Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Ko vadi čestice na proskomidiji kad više sveštenika služi Liturgiju?

 

PITANJE: U Služebniku, na kraju proskomidije, nalazi se uputstvo: „Ako saborno služe mnogi sveštenici, proskomidiju vrši samo jedan sveštenik i govori izneto, a ostali služeći ne govore ništa posebno od proskomidije“. Na koji će onda način oni spomenuti i izvaditi česticu za sebe i ostale za koje inače vade?

 

ODGOVOR: Navedeni propis štampanog crkvenoslovenskog Služebnika, a takođe Arhijerejskog činovnika,[1] smatram da ima ovaj smisao: Samo jedan sveštenik, obično najmlađi,[2] govori propisane proročke reči, iseca i postavlja na diskos Agnec, čestice za Svetu Bogorodicu, devet činova Svetih, žive i upokojene članove Crkve. Ostali služeći sveštenici pri tome ne treba da govore ništa, dok inače na Liturgiji obavezno treba da govore u sebi sve molitve; takođe pri blagosiljanju Agneca i putira, što čini načalstvujući, svi saslužujući sveštenici treba da izgovaraju u sebi reči: „I sotvori ubo hljeb sej… A ježe v čaši sej… Preloživ Duhom tvojim Svjatim“, dok ih načalstvujući izgovara tiho. No kad sveštenik koji proskomidiše završi pominjanje živih i pokojnih, ostali služeći sveštenici mogu, po redu, uzeti koplje i prosforu i vaditi čestice za sebe, svoje srodnike i ostale žive i upokojene za koje hoće i za koje su umoljeni.[3] Tako se čini u Jerusalimu na grobu Gospodnjem, koliko mi je poznato i u Grčkoj, kao i kod nas.

Da se tako postupalo i u starini, pokazaće nam ma i kratko razmatranje razvoja Čina proskomidije, koji smo u nekoliko prethodnih odgovora već iznosili.[4] No neće biti suvišno da ga i ovde kratko ponovimo.

Prvobitno je proskomidija vršena po izlasku katihumena, pred Veliki vhod, kao što je sada vrši arhijerej kad služi. Prema prof. P. Trembelasu, sastojala se iz dva čina: predloženja (prothesis) i prinošenja (proskomidi). Pod predloženjem se razume prinošenje hleba i vina od strane vernih i predavanje đakonu, koji ih je stavljao u proskomidiju, a docnije na stolove za to tu ustrojene. Na đakonov poziv: „Gospodu se pomolimo!“ verni su se molili za potrebe svoje i onih za koje su prinos učinili, za šta se molio i sveštenik čitajući molitvu: „Bože, Bože naš…“ Time se osveštavao sav ovaj prinos i izdvajao od svakodnevne hrane, te više nije bio za običnu upotrebu.

Prinošenje, proskomidija je bila drugi stepen ovog Čina, u kome su učestvovala samo sveštena lica. Od svega ovog, naime, prinosa đakoni su odvajali i prenosili na Časnu trapezu potrebnu količinu hleba i vina za Sveto Pričešće. Tako je ovaj odvojeni deo prinosa postajao „Časni Dari“ (jektenija po Velikom vhodu). Po svedočanstvu starih pisaca, „spremanje darova i prenošenje na Časnu trapezu vršili su, kao što navedosmo, đakoni“.[5]

Docnije, kad se iz izdvojenog hleba počeo isecati Agnec, a zatim ostale čestice, to su prvobitno vršili đakoni, kao što svedoči Teodor Andidon, grčki pisac iz HII v.: „Ako ovo i seku jereji, ali u Velikoj crkvi tako svršavahu negda đakoni sečenje prosfore“.[6] Tako je bilo još u HŠ v. i u nekim krajevima Rusije: „Đakoni su počinjali proskomidiju i vadili Agnec bez sveštenika, a ovi su posle završavali započeto…“, dok Vladimirski sabor 1274. g. nije to zabranio s objašnjenjem da vađenje Agneca i vršenje proskomidije pripada sveštenicima.[7] Po grčkim i našim rukopisima iz XIV-XVI v., iako đakoni ne vade više Agnec, čestice za Svetu Bogorodicu i Svete, nego to vrši sveštenik, ali je ovaj, pošto izvadi čestice za žive i pokojne, predavao đakonu prosforu i koplje da sam izvadi česticu za sebe i ostale „ihže hoštet“.[8] Kad su, dakle, služeći đakoni vadili čestice za sebe i druge na proskomidiji, izlazi jasan zaključak, iako se ne navodi, da su bez svake sumnje ovako činili i sveštenici kad ih je služilo više, tj. svaki je za sebe i svoje vadio čestice posle proskomidišućeg, a posle njih činili su đakoni.

