Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Како вадити честице на проскомидији?

 

ПИТАЊЕ: Неки свештеници не ваде честице за девет чинова Светих, на проскомидији, него изваде цео печат с тим честицама, те или га одмах исеку на девет делића, па онда узимајући први и стављајући га на дискос говоре: „Честнаго славнаго пророка…“, онда други уз речи: „Свјатих славних пророков…“ итд., или цео тај печат ставе с леве стране Агнеца па се само дотичу копљем сваке честице, говорећи што је за њу прописано, али саму честицу не ваде. Веле да су тако видели од старијих свештеника, да је тако лепше, лакше и сл. Да ли је овакав поступак оправдан?

 

ОДГОВОР: Није оправдан, јер се ту више води рачуна о изгледу, геометрији, згоднијем и лакшем, а запостављају јасни литургички прописи. Заиста, кад се честице ваде, не може се постићи да свака буде једнака и да стоје тачно у геометријском реду, једна наспрам друге. Али геометрија и инсистирање око изгледа ту није битно. Такође не можемо се увек угледати на оно што чине старији, шта је лакше и угодније, него држати се прописа Цркве, чија је логика увек дубља и сигурнија од наше, па према њој треба упућивати и своју.

У савременом црквенословенским Служебнику вели се о вађењу и стављању ових честица овако: „И взем первују частицу полагајет ју ошујују страну свјатаго хљеба, творја начало первого чина… И взем вторују частицу полагајет ју доље первија благочино…“ и тако даље.

Пропис о томе да ове честице треба вадити, а не само додиривати копљем, можемо пратити и даље у прошлост, преко првих штампаних Евхологиона и Служебника, па затим у рукописима све до XIV века кад је Чин вађења честица, уместо ранијег уздизања просфора, ушао у праксу. Истина, према прописима старих рукописа, с почетка се вадила свега једна честица за свих девет чинова. Такву праксу налазимо у грчким, руским и нашим рукописима доста дуго.[1] Али већ Свети Симеон Солунски у XV в. говори да се вади по једна честица за сваки лик посебно: „Једну честицу приноси у част и спомен часних Небесних Сила… Другу приноси у част и спомен часног Претече и свију Светих пророка… Другу у част и спомен свехвалних апостола…“ итд.[2] Поједини грчки рукописи од XVI в. наводе такође да се вади посебна честица за сваки лик: „И узевши другу просфору говори: Силом Часног и Животворног Крста… И ставља честицу с лева часног хлеба. Часног, славног пророка и Претече и Крститеља Јована. Честицу. И ставља честицу испод бестелесних. Светих славних и свехвалних апостола… Честицу…!;[3] „И поставља честицу с леве стране Светог Хлеба… Часног, славног пророка, Претече и Крститеља Јована. Честицу… дванаесторице и седамдесеторице апостола. Честицу…“ итд.[4] Тако је и у нашим рукописима из тог доба: „И тако вазмет чест и полагајет на тојждо стране…“,[5] а такође у руским старим штампаним рукописима из XVII века.[6]

Што се тиче облика честица које се ваде на проскомидији, помен о томе налазимо у рукописима само за Свети Агнец и честицу Свете Богородице. Према Париском грчком рукопису бр. 323 из XV в., но који у погледу проскомидије представља праксу „ако не деветог, оно свакако десетог века“, свештеник узима само једну просфору, чини над њом крст копљем. „Онда четворострано из ње исеца део…“, тј. Св. Агнец.[7] О четвоространом исецању Агнеца помињу и други рукописи, нпр. Патмоски из XIII-XVI в., затим Евхологион XIV в.[8] и други.

