Dečija duša nakon smrti

Pitanje:
Pomozi Bože, oče. Moje pitanje vezano je za smrt dece i put i sudbinu dečije duše nakon smrti. Pre nepunih meseca dana, dete moje sestre, devojčica stara sedam godina, upokojila se u Gospodu, nakon teške bolesti. Božijim blagoslovom, nekoliko dana pre smrti se i pričestila. Naša tuga je velika. Moja vera je, izgleda, suviše slaba, i jedva se borim sa sumnjama i strahovima koji me obuzimaju, a bojim se da zbog mojih grešnih misli i strahova od kojih se branim, njoj ne naškodim. Molim se Gospodu da njenu dušicu primi među anđele, ali ne znam skoro ništa o putu dečije duše nakon smrti. Ne znam da li i njena duša putuje četrdeset dana, i da li prolazi kroz mitarstva, na isti način kao duše odraslih hrišćana. Znam da su deca Božija stvorenja i da njemu pripadaju. Molim se za nju, neukim, svojim rečima i molitvama, da joj Gospod oprosti naše grehe i naša bezakonja jer njena je dušica neokaljana i srce čisto, i da je primi na mesto svetlo i bez bola i patnje, među anđele, da se ne plaši i ne tuguje više. Molim Vas da mi odgovorite sve što znate o putu i sudbini dečijih duša nakon smrti i eventualno me uputite na literaturu o tome, i kako se moliti Gospodu za upokojenu decu?
N.N


Odgovor:
Draga, ljudska duša je duša, mlada ili stara sa tim istim kretirijem pred zakonima naše smrtne priode. Ona umirena i utešena, u slavi Božijoj, upokojena, očekuje vaskrsenje svog tela ili novog kompletiranja stare ličnosti, obožene ili one propale. Telo stari ali duša ne; doduše, ona može da se pokvari i propadne ali samo u egzistenciji tog svog prepoznavanja, dok kod dece to skoro da nije moguće, jer je na neki način preskočen proces kvarenja, od tog momenta kada čovek, sazreo, svu odgovornost uzima na sebe, o čemu nam jako svedoči pravosalvno kumstvo. «Pustite decu Meni jer takvih je carstvo nebesko», govori o nepokvarenosti (čistoći) njihove duše koja je tako nasleđena od Tvorca. Sva potražnja Crkve je ta, da sačuvamo te Božije darove, da ih ne zakopamo, ili još gore ne zasadimo u bezvodnu i kamenu zemlju, nego da njima stalno osvežavamo našu dušu i držimo je mladu (dečiju neiskvarenu) .
Niko nije bezgrešan osim Boga, naravno i ta deca sve jedno koliko su mlada, ali duše umrle dece bi trebale vrlo lako da se uznose svome Tvorcu, isto onako kako je uzet i ubogi siromašni Lazar. Uzeše ga anđeli Sveto Pismo nam kaže! Kada te nose anđeli to je mnogo dobro, jer će po logici čistog razuma da je i štite. Po jednom opredeljenom iskonskom učenju Crkve sakupljenom od Svetih Otaca, i unošenom istih u svoje svakodnevno bogoslužbeno ispovedanje – to blagodatno Liturgičko, duša prolazi kroz određene prepreke i maltretiranja, od tih napada zlih i loših duhova u tom zaista za nju «novom» duhovnom svetu, koji automatski ne znači da je «Bog» (kako neki greše) , koji je naravno za dušu sasvim nepoznat (priznaćemo da se čak u novom gradu, ili zemlji osećamo neprijatno, čak malo uplašeno, zašto bi dušu ovu svesnu i osećajnu od toga uzdržavali? ) . Za dušu taj svet nije poznat zato što ona nije stvorena kao duh, nego kao čovek, a njeno iskustvo je opit života u ovoj našoj «strani dalječe», po kojoj se ona od svog rođenja potuca i živi van svoje Otačbine na ovim «rekama vavilonskim», oplakujući ovo neprirodno stanje čoveka. Dakle, sve jedno koliko je stara duša ona će do naručija Oca da bude maltretirana, plašena, ucenjivana. To njeno uznošenje prema Bogu ipak moramo da razumemo tako kako nam ga Evanđelje otkriva, i propoveda, i to po tom iskustvu Bogočoveka – našeg Novog Adama. Kako po Svetim Ocima anđeli, i ostali duhovi u onom svetu se kreću, i ne mogu da u jednom momentu budu na dva mesta, to je jasan dokaz da duša putuje i podleže sličnim zakonima kretanja žive tvari. Na tom putu nezavisno od njene starosti biće tražena. Po opitu bgoslovlja svetootačkog podviga i iskustva, t.j. većinom asketskog, taj proces traženja je nemionovan, i strašan, i zatu su se najveći podvižnici užasno bojali za svoje duše od tih napada đavolskih, jer im oni sasvim nisu bili nepoznati. Te iste napade preživeli su ovde u telu, i to često vrlo grafički sa ljutim fizičkim stradanjima, jer viši stadij duhovnosti bio je otvoreniji izazov za zle duhove, tako da su ovi otvoreno i bez prikrivanja napadali.
Zato je vrlo važno da slušamo crkveno predanje, i poštujemo njegov bogoslužbeni poredak, koji je propisan za umrle hrišćane nezavisno od fizičkog uzrasta. Treba da se posle dana sahrane, koji je treći, obavezno prati deveti i četrdeseti, i da im se u te dane služe parastosi. I to nigde nije odmenjeno za decu osim drugačijeg opela koje je napisano za njih. Takođe treba da se služe parastosi i deli milostinja za naše umrle u dane kada Crkva tipikom propisuje, a u našem narodu poznate su kao zadušnice.
U Hristu Vaš.
oLjubo
P.S. Pogledajte sličan odgovor na ovom linku: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? did=7&qa=231

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *