NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Veliki post » DANI BOGOSLUŽENJA – (KNJIGA O POSTU) PRAVOSLAVNE SABORNE ISTOČNE CRKVE

DANI BOGOSLUŽENJA – (KNJIGA O POSTU) PRAVOSLAVNE SABORNE ISTOČNE CRKVE

 

DANI BOGOSLUŽENJA (KNJIGA O POSTU)
PRAVOSLAVNE SABORNE ISTOČNE CRKVE

 

 
BOGOSLUŽENJE U SVETOJ ČETRDESETNICI
 
Sjedinjujući sa telesnim i duhovni post, drevni hrišćani su svakodnevno tokom Četrdesetnice dolazili u hram na molitvu, slušajući reči Božije i pastirske pouke. Sveti Atanasije Veliki, arhiep. aleksandrijski, u svome apologetskom slovu imp. Konstanciju, kazuje o sabranjima hrišćana IV veka na bogosluženje u vreme Četrdesetnice: „Veruj mi, gospodaru – a kunem ti se u to samom istinom, da je u vreme molitvenih sabranja tokom Četrdesetnice, usled skučenog prostora za mnogi okupljeni narod u hramu, bilo tako tesno, da su mnogu decu odneli iz hrama svojim kućama, kao i mnoge mlade žene i veoma mnogo staraca i odojčadi, koji su padali u nesvest, ali po milosti Božijoj niko od njih nije umro“. Sv. Zlatousti je na bogosluženju u Četrdesetnici ovako besedio narodu: „Ovaj post nam daruje veliku utehu; sama činjenica da se svakodnevno sastajemo u hramu i naslađujemo slušanjem reči božanstvenog Pisma, da se susrećemo, da tugujemo zajedno, molimo se, primamo blagoslov – odnosi od nas veću polovinu tuge“.[1] Međutim, nije dovoljno samo jednom dnevno otići u hram, postojano slušati Božiju reč i postiti svu Četrdesetnicu. Ne budemo li savladali strasti i zlo koji se u nama začinju, onda i ako budemo svakodnevno odlazili u hram na molitvu da slušamo pouku, i ako postimo, kakvo ćemo opravdanje imati?[2] Savetujući hrišćanima da se svakodnevno okupljaju u hram radi slušanja reči Božije, bl. Avgustin još kaže da „oni čitaju Sveto pismo i sami, u svojim domovima, da bi se tako, kao što hranimo telo i naša duša oživotvoravala Božijom reči i da bi se čovek potpuno, dušom i telom, sitio svetom i spasonosnom trpezom. Ako hranimo jedino telo, znači da samo sluškinju sitimo, a gospođa da gladuje. Dakle, dužni ste usrdno da čitate i slušate božanstveno Pismo kako biste mogli i u kući i na svakom drugom mestu da ga prepričavate drugima radi njihovog nazidavanja i da bi tako reč Božiju neprestano razmišljanjem usvajali i upijali u sebe iz nje korisni sok, tj. duhovni doživljaj, kako za sebe tako i za druge, uz Božiju pomoć“[3]
Pošto dani Velikog posta imaju prvenstvo u odnosu na druge postove, oni za nas jesu dani skrušenosti zbog grehova i potrebe okajavanja; zbog toga je Crkva u vreme ovoga posta i samim bogosluženjem rukovodila svoje vernike ka spasonosnoj skrušenosti, izbegavajući bilo kakvu svečanost i veselje u to vreme. Bogosluženje tokom Velikog posta, budući nam se nalaže skrušenost zbog grehova, po ustavu Crkve treba počinjati naročitim molitvama „koje sveštenik svojim vernicima u prvi ponedeljak Velikog posta, ili u neki drugi dan prve sedmice posta, čita u hramu“. U ovim molitvama Crkva uzglašava: „Bože, koji si ove svete dane posta predskazao preko zakona, proroka i evangelista, udostoji sve nas da u čistoti provedemo ovo vreme posta, da sačuvamo nepokolebivu veru i da držimo tvoje zapovesti u sve dane života svoga“.
Verovatno se zbog ove molitve prvi dan svete Četrdesetnice naziva čistim ponedeljkom.
Bogosluženje u sv. Četrdesetnici ima veoma mnogo svojih obrednih karakteristika i osobenosti kojima Crkva onemogućava rasplamsavanje naših strasti, uklanjajući iz našeg tela i naše savesti sve ono što nas sablažnjava, pobuđujući time skrušenost u našim srcima zbog grehova.
Pošto je molitveni podvig velikoposnog bdenja mnogo naporniji od onoga u drugo vreme, to je u Crkvenom ustavu u vreme velikoposnog bogosluženja ovo zapoveđeno za inoke: „Od sada neka iskusni monah na vreme budi svu bratiju, tokom cele sv.Četrdesetnice: ophodeći se krotko i sa razumevanjem prema onima koji se uspavaju, podstičući ih na pažnju“.[4]
Poziv na velikoposno bogosluženje mnogo je laganiji i osećajniji nego inače; sam broj zvonjenja je određen ustavom crkvenim, već prema prilici. Tako na početku čitanja trećeg časa “ kandiložigatelj, uzevši blagoslov od starešine i učinivši poklon, izlazi te udara u kampan (zvono) tri puta; pred šestim časom šest puta, na početku devetog časa izašavši devet puta udara, a pred velikim povečerijem udara u bilo dvanaest puta“.[5] U obične dane Velikog posta, osim Liturgije pređeosvećenih darova, crkvena blagovest se svagda objavljuje zvonjenjem u jedno zvono – srednje ili svakidašnje. Može se primetiti da ovakvo jednolično i tromo crkveno zvonjenje podstiče u našoj duši, predanoj strastima, smušenost, nevoljno je podsećajući na zvuk poslednje trube i na večnost.
Zapovedajući nam da u Božiji hram svagda dolazimo sa strahopoštovanjem Crkva nastoji da u nama uzvisi ova sveštena osećanja, naročito u danima svete i velike Četrdesetnice. Crkva u tome smislu propisuje da svaki hrišćanin, naročito sveštena i duhovna lica, prilikom ulaska u hram i izlaska iz njega, učine tri poklona pred carskim vratima. „Prilikom dolaska u hram na molitvu neka svaki od nas pre bogosluženja, okrenut prema carskim dverima, načini tri poklona govoreći u sebi ovako: Bože, očisti me grešnog i pomiluj me; isto ovako i pri izlazku iz hrama. Ovako činimo svakog dana (sem subote i nedelje) celivajući svete ikone“,[6] i dalje.
Još veću pažnju i pobožnost, smirenost i molitvenu trezvenost duha Crkva zahteva od hrišćana tokom bogosluženja u hramu Gospodnjem. „Niko neka ne šapuće ili se nakašljava, već neka dobro sluša ono što čtec čita; ruke neka su skrštene na prsima, glava pognuta, oči uprte u pod, a oči duše neka su upravljene na istok moleći se za grehe i misleći na smrt, na buduću muku i život večni“. Mada se ova zapovest i pravilo prvenstveno odnosi na slušanje čitanja šestopsalmija,[7] ipak je ovakav duh dužan da se ispolji sve vreme tokom našeg boravka u hramu, od početka do svršetka svakog bogosluženja. Ovome treba pridodati da se blagočestivim odšelnicima zapoveda ćutanje, zabranjuje se šapat i razgovor čak i vreme vraćanja iz hrama u svoje kelije, ili dok odlaze na izvršavanje bilo kojih opštežiteljnih dužnosti. „Posle otpusta i izlaska iz hrama hodajmo smireno do svojih kelija, a isto tako i do hrama; međusobno ne razgovarajmo ni u manastiru, niti u hodu do manastira; ovo nam zabranjuju sveti oci“ .[8] Bilo bi veoma dobro ako niko od hrišćana ne bi sebe izdvojio od ove prakse i mudrog pravila koje omekšava duše naše da bismo – koliko je moguće – što dublje ušli u same sebe i pobudili iskrena pokajna osećanja. Umesto besmislenih reči i praznih šala, Crkva zapoveda postojano zanimanje čitanjem ili slušanjem dušespasavajućih knjiga i reči, pojanjem Davidovih psalama i ponavljanjem crkvenih molitava. U tome smislu ona i nalaže odšelnicima pravilo da posle jutrenja i prvog časa i dalje ostanu u crkvenoj priprati i da slušaju bogomudre spasiteljne pouke prep. Teodora Studita“. Posle otpusta i prvog časa odlazimo u pripratu – kaže pravilo Ustava -i tamo se govore obične molitve (tj. vrši se litija), i čitaju se pouke za oglašene, prep. oca našeg Teodora Studita,[9] čitaju ih neprestano svake srede i petka tokom sv. Četrdesetnice – nastojatelj ili eklisijarh – tek posle toga se daje konačan otpust.[10] Posle Velikog povečerija, ne samo odšelnici, nego i svaki hrišćanin, odlazeći iz hrama u svoj dom, dužan je mislima da se veže za Boga, neprestano ponavljajući u sebi, usrdno i dirljivo, praštalnu crkvenu molitvu: „oprosti onima koji nas mrze, čovekoljubivi Gospode“! Odlazeći u svoje kelije – zapoveda Ustav – ponavljajmo ovu molitvu koju svaki čovek izgovara: koji nas mrze i vređaju. Ovaj čin biva tokom cele sv. Četrdesetnice na povečeriju. Ukoliko nam i pored prisustvovanja bogosluženjima i vršenja obaveznih, redovnih, životnih poslova još uvek ostane slobodnog vremena, po crkvenom uputstvu i zapovesti, ne samo u hramu nego i u domovima svojim, u tom slučaju treba da čitamo psaltir; kao primer, navode nam se palestinski odšelnici: „Primismo iz Palestine da svaki od nas i u svojim kelijama poje psaltir; oni koji mogu neka ga pročitavaju danonoćno, a neki mogu tri puta tokom sedmice, a drugi, pak, dva puta sedmično“.[11] Starajući se za spasenje duša naših, sv. Crkva svim merama i pravilima želi da nas dovede u stanje u kome će naša duša, bar jednom u godini, potpuno biti udubljena u sebe, da bi se tako vinula u visinu, Bogu i Spasitelju našem.
Crkva, koja nas poučava da u hramu Gospodnjem stojimo pobožno, od najranijih vremena zapoveda da tokom Velikog posta tok bogosluženja propratimo kolenopriklonjenjem. Tertulijan (oko 190. g.) piše: „U vreme posta i bogoslužbenog bdenja mi se ne molimo drugačije sem klečanjem, svojski nastojeći da iskažemo svoju smirenost: u tim trenucima ne samo da se molimo, nego još i više, prosimo odpuštenje naših grehova, vršeći tako delo pokajanja“.[12]
Molitvene poklone u vreme Velikog posta Crkva deli na velike i na male: veliki poklon biva do zemlje – „tako da se glavom dodirne zemlja“; lagani ili mali poklon vrši se u pojasu -„koliko čovek može, stojeći pravo i ne savijajući kolena što niže glavu prikloniti zemlji“. Broj poklona u toku dana i noći koje vršimo u hramu jeste 300, osim polunoćnice.[13] Najveći broj poklona vezan je za molitvu sv. Jefrema Sirijskog: „Gospode i Vladiko života moga…“. Ovu kratku, ali veoma sadržajnu molitvu Crkva je odavno usvojila posebnom odredbom, utvrdivši tako i način njezinog proiznošenja i način vršenja poklona uz nju. „Ne tek tako, ili kako se kome prohte – ističe Ustav u vezi poklona i ove molitve -osmisliše sveti Oci i Crkvi predadoše ustav: nego razum (tj. duboki smisao) koji se nalazi u svetim poklonima i molitvi“. -I produžava: „Od najstarijih napisanih svetih knjiga i od znalaca koji ovo iskusiše (koji po ovom pitanju imaju opit) ispitasmo kakav je smisao velikim poklonima i koji smisao imaju radnje koje vršimo dok čitamo molitvu svetog Jefrema“. – Da bi se predupredio i onemogućio žamor, pa i samo gordeljivo metanisanje koji mogu da se ispolje prilikom vršenja istih, naročito kada je mnogo vernika u hramu, crkveno pravilo nalaže da se ova molitva proiznosi što srčanije i smernije, pobožno, bez žurbe, saobražavajući svoje pokrete radnji sveštenoslužitelja. „Kada se približi vreme svetih i velikih poklona, svaki od nas neka stoji u miru, opuštenih ruku, uperivši duhovne oči i svoja osećanja prema Bogu, predajući se i duhom i telom Bogu, a ukoliko postoji dar suza, neka suzama, pobožno i sa strahom Božijim odpočne prvi deo molitve: „Gospode i Vladiko života moga…“, i ostalo. Posle čitanja prvog dela molitve, načini se jedan veliki poklon. Posle poklona, podignuvši se od zemlje stajemo u prvobitni položaj i sa pređašnjim osećanjem skrušenosti i straha Božijeg proiznosimo drugi deo molitve: „Duh, pak, celomudrija…“, i ostalo – te opet veliki poklon. Na isti način savršava se i treći deo molitve: „Da, Gospode Care,…“, posle čega činimo treći veliki poklon. Čineći posle toga dvanaest malih poklona (a na kraju opet jedan veliki) treba prvo da izgovorimo kratku molitvu: “ Bože, očisti me grešnog i pomiluj me“, a potom da se poklonimo, sve zajedno vršeći u pobožnoj tišini, pristojno i skladno. Ustav nikome ne dozvoljava da odstupi od propisanog poredka molitve i poklona Gospodu i Vladici našeg života. „Zbog toga, ako neko od vas zaista želi da očuva i praktikuje otačka predanja i da u sv. Crkvi činoobrazno savršava molitvu i poklone, ako je nastojatelj, neka ne odstupa od pravila; ako je pribrojan Crkvi ili je običan čovek, neka pazi da tamo, gde je napisano: „veliki poklon“, čini veliki poklon, bez žurbe, posle izgovorene svete molitve, sa strahom Božijim; a tamo gde prosto piše: „poklon“, neka čini samo poklon, ali opet ne zajedno sa molitvom, nego prvo molitva, a po molitvi poklon“.
Činjenica da Crkva ovako podrobno i u detalje ulazi u razmatranje čina vršenja molitve i poklona nije bez razloga i cilja, jer raznolikim klanjanjem, bez znanja kako se treba moliti i vršiti poklone, ili savršavanjem, pak, istih nakaradno, nesvesno se narušava pobožnost i skrušenost i ne samo da se gubi korist za dušu nego se čini i teški greh. Jer, Ustav izobličava – one koji se ne mole na pravi način, koji se ne klanjaju po predanju Crkve, već po navici – „onako kakav je ko po prirodi svojoj. Koji se mnogo sagiba ili se bez potrebe klanja, krsti i priklanja glavu, misli da tako ispunjava način vršenja, od otaca predatih nam poklona. Sujetni su to pokloni“! Radi podsticanja strahopoštovanja kod ljudi, u vezi sa onima koji ne žele da nauče pravilo ili da slu
šaju, Ustav blagonaklono ukazuje na odredbu Sedmog vaseljenskog sabora koja se svečano uzglašava u nedelju Pravoslavlja, a kojom se predaju anatemi svi narušitelji otačkih predanja.[14]
U velike poklone ubraja se padanje ničice i kolenopriklanjanje, tj. klečanje na kolenima. Ničice padamo na kraju Velikog povečerija ili posle čitanja poslednje molitve na večernji.“Treba znati -kaže crkveno pravilo – da strožiji ustavi i običaji zapovedaju da se posle „i daj nam, Vladiko“ svi na zemlju priklanjamo i tako ostajemo sve dok sveštenik ne pročita glasno celu molitvu: „Vladiko mnogomilostivi, Gospode Isuse Hriste Bože naš…“.[15] Ničice padamo i na Liturgiji pređeosvećenih darova dok se vrši vhod sa Svetim Darovima. “ Kada se prenose Božanstvene tajne, sav narod u hramu, i pojci, neka učine bogoprikladan poklon, padnuvši ničice Hristu Bogu koji je u Tajnama“.[16] Na istoj Liturgiji klečimo na kolenima i za vreme pojanja Davidovih stihova: „Neka se uspravi molitva moja kao kađenje pred Tobom…“,[17] i ostalo. Bogosluženja Velikog posta, bivaju mnogo duža nego bogosluženja u ostalim danima, pošto su ovi dani upravo određeni da se posvetimo Bogu. Svakoga dana u Velikom postu, sem subote i nedelje i prazničnih dana, služi se veliko povečerije. U sklopu velikoposnog bogosluženja mnogo puta se ponavlja kolenopriklona molitva svetog Jefrema Sirina. Na velikoposnim bogosluženjima ceo Psaltir pročitavamo dva puta tokom sedmice.[18] Posvednevna bogosluženja svete Četrdesetnice obiluju čitanjima poučnih odeljaka iz bogoslužbenih i crkvenopoučnih knjiga. Tako, osim Psaltira, parimija, kanona i molitava, ustavom je ukazano da se na jutrenjima čitaju dva odeljka iz besede sv. Jefrema Sirina – jedan posle prve katizme, drugi posle druge; dva odeljka iz Lavsaika – prvi posle treće katizme, drugi posle treće pesme kanona; čitanja, da li iz Sinaksara ili iz Prologa, vrše se posle šeste pesme, a Studitova oglašenja po završetku prvog časa.[19] Određeno je da se na časovima čitaju tri odeljka iz Lestvice sv. Jovana Lestvičnik;[20] na jutrenjima subote i nedelje, ukazano je da se čitaju besede svetog Jovana Zlatoustog na Šestodnev.[21]
Zbog obimnog bogoslužbenog čitanja, umanjeno je bogoslužbeno pojanje; tropari, stihire i druge sveštene pesme koje su određene za pojanje, koriste se mnogo ređe – sadržina im je više dogmatska i nazidava verne, a manje ih oduševljava. Čak su i glasovni napevi tako ustrojeni da oraspolože duh i srce verujućeg, i pobude u njemu skrušenost zbog grehova svojih. Povrh toga Crkva daje posebne pouke za svaku priliku, a tiču se samog načina pojanja i čitanja; gde treba glasom tihim i krotkim, a gde opet punim i medljenim (otegnuto); šta pojati niskim glasom, šta visokim, i opet još višim; – sve treba i pojati i čitati ne brzajući, sa strahopoštovanjem, umilno i skladno.[22] Nepristojno i nepobožno pojanje Crkva naziva i smatra bezvrednim vapajem. „Treba pojati bogougodno, i saglasno srcima svojim uznositi, Vladici i Gospodu svih, slavu, kao jednim ustima“.[23]
Sam način ponašanja u hramu tokom velikog posta, shodno nastalom vremenu pokajanja, bitno se menja. Crkvene odežde koje sveštenoslužitelji koriste, mnogo su jednostavnije i skromnije nego inače; vrlo često se koristi samo Epitrahilj. Osvetlenje hrama je slabije, kađenje tamjanom i otvaranje carskih dveri mnogo ređe; crkveni obred tokom Velikog posta sveden je na najniži stepen jednostavnosti koji, sa jedne strane, odražava pravo svojstvo posta, a sa druge – živo nam napominje i snažno simvolizuje jordansku pustinju u kojoj je naš Gospod Iskupitelj četrdeset dana postio, dajući svojim postom osnov svetoj i velikoj Četrdesetnici.[24]
Kao rezime svim obrednim karakteristikama Velikog posta, Crkva kaže: „I ovo kada nastupi, primićemo milost Božiju ovde, a u budućem veku Carstvo nebesko, u Hristu Isusu, Gospodu našem“.[25]
106 Saobrazno žalosti koja je po Bogu, a da bi sa nama saučestvovala u čuvanju posta,[26] Crkva je davno ustanovila da se, osim subote, nedelje i praznika Blagovesti, u ovim danima savršava nepuna Liturgija -pređeosvećenih Darova,[27] kako radosno sveštenodejstvo pune Liturgije, posle koje je u prvo vreme odmah sledovala radosna večera ljubavi (v. Dela 2:46), ne bi umanjila skrušenost i patnju zbog grehova i posta, potrebnih u danima Velikog posta.[28] Odredba da se puna Liturgija služi subotom i nedeljom tokom Velikog posta, od najranijih dana je osvećena primerom same Crkve koja neprestano, subotom i nedeljom, prinosi Bogu beskrvnu žrtvu blagodarnosti – subotom, u spomen stvaranja sveta,[29] a u vaskrsni dan, u spomen iskupljenja sveta zapečaćenog vaskrsenjem Hristovim (Dela 2:46).[30] Subotom, tokom Četrdesetnice, kada obično ima mnogo pričasnika Tela i Krvi Hristove, radujući se zajedno sa njima, a saglasno ovom vanrednom i velikom toržestvu, Crkva služi kratku Liturgiju sv. Jovana Zlatoustog, omogućavajući im tako odmor od sedmičnih napora posta i bogoslužbenog bdenja. Podelivši subotom sa pričasnicima duhovnu radost i odmor, u vaskrsne dane Velikog posta, osim Cveti koji su u broju dvanaest velikih praznika, Crkva služi mnogo dužu Liturgiju sv. Vasilija Velikog, zapovedajući nam da i u same vaskrsne dane Četrdesetnice, mnogo više vremena provedemo na bogosluženju. Zbog svega ovoga, od najranijih vremena, subotom i nedeljom, tokom Četrdesetnice, post je blaži.[31] Na ublažavanje posta u ovim danima Crkva ukazuje već i svojim bogosluženjem, tj. služenjem pune Liturgije, bez večernja. Tako nam od najranijih vremena, subotni i vaskrsni dani služe kao dani odmora od sedmičnog podviga posta. Sveti Zlatousti kaže: „Sveta Četrdesetnica prema nama je premudro ustrojena. Kao što na dugim i zamornim putovanjima postoje mnoge gostionice i stanice u kojima umorni putnici mogu da predahnu i da se odmore od napornog putovanja pre no što nastave dalje; kao što i na moru postoje obale i pristaništa u kojima moreplovci mogu bar na kratko da pristanu i odmore se, kako bi opet nastavili dugu plovidbu, tako i u ovo naše vreme sv. Četrdesetnice i posta, svima koji stupe na putovanje Gospod daruje ova dva dana – subotu i nedelju – u sedmici, kao svojevrsnu stanicu, gostionicu ili pristanište na obali, radi kratkog predaha, da bismo telo bar na kratko odmorili od napora, a dušu osnažili, tako da posle ovih dana opet sa dužnom usrdnošću možemo nastaviti to spasonosno i prekrasno putešestvije“.[32]
Osim, pak, subota, vaskrsnih dana, praznika Blagovesti, nedelje Cvetne i drugih praznovanja, Ustav Crkve tokom Četrdesetnice određuje – ponedeljkom, utorkom i četvrtkom, izuzimajući četvrtak pete sedmice služenje časova, a sredom i petkom, kao danima Gospodnjim, i u četvrtak pete sedmice – služenje nepune Liturgije pređeosvećenih darova posle koje u starini nije mogla biti praktikovana obična trpeza ljubavi. Uostalom, Liturgija pređeosvećenih darova, kao velikoposna Liturgija, u slučaju nužde može po nekad da se služi i ponedeljkom i utorkom i četvrtkom Velikog posta. Prvenstveno je, ipak, treba vršiti, shodno drevnom običaju i praksi,[33] sredom i petkom sv. Četrdesetnice pošto su to dani Gospodnji, saobrazno sveštenom pomenu Krsta u obojim danima, koji se od starine razlikuju od subote i od dana vaskrsenja, i od ostalih sedmičnih dana.[34] Kao što se subota i dan vaskrsenja, shodno sveštenom pomenu vezanom za njih, od starine razlikuju od ostalih sedmičnih dana svagdašnjim služenjem pune Liturgije u njima, tako se sreda i petak u vreme Četrdesetnice od vajkada, takođe po predanju, razlikuju od ostalih sedmičnih dana, tj. od ponedeljka, utorka i četvrtka, vršenjem Liturgije pređeosvećenih darova. Sjedinjujući u vreme Velikog posta bogosluženje časova i Liturgije pređeosvećenih darova sa večernjim pjenijem, Crkva saglasno drevnom predanju, tokom Četrdesetnice, zapoveda svakodnevno čuvanje posta do večeri, i uzimanje hrane jednom dnevno, osim subote i nedelje. „Ceo dan smo proveli – piše Zlatousti Antiohijcima – bez hrane, a tek uveče smo postavili trpezu, ali ne kao sinoć, nego drugačiju, mnogo skromniju“.[35]
Tokom Velikog posta kojim se prvenstveno okajava grehovni pad i naše udaljavanje od prednaznačenog cilja života, a u želji da nas, pale u greh, privede ka duhovno-blagodatnom obnovljenju i blaženom pakibitiju u Isusu Hristu, Crkva nas svakodnevno podseća na greh čitajući na šestom času reči proroka Isaije, po redosledu u knjizi, počev od prve glave, a onima, pak, koji se obrate Bogu obećava blagodatne plodove pokajanja. Na večernji, pak, svakodnevno proiznosi parimije iz knjige Postanja, a u Strasnoj sedmici iz knjige Izlaska, počinjući čitanjem događaja o stvaranju sveta pa sve do prve Starozavetne Pashe koja je ustanovljena pri izlasku Jevreja iz Egipta, kao spomen na izbavljenje iz robstva egipatskog, podsećajući sve nas ovim parimijama da, kao što je stvaranje sveta savršeno Božijom blagodaću, tako će isto naše osvećenje i oslobođenje robovanja grehu biti izvršeno Božijom blagodaću. Čitanje iz knjige Postanja na bogosluženju u Četrdesetnici sačuvano je kao praksa još od prvih vremena hrišćanstva; sv. Zlatousti je u četvrtom veku govorio o ovom čitanju kao već o staroj praksi.[36] Parimiji iz Postanja svakodnevno se pridodaje parimija iz knjige Priča koja nas upućuje da najviše od svega ljubimo i zadobijamo božansku mudrost, zbog koje čovek jeste i stvoren, a koja jeste sam Gospod Bog. Na Liturgijama subotom i nedeljom, Crkva u Četrdesetnici najvećim delom čita evangelije po Marku, koje konciznošću svog radosnog blagovešća najviše odgovara danima grehovne skrušenosti.
114 Ne vršeći svakodnevno božanstvenu Liturgiju, Crkva je ustrojila da se pominjanje usnulih, tokom Velikog posta, vrši subotom i u danima mrsa, izdvajajući tako od dana strogog posta trpezu kojom se, po drevnom običaju, propraćaju pomeni usnulih.[37] „Ako se desi da naš brat ode Gospodu tokom ovih svetih dana, (tj. u Četrdesetnici), sredinom sedmice ne bivaju trećine njegove sve do petka uveče kada se savršava panihida: tako i u subotu Liturgija za njega. U narednu subotu bivaju devetine, bilo da se njihov broj navrši ili ne. Četrdeset dana vršiti kada se ispune njihovi dani. Pomeni za njega počinju od nove (tj. Tomine) nedelje, sve do ispunjenja četrdeset dana“.[38] Izostavljajući, koliko je moguće svaku radost tokom Velikog posta i zapovedajući da svaki od nas ponaosob u to vreme razmišlja o svojim sagrešenjima, Crkva je na Laodikijskom Saboru odlučila da u Četrdesetnici ne proslavlja dane rođenja, tj. prestavljenja mučenika, no da se njihov pomen vrši u subotu ili nedelju.[39] Poštujući ovo pravilo Sabora, Crkva slavi spomen sv. vlm. Teodora Tirona, ne u prvi ili neki drugi dan prve sedmice Četrdesetnice, već u subotu te sedmice.
117 Ograničavajući tokom Velikog posta duhovne radosti u kojima se praznuju pomeni svetih, Crkva se time mnogo više brinula, i brine se koliko je moguće, da u to vreme odloži i sva druga praznovanja, kako bi u našim dušama pojačala osećanje srčanog umiljenija i skrušenosti za grehe. Imajući pred sobom ovaj blagočestivi cilj, Crkva u vreme Četrdesetnice ne dozvoljava venčanja, rođendane,[40] pozorišne predstave, zabave i veselja[41] koja, shodno Ustavu Crkve, zabranjuje i građanski zakon naš. Njime su zabranjeni i javni koncerti tokom prve i poslednje sedmice Velikog posta, a tokom cele Četrdesetnice zabranjuju se pozorišne predstave i spektakli.[42] Sve ove zabave i veselja nespojivi su sa danima Četrdesetnice, jer u nama podstiču misli i osećanja koja nisu prikladna podvigu posta i kajanja; prepušten zabavama i oraspoložen svetovnim veseljem, čovek je nesposoban da ugađa Bogu i da trpi radi slave Božije. „Poznato je – kaže Tertulijan – da oni koji se dugo naslađuju veseljem skoro uvek ispoljavaju neobičnu nevoljnost i težinu umiranja za Isusa Hrista. Same po sebi, gotovo sve stvari su dobre i određene su čoveku za nasladu. Ali ko Boga poznaje jedino posredstvom materijalnog sveta, a ne posredstvom svetilnika vere, ko na Njega gleda izdaleka, a ne iz blizine, taj Ga ne poznaje savršeno. Taj ne zna na koji način mi treba, po Božijoj volji, da koristimo i usmeravamo Njegovu tvorevinu, a uz to još ne zna i namere onog nepomirljivog i nevidljivog neprijatelja koji nas navodi da darove Božije koristimo svakako, samo ne onako kako to Bog hoće“.[43]
 


 
NAPOMENA:

  1. U 13. besedi u vezi izbac. car. stat. – V, par. 5.
  2. Jedanaesta beseda na knj. Postanja, 3. O tome istom vidi u 4. vbesedi na knj. Postanja, 1 i 6. U 54, 2.
  3. Sermo LXV, de tempore..
  4. Crkveni ustav, list 386.
  5. Tamo, 386-388.
  6. Tamo, 386.
  7. Tamo, 382.
  8. Tamo, list 385-386.
  9. Tamo, list 385.
  10. List 370.
  11. Tamo, list 39.
  12. O molitvi Gospodnjoj, HVII.
  13. Crkveni Ustav, list 391.
  14. Tamo, list 391-392.
  15. Posni Triod, list 115.
  16. Tamo, list 133.
  17. Tamo isto, list 132, i Ustav 395.
  18. Ustav Crkve, gl. 17.
  19. Triod posni, list 95, i sledeći.
  20. Isto, list 101-102.
  21. Ustav, list 23.
  22. Ustav, list 382.
  23. Tamo, list 37.
  24. Vaskrsno čitanje, 1844. g. br. 53.
  25. Vaskrsno čitanje, 1844. g. br. 53.
  26. Isto, 389.
  27. 49. pravilo Laodikijskog Sabora, i 52. prav.Šestog Vas.Sabora.
  28. Novaja Skrižalj,oPređeosvećenoj liturgiji,par.1.
  29. 89. pismo sv. Vas. Vel. upućenog Kesariju. Sokratova ist.knj. V, gl. 21.
  30. Constit. Apostol. lib. VII, sar. 31.
  31. 18. pravilo Gangrskog Sabora.
  32. U 11. besedi na knj. Postanja, 2.
  33. Svetog Vasilija velikog 89. pismo ka Kesariju. Istorija sokratova, knj. V, gl. 21. Taksfe pogledaj o služenjima Pravoslavne Crkve – o Liturgiji pređeosvećenih darova.
  34. Epifan. u izloženju Katoličanske vere, HHP.
  35. U drugoj besedi, u vezi izbac. car. stat., Š, par. 15.
  36. U četrnaestoj besedi, u vezi izbac. car. stat., VI par. 3.
  37. Laodikijskog Sabora, prav. 51., tumačenje u Slovenskoj
    Krmčiji.
  38. Crkveni Ustav, Sirna nedelja veče.
  39. 51. pravilo.
  40. 52. pravilo Laod. Sabora.
  41. Cod. Theod. lib. XV, tit.. V, 1eg. V.
  42. Svod. ustava blag., č. XIV st. 177 i 178.
  43. O pozorišnim predstavama, par. 1 i 2.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *