Депресија

Питање:
Поштовани Оче! Већ дуго времена желим вам се јавити и потражити одговор али никако да смогнем снаге.Ја се унапред извињавам на опширности мога писма.На мојим леђима осећам толики терет и муку да се питам како даље.Толико тога ми се накупило у животу да полако губим снагу и вољу.Али желим да се борим за своју породицу.Наиме у браку сам 14 година (нажалост нисмо се венчали у цркви што је мени јако жао) .Имам две дивне ћерке које ми јако пуно значе и ради којих желим храбро напред.Када сам имала 16 година дошла сам са родитељима и са братом у иностранство јер је тада код нас био рат а родитељи мешани брак.Тада ми је било јако тешко напустити све и отићи у туђину.Родитељи су били неко време још овде у Европи и након неких десетак год. су отишлиу далеку Аустарлију.Јако ми је био тежак растанак са њима, али опет сам мислила Хвала богу живи смо и здрави.Тада су почели проблеми са родитељима који трају и данас.Родитељи су се развели, свако је себи нашао новог партнера, што мене јако боли.Сада ми пребацују са ким да се виђам и ко ми жели добро.Ја их волим обоје и не правим између њих разлику.Отац ми је радио у полицији тако да смо били далеко од цркве и драгога Бога, што је мени јако жао.Можда се све то зло и дешава ради тога.Са једне стране ми они задају муку а са друге стране супруг.Он је јако добар али је најгори за себе.По неки пут (боље рецено чешће) нема контролу над алкохолом и тада невиди никога.Није агресиван али уништава сам себе.Пре неки дан сам открила да користи опијате. Слободно време проводи испред компјутера пријављујући се на разне странице за тражење партнера ради забаве.Хвала Богу драгоме да ради и брине се о својој породици.Зато ми је јако жао да нам ради такве ствари.Ми смо томе свему отворено разговарали и обећао ми је да неће више.Али сада након свега притисак и проблеми родитеља са једне стране а са друге ме гуше проблеми у браку.Губим снагу и чини ми се да ме гуши све.Од пре две године сам кренула са мојом децом у цркву и почела сам полако да учим јер је за мене све ново. Једино ту и налазим утеху.Деца су крштена и ми смо се крстили као одрасли пре пар година.Питам се како даље, како смоћи снаге јер све иде преко мојих леђа.Морам бити добра мајка, супруга, ћерка, сестра и на послу испуњавати обавезе чисте и бистре главе.Надам се да вас нисам преоптеретила са мојим дугим писмом али ја Вас молим да ми указете на прави пут јер висе нисам паметна……хвала вам унапред!
Н.Н


Одговор:
Драга….
Да вам искрено кажем да сте већ на добром путу само мора да продужите да животорадостно корачате даље. Наравно, то ви сама не можете али Црквом и вашом црквеноћу то је лако, и у њој ви ћете све ово да пребродите али на један нови начин који ви сада вероватно још не познајете. Временом ће да добијете један велики дар од Господа када ћете бити у стању да разумете овај живот, јер има да видите да он сам по себи ништа не значи, него да је потребан један нов који је давно проповедан. Наш Господ нам каже: «Ово сам вам казао, да у мени мира имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет» Јн.17, 1-13) . Жалост у свету? ! Свако машта о срећи, о здрављу, о лепоти, о породици, о добрим економсим условима и тако он гради свој мини рај на земљи са којим се потпуно задовољава игноришући жалостну реалност човека, ту његову све већу увелост која се завршава трулењем. И у првом суочавању са том болном истином нашег трулења рађа се страх и поведени њим падамо у униније или безнађе (депресију) .
Нада једино постоји у Богу, и она исцељује душу нашу и умирује наше срце. Ако се бавимо социологијом са повременим заласцима у психологију, има да откријемо велику истину да људи који све ово имају; све ово што је општеприхваћен појам земаљске среће, уопште не чини да буду задовољни него и даље нешто траже, исчекују и жале се. И они који имају сву славу овог века на крају мелахонично и депресивно се суочавају са својим животом, где се често заврши личном трагедијом врло познатих и о од овог света признатих људи.
Човек како живи и све више «познаје» грех (пада у грех) са годинама се и накупи у животу, како то и ви кажете. Као оном монаху коме је било наређено да путем сабира камичке у свој руксак, јер је он раније тврдио да он има само «мале» грехе а не оне велике и опасне, и када је у послушању свом мудром духовнику после преваљене даљине пао под теретом онда је он схватио да свака ситница која одваја од Бога, а није откривена, јесте подједанко опасна као они велики греси. Тако и ми у нашем животу, ми једноставно једног момента откријемо да се не може даље ако се нешто у нашем животу не промени. Та «промена» је увек, враћање нашем Творцу, нашем Оцу, који нас и овако заблуделе (блудне) неизмерно воли. Дакле, човек се враћа «духовности» али и ту ђаво може да улови па да нам предложи ону лажну, или неку јеретичку и погрешну. Зато треба да се све дешава у Цркви и мери њом. За повратак Богу нама је потребан покрет срца да то и осетимо, јер Он нам пружа Своју љубав али не може да нас примора да је ми прихватимо. За то су најбољи пример данашњи тзв. «тинејџери», кад они у неком свом бунту и потрази за «новим» животом (ван нашег родитељског наручја) , уопште не примећују (или не желе да примете) нашу родитељску љубав и бригу. Ко је родитељ сигурно је де је прошао кроз то па зна како то дубоко боли. И нашег Небеског Родитеља исто боли када ми тако својеглаво лутамо у убеђењу да све знамо.
Тражите од пастира да вам укаже на прави пут? То моје усмеравање би почело од неодложвиг венчања у Цркви, да ваш брак буде и освећена Тајна; да носите благослов Цркве на вашој породици. Спојити два људска бића јесте чудо Божије, и за то су потребни онтолошки покрети благодати, и та света тајна је неостварљива у људској прокламацији вашег брака. Ваш брак је прокламован а не и освећен. Брак успева у послушању а не у «љубави», која је апсурд без послушања Цркви, јер они који се у потпуности предају Цркви и Речи Божијој у њој, они могу и да савршено воле. У том случају бракови не пуцају, јер је то апсолутно немогуће! Зато ми бирамо црквене људе за супружнике а не оне друге. Што се тиче вашег мужа, а и вас са њим, очигледно је да нешто није уреду у вашем браку. Ви сте несрећна и овде то нама откристе и како, а он је несрећан и све то држи у себи, и остао је сам са неповерењем да се неком отвори и каже шта га то тишти? То је ужасно стање! Нема никакве сумње да је то тако, јер то потврђује алкохол и сада чак и наркотици. Он се крије иза тога! Нема поверења да са вама разговара, а можда је реч о врло интимним проблемама где се плаши да не буде исмејан, или несаслушан, или погрешно схваћен. Драга… ваш муж је несрећан, разочаран, депресиван, дакле, далеко је он од радости Божије. И то није само његова кривица! Молим вас, без љутње…
Ви морате да седнете и попричате, али не са тим циљем и очекивањем да само он нешто обећава а ви ништа, него да заједнички отворено изнесете ваше проблеме који се тичу вас двоје. Сазнаћете оно што он није нашао код вас а очекивао је, или је то било па је исчезло. Некада га је нешто повело да вас идеално заволи, јер у почетку постоји неки иедал и та ваша посебност у односу на друге. То се изгубило па зато заједнички и потражите и где. Такође, добро размислите а зашто он сада на интернету тражи «забаву» са другима? Колико ви доприносите томе, можда схватајући брачне обавезе кроз болесни протестантски пуританизам, који је тако неславно завршио у морланом животу западног човека? Црква не благосиља мешовите бракове управо због овог вашег искуства са родитељима. Породица је црква у малом; друштво у малом; држава у малом. Она мора да буде целовита и само са једним програмом – поптуно један дух који ће да чврсто држи ту светињу. Поштујте њих, а шта друго можете да радите? За вашег оца-полицајца се само молите, јер је трновит пут покајања, или повратак из оне политчке идеологије која је претендовала на тип религиозности, која је погубила многе генереције у лажи и обмани.
Желим вам Божију утеху и мир.
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *