NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Veliki post » DANI BOGOSLUŽENJA – (KNJIGA O POSTU) PRAVOSLAVNE SABORNE ISTOČNE CRKVE

DANI BOGOSLUŽENJA – (KNJIGA O POSTU) PRAVOSLAVNE SABORNE ISTOČNE CRKVE

 

DANI BOGOSLUŽENJA (KNJIGA O POSTU)
PRAVOSLAVNE SABORNE ISTOČNE CRKVE

 

 
JEDNODNEVNI GODIŠNJI POSTOVI
 
Post u dan Vozdviženja Krsta Gospodnjeg
14. septembra
Životvoreći Krst Gospodnji podseća nas na dobrovoljna i spasiteljna, radi nas pretrpena, stradanja i smrt Gospoda našeg Isusa Hrista. Dakle, Crkva u dan Vozdviženja Krsta prenosi naše misli na tužni događaj desivši se na Golgoti, jednovremeno nam zapovedajući da aktivno saučestvujemo u stradanjima i smrti radi nas raspetog Gospoda i Spasitelja, ustanovivši povodom toga post kojim nas podstiče na duhovnu setu i pokajanje, čime svedočimo o našem živom učešću u stradanjima i smrti Gospoda našeg. Jer, sasvim nam priliči da u dan poklonjenja krsnom drvetu, na kome je postradao i za nas umro ovaploćeni Sin Božiji, ograničavamo svoju radost postom.
Ustanovljavanje posta i praznika Vozdviženja Krsta svakako se odnosi na drevna vremena hrišćanstva, mada o tome nemamo pisanih dokaza. Pri pominjanju drveta poznanja dobra i zla, Crkva je u svojim himnama, a sv. Oci u svojim spisima, od vajkada isticala i misao o neuzdržanju praroditelja od zabranjenih plodova, čijim kušanjem se otvorio izvor naših sagrešenja: zato je sa spomenom o stradanjima i smrti Gospodnjoj Crkva Hristova od svoga početka sjedinila i post. Iz tih razloga su sreda i petak, kao dani polonjenja Krstu, od apostolskih vremena posni dani.[1] Sveti Jovan Zlatousti kaže o Krstu: „Danas (na Veliki Petak) mi se svi i radujemo i postimo, čisteći sve od zla, kako spoljašnjost tako i unutrašnjost. Radi Krsta svi postimo, raspinjući svoje strasti njegovom silom. Za mnoge se završava noć, ali se ne okončava i podvig posta“.[2] Iz ovih reči o Krstu možemo zaključiti da je ustanova posta u dan Vozdviženja Krsta izvršena u isto vreme kad i ustanovljavanje ovog praznika, što se potvrđuje i Ustavom Crkve prvobitno izloženog na osnovu drevnog predanja Save Osvećenog, upokojivšeg se 530. godine. U VII veku kada je životvorni Krst Gospodnji otet iz Jerusalima nasilničkim upadom persijskog cara Hozroja 614. g., a posle četrnaestogodišnjeg zatočeništva ponovo vraćen u Jerusalim zaslugom vizantijskog cara Iraklija, spomen povratka životvornog Krsta je sjedinjen sa samim praznikom Vozdviženja, a sam post u taj dan još više se utvrdio. Prilikom svečanog i radosnog povratka životvorećeg Krsta, Iraklije je hteo da ga unese kroz kapiju Jerusalima u carskoj moći i sjaju, ali je pred ulaznom kapijom njegov konj zastao. Patrijarh Zaharije, koji je pratio Krst iz Persije, gde je inače i sam bio u sužanjstvu, podsetio je Cara da je na Krstu Raspeti u uniženju nosio kroz kapiju Krst na Golgotu, a ne u slavi svojoj. Car se opomenuo i pokajavši se, unizio je sebe i skinuvši carske haljine, pešice i bosonog, poneo je drvo Krsta na Golgotu. Ovakav događaj je nesumnjivo poslužio kao nova pobuda verujućima da drevni praznik Vozdviženja Krsta provode u postu, poučavajući verne da pri gledanju na najblaženije drvo, svagda na njemu vide raspetoga Hrista, Cara i Gospoda, te da i sami razapnu telo svoje sa strastima i pohotom.
Na trpezi u dan životvorećeg Krsta Gospodnjeg dozvoljava se ulje i ostali plodovi povrća. „Sir, jaja i ribu, nikako da se usudimo jesti“.[3]
Dan i post Vozdviženja Krsta u Pravoslavnoj Crkvi uvažava se i tako, što su kodeksom građanskih zakona u taj dan zabranjene svake pozorišne predstave i javne priredbe.[4]
Post u dan Usekovanja glave sv. Jovana
29. avgust
Podstičući na post zarad stradanja i smrti Gospoda i Njegovih svetitelja, Crkva je ustanovila post i u dan Usekovanja glave Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnjeg, velikog askete, kome su hrana bili skakavci i med divlji. „Priliči nam toga dana – kaže Crkva – potišten biti, a nikako telesno uživanje imati, radi isposničkog i svetog života i nepravednog ubistva njegovog od strane Iroda. Glava Pretečina beše odsečena na balu, na kome je plesala bludna plesačica i gde se ispoljila raskalašnost i zaklanje raznih životinja: iz tih razloga ne priliči nama da u taj dan mrsimo jedući meso bilo koje životinje iz koje će klanjem poteći krv, pa ni ribu, jer i one imaju krv i životinjskog porekla su iako u vodi žive, da ne bismo tako postali sudionicima Irodovog pijanstva. Na koji način možemo mi da proslavimo časno usekovanje Krstiteljeve glave? Zar time što ćemo jesti meso ili neke druge mrsi? On je živeo u pustinji, bezvodnoj i beztravnoj: hleba nije jeo, niti je trpezu postavljao! Hoćemo li piti vino? Ta on sam nikada nije pio vino, niti bilo koje piće mirsko! Dakle, braćo, usrdno praznujmo i poštujmo ovaj dan molitvom i postom“.[5]
Post u 29. dan avgusta ustanovljen je, verovatno, zajedno sa praznikom, a početak datira još u drevnim vremenima Crkve hrišćanske.[6] Drevnost posta na dan Usekovanja glave Pretečeve potvrđen je ustavom Save Osvećenog, u kome se na osnovu starog predanja kaže, da su post u dan Usekovanja glave Jovana Preteče „zaveštali drevni sveti Oci“.[7]
Post u dan Usekovanja glave Pretečeve treba da se, po Ustavu Crkve, ogleda ne samo u uzdržanju od mrsne i mlečne hrane i opojnog pića, nego i od ribe,a shodno svemu da se ogleda „u trpezi sa uljem, voćem ili šta nam već Bog daruje od sličnog“.[8]
Poštovanje dana i posta Usekovanja glave Pretečeve ide dotle, da su građanskim zakonom, shodno Ustavu Crkve, na ovaj dan zabranjene javne priredbe i spektakli.[9] Ustav Crkve, 29. avgust (11. septembar po novom kalendaru, prim. prev).
Post u navečerije Bogojavljenja Gospodnjeg
Post u navečerije praznika Bogojavljenja Gospodnjeg, kao i u navečerije praznika Roždestva Hristovog, shodno drevnom sjedinjavanju ovih praznika u jedan dan,[10] naziva se takođe sočeljnikom ili sočevnikom,[11] i već po tome je veoma stari hrišćanski post. U IV veku o njemu, u svojim delima, govore Filastrije (+ 387.) i Teofan Aleksandrijski (385-412).[12] Kao vidljivo obeležje i sverasprostranjena karakteristika ovoga posta jeste drevno krštavanje oglašenih u navečerije Bogojavljenja i pričešće novokrštenih na sam dan tog velikog praznika. A znamo da je pripremanje hrišćana za primanje tajana Krštenja i Pričešća svagda praćeno molitvom i postom. Na čuvanje posta u navečerije Bogojavljenja hrišćane od vajkada pobuđuje pobožno iščekivanje osvećene vode, do pijenja koje pravoslavni hrišćani ne kušaju hranu, potvrđujući tako drevno svešteno predanje i Ustav Crkve kojim je predanje i utvrđeno; „dok se – kako kaže Ustav – ne osvete vodenim kropljenjem i pričešćem, tj. pijenjem“.[13]
Na Krstovdan, u navečerije praznika Krštenja, kada smo dužni da postimo sve do pijenja svete vode, kao i u navečerije Božića, propisana je trpeza tek posle božanske Liturgije. Na trpezi, pak, pravilima Crkve, propisana je hrana „sa uljem. Sir, beli mrs i ribu, nikako da se usudimo jesti“.[14]
Pridružujući se čuvanju sočevnika u navečerije Bogojavljenja po propisima Crkve i građanski zakon u taj dan zabranjuje, kao i na Badnjidan, javne priredbe i spektakle.[15]


 
NAPOMENA:

  1. Vidi niže, post srede i petka.
  2. Beseda 42., tom VI.
  3. Vidi Ustav Crkve, 14. septembar (27. septembar po novom, prim. prev.).
  4. Deo XIV, sgr. 177.
  5. Ustav Crkve, 29. avgust (11. septembar po novom kalendaru, prim. prev.).
  6. Vidi „Dani Bogosluženja“, knj. 1. – praznovanje Usekovanja glave Pretečeve.
  7. Ustav Crkve, 29. avgust.
  8. Tamo, gl. 33. o razrešenju u celoj godini.
  9. Deo XI, str. 177.
  10. O tome sjedinjavanju vidi napred, knj. 1., praznici Roždestva Hristovog.
  11. O značenju reči: sočeljnik, vidi napred.
  12. U Krmč. 1. prav. njezino.
  13. Ustav Crkve, 6. januar.
  14. Tamo.
  15. Kodeks Ustava pobožnosti, deo IV, str. 177.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *