuje sve one, koji ne sumnjajući u mogućnost bogoviđenja još ovde, traže Ga, ali (Ga) ne nalaze. Na izvestan način oni će takođe biti pričasnici svetlosti. „Blaženi koji ne oumnjaju niušta od rečenoga ili ne podozrevaju, kao da je to laž, jer oni, premda ništa od toga nisu stekli (što ja ne želim), staraće se u svakom slučaju (to) da steknu. Blaženi koji svom dušom traže da preću u svetlost prezrevši sve ostale stvari, jer, ako oni, i ne uspevaju da uđu u svetlost nalazeći oe još u telu, možda će međutim, kad odu iz života sa dobrim nadama, biti u njoj, mada umereno, ali će biti“.[22] V svakom slučaju, odricanje mogućnosti viđenja Hrista u ovom životu bilo bi ravno neverju, jer „ako Hristos jeste svetlost sveta i Bog, a mi verujemo, da Ga niko od ljudi ne gleda neprestano, ko je onda veći nevernik od nas?“[23]
 
To, što čovek, koji živi na zemlji, može imati u sebi Onoga, Koji se nalaze van svakoga prostora i Koji svojom silom drži vaseljenu, drepodobnoga Simeona ispunjava ushićenjem.
 
„O veličanstvo neizrecive slave, – kliče on, – o izobilje ljubavi! Onaj Koji drži sve useljava se unutar truležnog i smrtnog čoveka, u koga se sve drži oilom Onoga Koji se uselio u njega. I čovek postaje kao da je bremenita žena. 0 neshvatljivoga li čuda koje dovodi um izvan sabe, neshvatljivih li dela i tajni Boga! Čovek svesno nosi Boga u sebi, kao svetlost koja je proizvela i sazdala vsjačeskaja (sve) i onoga koji ju nosi. On Ga nosi u sebi kao neizrecivu riznicu, neiskazanu, bez svojstava, beskoličinsku (neizmerivu), nevidljivu, neveštastvenu, neizobrazivu, koja dobija izgled u neverovatnoj lepoti, sva prosta (jednostavna), kao svetlost, Onoga, Koji je iznad svake svetlosti, i stežući spolja rukama oko sebe, (taj čovek) hodi među nama, nepoznat svima koji ga okružuju. Ko će dostojno iskazati radost takvoga čoveka? Šta drugo želi takav? Od kakvoga cara neće biti on blaženiji i slavniji? Od kakvoga vlastelina veći u višem stepenu moći? Od kakvoga ili (od) kolikih vidljivih svetova on neće biti bogatiji? Šta će nedostajati takvome bilo kada? Zaista ništa i nigde od dobara Božijih“.[24]
 
U Blagodarenjima prepodobni Simeon govori o nekom javljanju nepoznatoga, nevidljivoga i neizrecivoga Boga u dušama onih koji se brinu o spasenju, o javljanju, koje bi se moglo nazvati lokalizacijom ili konkretizacijom Onoga koji je beskonačan i koji nema izgled Božanstva. Prepodobni Simeon, ne podozrevajući mogućnost takvoga Božanstvenog javljanja, pun je čućenja (divljenja). Bog nije samo vidljiv, nego mi postajemo kao satelesni s Njim: „Odakle i na koji način, – pita prepodobni Simeon, – ja mogu znati da svaki koji veruje u Tebe postaje Tvojim članom po blagodati sijajući Božanstvom? Ko će tome poverovati? I postati blaženim, pretvorivši se u blaženoga člana blaženoga Boga?“[25] Zatim prepodobni Simeon vidi Boga u sebi samom. „O čuda! – kliče on. – Onoga časa, Onoga za Koga sam mislio da je na nebu, Njega sam ugledao u sebi, ja govorim – Tebe, moga Tvorca i Cara Hrista“.[26] Na taj način, pojavljujući se i iščezavajući, neiskazani Bog očišćuje prepodobnoga Simeona i javlja mu se kao sunce: „Ti dakle, koji si neiskazan, Ti, nevidljivi, nedodirljivi, nepokretni, svuda, svagda i u svemu prisutni i Koji sve ispunjavaš, svakoga časa, da se tako izrazim, danju i noću, vidljiv i skriven, odlazeći i dolazeći, iščezavajući i iznenada se pojavljujući, Ti si malo-pomalo prognao tamu koja se nalazila u meni, rasterao oblak, debljinu istanjio, očistio gnoj duhovnih očiju, uši uma otčepio i otvorio, skinuo pokrivalo neosetljivosti, zajedno sa svim tim stišao svaku strast i svako telesno naslađivanje potpuno odagnao od mene. Na taj način načinivši me takvim, Ti si očistio nebo od svakoga oblaka; nebom pak ja nazivam očišćenu dušu, u kojoj nevidljivo, ne znam kako ili otkuda dolazeći, Ti se, Svudapostojeći, neočekivano nalaziš i kao drugo sunce pokazuješ se. 0 neiskazanoga snishođenja!“[27] Božanstveno, ostajući bezobličnim, nepojmljivo dobija lik i usredotočuje se u srce lrepodobnoga Simeona. „Gle, to su Božja čudesa nama, braćo! – tako prepodobni Simeon opisuje ovaj dramatični proces. – Kada mi uzlazimo savršenijem, ne više kao ranije bezoblični i nevidljivi, Bezoblični i Nevidljivi (αμμορφος και ανειδεος) dolazi, ili u ćutanju odaje Svoje prisustvo ili dolazak Svoje svetlosti k nama. Ali kako? U određenom vidu, ali u obličju Boga; no Bog nije u nacrtima (obrascima) (εω σχηματι) ili u otiscima (εκτυπωματι), nego se pokazuje kao jednostavan (prost), Koji poprima izgled (lik) u neshvatljivoj i neizdržljivoj i bezobličnoj svetlosti, – ništa više mi ne možemo kazati ili izraziti, – u svakom slučaju otvoreno se pokazuje i potpuno se doživljava (upoznaje), kao što je poznato, i nevidljivi se vidi vrlo jasno, nevidljivo govori i sluša i, kao neki, jedan s drugim, licem k licu, tako besedi Bog po prirodi sa rođenim od Njega bogovima po blagodati. I kao otac ljubi i biva ljubljen naročito toplo od strane svojih sinova, postajući im čudan prizor i još više strašan za slušanje, budući da ga oni ne mogu dostojno iskazati (opričati), ali i ne podnoseći da ostane skriven ćutanjem“.[28] Na drugome mestu, pak, prepodobni Simeon objašnjava, uzimajući za primer mesec, koji se bajagi diže u oblake, da to nije Bog, nego da mi rastemo (napredujemo): „Ti Sam svima nevidljiv, nedodirljiv i neuhvatljiv, Ti si se javio i pokazao mi se očišćujući moj um i šireći moje duševno oko i dajući mi još više da vidim Tvoju slavu i da se Ti Sam još više povećavaš i, sijajući, još više se širiš. I kako se udaljavala tama, znao sam da se Ti približavaš i dolaziš, kako mi često to ispitujemo i kod čulnih stvari. Jer, kad mesec sija i oblaci kao da plove, mesec postaje vidljiv i kaže se, da vrlo brzo juri, ništa, međutim, ne dodajući svom uobičajenom toku i ne menjajući svoj iskonski hod. Slično tome, Vladiko, primećuje se i kod Tebe; budući nepokretan Ti dolaziš, i nepromenljiv Ti se povećavaš, i bezobličan Ti poprimaš izgled“.[29] Ovo rastuće viđenje Boga (povećavajuće bogoviđenje) prepodobni Simeon čini očiglednim na primeru slepoga, kome se postepeno vraća vid: „Kao kod slepoga, koji malopomalo progledava i počinje da razlikuje oblik čoveka, razaznajući ga postepeno kakav on jeste, a da mu se ne menja oblik. niti da ponovo nastaje saglasno s gledanjem, nego se pre uoštrava sposobnost njegovih očiju da vide izgled (čoveka), kakav on jeste, a cela njegova prilika (podobije) kao da se utiskuje u opažajnu moć i preko nje proniče i kao na vosku i kao na daščici crtano (slikano) ostavlja otisak u misaono pamćenje duše, tako Si i Ti Sam postao vidljiv, sasvim i jasno očistivši moj um svetlošću Svetoga Duha. I kad je on počeo da gleda jasnije i čistije, to mi se otkrilo da Sam Ti izlaziš odnekuda i većom svetlošću sijaš i daješ mi da vidim oblik (lik) bezobličnog oblika (lika) i činiš tada da postojim van sveta, mislio sam da kažem – i van tela, (no) Ti mi nisi dao da ovo saznam tačno. Tako, Ti si me obasjao s visine i javio mi se, kako mi se čini, potpuno, meni koji sam Te celog dobro video“.[30] Tim pre, čak i za one koji su Ga stekli (zadobili), Bog ostaje neizreciv. „To, što oči nisu videle i uho nije čulo, – govori prepodobni Simeon, – i (što) čoveku na orce nije došlo, na kakav će (ga) način jezik, izmerivši ga, iskazati rečju? Zaista ni na kakav! Jer ako smo mi dobili da u sebi nosimo sve, blagodaraći podatelju svega, Bogu, onda mi savršeno ne možemo ovo ni umom izmeriti, ni rečju objasniti“.[31]
 