U doba Svetog Simeona Solunskog, u XV v., đakoni već više ne vade sami čestice. „A svi đakoni“ – veli Sveti Simeon – „prinose preko prezvitera… jer nemaju blagodat prinošenja Bogu“.[9] Ako je na toj osnovi prekinuta praksa da đakoni vade čestice, nije, razume se, ovo pravo moglo biti oduzeto sveštenicima, jer oni svi imaju „blagodat prinošenja“, nego su svakako oni i dalje tako postupali. Mogu, dakle, i danas, kad saborno služe, svaki od njih da vadi čestice za sebe i za druge za koje hoće. Tako o tom pitanju rasuđuje i poznati ruski liturgičar Konstantin Nikoljski iznoseći da je, na pitanje moskovskog patrijarha, da li, kad on služi, treba jedan sveštenik, ili svi služeći da vrše proskomidiju, Moskovski sabor 1667. god. odgovorio da i pri patrijaraškom i arhijerejskom služenju proskomidiju vrši jedan sveštenik. Nikoljski dalje nastavlja: „No nema zabrane ostalim služećim sveštenicima da sami vade čestice za zdravlje i upokoj“.[10] U prilog svog mišljenja on navodi da i Služebnik mitropolita Petra Mogile, izdan u Lvovu 1681. g., zastupa isti stav: „Podobajet vjedati i sije, jako ašče slučitsja biti soboru svjaščenikov mnogih na sv. Liturgiji, pervij ot njih jedin točiju da proskomisajet daže do „I vsjeh v nadeždi voskresenija“. Taže ot tolje vsi do zde pročetše v kratcje, idut jedin po jedinomu i pominajut živih i mertvih jelicjeh imut“. Iza njih prilaze i đakoni „jedinomu prezviteru… onže pominajet diakonom jeliko trebujut živih i mertvih“.[11] Doslovno se ovaj propis nalazi u Služebniku koji je izdat pod nadzorom i sa ispravkama Petra Mogile još 40 godina ranije, 1639. g.[12]

R. Dimitrijević navodi, slično Nikoljskom, da kad najmlađi sveštenik proskomidišući „dođe do reči: „I vsjeh v nadeždi voskresenija“, prilaze i ostali sveštenici jedan za drugim i lično pominju žive i mrtve koje imaju“.[13]

Sergije Bulgakov pak smatra da pri sabornom služenju, kad najmlađi, ili čredni sveštenik završi proskomidiju, ostali jereji mogu ga zamoliti da izvadi čestice za žive i upokojene koje oni obično pominju. On je, dakle, na stanovištu da propis Služebnika o vršenju proskomidije od jednog sveštenika treba bukvalno održati, iako za to nema razloga. Na istom stanovištu stoji i arhim. Kiprijan Kern. I po njegovom mišljenju, jerej koji vrši proskomidiju „pominje zapiske i vadi čestice za saslužeće sveštenike“.[14] Takav stav zauzima i bugarski Služebnik: „Celu proskomidiju svršava čredni sveštenik, ili najmlađi između njih. Drugi sveštenici ne uzimaju nikakvog učešća u proskomidiji, nego samo odlaze žrtveniku i redom kazuju črednom svešteniku imena za zdravlje i upokoj, za koje žele da se vade čestice“.[15] Do ovakvog su stava došli svakako povevši se za mišljenjem Bulgakova.

Arhiepiskop Venijamin u svojoj „Novoj skrižalji“ navodi samo da proskomidiju vrši najmlađi sveštenik. O vađenju čestica za ostale sveštenike ne govori.[16] Isto nalazimo i kod episkopa Melentija[17] i u Velikom Tipiku V. Nikolajevića. Prof. JI. Mirković u svojoj Liturgici iznosi samo o služenju jednog sveštenika sa đakonom, a o sabornom služenju više sveštenika, ili sa arhijerejem, ne govori.

