Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kada više sveštenika služi Svetu Liturgiju, ko vrši proskomidiju a ko čita zaamvonu molitvu?

 

PITANJE: Kad više sveštenika služi Svetu Liturgiju, sa arhijerejem ili bez arhijereja, koji od njih vrši proskomidiju, a koji čita zaamvonu molitvu?

 

ODGOVOR: U crkvenoslovenskom štampanom Služebniku, u Činu Liturgije predviđeno je služenje samo jednog sveštenika i đakona. Ipak nalazimo tu i nekoliko primedaba kako se postupa kad služi više sveštenika i đakona. U jednoj od njih, na kraju proskomidije, veli se: „Ako služe saborno mnogi sveštenici, dejstvo proskomidije vrši samo jedan jerej i govori izloženo. A ostali služitelji ne govore pojedinačno proskomidiju“. No koji to sveštenik treba da bude, ne kaže se. Još kraća i neodređenija je primedba o čitanju zaamvone molitve: „Molitva zaamvona, uzglasno: Blagoslovljajaj blagoslovjaščija tja…“.[1]

Očekivali bismo da će u Arhijerejskom činovniku, gde se, razumljivo, predviđa služenje više sveštenika uz arhijereja, naći određeni odgovor na ova pitanja, ali je primedba o proskomidiji i tu uopštena. Pošto se arhijerej obuče i počnu časovi, arhimandriti, igumani i protojereji koji će služiti, obukavši se, izlaze iz oltara i staju po činu sa desne i leve strane arhijereja, koji stoji „na određenom mestu“, a „samo onaj koji proskomidiše dejstvuje (to) u oltaru“.[2] Tako isto stoji u izdanju Arhijerejskog činovnika iz 1721. g., kao i u pojedinim našim rukopisnim Arhijeratikonima, npr. br. 55 Patrijaršijske biblioteke u Beogradu, iz 1716. g.: „Takmo ostanet va oltari iže proskomidisujej, i proči iereji iže hotet služiti stojet va oltari“.[3]

Isto tako uopšteno, kao u Služebniku, govori Arhijerejski činovnik o zaamvonoj molitvi: „Jerej izlazi, i stavši na običnom mestu, govori zaamvonu molitvu“.[4] Ali koji od jereja? Jedino to možemo zaključiti iz ovih reči da je ne čitaju stariji – arhimadriti, igumani i protojereji – nego mlađi-jereji. U opisu arhijerejske Liturgije, po beleškama počivšeg episkopa bačkog Irineja, pomen o proskomidiji je još uprošteniji, a momenat zaamvone molitve nije ni pomenut.[5]

I naši stari rukopisni Služabnici izlažu služenje Liturgije jednog sveštenika sa đakonom ili bez njega, te se retko nalazi kakva primedba o služenju više sveštenika, osobito što u mnogim od njih, pogotovo starijim, nisu sačuvani prvi listovi gde se izlaže proskomidija,[6] pa se ne može sigurno znati da li su imali primedbu o služenju više sveštenika i koji bi od njih vršio proskomidiju. Zbog istog razloga – izlaganja služenja jednog sveštenika i đakona – i primedba o čitanju zaamvone molitve je uopštena. U pergamentnom Služabniku manastira Dečana br. 119, XIV v., veli se: „Diakon: Mirom izidem. Iereju že izš(a)dšu i stavšu na običnom mes(te). Diakon abije: G(ospod)u pom(o)lim se. Ierej zaamvonu molitvu: Bl(a)goslovej bl(ago)s(lo)vešteje te G(ospod)i“. Ovako isto stoji i u drugim rukopisima iste biblioteke.[7]

I kod Goara, upotrebljeni grčki rukopisi pretpostavljaju služenje jednog jereja i đakona, te se proskomidija izlaže kao i u našim. O zaamvonoj molitvi veli se: „Zaamvona molitva koju govori jerej van oltara“. U drugom rukopisu: „A jerej izlazi ispred oltara i govori ovu zaamvonu molitvu: Gospode koji blagosiljaš…“. U jednom pak rukopisu samo: „Zaamvona molitva: Gospode koji blagosiljaš…“.[8]

No, ako odgovor na ova pitanja ne nalazimo u rukopisnim i savremenim Služebnicima, pojedini rukopisni Arhijerejski činovnici kazuju određeno i jasno da proskomidiju treba da vrši najstariji među sveštenicima. Tako se u dečanskom rukopisu br. 135, XVI v., veli: „Posem prijem prvi pop bl(ago)s(lo)venije ot s(ve)t(ite)lja sa diakonom, othodite va predloženije“, tj. da vrše proskomidiju. Isto ovako veli se u rukopisima br. 21, XVII v.; br. 139 XVII v.; u rukopisu Muzeja Srpske pravoslavne crkve, Beograd, br. 252, XVII vek.

