ДИЈАЛЕКТИКА СЈЕДИЊЕЊА СА БОГОМ (из књиге “ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ”)

Архиепископ Василије Кривошејин

ДИЈАЛЕКТИКА ЈЕДИНСТВА (СЈЕДИЊЕЊА) С БОГОМ
 
Виђење Бога и заједничарење с Њим заузимају значајно место у духовности преподобнога Симеона, и он често пише о томе. Понекад пре философски и теоретски, али чак и тада може се видети, да он пише на основу личног искуства. Тако, у Практичним (Подвижничким) и Богословским Главама, делимично поновљеном у Речима за Оглашене, преподобни Симеон устаљује првенство виђења Јединога, као оног које одређује (опредељује), позитивно или негативно, наш целокупан духовни живот. ,,Слеп према Јед(и)номе, – пише он, – потпуно је слеп према другима, а онај који види кроз Јединога, дребива у гледању свих (види све друге). Он се уздржава од гледања свих, и бива виђен од свију, а налази се и изван свих оних који созерцавају. Остајући на тај начин, у Јединоме, он све види, и пошто је у свима, ништа од свега не види. Онај који види у Једином помоћу Јединога види и самога себе, и све остале, и уопште све, и, будући скривен у себи, ништа од свега не види”.[1]
 
Према томе, Бог, Једини, савршено је различит (другачији) од свега, и истовремено, они су једно у другом, и због тога виђење Јединога свет открива и скрива од нас. Објадињавајући на другоме месту значење познања (γνωσις) и виђења (Θεωρια), преподобни Симеон не опажа у њима никакву разлику, као ни између созерцања и слушања. Тако, објашњавајући виђење апостола Павла, он говори: “(Павле) је изразом “усхићење” (“занос”) указао најпре на виђење, а то, што је унутар виђења, и јесте најјачи израз сијајуће славе и божанства, које пружа познање и учи онога који има виђење и чини јасним неизрециво и недостижно; и казао је (о тим стварима) да их је чуо, пошто су у духовним стварима чуло слуха и созерцања једно”.[2] Преподобни Симеон хоће овде да покаже јединство мистичког созерцања, које је међутим, потпуно неизразиво. Поред тога, за такво целосно созерцање неопходно је унутарње очишћење. Преподобни Симеон нас саветује: “Потрудимо се покајањем и смирењем да очистимо сами себе, очистимо и сва чула, као једно, да сјединимо са добрим и наддобрим (сврхдобрим) Богом. И онда ћете се свему томе, што нисмо били у моћи да кажемо и изразимо помоћу многих речи, у магновењу, истога часа без изнимке научити, у виђењу слушајући и у слушању гледајући, у созерцању учећи се и у откривењу опет слушајући”.[3] Преподобни Симеон добро зна да се могућност таквог виђења оспорава, али се енергично бори с том тачком гледишта: “Не бацај себе у очајање, – одговара он, – говорећи: “ја то не знам и не могу се (томе) научити. Нити тим пре могу икад достићи и попети се на висоту таквога познања и созерцања и чистоте”. Не говори изнова: “Јер, ако неко не постане такав и у Христа се још одсада као у Бога не обуче и не угледа Га целог и не задобије Га живећег у себи самом, неће ући у Његово царство, и каква ми је корист од тога ако бих се макар и мало подвизавао или лишавао себе наслађивања овдашњим добрима?” Никако не говори то, нипошто не помишљај!”[4] Он саветује да се с вером следи за Свештеним Писмом и да се испуњава све, како је написано: “И ти ћеш наћи све без недостатка, како је написано, тачније, чак много више, него у Божанственим Писмима”.[5]
 
Јединство душевних сила у созерцању омогућава примање Бога, Једнога у Светој Тројици: “Када се помоћу свега тога испуни човекова жудња, – говори преподобни Симеон, – тада ће се сва осећајна и мисаона (сила душе) слити са вољном; онда ће троје постати једно у созерцању Тројичне Јединице и у сладости свога Владике (Владара), јер се тада не може потпуно сазнати њихова трострука подела, пошто су они у свему јединствени”.[6] То је виђење неодређенога вида (лика) и неисказане лепоте Бога: “Они виде, – говори преподобни Симеон, – невидљиво неизрециву красоту Самога Бога, држе се не дотичући се, схватају несхватљиво Његов невидљиви изглед, неодређени лик и неизобразиво изображење у невидљивом (гледању) и у једноставној лепоти ненашарано нашараној”.[7] Да би показао дародавни карактер мистичких божаноких дарова, преподобни Симеон се користи ликом богаташа, који је расточио своје имање како је хтео: “Као што богати овога света расипају своје богатство на каквим они желе потребама и пожудама и наслађивањима, тако и добри наш Владика дарује Самога Себе својим истинским слугама и испуњава свако њихово хтење и жељу, онако како они хоће и више но што они желе; и штедро их испуњава сваким добром и изобилно и непрестано им даје нетљену (нетрулежну) и увектекућу сладост”.[8]
 
У стању созерцања, праве слуте Бога “најпре се испуњују неизрецивом радошћу, јер су у себи самима стекли не свет и не оно што је у свету, него Творца свега постојећег и Господа и Владику. Затим се они облаче у сву светлост, у Самога Христа и Бога, целим телом. И они виде себе саме украшене неизрецивом славом и блиставом божанственом одеждом, и покривају своја лица, не могавши да гледају недостижни и неприступни сјај својих одјејања, тако да они траже места где би се сакрили, да би се тамо нашли и од себе одбили голему силу славе”.[9] Човек, по преподобном Симеону, не може поднети настањење (усељавање) Бота у себе и страда од тога изобиља славе. Суштинско (реално) сједињење с Богом одељује га од свега тварног (створеног): “Када се они суштаствено (ουσιυδως) сједине са Самим Богом и удостоје се виђења и заједничарења (богопричасности) с Њим, они већ не гледају пристрасно и са привезаношћу за изглед (облик) творевине или за сенку видљивих ствари. Јер њихове мисли воле да пребивају у натчулном и као да се мешају и преоблаче у светлост Божанске природе, и они већ немају осетљивост према видљивим стварима, као раније”.[10] Али коначна устаљеност у томе дрипада будућем веку: “За њих… једина слава и наслађивање и сладост јесте – видети Бога, а који су Га видели слободни су од сваке љубопитљивости. Јер они штавише, не могу да гледају и да се обазиру на ма шта житејско или на ма кога другог од људи, или уопште да мисле штогод несвојствено њиховом стању, него су слободни од окретања ума к било чему. Зато они и остају заувек непроменљиви и неповратни ка злу”.[11]
 
Али боговиђење почиње још овде, не престаје преподобни Симеон то да понавља. Оно се јавља као последица чистоте срца, а чистоту је неопходно постићи још у овом животу, касније већ то је немогуће учинити. “Ако је Христос казао, – настоји преподобни Симеон, – да Бог постаје видљив помоћу чистога срца, онда, свакако, за чистотом (када наступи чистота) – следи и виђење… Зато, ако је чистота овде, онда ће и виђење бити овде. А ако кажеш, да виђње бива после омрти, онда ћеш неизоставно и чистоту оставити за после смрти, па ће ти тако и бити, да никада не видиш Бога, јер после исхода (изласка) ти нећеш моћи да се трудиш, чиме би обрео чистоту”.[12] Преподобни Симеон такође прави разлику између виђења ствари, о којима се може говорити, и умбвања (мишљења, представа) (νοηματα), лишених реалности. Он даје првенство виђењу реалних ствари (των οντως οντων) и говори, да “у тој области поимања (мишљења) не одговара појам схватање, већ созерцање ваистину постојећих ствари”.[13] Према томе, да бе се могло говорити о Богу, нужно је претходно Га видети. Такво виђење ствара у срцу неизрециво дејство (ενεργειαν), “штавише, људска реч, будући претходно непросвећена светлошћу познања, није у стању да саопшти било шта велико”.[14] Али то није само виђење Бога, већ исто тако и Његово усељење у нас. Преподобни Симеон говори зато, јер Бог, усељујући се у нас, као да поприма вид (облик) и ограничава Себе: “Рекавши светлости да засија из таме, очевидно је Он Тај Који је и засијао у нашим срцима, у нама ништавним и неваљалим, и садржан је као благо у глиненим сасудима наших телеса. Потпуно необујмив и неописив, невидљив и без облика, изображава се као мален у нама, испуњавајући неописиво све, као надвелики и надпотпуни”.[15] Примајући лек (узимајући изглед), Он нас преображава”. “Очовечење ваистину Суштога Бога шта је друго него Његово поновно стварање и пресаздавање и преображавање нас самих у слику Свог Божанства?”[16] На тај начин онај, који је “трудовима и вршењем заповести стекао благо срце, примио је обитавајуће у самоме себи све Божанство, Које је добра ризница”.[17]
 
Сви су призвани но то боговиђење, чак у нашем поколењу. Преподобни Симеон с негодовањем оповргава те који ово одричу. “Од вас, о такви, као што ви сами говорите, нико никада (није видео Бога); но од оних који су изабрали да узму крст и да ходе уским путем и да изгубе своје душе ради вечнога живота, многи су видели и раније, велики, претпостављам и сада виде, и од оних који желе, свако може видети, премда ви због извраћености мисли и због зле зависти нисте способни да видите”.[18] Но да би се видео Бог, неопходно је бити роћен од Бога, постати по благодати сином Божијим. ,,Ако се ти, – говори преподобни Симеон, – ниси родио од Бога, јасно, да ниси Његово чедо и ниси Га примио претходно, и ниси Га задобио у себи самом, и зато ти Он није дао силу да постанеш чедо Божје, и ти Му то не можеш постати. А ако ниси постао чедо Божје, како ћеш видети Бога и Оца твојета на небесима. Нико, пре рођења није видео својега оца… ако се најпре није родио од њега… А ти, ако си се родио само од тела и још ниси познао рођење од Духа, и сам, родивши се, ниси постао Дух(ом)), како можеш испитивати дубине Божје, тачније, како ћеш видети Бога? Никада, ни на који начин!”[19] Запазимо, да свуда где преподобни Симеон говори у Етичким Словима о боговиђењу, он једнако снажно настоји на неопходности аскетских подвига, крста и извршавања заповести, да би постали достојни виђења Бога, али заједно с тим Духа, – приметимо овде то поистовећење благодати са Божанством, – никоме никада се није јавила без вере. А ако се и јављала или ће се поново на парадоксалан начин јавити било коме од људи, онда ће се показати као страшна и ужасна, не као она која освећује, него која спаљује, не животворна, но страшно кажњавајућа”.[20]
 
Боговиђење и јединство с Њим почињу овде, али добијају пуноћу у будућем веку, после васкрсења. Ово је стална тема проповеди преподобнога Симеона. “Све ово, и друго, много више од овога, – говори он, – што је немогуће било коме набројати, постаће Христос онима који верују у Њега, не само у будућем веку, него најпре у овом животу, а касније (и) у будућем веку. Иако је овде неразговетније а тамо савршеније (потпуније), међутим сва тамошња (добра) већ одавде верни јасно почињу гледати и примати њихове новине. Јер они ни овде не примају сва обећања без изузетка, нити тамо сви који се надају (да приме) остају овде без учешћа у вечним добрима и без окушања истих. Но пошто нам је Бог смрћу и васкрсењем даровао царство по устројству и нетрулежност и сав вечни живот, то ми несумњиво још одавде постајемо душевно заједничари и причасници будућих добара, управо нетрулежни и бесмртни и синови Божји и синови светлости и синови дана и наследници царства небескога, то јест као они који унутра носе само царство”.[21] Тим пре, преподобни Симеон не одбацује све оне, који не сумњајући у могућност боговиђења још овде, траже Га, али (Га) не налазе. На известан начин они ће такође бити причасници светлости. “Блажени који не оумњају ниушта од реченога или не подозревају, као да је то лаж, јер они, премда ништа од тога нису стекли (што ја не желим), стараће се у сваком случају (то) да стекну. Блажени који свом душом траже да прећу у светлост презревши све остале ствари, јер, ако они, и не успевају да уђу у светлост налазећи ое још у телу, можда ће међутим, кад оду из живота са добрим надама, бити у њој, мада умерено, али ће бити”.[22] V сваком случају, одрицање могућности виђења Христа у овом животу било би равно неверју, јер “ако Христос јесте светлост света и Бог, а ми верујемо, да Га нико од људи не гледа непрестано, ко је онда већи неверник од нас?”[23]
 
То, што човек, који живи на земљи, може имати у себи Онога, Који се налазе ван свакога простора и Који својом силом држи васељену, дреподобнога Симеона испуњава усхићењем.
 
“О величанство неизрециве славе, – кличе он, – о изобиље љубави! Онај Који држи све усељава се унутар трулежног и смртног човека, у кога се све држи оилом Онога Који се уселио у њега. И човек постаје као да је бременита жена. 0 несхватљивога ли чуда које доводи ум изван сабе, несхватљивих ли дела и тајни Бога! Човек свесно носи Бога у себи, као светлост која је произвела и саздала всјаческаја (све) и онога који ју носи. Он Га носи у себи као неизрециву ризницу, неисказану, без својстава, бесколичинску (неизмериву), невидљиву, невештаствену, неизобразиву, која добија изглед у невероватној лепоти, сва проста (једноставна), као светлост, Онога, Који је изнад сваке светлости, и стежући споља рукама око себе, (тај човек) ходи међу нама, непознат свима који га окружују. Ко ће достојно исказати радост таквога човека? Шта друго жели такав? Од каквога цара неће бити он блаженији и славнији? Од каквога властелина већи у вишем степену моћи? Од каквога или (од) коликих видљивих светова он неће бити богатији? Шта ће недостајати таквоме било када? Заиста ништа и нигде од добара Божијих”.[24]
 
У Благодарењима преподобни Симеон говори о неком јављању непознатога, невидљивога и неизрецивога Бога у душама оних који се брину о спасењу, о јављању, које би се могло назвати локализацијом или конкретизацијом Онога који је бесконачан и који нема изглед Божанства. Преподобни Симеон, не подозревајући могућност таквога Божанственог јављања, пун је чућења (дивљења). Бог није само видљив, него ми постајемо као сателесни с Њим: “Одакле и на који начин, – пита преподобни Симеон, – ја могу знати да сваки који верује у Тебе постаје Твојим чланом по благодати сијајући Божанством? Ко ће томе поверовати? И постати блаженим, претворивши се у блаженога члана блаженога Бога?”[25] Затим преподобни Симеон види Бога у себи самом. “О чуда! – кличе он. – Онога часа, Онога за Кога сам мислио да је на небу, Њега сам угледао у себи, ја говорим – Тебе, мога Творца и Цара Христа”.[26] На тај начин, појављујући се и ишчезавајући, неисказани Бог очишћује преподобнога Симеона и јавља му се као сунце: “Ти дакле, који си неисказан, Ти, невидљиви, недодирљиви, непокретни, свуда, свагда и у свему присутни и Који све испуњаваш, свакога часа, да се тако изразим, дању и ноћу, видљив и скривен, одлазећи и долазећи, ишчезавајући и изненада се појављујући, Ти си мало-помало прогнао таму која се налазила у мени, растерао облак, дебљину истањио, очистио гној духовних очију, уши ума отчепио и отворио, скинуо покривало неосетљивости, заједно са свим тим стишао сваку страст и свако телесно наслађивање потпуно одагнао од мене. На тај начин начинивши ме таквим, Ти си очистио небо од свакога облака; небом пак ја називам очишћену душу, у којој невидљиво, не знам како или откуда долазећи, Ти се, Свудапостојећи, неочекивано налазиш и као друго сунце показујеш се. 0 неисказанога снисхођења!”[27] Божанствено, остајући безобличним, непојмљиво добија лик и усредоточује се у срце лреподобнога Симеона. “Гле, то су Божја чудеса нама, браћо! – тако преподобни Симеон описује овај драматични процес. – Када ми узлазимо савршенијем, не више као раније безоблични и невидљиви, Безоблични и Невидљиви (αμμορφος και ανειδεος) долази, или у ћутању одаје Своје присуство или долазак Своје светлости к нама. Али како? У одређеном виду, али у обличју Бога; но Бог није у нацртима (обрасцима) (εω σχηματι) или у отисцима (εκτυπωματι), него се показује као једноставан (прост), Који поприма изглед (лик) у несхватљивој и неиздржљивој и безобличној светлости, – ништа више ми не можемо казати или изразити, – у сваком случају отворено се показује и потпуно се доживљава (упознаје), као што је познато, и невидљиви се види врло јасно, невидљиво говори и слуша и, као неки, један с другим, лицем к лицу, тако беседи Бог по природи са рођеним од Њега боговима по благодати. И као отац љуби и бива љубљен нарочито топло од стране својих синова, постајући им чудан призор и још више страшан за слушање, будући да га они не могу достојно исказати (опричати), али и не подносећи да остане скривен ћутањем”.[28] На другоме месту, пак, преподобни Симеон објашњава, узимајући за пример месец, који се бајаги диже у облаке, да то није Бог, него да ми растемо (напредујемо): “Ти Сам свима невидљив, недодирљив и неухватљив, Ти си се јавио и показао ми се очишћујући мој ум и ширећи моје душевно око и дајући ми још више да видим Твоју славу и да се Ти Сам још више повећаваш и, сијајући, још више се шириш. И како се удаљавала тама, знао сам да се Ти приближаваш и долазиш, како ми често то испитујемо и код чулних ствари. Јер, кад месец сија и облаци као да плове, месец постаје видљив и каже се, да врло брзо јури, ништа, међутим, не додајући свом уобичајеном току и не мењајући свој исконски ход. Слично томе, Владико, примећује се и код Тебе; будући непокретан Ти долазиш, и непроменљив Ти се повећаваш, и безобличан Ти попримаш изглед”.[29] Ово растуће виђење Бога (повећавајуће боговиђење) преподобни Симеон чини очигледним на примеру слепога, коме се постепено враћа вид: “Као код слепога, који малопомало прогледава и почиње да разликује облик човека, разазнајући га постепено какав он јесте, а да му се не мења облик. нити да поново настаје сагласно с гледањем, него се пре уоштрава способност његових очију да виде изглед (човека), какав он јесте, а цела његова прилика (подобије) као да се утискује у опажајну моћ и преко ње прониче и као на воску и као на дашчици цртано (сликано) оставља отисак у мисаоно памћење душе, тако Си и Ти Сам постао видљив, сасвим и јасно очистивши мој ум светлошћу Светога Духа. И кад је он почео да гледа јасније и чистије, то ми се открило да Сам Ти излазиш однекуда и већом светлошћу сијаш и дајеш ми да видим облик (лик) безобличног облика (лика) и чиниш тада да постојим ван света, мислио сам да кажем – и ван тела, (но) Ти ми ниси дао да ово сазнам тачно. Тако, Ти си ме обасјао с висине и јавио ми се, како ми се чини, потпуно, мени који сам Те целог добро видео”.[30] Тим пре, чак и за оне који су Га стекли (задобили), Бог остаје неизрецив. “То, што очи нису виделе и ухо није чуло, – говори преподобни Симеон, – и (што) човеку на орце није дошло, на какав ће (га) начин језик, измеривши га, исказати речју? Заиста ни на какав! Јер ако смо ми добили да у себи носимо све, благодараћи податељу свега, Богу, онда ми савршено не можемо ово ни умом измерити, ни речју објаснити”.[31]
 
Искање Бога, Који се појављује и скрива, жеља видети Га и задржати, код преподобнога Симеона достиже такву напетост, да он жели трајно да остане у својој келији насамо с Богом, да нико не би прекидао његово искање. “Оставите ме самога затвореног у келији, – узвикује он, – оставите ме с Богом, јединим човекољубивим, одступите, удаљите се, оставите ме самог да умрем пред Богом, Који ме је створио! Нико да не удара на врата, нико да не подиже гласа, нико нек ме не посети од Сродника и пријатеља, нико да не одвлачи мој ум, откидајући ме од созерцања мојега доброга и прекраснога Владике, нико нека ми не даје храну, да ми не доноси пића! Јер ми је довољно да умрем пред лицем Бога мог, Бога милостивог, Бога човекољубивог, Који је сишао на земљу да призове грешнике и заједно са Собом да их уведе у Божанствени живот. Нећу више да гледам светлост овога света, ни само сунце, нити оно што је у свету. Јер ја видим мога Владику, видим Цара, видим стварно постојећу светлост и Саздатеља сваке светлости, видим извор свакога добра, видим узрок свега, видим беспочетни почетак из којега је све било створено, преко којега све оживљује и испуњава се храном, јер Његовом вољом всјаческа бива и (све) постаје видљиво и Његовом вољом (опет) све ишчезава. Како да изађем из моје келије а Њега да оставим”.[32] Али Владика и Творац невидљив је и неухватљив, узалуд покушавамо да Га ухватимо, ако смо недостојни тога: “Јер Он невидљив, незадржив рукама и уједно неопипљив, као свецело опипљив, задржава се, ипак, у рукама, али тада достојних, а недостојних, не било тога! Налази се и на длановима, – шта се наиме (налази), о чуда, и шта се (не налази), – не знам, јер Он нема имена! Према томе, поражен и пожелев да Га задржим (ухватим), стегнувши руку, помислио сам да (Га) држим и имам, но Он се уклонио (побегао), никако не задржаван мојом руком, и, ожалошћен, отворио сам прсте своје руке и поново угледао у њој То, што сам раније видео. 0 чуда неисказанога, о необичне тајне!”[33] Бог се обраћа преподобноме Симеону оваквим речима: “Кажи ми, какво наслађивање, каква радост, каква слава постоји већа на земљи, од гледања Мене Самога, који се одражавам као у загонетки, од виђења одблеска Моје славе и самога њега (бљеска); знати тачно да сам ја Бог, Саздатељ свега, и разумети да се са Мном помирио човек, који је седео у самом дубоком рову, и (сада) непосредно разговара (беседи) са Мном, као пријатељ с пријатељем, превазилазећи степен најамника и страх ропства, без напора служећи Ми, угађањем љубављу”.[34]
 
Мучен жељом да види Бога, преподобни Симеон се разгорева видевши Га и, истовремено је због своје недостојности ожалошћен немогућношћу да Га види у пуноћи. “Јер видевши Те, – говори он, – постајем рањен у орцу и немам снаге да Те гледам и не подносим да не видим. Неприступна Твоја красота, изглед који се не може опонашати, неупоредива Твоја слава, и ко је Тебе било када видео и ко Те може видети целога, Тебе, Бога мог? Јер какво око може видети Све, а Постојећег изнад свега какав ум може да појми, да обухвати и да се сав распростре сагласно свему и да угледа Садржитеља свих, Који се налази ван свега и испуњава све и сва и опет Тога Самога неизрециво постојећег (суштог) изван (свега)”?[35] Преподобни Симеон зна, међутим, да Га види, али непуноћа (непотпуност) виђења испуњава га тугом.[36] Преподобни Симеон закључује, да човек само благодаћу Светога Духа постаје способан да види Бога: “И ко ће од нас било када имати снаге да Га види сопственим моћима и уопште подвигом, ако Сам Он не пошље Свога Божанственога Духа и кроз Њега не дарује немоћи природе крепост, силу и моћ и учини човека способним да види Његову Божанствену славу?”[37] То је болни процес очишћења благодаћу, који човека чини способним да види Бога и да се с Њим сједини. То је као кад би наше живо тело горело. Сам Бог говори ово преподобноме Симеону: “Једва умољен молитвама Симеона, твога оца, најпре само у уму, у чуству разума, удостојио Сам те гласа, затим и зрака, а после тога човекољубиво Сам ти се јавио као сијање (светлост). Даље, начинио сам Себе маленим облаком у виду огња, који је стајао више твоје главе, и омогућавао ти само созерцање вањског (спољашњих ствари), и (теби су), помраченоме свешћу од запрепаштења, сузе са великим умилењем сагоревале (топиле) тромост тела, тако да се одједанпут појавио мирис, као да је месо горело у ватри, као што знаш”.[38] Бог лреподобноме Симеону пружа Своју свемоћну руку и одмах затим повлачи је: “Благодарим Ти, – говори преподобни Симеон – од свег срца свог за то, што ме Ти ниси презрео, док сам лежао доле у тами, него си се коснуо мене Божанственом Твојом руком, од које сам, угледавши је, одједном устао, радујући се, јер је она сијала јаче од сунца. Похитао сам да је задржим, жалостан, – она је хитро ишчезла из мојих очију, и ја сам се сав поново обрео у тами. Пао сам на земљу, плакао и ридао, ваљао се и болно јечао, желећи да видим поново Твоју Божанствену руку. Ти си је испружио, и она ми се показала светлијом, и, загрливши, пољубио сам је – о доброте и многомилосрђа! Саздатељ је допустио да запрлим руку, којом држи сав свет својом снагом, о благодатнога дара, о неизрецивога даривања! И Створитељ ју је поново склонио, несумњиво испитујући моју жељу”.[39]
 
Ове неочекиване драматичне промене, пропраћене реским душевним и телесним феноменима (појавама) (ужас, пренераженост, ваљање по зем љи и тако даље), приморавају преподобнога Симеона да узвикује и да пита Бога у недоумици: “Како да наћем целога Тебе Који ме у (Себи) носиш? Ко ће ми помоћи да обухватим (загрлим) Тебе, Кога носим у себи? Како се Ти налазиш ван створења и како си Ти опет унутар њих и не унутра и не ван?”[40]… “Чини ти се, – чује преподобни Симеон како му Бог одговара, – да ти баш ништа немаш; ти отвараш своје дланове, сунце сија у њима, и мислиш да га држиш… Изненада ти их опет стежеш, а оно остаје неухватљиво. На тај начин ти опет ништа немаш”.[41] “Ко ће ми дати Оног, Кога ја имам?” – узвикује[42] преподобни Симеон и продужује: Кад сам сит, ја сам гладан, а кад сам сиромашан, богат сам, кад пијем ја сам жедан. И пиће је необично слатко, један гутљај безброј пута прекраћује сваку жеђ, и ја имам жељу не-престано да пијем, пијући очигледно поврх ситости”[43]… “Имајући, према томе, једну кап, заједно с њом имам све, а ова кап исто тако… се јавља као недељива, неопипљива, потпуно неухватљива, неописива такође, сасвим тешко видљива, она, која је сав Бог”.[44] И помоћу блиставих израза преподобни Симеон описује то стално подизање и падање духовног човека: “Превазилазећи висину висина, луче ишчезавају из мојих руку заједно са сунцем, и ја јадан, стропоштавам се изненада у адску пропаст. То је поступак, то је делање духовних људи: горе и доле, доле и горе (увис и наниже, наниже и увис), њима се ово кретање не прекида. Кад падне, он трчи, кад трчи, он у ствари стоји. Сав нагнут наниже, он се сав налази горе (он је сав на врху). А опходећи небеса, он је опет привезан наниже, и почетак његовог трчања је завршетак а завршетак се јавља као почетак. Савршенство је несавршено, а почетак опет завршетак”.[45] “Ради чега Ја настојим, – преподобни Симеон као да чује од стране Бога, – све да објасним и протумачим? Ако не схваташ опитом, ти ово нећеш моћи да знаш”.[46]
 
Као што видимо, преподобни Симеон чини много запажених напора, да би у својим списима свом опиту (доживљају) виђења Бога и сједињења с Њим, дао богословско објашњење и оправдање, често символичкога карактера. Могуће је, можда, наћи у његовим објашњењима извесну неразумљивост (нејасноћу), чак и разночтенија (разлику у читању текстова). На пример, кад он говори о конкретизацији и локализацији Божанственога – ти изрази не припадају преподобноме Симеону, – није ли тај феномен искључиво људски и субјективан, објашњив човековом слабошћу, његовом неопособношћу да види Бога онаквог, какав Он јесте, или је то пак, начин Божанственога снисхођења, недостижног и неизрецивог, када се Бог јавља човеку? Овде се символичка објашњења унеколико разликују од описа његових личних мистичких доживљаја. У сваком случају, преподобни Симеон је увек веран ономе што је стварно видео и доживео својим сусретом са живим Богом. Никада не излазећи из оквира строгога Православља, преподобни Симеон овде се открива као неупоредив и оригиналан духовни учитељ. Он је истински сведок драматичног пута ка Богу, с његовим падовима и успонима ка савршенству.
 
Архиепископ Василије (Кривошеин), “Преподобни Симеон нови Богослов”, ст. 131 – 139. Београд 1988.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Cap. 1. 51 – 52; cat 28. 403 – 410.
  2. Eth 3. 203 – 205; 243 – 253
  3. Eth 3. 257 – 263.
  4. Eth 3. 375 – 385
  5. Eth 3. 399 – 402
  6. Eth 4. 424 – 429
  7. Eth 4. 856 – 861
  8. Eth. 4. 249 – 259
  9. Eth 4.,260 – 269
  10. Eth 4. 917 – 924
  11. Eth T. 184 – 193
  12. Eth 5. 114 – 125.
  13. Eth 5. 212 – 214.
  14. Eth 5. 246 – 249
  15. Eth 9. 239 – 245.
  16. Eth 9. 246 – 248
  17. Eth 9. 303 – 305.
  18. Eth 9 380 – 387.
  19. Eth 9 390 – 407
  20. Eth 10. 88 – 93.
  21. Eth 10. 697 – 713.
  22. Eth 10. 813 – 821.
  23. Eth 10, 751 – 753.
  24. Eth 11. 157 – 186.
  25. Euch 1. 59 – 62
  26. Euch 1. 153 – 154
  27. Euch 1. 181 – 195
  28. Euch 1. 196 – 211.
  29. Euch 2. 196 – 207.
  30. Euch 2. 208 224.
  31. Euch 1. 232 – 237.
  32. Hymn 28. 1 – 23.
  33. Hymn 28. 73 – 83.
  34. Hymn 41. 101 – 114.
  35. Hymn 42. 74 – 84.
  36. Види: Део IV. Виђење светлости. Напомена 71.
  37. Hymn 42. 120 – 125.
  38. Hymn 55. 82 – 92.
  39. Hymn 50. 91 – 109.
  40. Hymn 23. 13 – 19
  41. Hymn 23. 122 – 128.
  42. Hymn 23. 267 – 268.
  43. Hymn 23. 319 – 326.
  44. Hymn 23. 346 – 354.
  45. Hymn 23. 394 – 414.
  46. Hymn 23. 517 – 520.

   

Comments are closed.