ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Како ми је драго што си дошао!
 
У наше умногоме тешко време, са исповешћу детета скопчано је немало потешкоћа. Неће сваки свештеник данас, пошто је оптерећен тешким обавезама у вези са подизањем храмова, исповест сматрати предметом своје пастирске пажње. Тешко је срести пастире који узимају на себе наиор да саслушају све који им долазе на исповест. Зато није тако лако наћи пажљивог духовника свом детету. Морамо нагласити, ипак, да се Москва у том погледу налази у привилегованом положају.
Како наћи детету духовника? Пре свега треба потражити свештеника који схвата душу детета, који воли децу и односи се према њима с топлином, са искреним занимањем, који на дете гледа као на пупољак који може или да се расцвета или да увене. Пастир треба да буде свестан своје одговорности за душу детета које му долази на исповест. Наравно, од великог је значаја искуство свештеника у општењу с децом. Такви су пастири са много деце, који имају иза себе године рада на васпитавању сопствене деце. Такви су и свештеници који имају, како су говорили наши стари, “другу породицу”, сачињену од духовних чеда, и који много година раде на исправљању људских нарави. Пред њиховим пастирским оком пролазе многе генерације.
Добро је познато какву трауму може нанети учитељ детету ако се његов приступ детету одликује формализмом, равнодушношћу и сувом строгошћу, али још је лакше истраумирати срце на исповести, па макар свештеник то учинио сасвим несвесно и ненамерно. Сећам се догађаја који се збио у једном московском храму, када је млади свештеник, у жељи да постигне што снажнији ефекат, окренуо к себи девојчицу која му је исповедила да је нешто украла, унео јој се у лице, подигао јој руку и рекао нешто попут: “Ево руке која узима без питања!” Девојчица је доживела шок и почела да јеца… У праву су стога родитељи који из страха од сличних траума воде дете свештенику благе нарави, чије је срце прожето љубављу према човеку и према души детета, који је из срца прогнао гнев – особину супротну благости (не мешајмо благост са мекушношћу и неумесном попустљивошћу).
Исповести детета, без сумње, треба приступати веома, веома пажљиво. У поукама Светог Симеона Солунског, древног византијског литургичара, који учи свештенике како да врше исповест, постоји мисао да свештеник који исповеда треба да седи “мало осмехнут”, то јест, на лицу треба да му лебди осмех, јер је он тај који символизује доброту Небеског Оца, Који чека и прима заблудело чедо у Свој загрљај. Тим пре свештеник нема право да на оног ко му долази на исповест гледа мрко и превише строго, попут лика из совјетске кинематографије. У совјетским филмовима о “служитељима култа” обично се појављује досадни монах бенедиктанац, лицемерне подбуле физиономије, који се са извештаченим достојанством обраћа лепотици дами: “Кћери моја! Повери ми грехе своје!” То је, наравно, ругање Светој Тајни исповести.
Имајмо на уму да човек никад није толико незаштићен, толико откривен, толико обнажен, као на исповести. У свету смо често попут јежа који се склупча тако да нико и ништа не може продрети у његов унутарњи свет, при чему умемо и да агресивно сиктимо, не пуштајући к себи ближње. Али, на исповести такав јежић извија трбух, ишчекујући лекара да стави мелем на његову рану. Колико, дакле, пажљиве и уверљиве треба да буду не само речи, већ и сам приступ души детета које се исповеда!
Велико је дело васпитавати код деце побожан однос према Светој Тајни исповести, која се не своди на разговор одраслог (деке) са дететом. Централна личност на исповести јесте Господ Исус Христос, Који невидљиво стоји пред срцем покајника. Поменуо бих још и Мајку Божју, Која је свагда уза Свог Божанственог Сина. Кажу да на исповести ништа не бива без тајанственог посредовања Пресвете Богородице, Која моли Свога Сина за грешника. Поставити душу пред лице Божије, учинити да дете поверује, што значи, да спозна и осети на себи поглед Божји, тај свезнајући поглед који почива на њему – то је задатак који не може бити остварен ниједним људским средством. Овде готово све зависи од настројења душе пастира и родитеља. Ако пастир ходи пред Богом, ако стоји пред Богом и налази се у присуству Божјем, тада ће, по закону спојених судова, покајник осетити духовну светлост Сунца Које никога не пржи, никога не сажиже, већ напротив, привлачи, просвећује и греје.
Као што, природно, све што је живо – цвеће, инсекти – тежи ка сунцу, тако и душе оживљавају када их дотакну благодатни зраци чије је Исходиште невидљиви Бог. Од родитеља и васпитача, а најпре од свецггеника, тражи се да те зраке усмери ка срцу малог вокајника. Господ нас разним путевима води к Себи, али благодаћу свештенства у Светој Тајни исповести, дред крстом и Еванђељем излива се сва пунота Његове Божанске љубави према човеку. Срце свештеника може да се упореди с лупом у којој се слежу Божанствени зраци, а задатак пастира је да усмери те зраке на боЛесну, растрзану, измучену, сломљену, опустошену душу. У томе је сила благодатне Тајне исповести.
