Питање:
Помаже Бог, оче Милане, Једна мисао ме јако плаши, а то је да не изгубим осећај за грех! Моје питање је: Како не изгубити то осећање, јер дубоко верујем да је то у суштини, највећи грех.
Драгана
Одговор:
Бог помогао, Човек живи и остварује се као истинити човек једино у сродству и заједници са Христом – Логосом, благодаћу Светога Духа, Духа Животодавца који је човеку дат у тренутку стварања управо за то: да човек буде живи човек, како каже Св. Иринеј. Губитак те заједнице са Логосом и Духом, удаљавање и раздвајање од Бога, тј. Престанак те заједнице зато што се човек удаљио од Бога, чини основу греха – греха који је пре свега: грешка, погрешка, промашај циља, не постизање циља. „….У казивању једног хришћанина, нашавши се у индијским планинама код једног гуруа, и чувши га како сам за себе каже да је светац, упита гуруа: Може ли се десити, да грешиш сада када си достигао такву узвишеност? Гуру му одговори: Не, јер од сада не можемо да паднемо у грех; и зато немамо зашто да се кајемо. Тада се хришћанин сети речи Св. Исака Сирјанина, који је рекао да је боље грешити и кајати се, него достићи било какву „духовну узвишеност“ и сматрати се светцем, који тобоже неће више грешити“.
Зар Свети Оци нису непрестано понављали Господњу молтву: Боже очистиме грешнога? Зар се нису молили Господу да им подари болести пре смрти да би имали времена да се покају? „Нема човека да живи а да не греши“..речи су Светога Писма. Тешко је изгубити осећај за грехом када живимо у греху и са грехом. Све оно што нас одводи од Господа је грех, па зар то можемо а да не приметимо. Ако се и навикнемо на све те грехове телосно, мучиће се душа наша и опомињати на грешност. Само уподобљавање у Господу кроз Св. Тајну Крштења, Покајања и Евхаристије може да нас опомиње као и да нас узвисује у познању нашег живота…..“Покајање је друга благодат и она се рађа у срцу вером и страхом Божијим“ (Слово72) .
о.Милан
