Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Када више свештеника служи Свету Литургију, ко врши проскомидију а ко чита заамвону молитву?

 

ПИТАЊЕ: Кад више свештеника служи Свету Литургију, са архијерејем или без архијереја, који од њих врши проскомидију, а који чита заамвону молитву?

 

ОДГОВОР: У црквенословенском штампаном Служебнику, у Чину Литургије предвиђено је служење само једног свештеника и ђакона. Ипак налазимо ту и неколико примедаба како се поступа кад служи више свештеника и ђакона. У једној од њих, на крају проскомидије, вели се: „Ако служе саборно многи свештеници, дејство проскомидије врши само један јереј и говори изложено. А остали служитељи не говоре појединачно проскомидију“. Но који то свештеник треба да буде, не каже се. Још краћа и неодређенија је примедба о читању заамвоне молитве: „Молитва заамвона, узгласно: Благословљајај благословјашчија тја…“.[1]

Очекивали бисмо да ће у Архијерејском чиновнику, где се, разумљиво, предвиђа служење више свештеника уз архијереја, наћи одређени одговор на ова питања, али је примедба о проскомидији и ту уопштена. Пошто се архијереј обуче и почну часови, архимандрити, игумани и протојереји који ће служити, обукавши се, излазе из олтара и стају по чину са десне и леве стране архијереја, који стоји „на одређеном месту“, а „само онај који проскомидише дејствује (то) у олтару“.[2] Тако исто стоји у издању Архијерејског чиновника из 1721. г., као и у појединим нашим рукописним Архијератиконима, нпр. бр. 55 Патријаршијске библиотеке у Београду, из 1716. г.: „Такмо останет ва олтари иже проскомидисујеј, и прочи иереји иже хотет служити стојет ва олтари“.[3]

Исто тако уопштено, као у Служебнику, говори Архијерејски чиновник о заамвоној молитви: „Јереј излази, и ставши на обичном месту, говори заамвону молитву“.[4] Али који од јереја? Једино то можемо закључити из ових речи да је не читају старији – архимадрити, игумани и протојереји – него млађи-јереји. У опису архијерејске Литургије, по белешкама почившег епископа бачког Иринеја, помен о проскомидији је још упроштенији, а моменат заамвоне молитве није ни поменут.[5]

И наши стари рукописни Служабници излажу служење Литургије једног свештеника са ђаконом или без њега, те се ретко налази каква примедба о служењу више свештеника, особито што у многим од њих, поготово старијим, нису сачувани први листови где се излаже проскомидија,[6] па се не може сигурно знати да ли су имали примедбу о служењу више свештеника и који би од њих вршио проскомидију. Због истог разлога – излагања служења једног свештеника и ђакона – и примедба о читању заамвоне молитве је уопштена. У пергаментном Служабнику манастира Дечана бр. 119, XIV в., вели се: „Диакон: Миром изидем. Иереју же изш(а)дшу и ставшу на обичном мес(те). Диакон абије: Г(оспод)у пом(о)лим се. Иереј заамвону молитву: Бл(а)гословеј бл(аго)с(ло)вештеје те Г(оспод)и“. Овако исто стоји и у другим рукописима исте библиотеке.[7]

И код Гоара, употребљени грчки рукописи претпостављају служење једног јереја и ђакона, те се проскомидија излаже као и у нашим. О заамвоној молитви вели се: „Заамвона молитва коју говори јереј ван олтара“. У другом рукопису: „А јереј излази испред олтара и говори ову заамвону молитву: Господе који благосиљаш…“. У једном пак рукопису само: „Заамвона молитва: Господе који благосиљаш…“.[8]

Но, ако одговор на ова питања не налазимо у рукописним и савременим Служебницима, поједини рукописни Архијерејски чиновници казују одређено и јасно да проскомидију треба да врши најстарији међу свештеницима. Тако се у дечанском рукопису бр. 135, XVI в., вели: „Посем пријем први поп бл(аго)с(ло)веније от с(ве)т(ите)ља са диаконом, отходите ва предложеније“, тј. да врше проскомидију. Исто овако вели се у рукописима бр. 21, XVII в.; бр. 139 XVII в.; у рукопису Музеја Српске православне цркве, Београд, бр. 252, XVII век.

Да први, најстарији свештеник, врши проскомидију вели се одређено и у Служебнику Петра Могиле из 1639. г.: „Подобајет же вједати и сије, јако ашче случитсја бити сбору свјашчеников многих на Свјатој Литургији, первиј от њих једин точију да проскомисајет…“.[9] Исто тако стоји у издању овог Служебника из 1681. год.[10]

И по грчком рукописном Евхологиону, на пергаменту, лавре Светог Саве Освећеног, из XIV в., који излаже чин патријарашког служења Свете Литургије, биће да је проскомидију вршио најстарији свештеник, док је почетни возглас „Благословено Царство…“, говорио „онај који је проскомидисао“.[11]

О заамвоној молитви, на одређеном месту Златоустове Литургије, нема у поменутом дечанском рукопису бр. 135 никакве примедбе. У Василијевој стоји кратко: „Молитва заамвона возглашајема от иереја: Бл(аго) с(лове)штеје те Г(оспод)и…“ (л. 103). У рукописним Архијератиконима Патријаршијске библиотеке у Београду казује се слично.[12] Одређену пак одредбу који од више служећих свештеника чита заамвону молитву казује нам грчки рукопис Андрејевског скита у Светој Гори, из XV в.: „А заамвону молитву: „Господе Који благосиљаш оне који Тебе благосиљају…“ говори онај који је проскомидисао и учинио почетак Божанствене литургије“.[13]

По Светом Симеону Солунском, на архијерејској Литургији проскомидише, с ђаконом, „други између свештеника“ (о девтерос тон иереон, о девтеревон тон иереон).[14] Исти свештеник, „који је у предложењу вршио проскомидију, благосиља Бога“, тј. говори почетни возглас Литургије. Такође, „други свештеник узглашава, да сви изван олтара чују, заамвону молитву за народ; молећи се овом последњом молитвом за народ, врши дело архијереја, јер су почетне и завршне молитве дело његово“.[15]

Код новијих литургичких писаца налазимо јасна, али друкчија указивања који свештеник треба да врши проскомидију, а који да чита заамвону молитву. Већ у „Новој Скрижаљи“ архиепископ Венијамин вели: „Кад Литургију врше многи свештеници, они који заузимају прва места не врше проскомидију, него сав чин проскомидије врши само један јереј, и то онај који има последње место“.[16] Код Никољског налазимо слично: „И при саборном служењу многих свештеника, дејство проскомидије само један свештеник да врши и говори одређено… Проскомидију такође врши један свештеник“, а заамвону молитву чита „обично најмлађи свештеник“.[17] Према С. Булгакову, проскомидију врши или најмлађи, или чредни свештеник. Заамвону пак молитву чита најмлађи свештеник.[18] В. Николајевић вели да проскомидију „обавља обично најмлађи свештеник“.[19] Исто овако стоји и у Правилнику епископа Мелентија, као и у Питањима и одговорима Р. Димитријевића.[20] Проф. Л. Мирковић, у својој Литургици, о овим питањима не говори ништа одређено, као ни проф. К. Керн у свом делу „Евхаристија“.

Према изложеном видимо да су, у раније време, проскомидију вршили или први, или други између служећих свештеника. Тај свештеник је отпочињао и чин Литургије возгласом: „Благословено Царство…“, а такође читао заамвону молитву. Доцније, при саборном служењу, са архијерејем или без њега, вршење проскомидије постаје дужност најмлађег између свештеника, а тако исто читање заамвоне молитве. Покушаћемо да објаснимо насталу промену и разлоге који су довели до преношења ових дејстава са најстаријег на најмлађег свештеника.

У неколико ранијих одговора указали смо да је приношење дарова за Свето Причешће првобитно било по одласку катихумена.[21] Као што је онде речено, кад су верни принели своје дарове, на ђаконов позив: „О предложених честних дарјех Господу помолимсја!“ свештеник је читао молитву „Боже, Боже наш…“, а верни су се молили у себи. На то време подсећа нас и данас завршавање проскомидије на Херувимској песми, које чини архијереј кад служи. Он чита и молитву „Боже, Боже наш…“. Кад је служило више свештеника без архијереја, свакако је функцију архијереја вршио најстарији свештеник и читао ову молитву. Доцније, у VIII в., према сведочанству Светог Теодора Студита, проскомидија је већ пренета с краја Литургије оглашених на њен почетак, који, према Светом Герману, символички представља време доласка и проповеди Светог Јована Крститеља, а такође време рођења и појаву Господа Исуса Христа. Свештеник који отпочиње Литургију представља Светог Јована, остали свештеници анђеле, а ђакони пастире.[22] Господа Исуса пак, према Светом Симеону Солунском, представља архијереј, свештеници поред њега „анђеле који служише божанском оваплоћењу, и богопроповеднике апостоле“.[23]

Како је проскомидију и тада када је пренета на почетак Литургије, означавајући припремну радњу, и вршену не гласно, него тајно, према ранијој пракси обављао и даље најстарији међу свештеницима, дошло се до несагласности између праксе и символике. Свакако, да би се оне ускладиле, створен је закључак да проскомидију треба да врши не најстарији, него најмлађи свештеник, као што објашњава архиепископ Венијамин: „Све дејство проскомидије врши само један јереј, који заузима последње место. Овај јереј свршава као увод у свештенодејство, или још боље, он показује праобразна указања, дејства и предсказивања пророка, зато што на проскомидији јереј помиње о заклању и смрти Христовој, што је предсказао Исаија и други пророци. И кад се припремају дари, тад се врше дела Крститеља, који је био пред самим доласком Христовим, зато што је Крститељ учио о Христу, проповедао о Њему и служио Му. Зато проскомидију и врши најмлађи јереј“.[24]

Сличан преображај десио се и у погледу читања заамвоне молитве. У старој Цркви, пред излазак оглашених и „иже ко просвјешченију“, као и разних ступњева покајника, после ђаконове јектеније за њих, позивани су да приклоне главе. Епископ је тада полагао на њих руке, у знак благослова, и пошто би прочитао одговарајућу молитву, отпуштао их.[25] На исти начин отпуштани су и верни на крају вечерње и јутрење као што сведочи Етерија,[26] а такође на крају Литургије пре узгласа „С миром изидем!“ ђакон би их позивао на главоприклоњење. Из олтара је тада прилазио епископ, полагао руке и читао завршну, доцније названу заамвону молитву.[27] Без сумње је ову молитву, која је по Светом Герману „печат свију молитава“,[28] читао најстарији међу свештеницима, кад није било епископа. Доцније се овај поредак мења, те верни за време читања заамвоне молитве више не приклањају главе, „јер је главоприклоњење већ свршено пред Свето Причешће“, како разлаже И. Дмитријевскиј.[29] Како је због полагања руку „и било потребно да се он (епископ) њима приближи“, изишавши из олтара, то излажење данас није потребно, али га ипак „и сада при гласном читању заамвоне молитве чини свештеник“, тј. одлазећи за амвон прилази народу, мада се више не окреће њему, него олтару.[30]

Кад се већ престало с приклањањем главе и полагањем руку за благослов, и од свега Чина остало само читање молитве, дошло се тако на мисао да није неопходно да ову функцију врши епископ, или најстарији свештеник, него неки од млађих. Чињеница да је још у XV в., кад је проскомидију вршио најстарији, или други свештеник, одређено да исти свештеник који је отпочео Литургију и проскомидисао, прочита и заамвону молитву, подејствовала је да ову молитву чита најмлађи, чим се утврдила пракса да у његову дужност спада вршење проскомидије. То је било утолико лакше што је већ у то доба, по сведочанству Светог Симеона Солунског, епископ давао новорукоположеном свештенику, на дан рукоположења, да чита заамвону молитву: „Новорукоположени јереј говори ону молитву која је последња и назива се заамвона, показујући… и сведочећи верним да је постао јереј и посредник за њих Богу и да је сада примио благодат да се моли за народ“.[31]

Данас, дакле, према символичком значењу проскомидије, кад саборно служи више свештеника, са епископом или без епископа, проскомидију треба да врши најмлађи свештеник. Према рано формулисаном принципу, да онај који је службу почео треба и да је заврши заамвоном молитвом, ову молитву треба такође да чита најмлађи.

Но то не значи, поготово при архијерејском служењу, да не може архијереј поверити неком другом, а не најмлађем, како вршење проскомидије, тако и читање заамвоне молитве. Због оправданих разлога, може се тако поступити и при саборном служењу више свештеника без архијереја, било по договору, било по наређењу.

 

Гласник, септембар 1978.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] И у преводу Литургије почив. еп. бачког Иринеја, као и у преводу свих трију Литургија проф. о. Јустина Поповића, наводи се кратко да проскомидију врши само један свештеник, а да заамвону молитву чита свештеник изван олтара, иза амвона (Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, 289, 335; Божанствена Литургија, Београд 1978, 24, 77).

[2] Москва 1890, л. 7б.

[3] У Арх. чиновнику руске рецензије бр. 103, из 1679. г., о свештенику који проскомидише вели се исто, а за остале казује: „Иереје же служачи во ц(е)ркви при патријарсје не стојат, но во олтари“; исто се овако казује у Архиератикону руске рецензије бр. 139, XVII в.

[4] Л. 55б; у издању од 1721. г., стр. 121.

[5] Гласник 1972, бр. 7, стр. 172.

[6] Од нпр. 13 рукописних Служабника ман. Дечана, у шест од њих недостаје потпуно или делимично проскомидија.

[7] Бр. 123, из 1395.; бр. 125, XV в.; бр. 127, XIV-XVI в.; бр. 128, XV в.; бр. 130, XIV в.; бр. 131 из 1453.; бр. 132, XV в.; 133, XVI в.; бр. 134, XVI в. У пергаментном Служабнику бр. 120, XIV в., примедба о том још је краћа: „Јако ти јеси ос(ве)штеније наше. Поп гл(агољ)ет. Са миром изидем. Диакону: Г(оспод)у пом(о)лим се. М(о)л(итва) заамвон(а)“ (Л. 59a, 59б). Исто тако стоји и у рукопису бр. 121, XIV в. У рукопису бр. 129, XV-XVI в., примедба је сасвим кратка: „М(о)л(и)тва заамвона“.

[8] Евхологион, Венеција 1730, 68, 89, 94.

[9] Стр. 223.

[10] В. К. Никољскиј, Пособије к изученију устава Правосл. церкви, С. Петербург 1900, стр. 375.

[11] А. Дмитријевскиј, Евхологија, Кијев 1901, 204; уп. Гласник 1977, бр. 1, стр. 38.

[12] У бр. 21, XVII в., стоји: „Таже исходит с(ве)штеник и глагоље(т) м(о)литву заамвонују“. Исто овако стоји у бр. 139, XVII в.; такође у бр. 252, XVII в., Музеја Срп. прав. цркве у Београду. У бр. 55, из 1716. г.: „И јереј став на обичном месте г(лаго)љет м(о)л(и)тву коначнују: Бл(аго)с(лов)љајеј бл(а)гословештеје те Г(оспод)и“. Овако је исто у бр. 103 из 1676. г. и бр. 169 из 1706. г.

[13] А. Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, I, 172.

[14] О Св. Литургији, Мињ Т. 155, к. 261, 264.

[15] Н. д. к. 289, 301.

[16] С. Петербург 1859, гл. VI, § 50, стр. 190.

[17] Н. д. 375, 463.

[18] Настољнаја књига, Харков 1900, стр. 802, 826, 828, 861.

[19] Практични свештеник, Нови Сад 1907, I, 22, 117; Велики Типик, Београд 1971, 34, 48.

[20] 3ајечар 1907, II, 107, 117; Питања и одговори, Београд 1929, 41, 42.

[21] Гласник 1972, стр. 180; Гласник 1974, бр. 8, стр. 184; Гласник 1977, бр. 2, стр. 38.

[22] Архијереј, дакле, одређује одговарајуће време јереју који треба да почне свештену Тајну. То време означава у прор. Исаије предсказано време рођења Претече Јована и доласка нама Христа. А јереј који чини почетак Божанствене Литургије праображава Претечу и Крститеља Јована, који је отпочео проповед говорећи: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“, и крштавао све који су прилазили. Ђакони су пастири, а јереји анђели“ (Историа екклистиастики ке мистики тхеориа, Мињ Т. 98, к. 400).

[23] Н. д., гл. 97, к. 292.

[24] Новија Скрижаљ, С. Петербург 1859, § 50, стр. 191.

[25] Уп. Гласник 1977, бр. 3, 65.

[26] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 290, 291.

[27] Уп. Л. Мирковић, Литургика II, 1, Београд 1966, 122. У VIII књ. Апостолских Установа казује се: „И ђакон говори: Богу, кроз Христа Његовог, приклоните се и благословићете се. А епископ се молио говорећи: Боже Сведржитељу… И ђакон каже: Отпуштате се у миру“ (Апост. Установе, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1955, Т. II, стр. 159). Ово полагање руку за знак благослова Лаодикијски сабор, у 19. прав, назива „долажење под руку“ (Пидалион, изд. Астир 1970, 427).

[28] „Заамвона молитва је као печат свију молитава и права рекапитулација која одговара претходним и најважнијим мољењима. Пошто се све претходно свештенодејство свршава за оне који су принели (Часне Даре), и за оне за које су принели, а онда и за све који су их примили, стога се на крају даје одговарајућа садржина сваке изговорене молитве. Па пошто неки од стојећих изван олтара долазе често у недоумицу и веле: Какав је, дакле, циљ, и смисао и моћ молитава које архијереј говори тихо, те желе извесно објашњење, да би разумели, стога божанствени Оци учинише у облику ове (молитве) као рекапитулацију свега што је у молитвама прошено, поучавајући (тако) оне који су тражили, као (што се) по ивици (упознаје цела) тканина” (Мињ. Т. 98, 452). О заамвоној молитви вели Св. Симеон Солунски: „Јер ова молитва, будући последња, моли јерејима, и царевима и лајицима сва добра, и мир од Оца светлости“ (н. д., гл. 184, к. 393).

[29] Историческоје, догматическоје и таинственноје изјасњеније Божеств. Литургији, С. Петербург 1884, 288.

[30] Исто.

[31] О Св. Тајнама, гл. 184, к. 393. У овом циљу, по Св. Симеону, „новорукоположени ђакон чита прозбе сведочећи и показујући народу да је постао служитељ Божји и примио благодат да говори прозбе за њега (народ) и позива народ на молитве и прозбе… (исто). Ову праксу помиње, за своје време И. Дмитријевскиј велећи: „Заамвону молитву, при архијерејском служењу, чита новорукоположени тада свештеник. Ово преимућетво даје му архијереј због уважавања благодати свештенства коју је тога дана примио, да би он у тој истој свештеној служби, и у присуству свог рукоположитеља ступио у своју дужност, и у његово (архијереја) име упутио Цркви благослов, и тиме добио пуну власт приносити за њу Богу своје молитве“ (н. д. 287). Да новорукоположени свештеник чита заамвону молитву помиње и К. Никољскиј (н. д. 711).

 

Comments are closed.