Свети Симеон Солунски у 87. глави свог дела „О Светој Литургији“, на питање зашто је хлеб који се приноси на проскомидији четвороугаон, одговара: „А хлеб је четворостран, а не округао и бесквасан… јер је савршен (хлеб) који се приноси, јер целог човека, из душе и четири елемента Христос прими; и што је четворостран цео свет… И што је крајеве целог света осветио оваплотивши се Логос, и небеско и земаљско… И што изглед самог овог (хлеба) представља крст, на коме прикован и на њему умревши, нас и сав свет обнови“.[9] У идућој, 88. глави, која има више полемички карактер против „неких“ који употребљавају бесквасан, округао хлеб на Литургији и истичу да округао облик хлеба означава беспочетност и бескрајност Божанства Христова, Свети Симеон вели да ми, православни, сматрамо да овде није реч о представљању Божанства Христова, „него тајну оваплоћена и страдања објављује, и овде се представља учовечење и распеће“.[10] Треба напоменути да Свети Симеон овде говори о четвртастом облику целог хлеба, просфоре, каква је она била у његово време, а не о самом Агнецу, али је, као што изнесмо, чим се увело вађење Агнеца њему даван четвороугаон, коцкаст облик, свакако због наведених символичких разлога. Архиепископ Венијамин вели да се из средине прве просфоре „свагда вади честица четвороугаона“.[11] Разлози које он за то наводи исти су они које помиње Свети Симеон Солунски, тј. да је тело Господа Исуса Христа из четири елемента и да је Он осветио цео свет на сва четири његова краја, што се „представља Његовим крстом на коме је Он прикован, умро и исправио нас и сав свет“.[12]

Не можемо са потпуном извесношћу рећи каквог је облика била честица за Свету Богородицу кад се, уместо подизања просфоре уз помињање њеног имена, почела вадити честица, али је свакако врло рано добила троугласт облик да би се могла разликовати од Агнеца и да би се тако символички представило њено приснодјевство (пре рођења, у рођењу и после рођења Господа Исуса Христа). У грчким рукописним Евхологионима од XVI в. говори се о облику ове честице овако: „И вади троугласту честицу (мерида тригонон) и поставља је с десна Светог Хлеба…“.[13] И проф. Мирковић вели да свештеник из друге просфоре вади „троугаону честицу“ у част Свете Богородице.[14]

Из самог прописа да честица за Свету Богородицу треба да има троугласт облик, због наведеног символичког значења, можемо посредно закључити да остале честице – за девет чинова, као и за живе и мртве – не треба да буду тог облика, јер се он не би могао символички оправдати. Поред тога, имамо у више грчких рукописа, од XVI до XVIII в., директно упутство да ове честице не треба да буду троугласте: „И узима (свештеник) идућу (трећу) просфору, или печат, и вади из ње честицу не троугласту (у тригонон)…“.[15]

Истина, у савременим, као и у старим штампаним црквенословенским Служебницима, као и у грчким, у преводу Златоустове Литургије епископа бачког Иринеја и архимандрита о. Јустина Поповића, а такође у понеком млађем рукопису, може се видети представа дискоса са честицама на њему, при чему су честице девет чинова, као и оне за живе и мртве, представљене у облику малих троуглова, али то је тако само графички представљено, а не значи да честице и у стварности треба да имају такав облик.[16]

Исто тако, из истих разлога сматрам да ове честице не би требало да имају ни четвртаст облик, малих коцкица, како због символичког значења облика Агнеца, тако и због практичних разлога, тј. да би се доцније могле разликовати од четвртастих честица Агнеца кад се он пред причешће изломи, или исече за причешће свештенства и верних.

Према неким рукописима, још можемо закључити да ове честице треба да буду мање од Богородичине, јер се ова назива великом: „И вади велику честицу, ставља је с десна Светог Хлеба…“.[17] Свакако да се ту њена величина подвлачи не у односу према Агнецу него према честицама за девет чинова и остале.

Најбоље ће, дакле, бити да се ове честице ваде врхом копља, придржавајући их при вађењу палцем десне руке, па ће тако извађена честица бити онаква каква треба, тј. неправилно полигонална.

*

Не спада, дакле, у област литургичке праксе и символике поступак појединих свештеника који ваде цео печат с представом честица за девет чинова, па или га цео стављају на дискос, или одмах исеку на девет четвртастих делова, па се онда обраћају вештини, а не пропису Служебника, и старих и савремених, и стављају једну по једну од тих коцкица на дискос, или их само додирују врхом копља при изговарању прописаних речи за одговарајући лик девет чинова. Те честице треба појединачно вадити. При томе имати на уму да оне треба да буду мање од Богородичине, по облику ни троугласте ни четвртасте, због наведених символичких и практичних разлога.

 

Гласник, фебруар 1976.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Тако је тада вађена свега једна честица за све живе и једна за упокојене (Уп. одговор на питање: Треба ли вадити честице на проскомидији за Св. анђеле? Гласник бр. 8, 1974 г., 187). Према томе, могуће је и данас на једну честицу поменути више живих или упокојених. Булгаков о томе расуђује овако: „У Чину проскомидије вели се да свештеник „на свако име вади честицу“. Но у исто време Чин проскомидије наређује да се из треће просфоре, за девет чинова, чак за цели лик Светих, за неколико имена, нпр. Светитеља, или преподобних извади једна честица; из четврте просфоре наређено је извадити једну честицу за сву црквену јерархију; из пете просфоре за „всјех в надежди воскресенија… усопших православних отец и братиј“ наређено је извадити такође једну честицу. Стога, на основу Чина проскомидије могуће је извести ту мисао Цркве да једна честица може бити извађена за много лица… Обратно пак „вадити много честица за једно исто лице биће очигледно несагласно с погледом Цркве“ (Настољнаја књига, Харков 1900, 806). На претходној страни наводи исти писац да се вађење појединачних честица „не може извршити при мноштву имена“. У старом руском штампаном Служебнику из 1620. год. наређује се „Пази (зри) јереју! Поменувши све епископе, само једну честицу вади и под Светим Хлебом постављај. Такође и кад цара и царицу и децу њихову поменеш – једну вади. И за архимандрита, или игумана и братију – једну, да не би многим честицама неприкладно (безчино) напунио дискос“ (стр. 201). Разуме се да је најбоље, кад се може, остати при пропису савременог Служебника и вадити по једну честицу за сваког поменутог, живог или упокојеног верног.

[2] О Св. Литургији, гл. 94, Симеону Архиепископу тхесалоникис, Мињ, П. Г. Т. 155, к. 280.

[3] Рукоп. Есфигмен ман. бр. 120 из 1602. год.; Рукопис Светогробске библиот. бр. 425 и из XVI в., Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 956, 820.

[4] П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 235.

[5] Рукопис. Служабник ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 110, прва пол. XV в., бр. 67 из 1504. г.: бр. 106 из XVI в.; Дечански бр. 135, крај XVI-XVII в.

[6] Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, 380; Уп. одговор: Треба ли вадити честице за Св. анђеле, н. д. 187.

[7] П. Трембелас, н. д. 222.

[8] Исто, 232.

[9] Н. д., к. 265.

[10] Исто.

[11] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1899, 153.

[12] Исто.

[13] Трембелас, н. д. 234; Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 955.

[14] Литургика, II, Београд 1966, 1, 60.

[15] Трембелас, н. д. 234. Зато нема право Никољски кад каже: „Припремивши Агнец, свештеник вади (троугаоне) честице из других просфора“ (н. д. 380), као ни проф. Керн велећи: „После тога јереј… вади копљем девет троугаоних честица и ставља их с леве стране Св. Хлеба“ (Евхаристија, Париз 1974, 147).

[16] Мора бити да су Никољски и К. Керн на основу ових графичких представа дошли до мишљења да честице при вађењу треба да добију троугласт облик.

[17] Рукопис Светогробске библиот. у Цариграду бр. 425 из XVI в., Дмитријевскиј, н. д. 820.

 

Comments are closed.