NASLOVNA »

Loading Prolog

« Ceo Prolog

  • Ovaj Prolog je prošao.

13. avgust po julijanskom kalendaru

26. avgusta

|Ponavljajući Prolog (See all)
Yearly on the same date

1. Sv. muč. Ipolit. Beše Ipolit vojenačalnik i nadzornik tamnica u Rimu; rođen i vaspitan kao neznabožac. Kada sv. Lavrentije arhiđakon bi bačen u tamnicu, Ipolitu beše naređeno od cara, da naročito bdi nad ovim sužnjem. Ipolit svojim očima vide, kako Lavrentije povrati vid slepome Lukiliju, i kako isceli mnoge druge bolesnike, pa poverova u Hrista. Kada ga Lavrentije krsti, Ipolit imaše viđenje nebesno, i reče:“videh nevine duše u velikoj radosti“ (tj. na nebesima). Tada uze on Lavrentija u svoj dom, te mu on krsti svu čeljad, kojih beše, sa starom dadiljom Konkordijom, 19 na broju. Kada Lavrentije bi ubijen za Hrista, Ipolit noću uze telo mučenikovo, zavi u plaštanicu i česno sahrani. No to nekako dođe do ušiju cara Dekija, i treći dan po smrti Lavrentijevoj Ipolit bi uhvaćeni izveden pred cara, pa pošto se ne hte odreći vere istinite, bi bijen kamenjem po ustima. Po tom car naredi da ga razdenu naga i šibaju. Nag pred carem reče Ipolit caru: „nisi me razdenuo nego si počeo da me odevaš!“ Tada ga protegoše po zemlji i šibaše nemilosrdno, a Ipolit samo vikaše: „hrišćanin sam!“ Čuvši car da su i Ipolitovi domaći svi hrišćani naredi da se svi dovedu. Stara Konkordija reče: „mi više želimo s našim gospodarem česno umreti u veri Hristovoj nego li beščesno s vama nečestivim živeti.“ Ona prva bi ubijena, a za njom i ostalih 18, sve na oči Ipolitove. Najzad Ipolita vezaše za divljeg konja i vukoše tamo i ovamo dokle mučenik dušu svoju ne predade Bogu.

2. Sv. Tihon Zadonski, ili Voronežski. Rođen u selu Korocka u Novgorodskoj guberniji 1724. god. u prostom seljačkom domu. U 34. godini svojoj primio čin monaški i ubrzo zbog svojih podviga i velike duhovne mudrosti dobijao sve veću i veću službu, dok najzad ne bi hirotonisan za episkopa Voronežskog. Episkopstvovao je nepunih 5 godina, pa se zbog slabog zdravlja povukao i nastanio u man. Zadonskom. Upokojio se mirno 1783. god. u Zadonsku, gde njegove čudotvorne mošti i sada počivaju. Veliki podvižnik ruske crkve retki pastir, molitvenik i sačinitelj prekrasnih duhovnih dela. Po svojoj mudrosti, svetosti i podvigu može se sravniti sa velikim Ocima Crkve pravoslavne drevnih vremena. Zbog mnogih posvedočenih čudesa nad njegovim moštima proglašen za svetitelja najpre od naroda, a po tom i od zvanične crkve 1861. godine.

3. Prep. carica Irina, u monaštvu nazvana Ksenija. Žena cara Kalo-Jovana (1118 – 1143). Osim svojih monaških podviga i mnogih dobrih dela čuvena je i zbog toga što je osnovala manastir Svedržitelja – Pantokratora – u Carigradu, jedan od najslavnijih i najlepših manastira u Carigradu. U tom manastiru podvizavao se docnije sv. Stevan Dečanski.

4. Prep. Serid. Čuven kao osnovatelj znamenite obitelji blizu Gaze u Palestini. U ovoj obitelji podvizavali su se slavni muževi kao: sv. Varsonufije, Jovan, avva Dorotej, Dositej i drugi. Sv. Serid skončao zemaljski život u VI stoljeću, i preselio se u večnu radost Gospoda svoga.


Koliba seljačka svetca odgajila,
Pravoslavna crkva duhom zapojila:
Tihon arhijerej k’o zvezda sijaše
I duhovne tajne svetu kazivaše:
– Čitaj Sveto Pismo, ono Boga skriva,
Ono Boga skriva, i Boga otkriva.
Knjige celog sveta ne kazuju više
O Bogu, i tebi, no što Pismo piše.
Gle, Bog se bez Boga ne može poznati
Zalud van Boga o Bogu pitati.
Kol’ko u um staje, Bog se nama daje
Ne može se more preliti u jaje.
Sveto Pismo uči, kako dušu spasti
Od greha, i smrti, i večne propasti.
Onaj ko se topi, ne pita o vodi,
Ni šta je? ni kako? ni otkle se svodi?
Nego samo brine za svoje spasenje
Pa plašljivo traži bezbedno kamenje.
I more života burno se talasa
Uman na tom moru traži sebi spasa.
Šta je ovaj život? iz kakve je građe?
Je l’ to važno znati kad nas samrt snađe?
Znanje i imanje na zemlji ostaje,
Telo i odelo grobu se predaje
Duša, samo duša, još se spasti može,
Trudi se i moli: pomozi mi, Bože!

RASUĐIVANJE
„Blagodarite Gospodu, ali ne zaboravite i na Njegove velmože, nišče i uboge; oni mnogo mogu u Gospoda Boga.“Ovo su reči znamenitog ruskog podvižnika iz XIX veka, oca Nazarija, igumana Valaamskog. Ove reči rekao je on ženi jednog visokog činovnika u Petrogradu, koji beše pao u nemilost kod cara zbog neke teške optužbe. Optuženi činovnik od muke se razboli i legne u postelju. Čuvši da je o. Nazarije doputovao u Petrograd žena toga činovnika požuri se te ga nađe, ispriča mu bedu koja ih beše snašla i zamoli ga da se on pomoli Gospodu za njenoga muža. „Imate li sitnog bakarnog i srebrnog novca?“ upita je o.Nazarije. Žena mu donese i dade. I tako se o. Nazarije udalji. Istoga večera navrati se on opet i obraduje ženu ovakvom vešću: „Slava Bogu, svi bliski Caru obećali su moliti za vas“ Žena je, naravno, mislila na cara Aleksandra Pavlovića i njegove dvorjane, dok je duhovnik mislio na prosjake po ulicama, kojima je bio razdao onaj sitni novac, i poslao ih da se pomole Bogu za muža one žene. I zaista dođe vest, da je car naredio, da se stvar tog činovnika uzme ponovo u pretres. A to je baš taj činovnik i želeo. Kada žena poče blagodariti o. Nazariju, on reče: „blagodarite Gospodu, ali ne zaboravite i na njegove velmože, nišče i uboge; oni mnogo mogu u Gospoda Boga.“

SOZERCANJE
Da sozercavam čudesnu moć proricanja (1. Sam. 10), i to:
1. kako Samuil proreče Saulu sve šta će mu se dogoditi jednoga dana;
2. kako siđe na Saula Duh Božji, te i on proricaše.

BESEDA
o glavnom proročanstvu proroka Isaije
Gle, djevojka će začeti i rodiće sina,
i nadjenuće mu ime Emanuil. (Isa. 7, 14)
Ovo slavno proročanstvo o rođenju Gospoda od Deve izrekao je Bogovidac Isaija u trenutku najvećeg očajanja, u kome se nalazio Jerusalim. Bezbrojna vojska Sirska i Jefremova beše opkolila grad okolo samih zidova gradskih. Car Ahaz, bez vojske i oružja, i Jerusalimljani behu u samrtnom strahu. Srce Ahazovo i srce naroda njegova ustrepta kao drveće u šumi od vjetra. U tom času krajnjeg očajanja carevog izađe Isaija pred cara i po naredbi Božjoj reče mu: ne boj se, i srce tvoje neka se ne plaši. Pa onda proreče Isaija, da neprijatelji neće uzeti Jerusalim. Pa videći da mu car ne poverova, on mu reče, da ište znak, čudo, bilo s neba ili sa zemlje. Ali neverni car ne hte iskati, no osta pri svojoj sumnji. Tada prorok reče, da će im Bog dati znak, ma ga i ne iskali. Taj znak odnosi se na udaljena vremena i tiče se spasenja vascelog roda ljudskog. Devojka će začeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil, što će reći: s nama Bog. Zašto prorok ne dade odmah neki znak, da bi car poverovao? Zato što je ono proročanstvo o spasenju Jerusalima u času kada je car mislio da je sve propalo, dovoljno bilo da se pokaže i sila Božja i neverovanje carevo. A zašto prorok baš u tom času i takvoj prilici iskazuje proročanstvo o rođenju Spasitelja? Zato, što će čovečji rod u vreme dolaska Spasitelja biti u istom takvom očajanju, pritešnjen i opkoljen silama demonskim kao što je Jerusalim bio u tome trenutku. Da li je prorok spomenuo izrikom devojku a ne ženu? Naravno devojku je spomenuo. Jer da je reč o ženi, kakvo bi to čudo bilo, i kakav znak? Ne rađaju li se svi ljudi od žene? Sva je težina naglaska na reči devojka.
Tako svevideći Bog zna da vezuje blisko sa dalekim, i da ispunjenim jednim proroštvom u sadašnjosti potvrđuje drugo proroštvo u budućnosti. Emanuil – s nama Bog – spasao je u Jerusalim onda kao nevidljivi Bog. Emanuel – s nama Bog- spašće rod čovečji u sličnoj opasnosti docnije kao vaploćeni Bog, kao Bogočovek, rođeni od Prečiste Deve i Duha Svetoga.
O Gospode, koji dade prorocima silu da vide istinu gde dolazi izdaleka, daj i nama silu da usvojimo tu istinu koja je već došla. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pogledajte i Žitije Svetih za današnji dan.

Details

Date:
26. avgusta