Iskanje Boga, Koji se pojavljuje i skriva, želja videti Ga i zadržati, kod prepodobnoga Simeona dostiže takvu napetost, da on želi trajno da ostane u svojoj keliji nasamo s Bogom, da niko ne bi prekidao njegovo iskanje. „Ostavite me samoga zatvorenog u keliji, – uzvikuje on, – ostavite me s Bogom, jedinim čovekoljubivim, odstupite, udaljite se, ostavite me samog da umrem pred Bogom, Koji me je stvorio! Niko da ne udara na vrata, niko da ne podiže glasa, niko nek me ne poseti od Srodnika i prijatelja, niko da ne odvlači moj um, otkidajući me od sozercanja mojega dobroga i prekrasnoga Vladike, niko neka mi ne daje hranu, da mi ne donosi pića! Jer mi je dovoljno da umrem pred licem Boga mog, Boga milostivog, Boga čovekoljubivog, Koji je sišao na zemlju da prizove grešnike i zajedno sa Sobom da ih uvede u Božanstveni život. Neću više da gledam svetlost ovoga sveta, ni samo sunce, niti ono što je u svetu. Jer ja vidim moga Vladiku, vidim Cara, vidim stvarno postojeću svetlost i Sazdatelja svake svetlosti, vidim izvor svakoga dobra, vidim uzrok svega, vidim bespočetni početak iz kojega je sve bilo stvoreno, preko kojega sve oživljuje i ispunjava se hranom, jer Njegovom voljom vsjačeska biva i (sve) postaje vidljivo i Njegovom voljom (opet) sve iščezava. Kako da izađem iz moje kelije a Njega da ostavim“.[32] Ali Vladika i Tvorac nevidljiv je i neuhvatljiv, uzalud pokušavamo da Ga uhvatimo, ako smo nedostojni toga: „Jer On nevidljiv, nezadrživ rukama i ujedno neopipljiv, kao svecelo opipljiv, zadržava se, ipak, u rukama, ali tada dostojnih, a nedostojnih, ne bilo toga! Nalazi se i na dlanovima, – šta se naime (nalazi), o čuda, i šta se (ne nalazi), – ne znam, jer On nema imena! Prema tome, poražen i poželev da Ga zadržim (uhvatim), stegnuvši ruku, pomislio sam da (Ga) držim i imam, no On se uklonio (pobegao), nikako ne zadržavan mojom rukom, i, ožalošćen, otvorio sam prste svoje ruke i ponovo ugledao u njoj To, što sam ranije video. 0 čuda neiskazanoga, o neobične tajne!“[33] Bog se obraća prepodobnome Simeonu ovakvim rečima: „Kaži mi, kakvo naslađivanje, kakva radost, kakva slava postoji veća na zemlji, od gledanja Mene Samoga, koji se odražavam kao u zagonetki, od viđenja odbleska Moje slave i samoga njega (bljeska); znati tačno da sam ja Bog, Sazdatelj svega, i razumeti da se sa Mnom pomirio čovek, koji je sedeo u samom dubokom rovu, i (sada) neposredno razgovara (besedi) sa Mnom, kao prijatelj s prijateljem, prevazilazeći stepen najamnika i strah ropstva, bez napora služeći Mi, ugađanjem ljubavlju“.[34]
 
Mučen željom da vidi Boga, prepodobni Simeon se razgoreva videvši Ga i, istovremeno je zbog svoje nedostojnosti ožalošćen nemogućnošću da Ga vidi u punoći. „Jer videvši Te, – govori on, – postajem ranjen u orcu i nemam snage da Te gledam i ne podnosim da ne vidim. Nepristupna Tvoja krasota, izgled koji se ne može oponašati, neuporediva Tvoja slava, i ko je Tebe bilo kada video i ko Te može videti celoga, Tebe, Boga mog? Jer kakvo oko može videti Sve, a Postojećeg iznad svega kakav um može da pojmi, da obuhvati i da se sav rasprostre saglasno svemu i da ugleda Sadržitelja svih, Koji se nalazi van svega i ispunjava sve i sva i opet Toga Samoga neizrecivo postojećeg (suštog) izvan (svega)“?[35] Prepodobni Simeon zna, međutim, da Ga vidi, ali nepunoća (nepotpunost) viđenja ispunjava ga tugom.[36] Prepodobni Simeon zaključuje, da čovek samo blagodaću Svetoga Duha postaje sposoban da vidi Boga: „I ko će od nas bilo kada imati snage da Ga vidi sopstvenim moćima i uopšte podvigom, ako Sam On ne pošlje Svoga Božanstvenoga Duha i kroz Njega ne daruje nemoći prirode krepost, silu i moć i učini čoveka sposobnim da vidi Njegovu Božanstvenu slavu?“[37] To je bolni proces očišćenja blagodaću, koji čoveka čini sposobnim da vidi Boga i da se s Njim sjedini. To je kao kad bi naše živo telo gorelo. Sam Bog govori ovo prepodobnome Simeonu: „Jedva umoljen molitvama Simeona, tvoga oca, najpre samo u umu, u čustvu razuma, udostojio Sam te glasa, zatim i zraka, a posle toga čovekoljubivo Sam ti se javio kao sijanje (svetlost). Dalje, načinio sam Sebe malenim oblakom u vidu ognja, koji je stajao više tvoje glave, i omogućavao ti samo sozercanje vanjskog (spoljašnjih stvari), i (tebi su), pomračenome svešću od zaprepaštenja, suze sa velikim umilenjem sagorevale (topile) tromost tela, tako da se odjedanput pojavio miris, kao da je meso gorelo u vatri, kao što znaš“.[38] Bog lrepodobnome Simeonu pruža Svoju svemoćnu ruku i odmah zatim povlači je: „Blagodarim Ti, – govori prepodobni Simeon – od sveg srca svog za to, što me Ti nisi prezreo, dok sam ležao dole u tami, nego si se kosnuo mene Božanstvenom Tvojom rukom, od koje sam, ugledavši je, odjednom ustao, radujući se, jer je ona sijala jače od sunca. Pohitao sam da je zadržim, žalostan, – ona je hitro iščezla iz mojih očiju, i ja sam se sav ponovo obreo u tami. Pao sam na zemlju, plakao i ridao, valjao se i bolno ječao, želeći da vidim ponovo Tvoju Božanstvenu ruku. Ti si je ispružio, i ona mi se pokazala svetlijom, i, zagrlivši, poljubio sam je – o dobrote i mnogomilosrđa! Sazdatelj je dopustio da zaprlim ruku, kojom drži sav svet svojom snagom, o blagodatnoga dara, o neizrecivoga darivanja! I Stvoritelj ju je ponovo sklonio, nesumnjivo ispitujući moju želju“.[39]
 
Ove neočekivane dramatične promene, propraćene reskim duševnim i telesnim fenomenima (pojavama) (užas, preneraženost, valjanje po zem lji i tako dalje), primoravaju prepodobnoga Simeona da uzvikuje i da pita Boga u nedoumici: „Kako da naćem celoga Tebe Koji me u (Sebi) nosiš? Ko će mi pomoći da obuhvatim (zagrlim) Tebe, Koga nosim u sebi? Kako se Ti nalaziš van stvorenja i kako si Ti opet unutar njih i ne unutra i ne van?“[40]… „Čini ti se, – čuje prepodobni Simeon kako mu Bog odgovara, – da ti baš ništa nemaš; ti otvaraš svoje dlanove, sunce sija u njima, i misliš da ga držiš… Iznenada ti ih opet stežeš, a ono ostaje neuhvatljivo. Na taj način ti opet ništa nemaš“.[41] „Ko će mi dati Onog, Koga ja imam?“ – uzvikuje[42] prepodobni Simeon i produžuje: Kad sam sit, ja sam gladan, a kad sam siromašan, bogat sam, kad pijem ja sam žedan. I piće je neobično slatko, jedan gutljaj bezbroj puta prekraćuje svaku žeđ, i ja imam želju ne-prestano da pijem, pijući očigledno povrh sitosti“[43]… „Imajući, prema tome, jednu kap, zajedno s njom imam sve, a ova kap isto tako… se javlja kao nedeljiva, neopipljiva, potpuno neuhvatljiva, neopisiva takođe, sasvim teško vidljiva, ona, koja je sav Bog“.[44] I pomoću blistavih izraza prepodobni Simeon opisuje to stalno podizanje i padanje duhovnog čoveka: „Prevazilazeći visinu visina, luče iščezavaju iz mojih ruku zajedno sa suncem, i ja jadan, stropoštavam se iznenada u adsku propast. To je postupak, to je delanje duhovnih ljudi: gore i dole, dole i gore (uvis i naniže, naniže i uvis), njima se ovo kretanje ne prekida. Kad padne, on trči, kad trči, on u stvari stoji. Sav nagnut naniže, on se sav nalazi gore (on je sav na vrhu). A ophodeći nebesa, on je opet privezan naniže, i početak njegovog trčanja je završetak a završetak se javlja kao početak. Savršenstvo je nesavršeno, a početak opet završetak“.[45] „Radi čega Ja nastojim, – prepodobni Simeon kao da čuje od strane Boga, – sve da objasnim i protumačim? Ako ne shvataš opitom, ti ovo nećeš moći da znaš“.[46]
 
Kao što vidimo, prepodobni Simeon čini mnogo zapaženih napora, da bi u svojim spisima svom opitu (doživljaju) viđenja Boga i sjedinjenja s Njim, dao bogoslovsko objašnjenje i opravdanje, često simvoličkoga karaktera. Moguće je, možda, naći u njegovim objašnjenjima izvesnu nerazumljivost (nejasnoću), čak i raznočtenija (razliku u čitanju tekstova). Na primer, kad on govori o konkretizaciji i lokalizaciji Božanstvenoga – ti izrazi ne pripadaju prepodobnome Simeonu, – nije li taj fenomen isključivo ljudski i subjektivan, objašnjiv čovekovom slabošću, njegovom neoposobnošću da vidi Boga onakvog, kakav On jeste, ili je to pak, način Božanstvenoga snishođenja, nedostižnog i neizrecivog, kada se Bog javlja čoveku? Ovde se simvolička objašnjenja unekoliko razlikuju od opisa njegovih ličnih mističkih doživljaja. U svakom slučaju, prepodobni Simeon je uvek veran onome što je stvarno video i doživeo svojim susretom sa živim Bogom. Nikada ne izlazeći iz okvira strogoga Pravoslavlja, prepodobni Simeon ovde se otkriva kao neuporediv i originalan duhovni učitelj. On je istinski svedok dramatičnog puta ka Bogu, s njegovim padovima i usponima ka savršenstvu.
 
Arhiepiskop Vasilije (Krivošein), „Prepodobni Simeon novi Bogoslov“, st. 131 – 139. Beograd 1988.
 


 
NAPOMENE:

  1. Cap. 1. 51 – 52; cat 28. 403 – 410.
  2. Eth 3. 203 – 205; 243 – 253
  3. Eth 3. 257 – 263.
  4. Eth 3. 375 – 385
  5. Eth 3. 399 – 402
  6. Eth 4. 424 – 429
  7. Eth 4. 856 – 861
  8. Eth. 4. 249 – 259
  9. Eth 4.,260 – 269
  10. Eth 4. 917 – 924
  11. Eth T. 184 – 193
  12. Eth 5. 114 – 125.
  13. Eth 5. 212 – 214.
  14. Eth 5. 246 – 249
  15. Eth 9. 239 – 245.
  16. Eth 9. 246 – 248
  17. Eth 9. 303 – 305.
  18. Eth 9 380 – 387.
  19. Eth 9 390 – 407
  20. Eth 10. 88 – 93.
  21. Eth 10. 697 – 713.
  22. Eth 10. 813 – 821.
  23. Eth 10, 751 – 753.
  24. Eth 11. 157 – 186.
  25. Euch 1. 59 – 62
  26. Euch 1. 153 – 154
  27. Euch 1. 181 – 195
  28. Euch 1. 196 – 211.
  29. Euch 2. 196 – 207.
  30. Euch 2. 208 224.
  31. Euch 1. 232 – 237.
  32. Hymn 28. 1 – 23.
  33. Hymn 28. 73 – 83.
  34. Hymn 41. 101 – 114.
  35. Hymn 42. 74 – 84.
  36. Vidi: Deo IV. Viđenje svetlosti. Napomena 71.
  37. Hymn 42. 120 – 125.
  38. Hymn 55. 82 – 92.
  39. Hymn 50. 91 – 109.
  40. Hymn 23. 13 – 19
  41. Hymn 23. 122 – 128.
  42. Hymn 23. 267 – 268.
  43. Hymn 23. 319 – 326.
  44. Hymn 23. 346 – 354.
  45. Hymn 23. 394 – 414.
  46. Hymn 23. 517 – 520.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *