Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kako vaditi čestice na proskomidiji?

 

PITANJE: Neki sveštenici ne vade čestice za devet činova Svetih, na proskomidiji, nego izvade ceo pečat s tim česticama, te ili ga odmah iseku na devet delića, pa onda uzimajući prvi i stavljajući ga na diskos govore: „Čestnago slavnago proroka…“, onda drugi uz reči: „Svjatih slavnih prorokov…“ itd., ili ceo taj pečat stave s leve strane Agneca pa se samo dotiču kopljem svake čestice, govoreći što je za nju propisano, ali samu česticu ne vade. Vele da su tako videli od starijih sveštenika, da je tako lepše, lakše i sl. Da li je ovakav postupak opravdan?

 

ODGOVOR: Nije opravdan, jer se tu više vodi računa o izgledu, geometriji, zgodnijem i lakšem, a zapostavljaju jasni liturgički propisi. Zaista, kad se čestice vade, ne može se postići da svaka bude jednaka i da stoje tačno u geometrijskom redu, jedna naspram druge. Ali geometrija i insistiranje oko izgleda tu nije bitno. Takođe ne možemo se uvek ugledati na ono što čine stariji, šta je lakše i ugodnije, nego držati se propisa Crkve, čija je logika uvek dublja i sigurnija od naše, pa prema njoj treba upućivati i svoju.

U savremenom crkvenoslovenskim Služebniku veli se o vađenju i stavljanju ovih čestica ovako: „I vzem pervuju časticu polagajet ju ošujuju stranu svjatago hljeba, tvorja načalo pervogo čina… I vzem vtoruju časticu polagajet ju dolje pervija blagočino…“ i tako dalje.

Propis o tome da ove čestice treba vaditi, a ne samo dodirivati kopljem, možemo pratiti i dalje u prošlost, preko prvih štampanih Evhologiona i Služebnika, pa zatim u rukopisima sve do XIV veka kad je Čin vađenja čestica, umesto ranijeg uzdizanja prosfora, ušao u praksu. Istina, prema propisima starih rukopisa, s početka se vadila svega jedna čestica za svih devet činova. Takvu praksu nalazimo u grčkim, ruskim i našim rukopisima dosta dugo.[1] Ali već Sveti Simeon Solunski u XV v. govori da se vadi po jedna čestica za svaki lik posebno: „Jednu česticu prinosi u čast i spomen časnih Nebesnih Sila… Drugu prinosi u čast i spomen časnog Preteče i sviju Svetih proroka… Drugu u čast i spomen svehvalnih apostola…“ itd.[2] Pojedini grčki rukopisi od XVI v. navode takođe da se vadi posebna čestica za svaki lik: „I uzevši drugu prosforu govori: Silom Časnog i Životvornog Krsta… I stavlja česticu s leva časnog hleba. Časnog, slavnog proroka i Preteče i Krstitelja Jovana. Česticu. I stavlja česticu ispod bestelesnih. Svetih slavnih i svehvalnih apostola… Česticu…!;[3] „I postavlja česticu s leve strane Svetog Hleba… Časnog, slavnog proroka, Preteče i Krstitelja Jovana. Česticu… dvanaestorice i sedamdesetorice apostola. Česticu…“ itd.[4] Tako je i u našim rukopisima iz tog doba: „I tako vazmet čest i polagajet na tojždo strane…“,[5] a takođe u ruskim starim štampanim rukopisima iz XVII veka.[6]

Što se tiče oblika čestica koje se vade na proskomidiji, pomen o tome nalazimo u rukopisima samo za Sveti Agnec i česticu Svete Bogorodice. Prema Pariskom grčkom rukopisu br. 323 iz XV v., no koji u pogledu proskomidije predstavlja praksu „ako ne devetog, ono svakako desetog veka“, sveštenik uzima samo jednu prosforu, čini nad njom krst kopljem. „Onda četvorostrano iz nje iseca deo…“, tj. Sv. Agnec.[7] O četvorostranom isecanju Agneca pominju i drugi rukopisi, npr. Patmoski iz XIII-XVI v., zatim Evhologion XIV v.[8] i drugi.

Sveti Simeon Solunski u 87. glavi svog dela „O Svetoj Liturgiji“, na pitanje zašto je hleb koji se prinosi na proskomidiji četvorougaon, odgovara: „A hleb je četvorostran, a ne okrugao i beskvasan… jer je savršen (hleb) koji se prinosi, jer celog čoveka, iz duše i četiri elementa Hristos primi; i što je četvorostran ceo svet… I što je krajeve celog sveta osvetio ovaplotivši se Logos, i nebesko i zemaljsko… I što izgled samog ovog (hleba) predstavlja krst, na kome prikovan i na njemu umrevši, nas i sav svet obnovi“.[9] U idućoj, 88. glavi, koja ima više polemički karakter protiv „nekih“ koji upotrebljavaju beskvasan, okrugao hleb na Liturgiji i ističu da okrugao oblik hleba označava bespočetnost i beskrajnost Božanstva Hristova, Sveti Simeon veli da mi, pravoslavni, smatramo da ovde nije reč o predstavljanju Božanstva Hristova, „nego tajnu ovaploćena i stradanja objavljuje, i ovde se predstavlja učovečenje i raspeće“.[10] Treba napomenuti da Sveti Simeon ovde govori o četvrtastom obliku celog hleba, prosfore, kakva je ona bila u njegovo vreme, a ne o samom Agnecu, ali je, kao što iznesmo, čim se uvelo vađenje Agneca njemu davan četvorougaon, kockast oblik, svakako zbog navedenih simvoličkih razloga. Arhiepiskop Venijamin veli da se iz sredine prve prosfore „svagda vadi čestica četvorougaona“.[11] Razlozi koje on za to navodi isti su oni koje pominje Sveti Simeon Solunski, tj. da je telo Gospoda Isusa Hrista iz četiri elementa i da je On osvetio ceo svet na sva četiri njegova kraja, što se „predstavlja Njegovim krstom na kome je On prikovan, umro i ispravio nas i sav svet“.[12]

Ne možemo sa potpunom izvesnošću reći kakvog je oblika bila čestica za Svetu Bogorodicu kad se, umesto podizanja prosfore uz pominjanje njenog imena, počela vaditi čestica, ali je svakako vrlo rano dobila trouglast oblik da bi se mogla razlikovati od Agneca i da bi se tako simvolički predstavilo njeno prisnodjevstvo (pre rođenja, u rođenju i posle rođenja Gospoda Isusa Hrista). U grčkim rukopisnim Evhologionima od XVI v. govori se o obliku ove čestice ovako: „I vadi trouglastu česticu (merida trigonon) i postavlja je s desna Svetog Hleba…“.[13] I prof. Mirković veli da sveštenik iz druge prosfore vadi „trougaonu česticu“ u čast Svete Bogorodice.[14]

Iz samog propisa da čestica za Svetu Bogorodicu treba da ima trouglast oblik, zbog navedenog simvoličkog značenja, možemo posredno zaključiti da ostale čestice – za devet činova, kao i za žive i mrtve – ne treba da budu tog oblika, jer se on ne bi mogao simvolički opravdati. Pored toga, imamo u više grčkih rukopisa, od XVI do XVIII v., direktno uputstvo da ove čestice ne treba da budu trouglaste: „I uzima (sveštenik) iduću (treću) prosforu, ili pečat, i vadi iz nje česticu ne trouglastu (u trigonon)…“.[15]

Istina, u savremenim, kao i u starim štampanim crkvenoslovenskim Služebnicima, kao i u grčkim, u prevodu Zlatoustove Liturgije episkopa bačkog Irineja i arhimandrita o. Justina Popovića, a takođe u ponekom mlađem rukopisu, može se videti predstava diskosa sa česticama na njemu, pri čemu su čestice devet činova, kao i one za žive i mrtve, predstavljene u obliku malih trouglova, ali to je tako samo grafički predstavljeno, a ne znači da čestice i u stvarnosti treba da imaju takav oblik.[16]

Isto tako, iz istih razloga smatram da ove čestice ne bi trebalo da imaju ni četvrtast oblik, malih kockica, kako zbog simvoličkog značenja oblika Agneca, tako i zbog praktičnih razloga, tj. da bi se docnije mogle razlikovati od četvrtastih čestica Agneca kad se on pred pričešće izlomi, ili iseče za pričešće sveštenstva i vernih.

Prema nekim rukopisima, još možemo zaključiti da ove čestice treba da budu manje od Bogorodičine, jer se ova naziva velikom: „I vadi veliku česticu, stavlja je s desna Svetog Hleba…“.[17] Svakako da se tu njena veličina podvlači ne u odnosu prema Agnecu nego prema česticama za devet činova i ostale.

Najbolje će, dakle, biti da se ove čestice vade vrhom koplja, pridržavajući ih pri vađenju palcem desne ruke, pa će tako izvađena čestica biti onakva kakva treba, tj. nepravilno poligonalna.

*

Ne spada, dakle, u oblast liturgičke prakse i simvolike postupak pojedinih sveštenika koji vade ceo pečat s predstavom čestica za devet činova, pa ili ga ceo stavljaju na diskos, ili odmah iseku na devet četvrtastih delova, pa se onda obraćaju veštini, a ne propisu Služebnika, i starih i savremenih, i stavljaju jednu po jednu od tih kockica na diskos, ili ih samo dodiruju vrhom koplja pri izgovaranju propisanih reči za odgovarajući lik devet činova. Te čestice treba pojedinačno vaditi. Pri tome imati na umu da one treba da budu manje od Bogorodičine, po obliku ni trouglaste ni četvrtaste, zbog navedenih simvoličkih i praktičnih razloga.

 

Glasnik, februar 1976.

 


NAPOMENE:

[1] Tako je tada vađena svega jedna čestica za sve žive i jedna za upokojene (Up. odgovor na pitanje: Treba li vaditi čestice na proskomidiji za Sv. anđele? Glasnik br. 8, 1974 g., 187). Prema tome, moguće je i danas na jednu česticu pomenuti više živih ili upokojenih. Bulgakov o tome rasuđuje ovako: „U Činu proskomidije veli se da sveštenik „na svako ime vadi česticu“. No u isto vreme Čin proskomidije naređuje da se iz treće prosfore, za devet činova, čak za celi lik Svetih, za nekoliko imena, npr. Svetitelja, ili prepodobnih izvadi jedna čestica; iz četvrte prosfore naređeno je izvaditi jednu česticu za svu crkvenu jerarhiju; iz pete prosfore za „vsjeh v nadeždi voskresenija… usopših pravoslavnih otec i bratij“ naređeno je izvaditi takođe jednu česticu. Stoga, na osnovu Čina proskomidije moguće je izvesti tu misao Crkve da jedna čestica može biti izvađena za mnogo lica… Obratno pak „vaditi mnogo čestica za jedno isto lice biće očigledno nesaglasno s pogledom Crkve“ (Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 806). Na prethodnoj strani navodi isti pisac da se vađenje pojedinačnih čestica „ne može izvršiti pri mnoštvu imena“. U starom ruskom štampanom Služebniku iz 1620. god. naređuje se „Pazi (zri) jereju! Pomenuvši sve episkope, samo jednu česticu vadi i pod Svetim Hlebom postavljaj. Takođe i kad cara i caricu i decu njihovu pomeneš – jednu vadi. I za arhimandrita, ili igumana i bratiju – jednu, da ne bi mnogim česticama neprikladno (bezčino) napunio diskos“ (str. 201). Razume se da je najbolje, kad se može, ostati pri propisu savremenog Služebnika i vaditi po jednu česticu za svakog pomenutog, živog ili upokojenog vernog.

[2] O Sv. Liturgiji, gl. 94, Simeonu Arhiepiskopu thesalonikis, Minj, P. G. T. 155, k. 280.

[3] Rukop. Esfigmen man. br. 120 iz 1602. god.; Rukopis Svetogrobske bibliot. br. 425 i iz XVI v., Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 956, 820.

[4] P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 235.

[5] Rukopis. Služabnik man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110, prva pol. XV v., br. 67 iz 1504. g.: br. 106 iz XVI v.; Dečanski br. 135, kraj XVI-XVII v.

[6] Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, 380; Up. odgovor: Treba li vaditi čestice za Sv. anđele, n. d. 187.

[7] P. Trembelas, n. d. 222.

[8] Isto, 232.

[9] N. d., k. 265.

[10] Isto.

[11] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1899, 153.

[12] Isto.

[13] Trembelas, n. d. 234; Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 955.

[14] Liturgika, II, Beograd 1966, 1, 60.

[15] Trembelas, n. d. 234. Zato nema pravo Nikoljski kad kaže: „Pripremivši Agnec, sveštenik vadi (trougaone) čestice iz drugih prosfora“ (n. d. 380), kao ni prof. Kern veleći: „Posle toga jerej… vadi kopljem devet trougaonih čestica i stavlja ih s leve strane Sv. Hleba“ (Evharistija, Pariz 1974, 147).

[16] Mora biti da su Nikoljski i K. Kern na osnovu ovih grafičkih predstava došli do mišljenja da čestice pri vađenju treba da dobiju trouglast oblik.

[17] Rukopis Svetogrobske bibliot. u Carigradu br. 425 iz XVI v., Dmitrijevskij, n. d. 820.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *