Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Како се врши проскомидија на архијерејској Литургији?

 

ПИТАЊЕ: На архијерејској Литургији, како треба да врши проскомидију за то одређени свештеник? Неки свештеници при томе не ваде честице за живе и упокојене, јер ђе то учинити епископ на „Иже херувими“. Други пак ваде и те честице као и кад служе сами.

Шта је од тога боље и правилније?

 

ОДГОВОР: У разлагању на питање да ли треба вадити честице за Свете анђеле, речено је да су првобитно ђакони одвајали од приноса верних потребну количину хлеба и вина за Свету Тајну Причешћа, и после прозбе: „О предложених Честних Дарјех…“ и молитве „Боже, Боже наш, небесниј хљеб пишчу всему миру…“, преносили на Свети престо ради освећења. По Светом Атанасију Великом, то преношење било је по одласку катихумена.[1] Од VIII века настаје вађење Светог Агнеца, а затим од XIV в. вађење честица за Свету Богородицу, девет чинова Светих, једне за све живе и једне за све упокојене верне,[2] да би најзад дошло до вађења посебне честице за сваког живог и упокојеног верног који се помене.

Из одговора на питање „Кад служи више свештеника, који од њих треба да врши проскомидију?“, види се да проскомидију обично врши најмлађи, а остали у томе не учествују. Али је речено да ће бити да тај пропис Служебника значи да други свештеници не учествују у вађењу Агнеца и говорењу одређених стихова при томе, као и вађењу честица за Свету Богородицу и чинове Светих. Но, неће бити да значи да остали свештеници, после чина који је извршио најмлађи, не могу по реду да ваде честице за себе, своје домаће и верне за које су умољени, него да то или не чине никако, или да они могу само да говоре имена, а најмлађи вади честице говорећи: Помјани Господи! Да је то тако, особито нам говори чињеница што су, и по нашим и по грчким рукописима, као и по Светом Симеону Солунском, у старије доба свештеници, извадивши Агнец, честицу за Свету Богородицу, девет чинова и своје живе и упокојене, давали просфору и копље ђакону да сам вади честице за кога хоће.[3] Доцније је то забрањено, али не видим разлог да свештеници, имајући иста јерархијска и литургичка права и „благодат приношења“, не би могли вадити честице за себе и остале, за које иначе свагда ваде, него би то морао чинити најмлађи. Наводећи да се тако казује и у Служебницима Петра Могиле из 1639. и 1681. г., протојереј К. Никољскиј заступа исто гледиште и вели: „Но нема забране осталим служећим свештеницима да сами ваде честице за здравље и покој“.[4]

У погледу проскомидије на архијерејској Литургији ствар стоји унеколико друкчије. Као и у најстарије доба, кад је ђакон одабирао и преносио на Трапезу дарове за освећење, тако и доцније, кад се почео вадити Агнец и друге честице, епископ је тај део проскомидије око припремања Светих Дарова препуштао једноме свештенику, те је он, уз одговарајуће стихове, вадио Агнец, честицу за Свету Богородицу и девет чинова и уливао вино и воду у путир.[5] Превасходно молитвени део проскомидије: молитву „Боже, Боже наш…“ (за време Велике јектеније) и молитвене речи „Помјани, Господи!“ (имјарек), уз вађење честица за живе и покојне, као дужност која особито припада њему, вршио је за време Херувике сам архијереј, како у старини тако и данас.[6] Стога се у савременом црквенословенском Архијерејском чиновнику у почетку Литургије помиње свештеник „проскомидствујај во свјатјем олтари“, уз примедбу да остали служећи архимандрити, игумани и протојереји „ничтоже проскомидији глагољут“. На Херувимској песми, пошто архијереј опере руке, оде у проскомидију и, узевши копље и просфору, почне да вади честице: „Таже и прочи сослужитељи приходјат близ архијереја и сотворајут метаније и глагољут: За молитав свјатаго владики нашего Господи Исусе Христе Боже наш помилуј нас. И поминајут јаже хошчут живија, глагољушче токмо имена. Архијереј же сјечет частици глагоља непрестано: Помјани Господи, дондеже совершит имена. Посљеди же глагољај имена глагољет: Помјани Господи и мене грјешнаго и недостојнаго раба Твојего, имјарек. И архијереј взем частицу глагољет: Помјани Господи раба Твојего, имјарек… И паки сотворив метаније цјелујет рамо архијерејево и отходит“.[7] После тога, архијереј вади честице за усопше „дондеже совершит имена усопших“.[8]

О свештенику који проскомидише још се у Архијерејском чиновнику казује да „покријет свјатаја“, али које све честице вади не каже се ништа, без сумње под претпоставком да се то зна. Иако се изрично не казује да и он приступа архијереју да помене које хоће, свакако да је и он то чинио, не извадивши претходно сам честице за њих. У грчком Иератикону казује се изрично да свештеник тада не вади честице за живе и упокојене: „Ако ће служити архијереј, јереј не завршава проскомидију, него после вађења честице Богородичине и Светих покрива Св. дискос и Св. путир воздухом, ништа не говорећи. А остало говори, и завршава проскомидију служећи архијереј док се пева Херувика…“.[9]

Но пошто се на архијерејској Литургији, особито кад служи више архијереја и свештенства, вађење честица на Херувимској песми одужи, то приступајући архијереју клирици обично казују само своје име, не помињући уопште своје живе и упокојене. Међутим, свакако да је битније да ови свештеници и на архијерејској Литургији могу поменути своје живе и упокојене, него да по цену овог изостављања настојимо да се Литургија нимало не продужи.

Ако се мора и на то обратити пажња, сматрам да има начина да и свештеници помену своје, и да се време Литургије не продужи. Две су могућности за то: 1) Или да они помињу у себи које хоће за време док архијереј вади честице својих живих и упокојених,[10] а на крају, кад му по реду приступе и целивају раме, помену само себе. Или 2) да на почетку, кад одређени свештеник заврши проскомидију до „И всјех в надежди воскресенија…“, свештеници појединачно приступају и сами ваде честице за које хоће. Јесте да се на овај начин одступа од прописа Архијерејског чиновника, који вели да архијереј вади честице за живе и упокојене сваког појединог свештеника који му прилази. Али, ако он нема времена да их помиње, боље ће бити да их сами свештеници помињу у почетку проскомидије, него сасвим изоставе. Колико знам, овако се чини при патријарашком служењу у Јерусалиму у храму Васкрсења, где сви служећи епископи и свештеници проскомидишу у почетку Литургије, а патријарх помиње само њихова имена за време Херувике. Тако се поступа и у многим местима у Грчкој. Овај начин вађења честица за живе и упокојене предвиђа и грчки Литургикон, штампан у Јерусалиму у штампарији „Братства Светог Гроба“ 1956. г. У примедби о служењу Литургије са архијерејем вели се да свештеник не завршава проскомидију, него „после вађења последње честице упокојених, покрива Свете (Дарове) воздухом, а завршава је (проскомидију) архијереј кад се пева Херувимска песма пред Велики вход“.[11] Исто се овако казује и у бугарском Служебнику.[12]

Но, да би било „све лепо и уредно“ (1 Кор. 14, 40), овај начин вршења проскомидије на архијерејској Литургији свештеници могу да чине само у сагласности и по благослову надлежног архијереја. Ако се он не сагласи, нека поступају на први начин, или нека оставе да ваде честице кад буду сами служили. У сваком случају, најбитније је да Свету Литургију и проскомидију врше у миру: „Јер нас је на мир позвао Бог, Који није Бог нереда, него мира“ (1 Кор. 7, 15; 14, 33).

По правилу, дакле, свештеник одређен да изврши први, припремни део проскомидије, треба да извади Агнец, честицу за Свету Богородицу и девет чинова. Молитвени део врши архијереј, који треба да помене имена живих и упокојених сваког служећег клирика, и најзад име тог клирика.

Уколико због краткоће времена архијереј не може помињати сва та имена, него само служећих клирика, да она не би остала неспоменута на проскомидији ове Литургије, свештеник их може помињати у себи чим архијереј почне вадити честице на Херувимској песми. Ако се архијереј сагласи, служећи свештеници могу помињати имена сродника и других верних, и вадити честице за њих, пре почетка Литургије, кад одређени за проскомидију свештеник извади честице за своје живе и упокојене.

 

Гласник, јун 1983.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Уп. Гласник 1974, стр. 184.

[2] Исто, 1986.

[3] Исто, стр. 188, прим. 48.

[4] Пособије к изученију устава Прав. церкви, С. Петербург 1900, 375.

[5] По архиеп. Венијамину, овај део проскомидије представља „као увод у свештенодејство, или боље рећи, он показује праобразна пророштва, дела и предсказања пророка… (Свештеник) кад припрема дарове као да испуњава дела Крститеља, који је био пред самим доласком Христовим, зато што је Крститељ учио о Христу, проповедао о Њему и служио Му. Стога проскомидију и свршава најмлађи јереј“ (Новаја скрижаљ, С. Петербург 1859, 191.)

[6] Уп. И. Дмитревскиј, Историческоје, догматическоје и таинственноје изјасњеније Божеств. Литургији, С. Петербург 1884, прим. 52, стр. 111; стр. 193.

[7] Чиновник архијереј. свјашченослуженија, Москва 1874, л. 30а, 30б.

[8] Исто, л. 30б.

[9] Изд. Апостолики Диакониа, Атина 1971, стр. 70.

[10] Како се чини у Св. Гори. Кад чредни јеромонах заврши вађење честица за живе и упокојене, зазвони звонце у олтару и присутна братија, за минут-два, помињу у себи које хоће, а јеромонах вадећи честице само говори: Помјани, Господи.

[11] Стр. 65.

[12] Софија 1928, 86. Уп. Гласник 1977. г., стр. 38, прим. 3.

 

Comments are closed.