Da prvi, najstariji sveštenik, vrši proskomidiju veli se određeno i u Služebniku Petra Mogile iz 1639. g.: „Podobajet že vjedati i sije, jako ašče slučitsja biti sboru svjaščenikov mnogih na Svjatoj Liturgiji, pervij ot njih jedin točiju da proskomisajet…“.[9] Isto tako stoji u izdanju ovog Služebnika iz 1681. god.[10]

I po grčkom rukopisnom Evhologionu, na pergamentu, lavre Svetog Save Osvećenog, iz XIV v., koji izlaže čin patrijaraškog služenja Svete Liturgije, biće da je proskomidiju vršio najstariji sveštenik, dok je početni vozglas „Blagosloveno Carstvo…“, govorio „onaj koji je proskomidisao“.[11]

O zaamvonoj molitvi, na određenom mestu Zlatoustove Liturgije, nema u pomenutom dečanskom rukopisu br. 135 nikakve primedbe. U Vasilijevoj stoji kratko: „Molitva zaamvona vozglašajema ot iereja: Bl(ago) s(love)šteje te G(ospod)i…“ (l. 103). U rukopisnim Arhijeratikonima Patrijaršijske biblioteke u Beogradu kazuje se slično.[12] Određenu pak odredbu koji od više služećih sveštenika čita zaamvonu molitvu kazuje nam grčki rukopis Andrejevskog skita u Svetoj Gori, iz XV v.: „A zaamvonu molitvu: „Gospode Koji blagosiljaš one koji Tebe blagosiljaju…“ govori onaj koji je proskomidisao i učinio početak Božanstvene liturgije“.[13]

Po Svetom Simeonu Solunskom, na arhijerejskoj Liturgiji proskomidiše, s đakonom, „drugi između sveštenika“ (o devteros ton iereon, o devterevon ton iereon).[14] Isti sveštenik, „koji je u predloženju vršio proskomidiju, blagosilja Boga“, tj. govori početni vozglas Liturgije. Takođe, „drugi sveštenik uzglašava, da svi izvan oltara čuju, zaamvonu molitvu za narod; moleći se ovom poslednjom molitvom za narod, vrši delo arhijereja, jer su početne i završne molitve delo njegovo“.[15]

Kod novijih liturgičkih pisaca nalazimo jasna, ali drukčija ukazivanja koji sveštenik treba da vrši proskomidiju, a koji da čita zaamvonu molitvu. Već u „Novoj Skrižalji“ arhiepiskop Venijamin veli: „Kad Liturgiju vrše mnogi sveštenici, oni koji zauzimaju prva mesta ne vrše proskomidiju, nego sav čin proskomidije vrši samo jedan jerej, i to onaj koji ima poslednje mesto“.[16] Kod Nikoljskog nalazimo slično: „I pri sabornom služenju mnogih sveštenika, dejstvo proskomidije samo jedan sveštenik da vrši i govori određeno… Proskomidiju takođe vrši jedan sveštenik“, a zaamvonu molitvu čita „obično najmlađi sveštenik“.[17] Prema S. Bulgakovu, proskomidiju vrši ili najmlađi, ili čredni sveštenik. Zaamvonu pak molitvu čita najmlađi sveštenik.[18] V. Nikolajević veli da proskomidiju „obavlja obično najmlađi sveštenik“.[19] Isto ovako stoji i u Pravilniku episkopa Melentija, kao i u Pitanjima i odgovorima R. Dimitrijevića.[20] Prof. L. Mirković, u svojoj Liturgici, o ovim pitanjima ne govori ništa određeno, kao ni prof. K. Kern u svom delu „Evharistija“.

Prema izloženom vidimo da su, u ranije vreme, proskomidiju vršili ili prvi, ili drugi između služećih sveštenika. Taj sveštenik je otpočinjao i čin Liturgije vozglasom: „Blagosloveno Carstvo…“, a takođe čitao zaamvonu molitvu. Docnije, pri sabornom služenju, sa arhijerejem ili bez njega, vršenje proskomidije postaje dužnost najmlađeg između sveštenika, a tako isto čitanje zaamvone molitve. Pokušaćemo da objasnimo nastalu promenu i razloge koji su doveli do prenošenja ovih dejstava sa najstarijeg na najmlađeg sveštenika.

U nekoliko ranijih odgovora ukazali smo da je prinošenje darova za Sveto Pričešće prvobitno bilo po odlasku katihumena.[21] Kao što je onde rečeno, kad su verni prineli svoje darove, na đakonov poziv: „O predloženih čestnih darjeh Gospodu pomolimsja!“ sveštenik je čitao molitvu „Bože, Bože naš…“, a verni su se molili u sebi. Na to vreme podseća nas i danas završavanje proskomidije na Heruvimskoj pesmi, koje čini arhijerej kad služi. On čita i molitvu „Bože, Bože naš…“. Kad je služilo više sveštenika bez arhijereja, svakako je funkciju arhijereja vršio najstariji sveštenik i čitao ovu molitvu. Docnije, u VIII v., prema svedočanstvu Svetog Teodora Studita, proskomidija je već preneta s kraja Liturgije oglašenih na njen početak, koji, prema Svetom Germanu, simvolički predstavlja vreme dolaska i propovedi Svetog Jovana Krstitelja, a takođe vreme rođenja i pojavu Gospoda Isusa Hrista. Sveštenik koji otpočinje Liturgiju predstavlja Svetog Jovana, ostali sveštenici anđele, a đakoni pastire.[22] Gospoda Isusa pak, prema Svetom Simeonu Solunskom, predstavlja arhijerej, sveštenici pored njega „anđele koji služiše božanskom ovaploćenju, i bogopropovednike apostole“.[23]

Kako je proskomidiju i tada kada je preneta na početak Liturgije, označavajući pripremnu radnju, i vršenu ne glasno, nego tajno, prema ranijoj praksi obavljao i dalje najstariji među sveštenicima, došlo se do nesaglasnosti između prakse i simvolike. Svakako, da bi se one uskladile, stvoren je zaključak da proskomidiju treba da vrši ne najstariji, nego najmlađi sveštenik, kao što objašnjava arhiepiskop Venijamin: „Sve dejstvo proskomidije vrši samo jedan jerej, koji zauzima poslednje mesto. Ovaj jerej svršava kao uvod u sveštenodejstvo, ili još bolje, on pokazuje praobrazna ukazanja, dejstva i predskazivanja proroka, zato što na proskomidiji jerej pominje o zaklanju i smrti Hristovoj, što je predskazao Isaija i drugi proroci. I kad se pripremaju dari, tad se vrše dela Krstitelja, koji je bio pred samim dolaskom Hristovim, zato što je Krstitelj učio o Hristu, propovedao o Njemu i služio Mu. Zato proskomidiju i vrši najmlađi jerej“.[24]

Sličan preobražaj desio se i u pogledu čitanja zaamvone molitve. U staroj Crkvi, pred izlazak oglašenih i „iže ko prosvješčeniju“, kao i raznih stupnjeva pokajnika, posle đakonove jektenije za njih, pozivani su da priklone glave. Episkop je tada polagao na njih ruke, u znak blagoslova, i pošto bi pročitao odgovarajuću molitvu, otpuštao ih.[25] Na isti način otpuštani su i verni na kraju večernje i jutrenje kao što svedoči Eterija,[26] a takođe na kraju Liturgije pre uzglasa „S mirom izidem!“ đakon bi ih pozivao na glavopriklonjenje. Iz oltara je tada prilazio episkop, polagao ruke i čitao završnu, docnije nazvanu zaamvonu molitvu.[27] Bez sumnje je ovu molitvu, koja je po Svetom Germanu „pečat sviju molitava“,[28] čitao najstariji među sveštenicima, kad nije bilo episkopa. Docnije se ovaj poredak menja, te verni za vreme čitanja zaamvone molitve više ne priklanjaju glave, „jer je glavopriklonjenje već svršeno pred Sveto Pričešće“, kako razlaže I. Dmitrijevskij.[29] Kako je zbog polaganja ruku „i bilo potrebno da se on (episkop) njima približi“, izišavši iz oltara, to izlaženje danas nije potrebno, ali ga ipak „i sada pri glasnom čitanju zaamvone molitve čini sveštenik“, tj. odlazeći za amvon prilazi narodu, mada se više ne okreće njemu, nego oltaru.[30]

Kad se već prestalo s priklanjanjem glave i polaganjem ruku za blagoslov, i od svega Čina ostalo samo čitanje molitve, došlo se tako na misao da nije neophodno da ovu funkciju vrši episkop, ili najstariji sveštenik, nego neki od mlađih. Činjenica da je još u XV v., kad je proskomidiju vršio najstariji, ili drugi sveštenik, određeno da isti sveštenik koji je otpočeo Liturgiju i proskomidisao, pročita i zaamvonu molitvu, podejstvovala je da ovu molitvu čita najmlađi, čim se utvrdila praksa da u njegovu dužnost spada vršenje proskomidije. To je bilo utoliko lakše što je već u to doba, po svedočanstvu Svetog Simeona Solunskog, episkop davao novorukopoloženom svešteniku, na dan rukopoloženja, da čita zaamvonu molitvu: „Novorukopoloženi jerej govori onu molitvu koja je poslednja i naziva se zaamvona, pokazujući… i svedočeći vernim da je postao jerej i posrednik za njih Bogu i da je sada primio blagodat da se moli za narod“.[31]

Danas, dakle, prema simvoličkom značenju proskomidije, kad saborno služi više sveštenika, sa episkopom ili bez episkopa, proskomidiju treba da vrši najmlađi sveštenik. Prema rano formulisanom principu, da onaj koji je službu počeo treba i da je završi zaamvonom molitvom, ovu molitvu treba takođe da čita najmlađi.

No to ne znači, pogotovo pri arhijerejskom služenju, da ne može arhijerej poveriti nekom drugom, a ne najmlađem, kako vršenje proskomidije, tako i čitanje zaamvone molitve. Zbog opravdanih razloga, može se tako postupiti i pri sabornom služenju više sveštenika bez arhijereja, bilo po dogovoru, bilo po naređenju.

 

Glasnik, septembar 1978.

 


NAPOMENE:

[1] I u prevodu Liturgije počiv. ep. bačkog Irineja, kao i u prevodu svih triju Liturgija prof. o. Justina Popovića, navodi se kratko da proskomidiju vrši samo jedan sveštenik, a da zaamvonu molitvu čita sveštenik izvan oltara, iza amvona (Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1942, 289, 335; Božanstvena Liturgija, Beograd 1978, 24, 77).

[2] Moskva 1890, l. 7b.

[3] U Arh. činovniku ruske recenzije br. 103, iz 1679. g., o svešteniku koji proskomidiše veli se isto, a za ostale kazuje: „Iereje že služači vo c(e)rkvi pri patrijarsje ne stojat, no vo oltari“; isto se ovako kazuje u Arhieratikonu ruske recenzije br. 139, XVII v.

[4] L. 55b; u izdanju od 1721. g., str. 121.

[5] Glasnik 1972, br. 7, str. 172.

[6] Od npr. 13 rukopisnih Služabnika man. Dečana, u šest od njih nedostaje potpuno ili delimično proskomidija.

[7] Br. 123, iz 1395.; br. 125, XV v.; br. 127, XIV-XVI v.; br. 128, XV v.; br. 130, XIV v.; br. 131 iz 1453.; br. 132, XV v.; 133, XVI v.; br. 134, XVI v. U pergamentnom Služabniku br. 120, XIV v., primedba o tom još je kraća: „Jako ti jesi os(ve)štenije naše. Pop gl(agolj)et. Sa mirom izidem. Diakonu: G(ospod)u pom(o)lim se. M(o)l(itva) zaamvon(a)“ (L. 59a, 59b). Isto tako stoji i u rukopisu br. 121, XIV v. U rukopisu br. 129, XV-XVI v., primedba je sasvim kratka: „M(o)l(i)tva zaamvona“.

[8] Evhologion, Venecija 1730, 68, 89, 94.

[9] Str. 223.

[10] V. K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju ustava Pravosl. cerkvi, S. Peterburg 1900, str. 375.

[11] A. Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 204; up. Glasnik 1977, br. 1, str. 38.

[12] U br. 21, XVII v., stoji: „Taže ishodit s(ve)štenik i glagolje(t) m(o)litvu zaamvonuju“. Isto ovako stoji u br. 139, XVII v.; takođe u br. 252, XVII v., Muzeja Srp. prav. crkve u Beogradu. U br. 55, iz 1716. g.: „I jerej stav na običnom meste g(lago)ljet m(o)l(i)tvu konačnuju: Bl(ago)s(lov)ljajej bl(a)goslovešteje te G(ospod)i“. Ovako je isto u br. 103 iz 1676. g. i br. 169 iz 1706. g.

