NASLOVNA »

Loading Prolog

« Ceo Prolog

  • Ovaj Prolog je prošao.

27. jun po julijanskom kalendaru

10. jula

|Ponavljajući Prolog (See all)
Yearly on the same date

1. Sveti Sampson Stranoprimac. Ovaj svetitelj rođen bi od bogatih i znamenitih roditelja u starome Rimu, gde izuči sve svetsko znanje toga vremena, a posveti se naročito nauci lekarskoj. Beše Sampson lekar milosrdan i bezmezdan, i davaše bolesnicima lekove i za telo i za dušu, savetujući svakoga da ispunjava propise vere hrišćanske. Potom se preseli u Carigrad, gde življaše u jednom malenom domu, iz koga rasipaše na sve strane, kao sunce zrake svetlosti, milostinju, utehu, savet, nadu, lek i, uopšte, pomoć bespomoćnim, i duhovnu i telesnu. Ču patrijarh za visoke vrline ovoga čoveka i rukopoloži ga za sveštenika. U to vreme razboli se car Justinijan Veliki, i bolest njegova, po uveravanju svih lekara, beše neisceliva. Tada se car pomoli Bogu, s velikim usrđem, i Bog mu otkri u snu, da će ga Sampson isceliti. I zaista, kada car saznade za Sampsona, dozva ga u svoj dvor, i samo što starac stavi svoju ruku na bolno mesto, car ozdravi. Pa kad mu car nuđaše golemo blago za to, Sampson se zahvali i ne hte ništa primiti govoreći caru: „O care, imadoh ja i zlata i srebra i ostalog imanja, no sve ostavih radi Hrista, da bih dobio večna blaga nebeska“. No kad car nastojavaše da mu nešto učini, Sampson sveti zamoli cara, da mu sazida jedan dom za uboge. U tome domu Sampson je služio ubogim kao roditelj deci svojoj. Milost prema ubogim i nemoćnim bila mu je kao prirodna. Najzad ovaj sveti čovek, sav ispunjen silom i dobrotom nebeskom, upokoji se mirno 27. juna 530. godine i bi sahranjen u crkvi svetog mučenika Mokija, njegovog srodnika. Po upokojenju svome Sampson se više puta javljao onima koji su ga na pomoć prizivali.

2. Sveti Sevir, prezviter. Živeo u srednjoj Italiji. Muž neobične svetosti. Jednom pozvan beše da ispovedi i pričesti samrtnika, no on zadocni radeći u vinogradu. U tome stiže mu vest, da je bolesnik umro. Sav ustrašen, kao da je on ubica onoga čoveka, poče gorko plakati nad mrtvacem. I po njegovoj usrdnoj molitvi Bog ožive mrtvaca. Tada ga Sevir ispovedi i pričesti i prigotovi za hrišćanski rastanak s ovim svetom. Osmoga dana onaj čovek ponovo umre.

3. Sveta Joana Mironosica. Žena Huze, dvorjanina Irodova. Kada Irod poseče Jovana Krstitelja, on mu baci glavu na nečisto mesto. Joana uze glavu Krstiteljevu i pogrebe je česno na Jeleonskoj gori, na imanju Irodovu. Tek u vreme Konstantina Velikog ta je glava obretena. Sveta Joana spominje se kao prisutna i pri stradanju i pri vaskrsenju Gospoda. Upokojila se mirno.


Kad mrtvac ožive, pitahu ga ljudi:
Reci gde si bio? i ko te probudi?
Bio sam u mestu straha i užasa.
U društvu crnaca vukova i pasa,
U dubini punoj nečistoće svake,
U bezdanoj tmini bez ijedne zrake.
I kada mi očaj dušu svu obuze
Neki svetli mladić za ruku me uze.
Tada hladne struje dubinom huknuše
I psoglavi crni na mene ruknuše:
– Naš je ovaj, naš je! Kud ga vodiš sada?
Zar ga ne poznaješ, građanina Ada?
Na to angel reče: Sevir za njeg moli!
I ja ga odvodim po Gospodnjoj volji.
Još jedan put mora u telo da sledi,
Gle, Sevir ga traži, da ga ispovedi!
Da ga ispovedi i da ga pričesti.
Odbite se vojske zlobe i obesti!
Tako angel reče, pa polete sa mnom
Po hladnome Adu, po bezdanu tamnom.
Dok na svetlost stiže. i do tela moga.
To je istorija mene umrloga.
O kakvo je blago – ispoveđen biti
I pričešćen u svet besmrtni stupiti!

RASUĐIVANJE
Niko nije glup osim onoga ko ne može da vidi svoje grehe i tuđe vrline; niko nije prosvećen osim onoga ko može da vidi i prizna svoje grehe i tuđe vrline. One, koji pronalaze samo tuđe mane i njih kritikuju. Zlatoust sravnjuje sa muhama, što padaju na tuđe rane (ne da ih zaleče no da ih više razjedu i zatruju). „Bog nas je poslao ovde na epitimiju“, to su reči blaženog Teofila Kijevskog (+ 1853). Onaj ko zna i oseća da je na epitimiji, zaronjava se u molčanje i razmišljanje o svom sopstvenom grehu, koji ga je doveo na epitimiju. Još je ovaj isti blaženi rekao: „Oplakivati i grehe svojih bližnjih – bez toga se nijedno stvorenje ljudsko neće spasiti.“ Oplakivati ili objavljivati – kako piše, sine moj? Kod blaženog Teofila piše: oplakivati, a kod satane objavljivati. A za sebe je Teofil na samrti ostavio ovaj zavet bratiji: „Sećajte se smrdljivog Teofila!“ To je amanet najsvetijeg ljudskog bića u Kijevu 1853. godine.

SOZERCANJE
Da sozercavam čudesno iscelenje čoveka od debele, vodene, bolesti (Lk. 14, 2) i to:
1. kako se Gospod dohvati čoveka sa debelom bolešću, i ovaj ozdravi i ode doma,
2. kako je duša moja – budući pod teretom teloljublja – pod teretom debele, ili vodene, bolesti,
3. kako Gospod može jednim dodirom isceliti debelost duše moje i osloboditi je od suvišnog tereta strasne vlage.

BESEDA
o visokom zaklonu
Ko se u Gospoda uzda, biće u visokom zaklonu. (Priče Sol. 29, 25)
U zaklonu je Gospodnjem pravednik, u zaklonu visokom: voda do njega neće dopreti niti će ga potop udaviti. Ni Noja potop nije udavio, jer Noju je Gospod bio zaklon visoki.
No ima, braćo, jedan potop gori od potopa vodenog, to je potop strasti. Kad se strasti razgore, kad se zadime i zacrne, kad puste i razliju unaokrug smradove svoje – gde će čovek pobeći, i ko će ga spasti? Jedino pod ruku Gospoda, jedino u zaklon Njegov, zaklon visoki. Potop strasti pojurio je bio za Davidom, no on je pobegao i sklonio se pod ruku Gospodnju, u zaklonu visokom spasao se od ognja, od dima i smrada gonećih strasti.
Ni od jednog potopa ne spasava čovek – spasava samo Bog. Bog je Gospodar oblaka i ukrotitelj strasti. On je vaistinu visoki zaklon. Pribegnimo k Njemu, i sakrijmo se pod skut Njegov. Pas se pokazuje lav prema prosjaku a kao prazna vreća pred nogama gospodarevim.
Gospode Svevišnji, što sediš na visokom prestolu, Ti si nam zaklon visoki. Budi nam milostiv Stvoritelju naš, i pruži nam ruku, da se uzdignemo do zaklona Tvoga. Spasi nas voda plahih, što jure da nas potope. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pogledajte i Žitije Svetih za današnji dan.

Details

Date:
10. jula