NASLOVNA »

Loading Prolog

« Ceo Prolog

  • Ovaj Prolog je prošao.

7. oktobar po julijanskom kalendaru

20. oktobra

|Ponavljajući Prolog (See all)
Yearly on the same date

1. Sv. muč. Sergije i Vakh. Ovi sveti i divni mučenici i junaci vere Hristove behu najpre prvi velikaši na dvoru cara Maksimijana. I sam ih car uvažavaše mnogo zbog hrabrosti, mudrosti i vernosti. Ali kad ču car, da su ova dva velikaša njegova hrišćani, promeni ljubav svoju prema njima na gnev. I jednom kada beše veliko žrtvoprinošenje idolima car pozva Sergija i Vakha, da zajedno s njima žrtve prinesu, ali oni otvoreno otkazaše caru poslušnost u tome. Van sebe od jarosti car naredi, te svukoše s njih vojničko odelo, i prstenje, i odlikovanja, i obukoše ih u ženske haljine; još im metnuše gvozdene obruče o vrat, i tako ih vođahu ulicama grada Rima na podsmeh svima i svakome. Po tom ih posla car u Aziju, svome namesniku Antiohu, na istjazanje. A ovaj Antioh beše se i digao do toga položaja pomoću Sergija i Vakha, koji ga u svoje vreme preporučiše caru. Kada ih Antioh poče savetovati, da se odreknu Hrista, i da sebe spasu beščešća muka i smrti, odgovoriše ovi svetitelji: „i čest i beščešće, i život i smrt – sve je jedno onome ko ište carstva nebeskoga.“ Antioh baci Sergija u tamnicu, i naredi prvo da se muči Vakh. Sluge se menjahu jedan za drugim tukući Vakha svetoga, sve dok mu celo telo ne razdrobiše. Iz razdrobljenog i krvavog tela sv. Vakha izađe duša njegova sveta i na rukama angelskim ode Gospodu. Postrada sv. Vakh u gradu Varvalisu. Tada Sergije sveti bi izveden, i obuven u gvozdene opanke, s načičkanim ekserima, pa tako oteran u grad Rosaf u Siriju, i tamo mačem posečen; i duša mu ode u Raj, da tamo zajedno sa Vakhom, drugom svojim, prime vence slave besmrtne od Hrista Cara k Gospoda svoga. Postradaše ovi krasni vitezi vere Hristove oko 303. g.

2. Sv. muč. Polihronije. Rodom iz eparhije Agatanidske, od seljačkih roditelja. Kao mladić argatovaše u vinogradu nekoga Carigrađanina. No i kao argatin Polihronije se predavaše danonoćnom podvigu posta i molitve. Videći njegov život, angelski po čistoti i uzdržljivosti, gazda mu se udivi i dade mu mnogo više novaca nego što je zaradio. A sv. Polihronije uze novac i sagradi crkvu. U vreme Nikejskog Sabora Polihronije beše čtec; i tom prilikom pokaza toliku revnost u zastupanju Pravoslavlja pred Arijancima, da ga posvetiše za sveštenika. Docnije ovi zlobni jeretici iz osvete napadoše sv. Polihronija u samoj crkvi i isekoše ga na komade. Tako postrada ovaj veliki branitelj istine i čistote Pravoslavlja, i primi venac slave od preslavnog Gospoda svoga.


Carski ljudi, Sergije i Vakho,
Sluge cara, al’ ne zemaljskoga,
No Isusa, cara besmrtnoga,
Car zemaljski svecima se ruga
Pa im skide pojas sa bedara,
Krepošću ih Gospod opojasa;
Car im skide togu velikašku
U lepšu ih Spasitelj obuče
U netljenu odeždu besmrća;
Car im uze prsten sa desnice
A Gospod ih lepše prstenova,
Duše njihne za sebe obruči.
Car ih izgna iz dvora svojega
Bog ih primi u nebesne dvore
Zemlja muči Hristove viteze
Zemlja muči a nebo ih blaži
Trulež goni od sebe čistotu,
Zloba goni od sebe dobrotu,
Sveti Vakho i sveti Sergije
Sve zemaljsko zemlji povratiše,
Duše svete Bogu predadoše;
Iz zemaljskog carstva izgnanici
Još i sad su zemlji svetilnici
Mukom svojom zlobu pobediše,
Smrću za krst sebe proslaviše,
Pobednici nad mračnim silama
Put k pobedi pokazuju nama.

RASUĐIVANJE
Viđenje sv. Andreje. Jedanput seđaše Andreja sveti sa svojim učenikom Epifanijem i razgovaraše o spasenju duše. U tom približi se demon Epifaniju, i poče mu praviti nekakve zamke, da bi mu misli odveo na drugu stranu, a Andreji se ne smede približiti. Tada naviknu Andreja na nj gnevno: „odlazi odavde, nečista neprijazni!“ A đavo se trže natrag i odgovori zlobno: „ti si mi neprijazan kakva nema više u svemu Carigradu!“ Andreja ga ne htede odmah oterati, no pusti ga da govori. I đavo poče da priča: „osećam, da dolazi vreme, kad će propasti moj zanat. U to vreme ljudi će biti gori od mene kao što će i deca biti u lukavstvu gora od odraslih ljudi. I ja ću onda počivati, i neću učiti više ljude ničemu, pošto će oni sami od sebe vršiti u svemu volju moju“. Upita ga Andrej: „kojim se gresima najviše raduje rod vaš?“ Odgovori đavo: „idolosluženju, kleveti, zlobi protiv bližnjih, sodomskom grehu, pijanstvu i srebroljublju, – ovome se mi najviše radujemo.“ Još upita Andreja: „a kako podnosite, kad se neko, ko vam je prvo služio odreče vas i vaših dela?“ Odgovori đavo: „ti to bolje od mene znaš; teško podnosimo, no tešimo se time, da ćemo ga opet k sebi povratiti, jer mnogi, koji su se nas odrekli i Bogu se obratili, opet su se k kama povratili.“ Kada zli duh izreče to, i još mnogo drugoga, dunu na njega sveti Andreja i on iščeze.

SOZERCANJE
Da sozercavam pravdu cara Josije i nagradu Božju (II Dnev. 34), i to:
1. kako car Josija istrebi idole i činjaše sve što je pravo pred Gospodom;
2. kako se blagoslov Božji izli na nj i narod njihov za vreme dugog carovanja njegovog.

BESEDA
o deci i njihovoj pohvali Gospoda
Iz usta male dece i koja sisaju
učinio si sebi hvalu nasuprot
neprijateljima svojim. (Ps. 8, 2)
Pri svečanom ulasku Gospoda Isusa u Jerusalim a po tom i u samom hramu vikala su deca: Osana sinu Davidovu! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje (Mat. 21, 9). Izgleda, da ništa nije tako razdražilo starešine Jevrejske kao ova pohvala Isusa od strane male dece. Čuješ li šta ovi govore? upitaše Ga oni zlobno. A Gospod im krotko odgovori: da! zar nijeste nikad čitali: iz usta male djece i koja sisaju učinio si sebi hvalu? Jasno je, dakle, kao beli dan, da se ove proročke reči Davidove odnose na to čudo, koje se dogodilo pri ulasku Gospoda Hrista u Jerusalim, tj. na ovu čudesnu pohvalu Gospoda od strane male dece. Jasno je to iz samog događaja, jer kako je prorokovano, tako se bukvalno dogodilo. A jasno je i iz toga, što se sam Gospod pri tom događaju poziva na ono proročanstvo cara Davida. Da je to jedno veliko čudo, nadahnuto Duhom Božjim i proizvedeno silom i voljom Božjom, u to ne može biti sumnje. Dok kneževi i književnici i starci i sveštenici nisu mogli da poznadu Hrista Gospoda, dotle su Ga mala deca poznala i objavila. Vaistinu, ovo je čudo, prvo, jedinstveno u celom Starom i Novom Zavetu, a drugo – čudo ako ne veće nije manje od čuda vaskrsenja mrtvih. U ostalom i pri onom i pri ovom čudu dejstvovala je ista sila Božja, isti Duh i isti Promisao Božji. A tu silu i veličanstvo slave Božje prorok je hteo naročito da istakne događajem sa malom decom, koji događaj on stavlja naporedo sa divljenjem zvezdanoj vasioni, koju je ta ista sila Božja sazdala.
Osim toga treba u tu malu decu ubrojati i same apostole, i mnoge svetitelje, isposnike, mučenike za Hrista i device – hiljade i hiljade i hiljade onih, koji nevino i prostosrdačno priznaše Hrista Sinom Božjim i Spasiteljem svojim, i prigrliše ga ljubavlju srdačnom, i stradanja teška za njega podneše. Zašto baš iz njihovih usta učini Gospod hvalu Sebi, a ne iz usta samih velikaša i filosofa i ritora? Zbog krotosti uze one, a zbog gordosti odbaci ove. Gordeljivci su najveći neprijatelji Božji. Zato Hristos čudesno otvori jezik deci i prostim ribarima i seljacima, da javljaju istinu nasuprot neprijateljima svojim, tj. gordeljivim a praznim kneževima i književnicima Jevrejskim.
O Gospode Svesilni, Bože Svemogući, otvori i nama jezik da i mi s verom jakom i radošću detinjskom javljamo slavu Tvoju beskonačnu. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pogledajte i Žitije Svetih za današnji dan.

Details

Date:
20. oktobra