Део из Јеванђеља

Питање:
Помаже Бог, оче.
Ако имате мало времена, волео бих да ми протумачите овај део из Јеванђеља: Човек неки који беше богат имаше управника, и овај би оклеветан код њега да расипа имање његово. И дозвавши га рече му: Шта то чујем о теби? Положи рачун како си управљао, зато што више не можеш управљати. А управник рече у себи: Шта да радим? јер господар мој одузима управу од мене. Копати не могу, стидим се да просим. Знам шта ћу урадити да би ме примили у куће своје кад будем уклоњен од управе. И дозвавши сваког по реду дужника господара свога, рече првом: Колико дугујеш господару моме? А онај рече: Сто вата уља. А он му рече: Узми своју признаницу и одмах седи па напиши педесет. Потом рече другом: А ти колико дугујеш? А он рече: Сто кора жита. Рече му: Узми своју признаницу и напиши осамдесет. И похвали господар неправедног управника што разборито поступи; јер су синови овога века разборитији од синова светлости у односу на свој род. И ја вам кажем: Начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства, да би вас примили у вечна обиталишта када оно нестане (Лк. 16, 1-9) .
Александар


Одговор:
Христос се Роди! Драги Александре, ево предлажем вам тумачење датог текста од митрополита Антонија Храповицког врсног богослова наших новијих времена. Ово питање већ постоји са одговором и указаним линком (http: //svetosavlje.org/biblioteka/Besede/upravitelj.htm) али изгледа да постоји потреба да се он овако изнесе.
Ваш оЉубо
“Да се оградимо од сваког снебивања, које се изазива површним читањем ове приче, потребно је пре свега правилно разумети завршне речи Господа: “начините себи пријатеље неправедним богатством” (Лук. 16, 9) . Овде Господ подразумева не само оно земаљско благо, које је стечено преваром или крађом, већ свако уопште материјално богатство, противопостављајући га богатству врлинами и благодаћу; само такво духовно богатство јесте стално и праведно богатство. То се потврђује даљим Његовим речима: “ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам поверовати истинско? ” (ст. 11) То јест: “ако ви, имајући жалосно (неправедно) новчано богатство, нисте њиме послужили Богу, то како ће вам Бог поверити истинито благодатно богатство – силу исцељавања и виђења”? Слично пише и ап. Павле Тимотеју: “богатима на овоме свету (њих противопоставља духовним богаташима, т. ј. светим људима) заповедај, да се… не уздају у богатство пропадљиво (неправедно) , већ… нека добро чине, нека се богате у добрим делима” (истинито богатство) и т. д.
Неко ће рећи: али ако Господ под неправедним богатством разуме и оно новчано богатство, које је добивено истинитим трудом или по законитом наслеђу, то зашто Он наводи за пример неправедног управитеља, који је тајно раздавао туђе, да се затим храни “од сиромаха, који су се помогли туђим добром? Одговор је прост: Господ сасвим неће да одобри такав поступак непоштеног управитеља, и ако је “господар похвалио неверног управитеља, што је он досетљиво поступио”, то није било похвалом моралног одобрења, већ ироничном похвалом, похвалом умешности непоштеног човјека. Али Спаситељ, како у другим случајевима, тако и овде, наводи такав неодобриви поступак у земаљском животу, чија је сличност врло одобрива у духовном животу.
Таква је прича о неправедном судији, “који се није бојао Бога нити стидио људи”, и прича о жени, која је нашла изгубљену драхму (о жени среброљубивој и неразумној) . Слично томе и овде, сасвим неодобравајући поступак неверног управитеља, Господ предлаже слушаоцима да се науче оној предусмотривости у духовном животу, коју је показао управитељ у земаљском животу. Чије је имање он раздавао? Господарево. – Па чије је у самој ствари и оно имање, којим ми владамо? Разуме се – Божје, а ми само привремено њиме управљамо, док живимо на земљи, али ће доћи час смрти наше и суда Божјег, и Господ ће одузети од нас то имање. И тако, ако смо ми само привремени располагаоци овог имања, онда зашто да га чувамо? Раздаваћемо га онима, који могу бити нама корисни, кад нас Господ лиши земаљског живота и уједно с њиме и сваког имања. Који су ти пријатељи, које ми добијамо неправедним (т. ј. материјалним или новчаним) богатством, који, кад ми осиромашимо (т. ј. умремо) , могу нас примити у “вечне обитељи”? То су сиромаси, који ће нам својом молитвом о упокојењу наших душа отварати врата царства небеског. Ове ријечи Господа уперене су протнв оних, који одбацују молитве за умрле, т. ј. против протестаната свих врста.
Тим Господњим риечима сличне су и Павлове даље речи после наведених више, у којима апостол учи Тимотеја, да поучава богате “нека добро чине, нека се богате у добрим делима, нека буду подашни, заједнични, сабирајући себи темељ добар за будућност, да постигну живот вечни” (1. Тим. 6, 18, 19) . Напротив, у другој причи, богаташу, који не имађаше љубави према сиромашнима, Господ прети изненадном смрћу, питајући при томе: “а што си приправио чије ће бити”? (Лук. 12, 20) . “Тако бива ономе, завршује Спаситељ причу Своју, који себи стиче благо а не богати се у Бога” (Лук. 12, 21) “.
У свим овим речима Христа и апостола раскрива се једна те иста мисао, што и у причи о неверном приставу (управитељу) , – наиме, да је раздавање имања сиротињи не само дужност љубеће душе, већ и просте разумности: јер то имање све једно није код нас вечно, шта више није ни наше, већ Божје, па онда дајте да га путем доброчинсгва променимо на вечно богатство.”

Comments are closed.