Smatramo, dakle, da je težište propisa u Služebniku i Arhijerejskom činovniku da pri sabornom služenju, bilo više sveštenika bez arhijereja, bilo sa arhijerejem, samo jedan – najmlađi, ili čredni – vrši spremanje Agneca i drugih čestica, uz propisane reči i molitve. Ostali ne samo da ne učestvuju u tim radnjama, nego i ne čitaju u sebi ni proročke reči, ni molitvu „Bože, Bože naš…“, dok su inače na Liturgiji obavezni da čitaju sve molitve svaki u sebi. Ako ima vremena, mogu poredom, uzevši koplje i prosforu, da pominju sebe i ostale koje hoće, vadeći pri tome čestice i stavljajući ih na diskos. Moguće je da tako čine i na arhijerejskoj Liturgiji, izostavljajući da pomenu sebe, jer će ih pomenuti arhijerej kad na Heruvimskoj pesmi bude završavao proskomidiju.

 

Glasnik, februar 1977.

 


NAPOMENE:

[1] I prema njemu, samo jedan sveštenik vrši proskomidiju, dok ostali „ničtože proskomidiji glagoljušče“ stoje za vreme časova – dok se vrši proskomidija – kod arhijereja (Moskva 1890, l. 7 ob.).

[2] Po Služebniku Petra Mogile iz 1639. g., proskomidiju je vršio „pervij ot njih“ (str. 223). I po rukopisnom pergamentnom Evhologionu lavre Sv. Save Osvećenog, iz XIV v., koji iznosi Čin patrijaraške Liturgije, biće da ju je vršio najstariji, dok je proskomidišući govorio i početni vozglas: „Blagosloveno carstvo…“ (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 204).

[3] Tako bi mogli činiti i na proskomidiji pred arhijerejsku Liturgiju, kako bi se skratilo pominjanje imena koje vrši arhijerej pri pevanju Heruvimske pesme. Istina, u Arh. činovniku stoji da sveštenike, kao i imena njihovih živih, pominje arhijerej. Stoga sveštenik koji vrši proskomidiju obično vadi samo Agnec, čestice za Sv. Bogorodicu i devet činova Svetih, više ništa, kao što se veli i u grčkom Ieratikonu izdanja Apostoliki Diakonie, Atina 1971, str. 70: „Ako će služiti arhijerej, jerej ne završava proskomidiju, nego posle vađenja čestice Bogorodičine i Svetih pokriva sv. diskos i sv. putir vozduhom, ništa ne govoreći. A ostalo govori, i završava proskomidiju, služeći arhijerej dok se peva Heruvika…“. No u grčkom Liturgikonu, izdanom po naređenju arhiep. sevastijskog Atinagore i štampanom u Jerusalimu u štampariji „Bratstva Svetog groba“ 1956. g., veli se slično u primedbi da ako služi arhijerej sveštenik ne završava proskomidiju, nego „posle vađenja poslednje čestice upokojenih, pokriva svete (Darove) vozduhom, a završava je (proskomidiju) arhijerej kad se peva Heruvimska pesma pred Veliki vhod“ (str. 65). Isto se ovako govori i u bugarskom Služebniku, Sofija 1928, 86. Moguće je, dakle, da i ostali sveštenici izvade čestice za žive i pokojne pred kraj proskomidije, a arhijerej da pominje samo njih na Heruvici, što bi skratilo vreme toga Čina, koji i inače dugo traje.

[4] V. prim. 17. u arhijerejska Ligurgija po beleškama poč. ep. bačkog Irineja, Patr. Glasnik 1972, str. 180; Odgovor na pitanje: Treba li osvećivati naforu? Glasnik 1973, str. 123; Odgovor na pitanje: Treba li vaditi čestice za Sv. anđele? Glasnik 1974, str. 184.

[5] P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 224; Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 235; up. prim. 49 u odgovoru na pitanje o vađenju čestica za Sv. anđele, Glasnik 1974, 188.

[6] Trembelas, isto.

[7] K. Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, 375.

[8] Up. Patr. Glasnik 1974, str. 188, gde su navedeni grčki i srbuljski rukopisi koji to navode.

[9] Up. Glasnik 1974, 189.

[10] Posobije, 375.

[11] Isto.

[12] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, str. 802 prim. 13, 828.

[13] Pitanja i odgovori, Beograd 1982, 41.

[14] Evharistija, Pariz 1947, 154.

[15] Sofija 1928, 85, 86.

[16] N. Skrižalj, S. Peterburg 1899, 161.

[17] Pravilnik, Zaječar 1907, II, 107; Veliki Tipik, Beograd 1971, 34.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *