НАСЛОВНА »

Loading Пролог

« Цео Пролог

  • Овај Пролог је прошао.

16. новембар по јулијанском календару

29. новембра

|Понављајући Пролог (See all)
Yearly on the same date

1. Св. апостол Матеј Јеванђелист. Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима, али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

2. Преп. Сергије Малопинежски. Руски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 22 године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. год. у старости од 92 године.


Апостолу своме, Матеју светоме,
Сам се Господ јави у земљи црначкој,
То утеха беше борцу мученоме,
И велика сила души му јуначкој.
Још му Господ даде штап из руке своје,
Пред маленом црквом да га он посади
Докле озелени с цветом разне боје
И плод сладак роди, да се свако слади.
Из корена доле извор ће потећи,
Извор воде хладне, жедном ће да прија,
А ко се умије хвалу ће изрећи,
Лице ће му сјајем чудним да засија.
Апостол учини како Господ рече,
И пониче дрво, украси се цветом,
И жива му вода из жила потече,
Испуни се црква многобројним светом:
Ко болестан беше исцељење прими,
А ко здрав бејаше постаде здравији,
Црнац црно лице прекрасним учини,
Дивљи народ поста – виноград Божији.
О чудесно дрво, да ли га је нама!
Имамо га, браћо, сви га ми имамо,
То је Христос Господ, Господ над војскама,
Он – Дрво Живота – Њим се спасавамо.

РАСУЂИВАЊЕ
Да ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5, 18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свима хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова, наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“. Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам стварање света, и то:
1. како трећега дана Бог одели суву земљу од воде;
2. како нареди земљи да пусти из себе траву и родно дрвеће;
3. како то би по речи Божјој, и како би добро.

БЕСЕДА
о усељењу Христа у срца верних
Да се Христос усели вјером у срца
ваша, да будете у љубави укоријењени
и утемељени. (Еф. 3, 17)
Са вером долази Христос у срце, а са Христом љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Прво, дакле, вера, па онда са вером и присуство Христово у срцу; па са присуством Христовим присуство љубави, а с љубављу сва блага неисказана. У неколико речи апостол нам указује целу степеницу ка савршенству. Почетак је вера а завршетак љубав. А вера и љубав везују се у живо и нераздељиво јединство присуством у срцу живога Господа Исуса Христа. Са јачањем вере ми све више убијамо раздаљину између нас и Христа Господа. Што јача вера то ближи Христос. Најзад се срце испуњава Христом, и не може да се одвоји од Христа као плућа од ваздуха. Тада човек са сузама радости општи са Христом у срцу своме молитвом: Господе Исусе, помилуј ме грешнога! И неосетно срце се испуњава светлом и топлом љубављу. Тако се љубав сједињава са вером и надом, и кад се сједине, губи се граница међу њима, те човек не може ни мишљу одредити, докле иде вера, а одакле почињу нада и љубав. Када се живи Христос усели у њега, тада он и не гледа више у себи ни веру, ни наду, ни љубав, нити њих именује, него само Христа види и Христа именује. Као воћар у јесен што гледа зрео род на дрвету, те не говори више о цвету и о листу него о роду, о зреломе роду.
О Господе Исусе Христе, врховна висино свих напора наших, последња станицо свих путовања наших, приближи нам се, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Погледајте и Житије Светих за данашњи дан.

Details

Date:
29. новембра