ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Тајна је ово велика – Особености дечје исповести
Мамама и татама који желе да воле своју децу
 
Помени, Господе, дечицу која од оца, мајке и ближњих не примају Твоју Божанствену љубав, већ бол и горчину злобног демона. Помени их молитвама Богородице и љубављу свих светих. Амин.
 
Почећу од случаја који се одиграо са девојчицом од седам-осам година. Дошла је на исповест и, као многа деца, ћутала.
– Какве ти, Машо (име је измењено), имаш грехе? упитао сам је.
Погледала ме је у лице чисте савести и без трага сумње одговорила:
– Уопште их немам.
– А можда би се, Машо, ипак нашао који? – наставио сам да је испитујем.
– Не! – уследио је још одлучнији одговор него малопре.
– А кајеш ли се макар, Машо?
– Не, не кајем се – мирно ми је одговорила девојчица.
Каква је радост чути, видети, осетити чисту, из дубине душе искрену исповест овог малог човека! Зашто, питаћете? Зато што је рекла сушту истину. Нема грехова ни у десном ни у левом џепу, ни на столу, и не каје се јер нема за шта да се каје. Она чак и не схвата шта значи кајати се и шта је то грех.
– А шта је то грех? – питала је касније. Уз пристанак мајке и саме девојчице, и сматрајући да би тај догађај могао да заинтересује кога, одлучио сам да у овом чланку напишем о том случају. Машина душа је праведна. Мала девојчица је рекла оно што многи, многи одрасли људи (ту укључујем, наравно, на првом месту себе) не говоре из лажне скромности, заборавности или чак немања свести о својим гресима.
Други пример. На исповест долази дете од неких десет година и из џепа вади уредно сложену хартијицу и почиње да чита своје грехе: “Гордост, сујета, недостатак љубави према Богу… не седим мирно, од јутра до вечери гледам телевизију…” Слутите ли ко стоји иза овакве исповести? Наравно, мама. Мама је за сина написала исповест. Чини ми се, када бих се осврнуо, видео бих и саму маму. Као да стоји ту, до нас, за његовим вратом, и ужива у томе што њено дете педантно ишчитава грехе које му је она написала. Рукопис је, наравно, дечји, али речи су њене. Када је дечак прочитао све, замолио сам га да ми да папирић. Отворио сам га и рекао:
– Све је ово написала твоја мама.
– Али, не, оче, сам сам написао – одврати дечак.
– Написао си, наравно, сам, али ти је мама диктирала.
– Да, тако је – одговори он.
– А кажи ми сада, Саша (име је измењено), јеси ли ти када учинио нешто рђаво? (Значење речи “рђаво” разуме) шта ти говори твоје мало срце? Реци ми шта можеш да кажеш, а ако се устручаваш, тако и реци: “Неугодно ми је да кажем речима, али жалим због тога што сам учинио.”
Дечачић поче да набраја сасвим једноставне грехе: испустио посуду из руке, разбио неку ствар. Онда му однекуд на ум дође и гордост, па сујета, па одсуство љубави према Богу. Кајао се и за то што није помагао мајци, што је умео да одбруси… Зато бих се обратио родитељима мале деце молбом: драге тате и маме, када хоћете да помогнете детету да се припреми за исповест, це заборављајте да оно није довољно зрело да све схвати.
Након што сам прочитао разрешну молитву над дечаком, пришла ми је његова мајка и почела да се жали на сина:
– Знате, оче, он се сваког месеца исповеда, па ипак наставља да греши. Ето каквог сина имам! Ничега не може да се одрекне… Причешћује се и исповеда, али наставља да греши. Колико пута сам му говорила да се поправи, а он – никако.
Још ми је рекла да се њен син неискрено исповеда. Као да има апарат за мерење искрености!
Али, карактеристика исповести детета (ако је заиста у питању исповест детета, а не мајке) јесте управо то што је она непосредна, искрена и отворена, и ако те особине будемо неговали код детета, оно ће се кроз исповест мењати. Ако искреност и непосредност с којом деца говоре, остану у њиховим душама, она ће се поправљати, а ако буду као папагаји понављали оно што им други говоре, од исправљања неће бити ништа.
Деца често ћуте на исповести. Свештеник пита: “Кајеш ли се макар?” “Не знам”, – одговара дете. Али, мислим да и на такво дете које не отвара уста можемо положити епитрахиљ и разрешити га. И ћутање се сматра покајањем.
Веома је битно дати детету осећање слободе. Слободан си и зато имаш право да одабереш хоћеш ли чинити зло или добро, и имаш право да се исповедаш онако како сматраш да је потребно. Ако у детињству спутавамо слободу детета сугеришући му шта треба да каже на исповести, неће постати боље, већ само лукавије. То је само по себи насиље над духом човека. Када мајка или свештеник из лажне љубави приморавају децу да на исповести говоре онако “како треба”, не уважавајући психолошке особености њиховог узраста, у прво време дете поступа онако како се од њега захтева, али касније по правилу одступа од вере, јер то није чинило по својој слободној вољи.
У мојој пракси било је веома много примера да дете када одрасте одступи од цркве, а мама не може да се начуди: “Од раног детињства смо ишли по манастирима и светим изворима, молили се, а сада неће ни да чује за цркву”. А зашто? Зато што мајка није умела да унесе радост у црквени живот детета. Није му дала да осети слободу која је нарочито потребна детету. Нарушена су два основна канона Православне Цркве – љубав и слобода. Ја бих чак данас слободу ставио на прво место. Дете одступа од вере управо зато што се речју убија дух. Можда ће се доцније вратити Цркви, молитвама мајке, сопственим страдањима и искушењима. Али, сада треба да се трудимо да душа детета буде испуњена радошћу због посећивања храма и богослужења, да однегујемо код детета осећања слободе и љубави.
А сада оно што је најважније. Исповест је тајна, а тајна је ово, драги моји родитељи, велика (Еф.5,32). Исповести присуствују исповедник, свештеник и Господ. Оно што Господ полаже у душу исповедника и у срце свештеника, не зна нико. Само Бог. Да ли је исповест прошла добро или не, да ли се човек исповедио како треба или не, нико нема права да суди, јер то је Света Тајна, и како је она извршена и да ли је уопште извршена, не зна нико: ни свештеник ни онај ко се исповеда, већ само Бог. Ако исповести човека, а нарочито детета, прилазимо имајући на уму да је то тајна, знаћемо и то да Светој Тајни не треба приступати људским мерилима.
Можемо припремити дете за исповест, рећи му шта је добро, а шта лоше, шта је оно што мучи савест и тишти срце, а шта их радује, али поучавати дете како да се исповеда, немамо права. Зашто? Зато што је исповест нас самих слаба. Да имамо више вере и снажнију исповест, могли бисмо и брда да померамо и да после исповести не грешимо. Али, ми смо слаби и нисмо дорасли да говоримо ништа о покајању, јер би то било као да хоћемо да градимо кућу, а нисмо вични градњи, или да препливамо океан, а нисмо добри пливачи.
Све се заснива на једноставном и побожном односу према детету: оно је створење Божје и треба му прилазити са саветом који ћемо изрећи у душевном миру. одговарајући детету на питање: “Зашто се исповедамо?” можемо рећи: “Да бисмо били ближи Богу, да би Господ могао да нам помогне”. Исповест је општење с Богом, а о Богу с дететом треба говорити једноставно, искрено, с љубављу и без надмености.