С друге стране, у којој ће се мери душа детета отворити умногоме зависи од свештеника. Приволети дете исповести значи допринети максималном отварању његовог ума и срца. Као што се латице извијају према топлоти и светлости, тајном молитвом Богу и за себе и за онога ко се каје, нарочитом добротом и љубазношћу којима се изражава љубав, ствара се та посебна атмосфера која код детета изазива поверење и спремност да отвори душу. Али, овде је потребна нарочита деликатност, осетљивост, пажљивост: душа је жива, потребно је, дакле, засећи живо ткиво. Ако нагло и одмах применимо све лекове, можемо, уместо исцељења, изазвати напредовање болести. У извесном смислу, свештеника који исповеда дете и онога који дете припрема за исповест можемо упоредити са хирурзима. Један неопрезан покрет, и орган се више не може излечити.
Рекао бих да чин припреме за исповест и сама исповест безусловно захтевају топлину срца. Када до нас допре диван мирис, закључујемо да је негде у близини ружичњак. Тако и душевна топлота која греје душу малишана говори да се сведобри Бог налази ближе него што мислимо и да у овом случају делује кроз благодат свештеника.
Како подстаћи дете на потпуну отвореност и искреност на исповести? Наравно, љубазним речима и пријатељским обраћањем. Често и укућани – добре баке и тете – управо на тај начин привлаче пажњу детета. Добро је да се свештеник обрадује томе што је један малишан, несташко, дошао на исповест. Ако му искрено, без трага ироније, кажете просто: “Како ми је мило што си дошао!”, поступићете као Отац Небески, Који је, радосно притрчавши у сусрет Свом чеду које је отишло далеко од Њега, узвикнуо: “Како је добро што си овде! Каква радост за мене!” Искуство нас учи да и најтврдокорнији, најискваренији и најневаљалији малишани не реагују на овакав приступ пркосно, речима: “А мени баш није мило!”, или: “Баш је без везе то што говорите!” Они обично устукну и гледају шта ће даље бити. Тако нестаје страх. Мора се признати да и одрасле особе које се никада у животу нису исповедале осећају страх када иду на исповест, очекујући бич Божје правде. Заборављају дивну руску пословицу: “Погнуту главу мач не сече”.
Ако дете није припремљено за исповест, добро би било, да би се ваше духовно чедо опустило, питати га о неком ситном греху:
– Па, шта би ми ти, Мишо, рекао (али све то, наравно, са нежношћу и ненаметљиво, да не звучи као саслушање), да ли ти се десило (нека у вашим речима провејава хумор, али нипошто шегачење!) за твојих шест година (при том искористите све богатство интонације нашег језика)… да чачкаш нос?
Он ће вам рећи:
– Да, оче.
Тако ћете га научити да се исповеда. Лед је пробијен. Сви педагози знају да је на исповести веома корисно постављати детету питања. Код дечје исповести више него игде неопходна је повратна спрега. Свештеници понекад и при опхођењу са одраслима греше када им се обраћају са сувишном оштрином и непосредношћу. Банални пример су старице које на исповести не умеју да кажу ништа више од:
– Грешна сам речју, делом, мишљу.
– Мајко, реци грехе! То сам већ чуо!
Она није навикла на самопосматрање. Она је дете природе, а свештеник од ње захтева психоанализу, и то у каквом тренутку! А њу тек чека посао: да “после цркве” оде на пијац да купи намирнице, а онда треба и на гробље стићи. Оче, оче, прво научи бакицу да се исповеда, а после јој се подсмевај!
Тако је и с дететом. Можемо га питати и овако:
– Па, имаш ли ти, Машо, каквих мана? Од чега би хтела да се ослободиш?
Тада ређајте питање за питањем. На истом језику говорите, нема разлога да вас не разуме. Нема дакле потребе ни за каквим околишењем.
– Шта ти смета да живиш на овом белом свету? Карактеристична варијанта општења с дететом.)
– Завири у своје срце, има ли тамо каквог трња? (И оно ће се, наравно, одмах распричати, па чак и ако никада није било на исповести.)
У једној гимназији, у којој једном недељно исповедам децу, има један симпатичан дечак. Унапред сам знао грех који ће исповедити, и заиста, то је исповедио пре свега другог: мучио је папагаја. Грубо се играо с њим, а папагаја то боли. Осим тога, има и друге грехе, али деци савест налаже да исповедају оно што са становишта зрелог човека изгледа као најнеочекиванији и најбезначајнији грех.