[13] A. Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, I, 172.

[14] O Sv. Liturgiji, Minj T. 155, k. 261, 264.

[15] N. d. k. 289, 301.

[16] S. Peterburg 1859, gl. VI, § 50, str. 190.

[17] N. d. 375, 463.

[18] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, str. 802, 826, 828, 861.

[19] Praktični sveštenik, Novi Sad 1907, I, 22, 117; Veliki Tipik, Beograd 1971, 34, 48.

[20] 3aječar 1907, II, 107, 117; Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 41, 42.

[21] Glasnik 1972, str. 180; Glasnik 1974, br. 8, str. 184; Glasnik 1977, br. 2, str. 38.

[22] Arhijerej, dakle, određuje odgovarajuće vreme jereju koji treba da počne sveštenu Tajnu. To vreme označava u pror. Isaije predskazano vreme rođenja Preteče Jovana i dolaska nama Hrista. A jerej koji čini početak Božanstvene Liturgije praobražava Preteču i Krstitelja Jovana, koji je otpočeo propoved govoreći: „Pokajte se, jer se približi Carstvo Nebesko“, i krštavao sve koji su prilazili. Đakoni su pastiri, a jereji anđeli“ (Istoria ekklistiastiki ke mistiki theoria, Minj T. 98, k. 400).

[23] N. d., gl. 97, k. 292.

[24] Novija Skrižalj, S. Peterburg 1859, § 50, str. 191.

[25] Up. Glasnik 1977, br. 3, 65.

[26] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 290, 291.

[27] Up. L. Mirković, Liturgika II, 1, Beograd 1966, 122. U VIII knj. Apostolskih Ustanova kazuje se: „I đakon govori: Bogu, kroz Hrista Njegovog, priklonite se i blagoslovićete se. A episkop se molio govoreći: Bože Svedržitelju… I đakon kaže: Otpuštate se u miru“ (Apost. Ustanove, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1955, T. II, str. 159). Ovo polaganje ruku za znak blagoslova Laodikijski sabor, u 19. prav, naziva „dolaženje pod ruku“ (Pidalion, izd. Astir 1970, 427).

[28] „Zaamvona molitva je kao pečat sviju molitava i prava rekapitulacija koja odgovara prethodnim i najvažnijim moljenjima. Pošto se sve prethodno sveštenodejstvo svršava za one koji su prineli (Časne Dare), i za one za koje su prineli, a onda i za sve koji su ih primili, stoga se na kraju daje odgovarajuća sadržina svake izgovorene molitve. Pa pošto neki od stojećih izvan oltara dolaze često u nedoumicu i vele: Kakav je, dakle, cilj, i smisao i moć molitava koje arhijerej govori tiho, te žele izvesno objašnjenje, da bi razumeli, stoga božanstveni Oci učiniše u obliku ove (molitve) kao rekapitulaciju svega što je u molitvama prošeno, poučavajući (tako) one koji su tražili, kao (što se) po ivici (upoznaje cela) tkanina” (Minj. T. 98, 452). O zaamvonoj molitvi veli Sv. Simeon Solunski: „Jer ova molitva, budući poslednja, moli jerejima, i carevima i lajicima sva dobra, i mir od Oca svetlosti“ (n. d., gl. 184, k. 393).

[29] Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvennoje izjasnjenije Božestv. Liturgiji, S. Peterburg 1884, 288.

[30] Isto.

[31] O Sv. Tajnama, gl. 184, k. 393. U ovom cilju, po Sv. Simeonu, „novorukopoloženi đakon čita prozbe svedočeći i pokazujući narodu da je postao služitelj Božji i primio blagodat da govori prozbe za njega (narod) i poziva narod na molitve i prozbe… (isto). Ovu praksu pominje, za svoje vreme I. Dmitrijevskij veleći: „Zaamvonu molitvu, pri arhijerejskom služenju, čita novorukopoloženi tada sveštenik. Ovo preimućetvo daje mu arhijerej zbog uvažavanja blagodati sveštenstva koju je toga dana primio, da bi on u toj istoj sveštenoj službi, i u prisustvu svog rukopoložitelja stupio u svoju dužnost, i u njegovo (arhijereja) ime uputio Crkvi blagoslov, i time dobio punu vlast prinositi za nju Bogu svoje molitve“ (n. d. 287). Da novorukopoloženi sveštenik čita zaamvonu molitvu pominje i K. Nikoljskij (n. d. 711).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *