NASLOVNA »

Loading Prolog

« Ceo Prolog

  • Ovaj Prolog je prošao.

9. april po julijanskom kalendaru

22. aprila

|Ponavljajući Prolog (See all)
Yearly on the same date

1. Sv. muč. Evpsihije. Beše blagorodnog porekla i vaspitan dobro u veri blagočestivoj. U vreme cara Julijana Ostupnika, kada u Kesariji upravljaše Crkvom Božjom sv. Vasilije Veliki, ovaj Evpsihije stupi u brak sa devojkom uglednom. No ne beše mu dano ni jednoga dana da poživi u braku. Jer u vreme njegove svadbe desi se neznabožački praznik sa žrtvoprinošenjem idolu Fortuni. Evpsihije sa drugovima ode i polupa sve idole u hramu, pa i sam hram razori. Čuvši za ovo car Julijan, razgnevi se veoma i naredi, da se vinovnici poseku, da se mnogi hrišćani uzmu u vojsku, da se udari ogroman danak na hrišćane, da se o trošku hrišćana ponovo sazida hram Fortuni, i da se gradu tome oduzme počasno ime Kesarija (koje mu dade kesar Klavdije) i prozove pređašnjim imenom Maza. Sv. Evpishije beše najpre vezan za drvo i mučen ljuto, a po tom posečen, 362. god. Malo po tom opaki car Julijan poseti taj grad na svome putu za Persiju, protiv koje ratovaše. Sv. Vasilije iziđe mu u susret i iznese tri ječmena hleba u znak počasti i gostoprimstva. Car naredi da se svetitelju da kao uzdarje jedna šaka sena. Reče Vasilije caru: „ti se nama rugaš, o care, mi ti prinesmo hleb, kojim se hranimo, a ti nam daješ skotsku hranu koju ti ne možeš svojom vlašću pretvoriti u hranu ljudsku“. – Na to car odgovori: „znaj da ću te tim senom hraniti kad se vratim iz Persije!“ – No zlobni odstupnik nikada se više ne vrati živ iz Persije, jer pogibe tamo zasluženom i neprirodnom smrću.

2. Prep. muč. Vadim. U vreme persijskog cara Sapora bi i Vadim, iguman jednog manastira i muž čuven zbog blagočešća, bačen u tamnicu sa sedam učenika. S njima u tamnici beše i neki knez Nirsan, takođe hrišćanin. Svaki dan izvodiše ih i tukoše. Uplaši se knez Nirsan i obeća napustiti veru i pokloniti se suncu. Saporu to bi ugodno, no obeća Nirsanu dati uz ostalo i sve imanje manastira Vadimovog, ako on svojom rukom poseče Vadima. Nirsan se na to saglasi. S drhtavom rukom, ustrašen od dostojanstvenog lika sv. Vadima, on udaraše mačem mnogo puta po vratu ovoga svetog muža, dok ga jedva poseče. No uskoro po tom pade u očajanje, te sam sebe probode mačem, i sam od sebe primi kaznu za ubistvo pravednika. Postrada sveti Vadim 376. god.


Mužestveni Vadim smrt u oči gleda
I Nirsana žali što ga snađe beda
Nirsan s golim mačem pred Vadimom stoji,
Ne boji se Boga, al’ se sveca boji
Zamahuje mačem, zamahuje, spušta!
Pred vitezom božjim – malodušnost sušta!
– Nirsane, Nirsane! Vadim njemu zbori,
Na putu za večnost Vadim ti govori:
Porek’o si Hrista, laž si prigrlio,
Samom sebi dušu sam si pogubio.
Ja smrt željno čekam svakog Božjeg sata,
Da od večnog carstva otvori mi vrata.
No od tvoje ruke ja žalih umreti,
I nikad te više, kneže, ne videti
Izdajnika Hrista večna kriće tama,
A dva puta crnja – ubicu hrišćana –
To izreče svetac, pa umuče mukom,
I Nirsan ga zakla uzdrhtalom rukom.
Tako lav pogibe od plašljiva zeca!
No kog’ ubi Nirsan? Sebe ili sveca?
Večna pravda zbori: lupež sebi sudi
A Božijem svecu ništa ne nahudi.

RASUĐIVANJE
Priča se za Perikla, da je bio čovek bezmalo savršene ljudske lepote, no da mu je glava bila suviše duguljasta i ličila na dulek, tako da je izazivao podsmeh kad god bi se pojavljivao gologlav. Da bi sakrili ovaj njegov nedostatak ovoga velikog muža svoga naroda, grčki vajari su ga uvek radili sa kalpakom na glavi. Kad su neki iz neznabožaca znali da skrivaju nedostatke svoga bližnjega, koliko više smo, dakle, mi hrišćani dužni to činiti? Čašću jedan drugoga većeg činite (Rim 12, 10), naređuje apostol onima koji se drže Hrista. Kako ćemo reći, da se držimo Hrista krotkoga i prečistoga, ako svaki dan trujemo vazduh pričama o tuđim gresima i nedostatcima? Skrivati svoju vrlinu i tuđi nedostatak – u ovome je glavna mudrost duhovna.

SOZERCANJE
Da sozercavam vaskrslog Gospoda Isusa, i to:
1. kako se On javlja Mariji Magdaleni u vrtu, i Marija Ga u prvi mah ne poznaje,
2. kako On krotko oslovljava Mariju, i Marija Ga poznaje i raduje Mu se, i radost svoju saopštava učenicima.

BESEDA
o potrebi smrti radi roda mnogog
Zaista, zaista vam kažem: ako zrno
pšenično padnuvši na zemlju ne umre,
onda jedno ostaje; ako li umre mnogo
roda rodi. (Jov. 12, 24)
Zašto sejač baca pšenicu u zemlju? Da li za to da bi pšenica umrla i istrulela? Ne, nego zato da bi živela i rod rodila. Sejući seme, sejač i ne misli o smrti i trulenju semena nego o životu i rodu njegovom. Vaistinu, s radošću seje sejač seme svoje, ne misleći o smrti semena nego o životu i rodu. Sejač je Hristos Gospod, a ljudi su pšenica Njegova. On je blagoizvoleo nazvati nas pšenicom. Mnogo je i drugog semena na zemlji, no ništa nije dragocenije od pšenice. Zašto nas poseja Gospod po zemlji? Da li zato da bi umrli i istruleli? Ne, nego zato da bi živeli i rod rodili. On uzgredno pominje našu smrt, pominje je samo kao uslov života i mnogog roda. Cilj sejanja nije smrt nego život. No seme mora prvo da umre i da istruli; i On to samo pominje, jer zna da mi to svi i suviše dobro znamo. Samo nas uzgredno podseća na to, dok je Njegovo Jevanđelje u glavnome povest o životu, o životu i rodu. O tome nam On mnogo govori, jer zna da mi to ne znamo, i da se gušimo od neznanja i sumnje. I ne samo da nam govori mnogo o životu nego nam i pokazuje život. Vaskrsenjem Svojim pokazuje nam jasnije od sunca život i rod mnogi. I sva istorija Crkve Njegove jeste jasna mapa života.
O Gospodaru života nesavladljivog, spasi nas od smrti grehovne. Izbavi nas od smrti duševne. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pogledajte i Žitije Svetih za današnji dan.

Details

Date:
22. aprila