Питање:
Помаже Бог, Молим вас да ми помогнете, да ми напишете неку молитву, или да ми кажете шта да радим. Ситуација је следећа. Била сам са једним дечком у вези годину и по дана, јако сам га заволела, починила смртни грех са њим, односно изгубила сам невиност, и сад сам остављена. Очајна сам и даље иако је прошло пола године од раскида. Сада су предамном обавезе и ја сам дужна да их испуним према својим родитељима, који траже много мање него што пружају. Наиме, треба да матурирам, упишем архитектуру… А наишло ми је осећање општег незадовољства, све ми је свеједно, и бесмислено. Знам да за такво понашање немам разлога и имам осећај да хулим кад се тако осећам јер шта би онда требало да кажу они унесрећени и бедни, али и после такве помисли себе затичем у патњи ни за шта. Плашим се оваквог душевног стања. Мислим да је једино у вери спас. Молим вас дајте ми неки савет за избављење од овог зла које ме све дубље и дубље гура у провалију. Хвала унапред.
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Док је човек млад, ако је све у реду, онда изнутра, мање или више, осеħа неисцрпни извор некакве енергије, елана и (дечије, безазлене) радости. Касније, то се постепено губи. Оптерете нас “бриге овога света”, или наши греси, живот неуредан и нездрав духовно, морално и физички. Постепено и неприметно човек губи ону силу (како физичку, тако и духовну) која му је изнутра давала снагу. Остаје му само сила његове одлуке, воље или жеље. Наравно у свему овоме може да има још много других фактора, или пак сасвим другачијих исхода. Али, најкраħе речено, ово је врло честа појава. Много је данас младих који пате од безвољности и бесмисла које воде директно у депресију. Неки момци се од тога бране тако што постају љутити, нестрпљиви, преки, бесни, понеки дивљају на разне начине и постају неподношљиви сами себи и другима. Девојке се понекад повлаче у себе, постају хладније и затворене, прорачунате, а касније себичне и лукаве. Наравно, није увек све и код свакога исто, али је у основи свега овога – депресија. У суштини, депресија је демонов трик, којим нас окреħе противу нас самих. Шапуħе нам како је све бесмислено, како су људи веħином себични, покварени и лукави, и како је тешко, готово немогуħе, наħи некога ко ваља. Стога, слушајуħи таква шаптања у своме уму, људи губе вољу за добра дела, која нас испуњавају осеħајем вредности, смисла и радости. Треба знати радовати се. Код нас се то некако, заборавило; ретко је данас, наħи неког Србина који искрено и отворено зна да се радује. Тако нас и околина, иако пријатељска, почиње да “дави”. Депресија је почетак каснијих, још веħих зала. Ако се на време не отарасимо ње, чекају нас много замршенији и компликованији проблеми. У тежим случајевима она може да изазива самоубилачке нагоне, који се не завршавају обавезно самоубиством, веħ уништавају човека и изједају га изнутра, чине од његовог живота пакао, још овде на земљи. То све, није добро.
Прво, ако мало боље размислимо, можемо увидети ђаволски трик: како нам непријатељ убацује помисли и сугерише депресивне ствари. Треба то одбацити, јер то није наше. Не долази од нас самих, веħ од њега. Треба разликовати шта је наше а шта није. Друго, треба себе запослити нечим вредним, што ħе нам донети духовне користи и радости. Треба размислити шта би ми уствари, волели да радимо и какви би уствари желели да будемо. Не треба се обазирати на мисли, које ħе нам одмах реħи: “Јесте, то је добро, али ти немаш ово или оно, због овога или онога, због других људи око тебе, ти то неħеш моħи! ” То је такође, подметање ноге и саплитање нашег непријатеља. Треħе, треба се озбиљно и доследно држати своје Хришħанске православне вере, која нам даје Божију благодат = снагу и разум да избегнемо такве трикове, и да идемо својим путем ка свакој врлини и сваком добру. Ако тако будеш радила, непријатељеви трикови ħе се истопити као снег и лед под пролеħним сунцем. Поздравља те, о. Срба
