ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Васпитање слободе љубављу
 
Како много грешимо ми, родитељи, када дете сматрамо делом себе! “Ја сам га носила и отхранила, и га храним, појим и одевам”, мисли мајка. “Због њега се одричем хране и одеће, значи – моје је”. Не, драги моји родитељи. Дете долази на свет вољом Божијом, а и то што га храните, облачите и негујете такође чините Промислом Божјим. Чак и док је дете још увек било у утроби мајке, није јој припадало. Мало ко то зна. Оно је само јело оно што је јела његова мајка, а у самој ствари дете има сопствену крв, сопствено срце и сопствени мозак. Плацента је мајчин омотач у коме лежи плод, али сам плод није повезан са плацентом, већ се само помоћу ње храни. Зато све добро које чинимо детету није наше дело, већ Божје, а нагласио бих још и то да је ваша дужност пред Богом и људима да храните, појите, васпитавате и негујете дете и због тога што, чинећи све то, можете да се надате да ће и оно вас у вашој старости хранити и неговати и дати достојан одговор Богу.
Не заборавите да је ваше дете непоновљива, јединствена личност, којој нема сличне ни у прошлости ни у садашњости ни у будућности. Такав човек никада пре њега није постојао нити ће икада постојати и дужни смо да га васпитавамо као уникатну личност пред Богом и људима. Када мајка воли своје дете, не зато што га је хранила, појила и неговала, већ зато што јој је Господ дао могућност да има чедо, тада ће се односити према њему с поштовањем и волеће га духом. Па ипак, нема свака мајка тај осећај. Зашто? Зато што су многе мајке саме биле васпитаване у комунистичком духу и немају у души трпљења, смирења, љубави и праштања… Ако сте и ви међу њима, треба да у свом окружењу потражите жену која има те особине и да се на њеном примеру учите како се ваља опходити према деци. Ако у вашој околини нема таквих жена, треба тражити од Господа покајање и бити строг према себи, да би Господ даровао вашој души осећања неопходна свакој мајци при васпитавању деце.
Навешћу пример из лекарске праксе из кога ћете видети какав треба да буде однос мајке према детету. Екипа хитне помоћи стиже на позив у помоћ трогодишњем детету. Лекари улазе у стан. Дете се уплаши и бризне у плач. А како и не би! Два непозната човека улазе у његову собу, отварају кофер, један од њих ставља у уши неку чудну направу и пружа руке ка детету (да му послуша плућа). Како обично реагују наше маме у сличним ситуацијама? Забрањују детету да плаче и да се боји: “Престани да вриштиш! Не плачи! Ућути! Лекари хоће да те лече, да ти помогну!” – говоре строгим гласом и без тога престрашеној деци. Али, овог пута била је то једна посебна мама, другачија од многих које познајем. Узела је слушалице из руку лекара, показала их детету и почела стрпљиво да објашњава: “Погледај, то није ништа страшно, обична зелена трубица. Види како личи на твоју играчкицу змију”. Та мама се спустила на ниво свог чеда. Оно није знало шта је то “температура” ни значење страшних речи “упала плућа”. Оно је просто осетило да му је лоше. Мајка је осетила да је детету лоше и трудила се “да га умири. Када се умирило и престало да се боји и да плаче, очи су му засјале и лекар му је послушао плућа. Како једноставно, а опет, како сложено! Зашто једноставно? Једноставност се састоји у односу према *детету: односити се према њему не као према ствари (“моје”), већ као према човеку, непоновљивој личности пред Богом. А тешко је зато што ми, савремени људи, немамо љубави према деци.
Зашто сам све ово испричао? Зато да родитељи знају да приступ детету треба тражити преко његове личности и прилазити му с љубављу. Не преко онога што ми од њега хоћемо, већ преко његових личних потенцијала, уважавајући његове генетске особености. А пример љубави за ваше дете треба да постанете ви сами. Одмах бих питао родитеље који желе да им дете буде верујуће и православно: “Колико времена дневно проводите на коленима у молитви за своју децу? Сат времена? Десет минута? Колико постите за ваше дете?” Ако се молите макар пола сата, слава Богу! Ваше дете ће бити добро и послушно, а ако у молитви не проводите ни минут, шта онда хоћете? Ако се не молите за своје дете, значи да вам оно није потребно. Како онда можете ма шта од њега захтевати?
Навешћу други пример. Мајка једног малишана, читајући неку књигу Бенџамина Спока, која јој је дошла до руке када је њен син већ порастао, рекла му је:
– Да сам прочитала Спока када си био мали, васпитавала бих те по његовим саветима.
– А да ниси читала Спока, већ Глока или Мока, да ли би ме васпитала како они саветују? – одвратио јој је син.
Мајка ништа није схватила, само се увредила. А он је само хтео да јој каже да дете треба васпитавати срцем, а не оним што нам препоручују чак и најпризнатији научници. Да је та мајка с љубављу васпитавала сина, дете би то осећање из детињства пренело у адолесцентско доба. Ако пак у нама нема тог дара љубави, треба га тражити од Бога.
Што се тиче мале деце, да би она стално осећала нашу љубав, треба да више времена проводимо с њима. Савремени родитељи недопустиво мало времена проводе с децом. Седите каткад увече и поразмислите колико сте времена провели са својим дететом тога дана (пола сата, сат, два?). Рачунајте, наравно, само време активно проведено с њим (не рачуна се гледање телевизије, сређивање куће, пеглање): када сте се с њим дружили, играли, разговарали. Ако се уопште нисте с њим играли ни разговарали, како дете може да осети да га волите? Дружити се с дететом и разговарати с њим – то је дужност родитеља. У дружењу, разговорима и игрању ми му посредно (индиректно) говоримо о Богу. Битно је да то буде посредно, јер ако будемо говорили деци непосредно о Богу кад год нам изађу пред очи, саслушаће нас први и други пут, али касније ће им досадити.
Разумљиво и јасно изражавајте своје емоције, говорите детету да га волите и да му се радујете. Од учесталости ваших молитава, метанија и постова зависи унутарња љубав вашег детета према вама и ваша према њему. Занимљива је та унутарња љубав. Примећено је да, ако се за некога молимо, примамо га у своје биће, саживљавамо се с њиме и узимамо на себе подвиг за њега (наравно, само уз благослов духовника), Господ у (,душу човека за кога се молимо и у нашу душу умеће слична осећања, мисли и поступке. Зато од наших молитава, постова и бдења зависи наш однос према детету и његов према нама.

Comments are closed.