Питање:
Помаже бог драги оци, Пратим све на вашем сајту. Требало ми је пуно да се одлучим и да се и ја јавим. Имамо велике проблеме, нама су бар много велики, и више се не сналазимо. Мораћу да будем опширна да бих вам представила све. Молим вас опростите.
Почело је све пре пет година, када смо се супруг и ја договорили да урадим абортус због мог запослења. Хвала драгом Господу, имамо двоје деце, Мина 10г и Давид 6 година.
Када смо се на то одлучили били смо далеко од вере. Убрзо после тога ја падам у депресију (о томе како је било немам разлога да пишем јер пуно је овде писано о депресији) и почињем да се лечим код психијатра.
Супругу откривају урођену ману на срцу, иако је до тада имао свакојаке прегледе, тек тада је откривено. Њему у Београду кажу да мора да се оперише, само је питање времена. После пар година од тада, почели смо да постимо, да идемо на литургије, исповедамо се, посећујемо манастире, и свуда смо добили одговор да је почињени грех узрок свему, чега смо и сами свесни. Али, како даље.
Ја сам пет година пила лекове. Било ми је боље. Престала сам ове године, вођена мишљу да све ово могу да отклоним само рођењем детета. Лекар се са тим сложио. Сада се налазим у ситуацији када ми се поново све заплиће, поново ме хвата паника, не знам да ли ћу моћи да све остварим да не пијем лекове.
Страхови су ми све већи. То ме буквално паралише у свему сам немоћна. Када помислим на све то страшне ми мисли падају, шта би све могло да се деси. Супруга су ставили на листу чекања за операцију. Питања разна ми се стално роје. Нерасположена сам стално, супруг нервозан.
Кајем се због свега, плачем, али почињем да се питам да ли можда не радимо све како треба. Да ли је могуће да сам човек све то ствара. Можда ја једноставно треба да пијем лекове? Пуно ми пута кажу да морам сама са тим да се борим. Ја не умем да се борим. Молим се Господу, постим, исповедам се и мислим да радимо како треба. Још увек смо ми у свему почетници, али се трудимо. Супруг ми стално говори да претерујем у свему. Ја вапим за помоћ и не либим се да питам где год да смо пошли, мислим на монахе, свештенике.
Молим вас и за ваше мишљење и за ваше молитве драгом Господу.
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Господ је Добар и човекољубив. То је чињеница. Потребно је да искушења дођу, али ништа на овом свету не траје вечно, ни добро ни зло. Тако и искушења прођу, јер Господ не допушта такве невоље и искушења која су јача од нас. Он нам даје снагу да пребродимо оно што мислимо да не можемо, и Он промишља о сваком човеку и свакој породици. Ви такође имате и анђела чувара који вам помаже и који вас води путем Божијим, као што си и сама видела: раније сте били далеко од вере, а сада сте у вери.
Ипак, као да сте једном ногом ван а једном у вери. С једне стране чините добро што постите, идете на Литургије, исповедате се, посећујете манастире, а с друге се не уздате довољно у Господа и не црпите снагу из вере и наде у Бога. Да бисте то успели, потребно је да читате Свете Оце, Свето Писмо и Молитвеник, да окрећете главу од онога што није по Богу, јер тога има свуда око нас и човек не треба да гледа у ђубре поред пута, већ према циљу ка коме је кренуо и ка коме иде.
Депресија је знак да некога демон напада, то јест, убацује му своје мисли, сугестије и разна осеħања која воде у депресију. Пре свега, сам човек мора да игнорише такве посмисли и сугестије. То нико други у његово име не може да уради. Када ти такве помисли долазе потребно је да их игноришеш, да “окренеш главу”, да их не слушаш и не пратиш њихов ток. Чим ти тако нешто почне да долази, реци: “Иди од мене сотоно! ” Прекрсти се, очитај у себи Оче наш и друге молитве које знаш. Можеш да узмеш Свето Писмо и прочиташ по мало из Јеванђеља, или из Псалама, из Књиге Проповедника или Прича Соломонових. То ће те заштитити од таквих напада. Још мање треба сама да почињеш размишљање о томе “шта би било кад би било” – што је потпуно хипотетично и без вере у Бога. Као да ни ти ни читав свет немате никакве везе са Богом па се само најгоре ствари могу дестити. А сви знамо да је то немогуће и да није тачно.
“Свети Оци уче да мислени рат или борба, праћени победом или поразом, имају своје постепено дејство: најпре се јавља помисао или предмет у нашој свести – то је предлог (подстрек) затим пристајање на њега – одобравање; потом следи наше прихватање – сагласје с њим: иза њега је поробљеност или заробљење; и на крају страст” – или у твом случају – страх! http: //svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SvetiNilSorskiPredanjeODuhovnomZivotu/SvetiNilSorskiPredanjeODuhovnomZivotu05.htm
О депресији имаш одговор и овде: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=895
А о томе како да црпеш снагу из вере, како да обогатиш свој духовни живот, имаш овде: http: //svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniZivotTeofanaZatvornika/sta_je_duhovni_zivot_Sv.Teofan_Zatvornik_.htm
Поздравља те, О. Срба
