Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kako se vrši proskomidija na arhijerejskoj Liturgiji?

 

PITANJE: Na arhijerejskoj Liturgiji, kako treba da vrši proskomidiju za to određeni sveštenik? Neki sveštenici pri tome ne vade čestice za žive i upokojene, jer đe to učiniti episkop na „Iže heruvimi“. Drugi pak vade i te čestice kao i kad služe sami.

Šta je od toga bolje i pravilnije?

 

ODGOVOR: U razlaganju na pitanje da li treba vaditi čestice za Svete anđele, rečeno je da su prvobitno đakoni odvajali od prinosa vernih potrebnu količinu hleba i vina za Svetu Tajnu Pričešća, i posle prozbe: „O predloženih Čestnih Darjeh…“ i molitve „Bože, Bože naš, nebesnij hljeb pišču vsemu miru…“, prenosili na Sveti presto radi osvećenja. Po Svetom Atanasiju Velikom, to prenošenje bilo je po odlasku katihumena.[1] Od VIII veka nastaje vađenje Svetog Agneca, a zatim od XIV v. vađenje čestica za Svetu Bogorodicu, devet činova Svetih, jedne za sve žive i jedne za sve upokojene verne,[2] da bi najzad došlo do vađenja posebne čestice za svakog živog i upokojenog vernog koji se pomene.

Iz odgovora na pitanje „Kad služi više sveštenika, koji od njih treba da vrši proskomidiju?“, vidi se da proskomidiju obično vrši najmlađi, a ostali u tome ne učestvuju. Ali je rečeno da će biti da taj propis Služebnika znači da drugi sveštenici ne učestvuju u vađenju Agneca i govorenju određenih stihova pri tome, kao i vađenju čestica za Svetu Bogorodicu i činove Svetih. No, neće biti da znači da ostali sveštenici, posle čina koji je izvršio najmlađi, ne mogu po redu da vade čestice za sebe, svoje domaće i verne za koje su umoljeni, nego da to ili ne čine nikako, ili da oni mogu samo da govore imena, a najmlađi vadi čestice govoreći: Pomjani Gospodi! Da je to tako, osobito nam govori činjenica što su, i po našim i po grčkim rukopisima, kao i po Svetom Simeonu Solunskom, u starije doba sveštenici, izvadivši Agnec, česticu za Svetu Bogorodicu, devet činova i svoje žive i upokojene, davali prosforu i koplje đakonu da sam vadi čestice za koga hoće.[3] Docnije je to zabranjeno, ali ne vidim razlog da sveštenici, imajući ista jerarhijska i liturgička prava i „blagodat prinošenja“, ne bi mogli vaditi čestice za sebe i ostale, za koje inače svagda vade, nego bi to morao činiti najmlađi. Navodeći da se tako kazuje i u Služebnicima Petra Mogile iz 1639. i 1681. g., protojerej K. Nikoljskij zastupa isto gledište i veli: „No nema zabrane ostalim služećim sveštenicima da sami vade čestice za zdravlje i pokoj“.[4]

U pogledu proskomidije na arhijerejskoj Liturgiji stvar stoji unekoliko drukčije. Kao i u najstarije doba, kad je đakon odabirao i prenosio na Trapezu darove za osvećenje, tako i docnije, kad se počeo vaditi Agnec i druge čestice, episkop je taj deo proskomidije oko pripremanja Svetih Darova prepuštao jednome svešteniku, te je on, uz odgovarajuće stihove, vadio Agnec, česticu za Svetu Bogorodicu i devet činova i ulivao vino i vodu u putir.[5] Prevashodno molitveni deo proskomidije: molitvu „Bože, Bože naš…“ (za vreme Velike jektenije) i molitvene reči „Pomjani, Gospodi!“ (imjarek), uz vađenje čestica za žive i pokojne, kao dužnost koja osobito pripada njemu, vršio je za vreme Heruvike sam arhijerej, kako u starini tako i danas.[6] Stoga se u savremenom crkvenoslovenskom Arhijerejskom činovniku u početku Liturgije pominje sveštenik „proskomidstvujaj vo svjatjem oltari“, uz primedbu da ostali služeći arhimandriti, igumani i protojereji „ničtože proskomidiji glagoljut“. Na Heruvimskoj pesmi, pošto arhijerej opere ruke, ode u proskomidiju i, uzevši koplje i prosforu, počne da vadi čestice: „Taže i proči soslužitelji prihodjat bliz arhijereja i sotvorajut metanije i glagoljut: Za molitav svjatago vladiki našego Gospodi Isuse Hriste Bože naš pomiluj nas. I pominajut jaže hoščut živija, glagoljušče tokmo imena. Arhijerej že sječet častici glagolja neprestano: Pomjani Gospodi, dondeže soveršit imena. Posljedi že glagoljaj imena glagoljet: Pomjani Gospodi i mene grješnago i nedostojnago raba Tvojego, imjarek. I arhijerej vzem časticu glagoljet: Pomjani Gospodi raba Tvojego, imjarek… I paki sotvoriv metanije cjelujet ramo arhijerejevo i othodit“.[7] Posle toga, arhijerej vadi čestice za usopše „dondeže soveršit imena usopših“.[8]

O svešteniku koji proskomidiše još se u Arhijerejskom činovniku kazuje da „pokrijet svjataja“, ali koje sve čestice vadi ne kaže se ništa, bez sumnje pod pretpostavkom da se to zna. Iako se izrično ne kazuje da i on pristupa arhijereju da pomene koje hoće, svakako da je i on to činio, ne izvadivši prethodno sam čestice za njih. U grčkom Ieratikonu kazuje se izrično da sveštenik tada ne vadi čestice za žive i upokojene: „Ako će služiti arhijerej, jerej ne završava proskomidiju, nego posle vađenja čestice Bogorodičine i Svetih pokriva Sv. diskos i Sv. putir vozduhom, ništa ne govoreći. A ostalo govori, i završava proskomidiju služeći arhijerej dok se peva Heruvika…“.[9]

No pošto se na arhijerejskoj Liturgiji, osobito kad služi više arhijereja i sveštenstva, vađenje čestica na Heruvimskoj pesmi oduži, to pristupajući arhijereju klirici obično kazuju samo svoje ime, ne pominjući uopšte svoje žive i upokojene. Međutim, svakako da je bitnije da ovi sveštenici i na arhijerejskoj Liturgiji mogu pomenuti svoje žive i upokojene, nego da po cenu ovog izostavljanja nastojimo da se Liturgija nimalo ne produži.

Ako se mora i na to obratiti pažnja, smatram da ima načina da i sveštenici pomenu svoje, i da se vreme Liturgije ne produži. Dve su mogućnosti za to: 1) Ili da oni pominju u sebi koje hoće za vreme dok arhijerej vadi čestice svojih živih i upokojenih,[10] a na kraju, kad mu po redu pristupe i celivaju rame, pomenu samo sebe. Ili 2) da na početku, kad određeni sveštenik završi proskomidiju do „I vsjeh v nadeždi voskresenija…“, sveštenici pojedinačno pristupaju i sami vade čestice za koje hoće. Jeste da se na ovaj način odstupa od propisa Arhijerejskog činovnika, koji veli da arhijerej vadi čestice za žive i upokojene svakog pojedinog sveštenika koji mu prilazi. Ali, ako on nema vremena da ih pominje, bolje će biti da ih sami sveštenici pominju u početku proskomidije, nego sasvim izostave. Koliko znam, ovako se čini pri patrijaraškom služenju u Jerusalimu u hramu Vaskrsenja, gde svi služeći episkopi i sveštenici proskomidišu u početku Liturgije, a patrijarh pominje samo njihova imena za vreme Heruvike. Tako se postupa i u mnogim mestima u Grčkoj. Ovaj način vađenja čestica za žive i upokojene predviđa i grčki Liturgikon, štampan u Jerusalimu u štampariji „Bratstva Svetog Groba“ 1956. g. U primedbi o služenju Liturgije sa arhijerejem veli se da sveštenik ne završava proskomidiju, nego „posle vađenja poslednje čestice upokojenih, pokriva Svete (Darove) vozduhom, a završava je (proskomidiju) arhijerej kad se peva Heruvimska pesma pred Veliki vhod“.[11] Isto se ovako kazuje i u bugarskom Služebniku.[12]

No, da bi bilo „sve lepo i uredno“ (1 Kor. 14, 40), ovaj način vršenja proskomidije na arhijerejskoj Liturgiji sveštenici mogu da čine samo u saglasnosti i po blagoslovu nadležnog arhijereja. Ako se on ne saglasi, neka postupaju na prvi način, ili neka ostave da vade čestice kad budu sami služili. U svakom slučaju, najbitnije je da Svetu Liturgiju i proskomidiju vrše u miru: „Jer nas je na mir pozvao Bog, Koji nije Bog nereda, nego mira“ (1 Kor. 7, 15; 14, 33).

Po pravilu, dakle, sveštenik određen da izvrši prvi, pripremni deo proskomidije, treba da izvadi Agnec, česticu za Svetu Bogorodicu i devet činova. Molitveni deo vrši arhijerej, koji treba da pomene imena živih i upokojenih svakog služećeg klirika, i najzad ime tog klirika.

Ukoliko zbog kratkoće vremena arhijerej ne može pominjati sva ta imena, nego samo služećih klirika, da ona ne bi ostala nespomenuta na proskomidiji ove Liturgije, sveštenik ih može pominjati u sebi čim arhijerej počne vaditi čestice na Heruvimskoj pesmi. Ako se arhijerej saglasi, služeći sveštenici mogu pominjati imena srodnika i drugih vernih, i vaditi čestice za njih, pre početka Liturgije, kad određeni za proskomidiju sveštenik izvadi čestice za svoje žive i upokojene.

 

Glasnik, jun 1983.

 


NAPOMENE:

[1] Up. Glasnik 1974, str. 184.

[2] Isto, 1986.

[3] Isto, str. 188, prim. 48.

[4] Posobije k izučeniju ustava Prav. cerkvi, S. Peterburg 1900, 375.

[5] Po arhiep. Venijaminu, ovaj deo proskomidije predstavlja „kao uvod u sveštenodejstvo, ili bolje reći, on pokazuje praobrazna proroštva, dela i predskazanja proroka… (Sveštenik) kad priprema darove kao da ispunjava dela Krstitelja, koji je bio pred samim dolaskom Hristovim, zato što je Krstitelj učio o Hristu, propovedao o Njemu i služio Mu. Stoga proskomidiju i svršava najmlađi jerej“ (Novaja skrižalj, S. Peterburg 1859, 191.)

[6] Up. I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvennoje izjasnjenije Božestv. Liturgiji, S. Peterburg 1884, prim. 52, str. 111; str. 193.

[7] Činovnik arhijerej. svjaščenosluženija, Moskva 1874, l. 30a, 30b.

[8] Isto, l. 30b.

[9] Izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1971, str. 70.

[10] Kako se čini u Sv. Gori. Kad čredni jeromonah završi vađenje čestica za žive i upokojene, zazvoni zvonce u oltaru i prisutna bratija, za minut-dva, pominju u sebi koje hoće, a jeromonah vadeći čestice samo govori: Pomjani, Gospodi.

[11] Str. 65.

[12] Sofija 1928, 86. Up. Glasnik 1977. g., str. 38, prim. 3.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *