Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

ДЕВИЧ – манастир Светог Јоаникија Девичког

 

Ако са асфалтног пута Србица-Клина (Метохија), из села Лауше, скренемо лево, преко моста на реци Клини, стићи ћемо до манастира Девича. Од Србице је манастир удаљен 6 километара. Поред цркве и звоника, манастирски комплекс сачињавају зграде двају конака, велике трпезарије, као и других потребних економских зграда. Све је ограђено каменим зидом са улазним капијама на западној и јужној страни.

Манастир Девич је везан за личност пустиножитеља Светог Јоаникија Девичког, који се ту подвизивао, ту се упокојио и ту сахрањен, са североисточне стране цркве, до самог олтара. Убрзо му је над гробом подигнута капелица која постоји и данас.

 

КАД ЈЕ НАСТАО МАНАСТИР ДЕВИЧ?

На старим црквама и манастирима, обично на горњем прагу западних врата, уклесаван је натпис кад је храм подигнут и ко га је подигао. Вероватно да је такав натпис постојао и на цркви овог манастира, али се до данас није сачувао. Зато се морамо обратити другим сачуваним подацима који би нас до тога довели.

Вести о манастиру Девичу имамо несравњиво раније од XIX века. Из катастиха, књиге за уписивање приложника, који је почет да се води 1762. г., а са последњим уписом 1789. г., види се да манастир постоји и да је у великом поштовању код народа, не само у Метохији и Косову. Долазили су му и прилагали верни из Гњилана, Скопља, Ниша и других места.

Још раније, у време патријарха Јована, 1594. г., при игуману Висариону, платио је неки Давид, из оближњег села Марине, да се препише једно Четвороеванђеље у Девичу. Године 1578, у време игумана Пахомија и јеромонаха Лонгина, живописана је капелица изнад гроба Светог Јоаникија и цела црква. Око сто година раније настала је фреска са ликом Светог Јоаникија и Светог Акакија на западном зиду ове капелице (у ствари, североисточном зиду цркве). Још раније помиње се место Ловуша (сада Лауша), црква Девица и калуђери при тој цркви, у катастарском турском попису, насталом по заузећу области Ђурђа Бранковића, из 1455. г. То би за сада био најраније датирани помен манастира Девича.

На поменутој фресци, у капели чело његовог гроба, насликан је Свети Јоаникије у одећи великосхимника, десном руком благосиља, а у левој држи развијени свитак на коме, старим српским језиком, пише: „Браћо, у дан благочастија сазидах ову цркву, Ваведење Свете у светињу, Богородици на радост, иноцима на просвећење, болеснима на исцељење“. Поред главе Светога, с једне и друге стране је старосрпски натпис: „Свети Јоаникије, први ктитор светог места овога“. Из оба ова натписа излази да је цркву и манастир Девич основао Свети Јоаникије. Треба, дакле, да утврдимо доба у коме је живео Свети Јоаникије, па ће се тиме решити и време настанка манастира.

 

КАД ЈЕ ЖИВЕО СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕ?

У рукописним и штампаним службама празновања Светог, сем дана (2. децембар) не налазимо ни годину његовог рођења, ни смрти, нити коју другу у вези са његовим животом. Поменули смо да место Ловушу и цркву Девицу, тј. садашње село Лаушу и манастир Девич, помињу као постојеће турски катастарски попис из 1455., а такође из 1482. г., што подизање цркве и живот Светог Јоаникија помера у доба пре доласка Турака. Биће да на то указују и речи свитка на фресци Светога у капели његовог гроба: „Браћо, у дан благочастија сазидах ову цркву…“. Како фреска потиче из друге половине XV в., времена ропства, кад су владали „злочестиви“ Турци, истицање речи „у дан благочастија“ свакако значи да је подизање цркве било у доба државне самосталности и „благочастивих“ владара српских.

У манастиру Дечанима чува се једно мање старо звоно са српскословенским натписом, који на савременом језику гласи: „Ово звоно даде старцу Јоаникију благочастиви господин Гргур“. Проф. Ђорђе Радојичић разложно сматра да је „старац Јоаникије“ Свети Јоаникије Девички, а „господин Гргур“ најстарији брат деспота Ђурђа Бранковића, који је управљао основним властелинством породице Бранковића, Дреницом, у којој се налази и манастир Девич. У селу Трстенику, недалеко од Девича, налазе се рушевине града Борча, где је био дворац Бранковића. Ово би био најранији помен Светог Јоаникија. Звоно и натпис на њему настали су 15. октобра 1406. г., кад се Гргур замонашио и свакако пре 13. марта 1408. г., кад је умро као монах Давид.[1]

Један штампани рускословенски Пролог, манастира Црне Реке, на маргини стране која помиње Свете 2. децембра, сачувао је запис да се Свети Јоаникије Девички упокојио у време деспота Ђурђа Бранковића „године 6939. (1431.), децембра месеца 2. дан, при Мурату II агаренском“. Али је трећа цифра нечитка. Помињање султана Мурата II, који је владао од 1421. до 1451. г., упућује да се то десило у периоду тих 30 година. Проф. Ђ. Радојичић узима као највероватнију 1431. годину.

По казивању синаксара рукописне службе из 1757. г., Свети Јоаникије „испунивши доста година и достигавши дубоку старост, ка Господу отиде“. Старим човеком, седе браде, представљен је он на фресци у капели чело његовог гроба, а тако га описује и рукописни Мијачки додатак Ерминији, приручнику за сликаре-зографе, из 1867. г. Било да се упокојио 1431, 1441. или 1451. године, може се закључити да је рођен у другој половини XIV века, да је живео у доба кнеза Лазара и деспота Стевана Лазаревића, а умро у доба деспота Ђурђа Бранковића, како наводи и већина писаца који га помињу у својим делима.

 

ОДАКЛЕ ЈЕ РОДОМ СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕ?

Нити из синаксара, описа живота Светог, нити из сачуваних служби за дан његовог прослављања, не можемо дознати име места у коме је он рођен. Дознајемо само толико да је његов родни крај („отечество“) Диоклитија Фостанска. Назив Диоклитија долази од имена негдашњег римског града Доклеа, чије се рушевине налазе на ставама Мораче и Зете у Црној Гори. У средњем веку, именом Диоклитија, или Дукља, називала се област око Скадарског језера, које се тада код Срба звало „Диоклитско језеро“, а исто тако Јадранско море „Море диоклитско“.

Током времена назив Диоклитија проширио се даље од својих источних граница које су, према Јиречеку, биле „у шумовитом оквиру лимског краја“. Тада се ови предели означавају називом Диоклитија Фостанска, или Фостинска, што свакако долази од имена средњевековне жупе Хвосно код Пећи. У житију Светог Петра Коришког вели се да је родом из села Уњемира (данас Добра Вода, на прузи Пећ-Косово Поље), предела „ва Диоклитији Хвостанскије“. У средњем веку тим се именом називала област у долини Белог Дрима, Истока, Пећке и Дечанске Бистрице, све до правца Призрен-Сува Река-Приштина, тј. садашња Метохија, која је тада била посед немањићких манастира.

Без обзира шта назив „хвостански“ значи и од чега потиче, но да писац синаксара у чину службе Светог Јоаникија из 1861. г. (сада једине рукописне књиге манастира Девича) гледа на девички крај као на постојбину Светога, јасно излази из његовог казивања. Свети је, вели, одлучивши да напусти Црну Реку, где се најпре подвизавао, решио на повратак у свој крај и тако поступио: „Пресели се у родни крај (Преселник бист во своје отечество), и насели се у пустињу девичку (вселивжесја в пустињу девичку)“. Несумњиво је, дакле, место рођења Светог Јоаникија било негде у Метохији, у крају око Девича, а не како се до сада узимало да је оно далеко на запад, чак у приморју Црне Горе, како наводи београдски Србљак митрополита Михаила, и по њему већи број савремених писаца.

 

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ

Родивши се у другој половини XIV в., у неком месту Метохије, краја који је у средњем веку био густо насељен и добро обрађиван посед немањићких манастира, Свети Јоаникије је рано видео монахе, упознао се с њима и од њих слушао о богоугодном животу и подвизима светих пустињака. Поред побожности, којом је тада живео народ, о чему и сада сведочи мноштво цркава и црквишта у целој Метохији, ова казивања разгореше у младићу жељу за монаштвом, те он одлучи да цео свој живот посвети Богу. Поједини познаници и рођаци почеше га од тога одвраћати. Кад он остаде одлучно при своме и замонаши се, они најупорнији не оставише га на миру, него наставише да му се подсмевају и досађују.

Видећи да га њихов поступак може ометати у строгом монашком подвигу, он напусти свој крај и оде на Ибар, у пустињу Црне Реке, код садашњег места Рибарића, о којој је свакако слушао да је погодна за усамљенички живот. Ту он проведе неколико година у молитви, посту, богомислију, вежбајући се дању и ноћу у испуњавању заповести Божјих. Утврдивши се у томе и ослободивши се од страсти, постао је заиста „дом Свете Тројице, земаљски анђео и небески човек“.

Дознавши за њега и такав његов живот, млади „неки монаси дођоше к њему ради усавршавања у добродетељи, узевши Преподобног за оца и учитеља“, како се вели у синаксару службе из 1757. г. Због духовних потреба тако увећаног братства, као и потреба побожног народа, који му је ради савета и молитвене помоћи долазио, Свети подиже ту цркву.

Али кад народ поче долазити у све већем броју и обасипати га похвалама, увиди он да ће му ово, потхрањујући гордост, бити већа сметња у духовном уздизању него подсмевање у родном месту. Одавде се мора отићи. Куда? Поћи у потпуно непознат крај и тражити погодно место за усамљенички живот било би губљење времена. Познајући одраније девичку пустињу, реши се да оде онамо. Иако је она близу његовог родног места, али су прошле године, он духовно ојачао, закључи да му неприлике, због којих је у почетку морао отићи оданде, сада неће сметати: „Шта ће нам сметати постојбина у духовном делу, сем ако попустимо?“ расуђиваше он у себи, према поменутом синаксару. Помоливши се Богу и поучивши братију, он тако и поступи. Тајно се повуче у девичку пустињу и насели најпре у једну шупљу букву, у потоку испод садашњег манастира, изнад извора који и сада постоји, и ту настави свој подвиг. Доцније сагради малу келију и живљаше у њој.

Није ни ту било тез тешкоћа. У канону се вели како му је ђаво, из зависти, упутио разбојнике да га нападну и он једва избеже. Но кад они оду, не нашавши ништа од вредности, он се опет врати, захваљујући Богу што је био гоњен за Христа.[2] Видећи да је могао погинути од разбојника, да га Бог није сачувао, он свој живот у Христу настави са још већом усрдношћу. Мисао о смрти није га више остављала, те је у новој светлости видео цео свој живот и живот свију људи. Схватио је сада много дубље и јасније речи Господње о превасходној вредности душе: „Шта вреди човеку да сав свет задобије а душу своју изгуби“ (Мт. 16, 26). Јер човек није само тело, те не сме све време и сву снагу трошити на старање за телесну храну, одећу и потребе, него је он и душа, којој такође треба храна, тј. реч, наука Божја, и одећа, тј. добра дела, да се у дан Страшног суда не нађе у срамоти голотиње (Мт. 4, 4; Откр. 16, 15). Стога је још више обратио пажњу на душу, а телу давао стварно онолико колико је нужно. Носио је једну хаљину од овчије коже (Одежда твоја риза кожна – 2. тропар, IV песме канона). Имајући поверење у заповест Господњу да се не бринемо шта ћемо јести, јер Господ храни и птице небеске, и „ненасејана земља хранила га је, дајући телу његовом мало утешеније“ (1. троп., IX песме канона).

Испуњавајући тако заповести Божје и светлећи тиме као звезда на небу, и овде у пустињи девичкој, иако удаљен од насеља, није остао непримећен од људи, по речима еванђелским: „Не може се град сакрити кад на врху горе стоји, нити се пали свећа и меће под суд, него на свећњак да светли свима који су у кући“ (Мт. 5, 14-15). И овде се око њега сабраше млади људи, жељни да као монаси послуже Богу. Иста молитвена потреба учини да Свети и овде подигне цркву, посветивши је Ваведењу у храм Свете Богородице. О томе одређено казују натписи на поменутој фресци у капелици његовог гроба.

Рукописни пак и штампани синаксари веле да је и деспот Ђурађ учествовао у подизању девичке цркве („Церков обои сотворше“). По народној пак песми „Зидање Девича“, и неким писцима, подизање цркве и трошак око тога поднео је сам Деспот, из захвалности што му је Свети Јоаникије исцелио болесну кћер од слепила, душевне болести, или од губе, како по предању помињу поједини писци.[3]

Није невероватно да је поред брата Гргура, који је даровао старцу Јоаникију звоно, и деспот Ђурађ чинио манастиру Девичу прилоге, било у одеждама, књигама, или у новцу. Али неће бити да је црква девичка његова задужбина, нити да је за њено подизање дао неки већи прилог, јер би то свакако било наглашено у натпису на фресци Светога. С правом казује Василије Марковић: „Извори не наводе да је деспот Ђурађ подигао и један манастир“. Па и врло скромне димензије… (свега 6 м. дужине и 3,5 м. ширине) првобитне девичке цркве, прошириване временом са западне и северне стране, говоре да је она дело малих могућности једног старца-монаха са братством. Традиција о деспоту Ђурђу као ктитору манастира Девича биће да је настала доцније, вероватно тако што је њему, као најпознатијем, приписано и оно што су прилагали други из породице Бранковића.

Уздигавши се духовно до светости у Христу, Свети Јоаникије још за живота је чудодејствовао, дарујући здравље болесницима од разних болести, који су са вером долазили и од њега помоћ молили. Можемо схватити шта је значила његова помоћ и у другим невољама које су сналазиле народ у та тешка времена сталних борби са Турцима, у којима је област Бранковића била прва на удару. Та благодатна помоћ није престајала ни после његове смрти, и дејствује и данас.[4]

Сабравши бројно братство, које је под његовим руководством стремило Царству Небеском и достигавши дубоку старост („старост Соломонову“), Свети отиде са овога света. Тело му братија сахранише ту где се и подвизавао, поред цркве у Девичу. Душа му, пак, „крилима врлина, одлете на небо, приближивши се Тросунчаној Светлости (Богу), да јој са анђелима (вечно) узноси Трисвету песму“, не заборављајући у заступништву пред Богом род свој и помажући свима људима добре воље.

 

МАНАСТИР ДЕВИЧ ПОСЛЕ СМРТИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА

У тешко, „многометежно“ доба сталних турских напада, у време деспота Ђурђа Бранковића, страдао је цео народ, па с њиме свештенство, манастири и монаштво. У сталном бежању, склањало се голог живота по гудурама. Турци су пљачкали и палили куће и манастире. „Ва лето 6942 (1434. г.) би нужда велика благочастију христијанскому“, вели се у једном запису, да би од 1437. године, па за шест година, Турци држали у својој власти целу Србију. Убрзо пошто су је вратили деспоту Ђурђу, јужни крајеви, где је и манастир Девич, падају 1455. г. коначно под њихову власт.

О животу у манастиру Девичу, у периоду од 15. до 19. века, сачувало се мало вести. У том времену од преко 500 година налазимо само неколико вести о приликама у њему, уз имена појединих његових старешина и сабраће. Поред раније поменутог игумана Пахомија и јеромонаха Лонгина (1578. г.) и игумана Висариона (1594. г.), помиње се у Девичу 1741. г. јеромонах Герасим. Од 1750. г. он је игуман, а 1769. архимандрит. Године 1753. његов сабрат, јеромонах Исаија, долази у Хочу по вино; терзија Велчо, из Ниша, 1754. г. приложио је Девичу Еванђеље; 1777. г. игуман Петроније је оковао ово Еванђеље; 1858. г. игуман Пајсије погинуо је од Албанаца. Године 1872. старешина је прота Сима, који је раније послао рукописну службу Светога, из 1757. г., митрополиту Михаилу да се штампа у Србљаку.

Да су којом срећом сачуване старе књиге, које су се у њему налазиле још током XIX в., у њима би се свакако нашло више вести. Али су и оне што су остале уништене у току Другог светског рата. Априла 1941., при бомбардовању Београда од Немаца, седам девичких рукописа, који су били доспели у Народну библиотеку у Београду, изгорело је: Пергаментно Еванђеље са апостолом, XIII-XIV век; Триод из 1408. г.; Пролог, XVI в.; Минеј за јул, XVI в.; Минеј за фебруар, ? в.; Празнични минеј, XVI в.; Требник, ? в. При рушењу манастира исте године, нестали су и рукописи који су у њему још постојали између два рата. Један од њих, рукописни Зборник молебна, с почетка XIV в., сачуван је у збирци проф. Радослава Грујића у Патријаршији у Београду. По запису у њему, види се да га је купио, у Сиринићкој жупи код Призрена, и пренео у Девич јеромонах Самуило. Молебан за деспота Стевана Лазаревића, писан 1402-1405.г., састав је Јефрема, тадашњег писца из Београда.

Као што смо раније поменули, одмах по паду области Бранковића под Турке, 1455. г. манастир се помиње као црква Девица и монаси при њему. У њему су монаси и по другом попису из 1482. г. Но 60 година доцније, у попису из 1544. г., нема помена о монасима у Девичу, него је у поседу једног муслимана. Можда је баш у то време, или приликом неког другог запустјенија, звоно Гргура Бранковића доспело у Дечане, било куповином, било да га је неко скинуо и допремио до Дечана да би га сачувао и спасао од уништења. У турском попису за време султана Сулејмана II (1566-1574. г.), опет се у манастиру помињу калуђери.

У току своје даље историје, манастир је више пута долазио до запустјенија. Биће да је у једној таквој прилици, дозвола да се запустели манастир обнови добијена у доба везира из породице Ћуприлића (1656-1691.г.), па је онда та обнова, у њихово време, у народу приписана Ћуприлић везиру, из народне песме.

Једна обнова запустелог манастира Девича, везана за једног побожног Херцеговца, остала је у свести народа са више појединости, али без одређене ознаке времена. Један побожан човек, из неког места у Херцеговини, скупивши потребна новчана средства, намисли да пође у Јерусалим на хаџилук. Пред сам полазак на хаџилук, њему се, наиме, јави у сну Свети Јоаникије, па му каже: „Боље ће бити, Милоше (тако се човек звао), да одеш у Девич, очистиш и уредиш цркву и мој гроб, него да идеш у Јерусалим“. Кад се Милош пробуди из сна, још му речи Светога звучаху у ушима, те узме спремљени новац дође у манастир, поправи што је било обурвано и уреди остало, па се закалуђери и до смрти остане ту, служећи Богу, Светом Јоаникију и своме народу.

У рукописној књизи беседа Светог Јефрема Сирина Пећке Патријаршије, коју је читао 1741. г., и у њој оставио запис, јеромонах Генадије вели за себе да је родом од Никшића у Херцеговини и пострижник манастира Жупе код тог града, и да је по својој вољи одатле прешао у Девич. Даље наводи, „са великим ваздиханијем“, да је ту поднео многе муке и напасти „од проклетог ишчадија харбанашког, дан и ношт“. Моли се Богу и нада да ће се вратити у свој постриг, манастир Жупу и онде дочекати крај живота. Од 1750. г. помиње се он као игуман, а 1760. г. као архимандрит девички.

Није немогуће да би овај Генадије могао бити Милош Херцеговац, обновитељ манастира Девича, народног предања. Он је у манастиру пробавио дуги низ година (28 г.) и тако могао остати у сећању народа. Из сачуваних записа тога времена види се да је манастир на висини и у духовном и у материјалном погледу. Генадије је човек писмен, књижевно образован и волео књигу. У његово време преписана је у Девичу служба Светог Јоаникија (1757. г.), почета да се води књига приложника (Катастих) 1762. г.; у Великој Хочи, код Призрена, биће да је тада купљен виноград. У манастиру се помиње више сабраће, са једним од њих, духовником Петронијем, посетио је Рилски манастир 1660. г., итд. Због свега тога могао је да падне народу у очи и остане у трајној успомени. Чудно је само што би га народ запамтио по његовом ранијем имену, а не по монашком. Додуше, у народу често бива да монаха зову по његовом световном имену, на које су навикли док је неколико година био искушеник. Поготово што су поједина монашка имена тешка за изговор.

Али Генадије није дошао у Девич као искушеник, него већ као јеромонах, те је тешко претпоставити да се представљао по свом ранијем, а не монашком имену. Зато може бити да се он, пред крај живота, вратио у манастир Девич, па је тако, ваљда, за њега чуо и тај Милош, који је онда дошао у њега и обновио га. Могуће да је то запустјеније било почетком прошлог века, у време Првог и Другог устанка у Србији, кад се терор над рајом по Косову и Метохији удвостручавао. Калуђери су или побијени, или растерани, манастир опљачкан, на цркви врата разваљена да су у њој овде и козе пландовале, какво је стање Милош затекао кад је дошао.

Нешто доцније, живела је у манастиру Девичу, дуги низ година, једна друга побожна душа, монахиња Евфимија, а народу боље позната под мирским именом Стојна, о којој ће касније бити више речи.

У тешко време, од половине 19. века до пред крај турског ропства, има више вести о манастиру Девичу од појединих знатнијих путника, који су га посетили и писали о стању у њему. Руски писац Александар Гиљфердинг, који је у Девичу био 1858.г., вели да је у њему видео неколико рукописних минеја. Жали се да га је игуман дочекао врло хладно и нељубазно, али на крају каже: „Несретни игуман Пајсије, просто му било. Послије три недеље, тек што сам се вратио у Сарајево, написали су ми да су игумана стрељали Албанци оближњег села… Убице су остале некажњене…“.

Године 1889. почела је да ради у Девичу основна школа, која је постојала све до почетка Првог светског рата 1914. г. Простора је ту било довољно, јер су, поред мањих конака за братство, била и три на спрат, за народ кад о великим празницима дође манастиру: призренски, пећки и приштински.

 

МАНАСТИР ДЕВИЧ ПОСЛЕ ПРВОГ И ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У Првом светском рату Аустријанци су опљачкали манастир, отерали мноштво стоке, сав намештај, посуђе од бакра и др. Неке су зграде порушили и материјал употребили за подизање својих барака у Гор. Клини. На срећу, рукописне књиге, сребрни путири, крстови и друге драгоцености из музеја и цркава, које су понете при повлачењу српске војске све до Девича, закопани су на сигурном месту и тако сачувани до ослобођења. Тражећи те ствари, аустријски официр, Маџар, разбио је плочу на гробу Светог Јоаникија, али се истог дана тешко разболео и по одласку из манастира умро.

У Другом светском рату, 1941. г., манастир је, од шовинистички настројених Албанаца из околине, разорен до темеља. Игуман Дамаскин Бошковић је убијен, остали се монаси разбежали. Пошто су опљачкали све што је било у манастиру, нанели су топовску муницију бивше југословенске војске, запалили је и тако насталом експлозијом разорили цркву и конаке, а материјал разнели. Срушена је и капелица над извором Светог Јоаникија.

За читаво време окупације манастир је остао у рушевинама, као и по свршетку рата, све до 1947. г. Тада је у разрушени манастир дошла монахиња Параскева Симеуновић, родом из Драгачева, са искушеницом Стојом Ћурчин, из Бачке. С њима је дошао као духовник јеромонах Макарије Поповић, који је пре рата ту био сабрат, па 1941. избегао у Банат, одакле је био родом. Он је убрзо отишао за настојатеља манастира Свете Тројице, код Пљеваља, па манастира Беочина и најзад манастир Дечана, где је умро 1980. г. По одласку о. Макарија, за духовника у Девич дошао је Рус Димитрије Бодров. Послуживши предано манастиру и вернима, умро је ту и сахрањен 1967. г.

Одмах по доласку почели су са рашчишћавањем рушевина цркве, како би се могло прићи капели гроба Светог Јоаникија, која једина није била разорена, и у њој вршити богослужење. За то време, прихватили су их у својим домовина верни из суседног села Лудовића, у коме данас нема ни једне српске куће. Чим су рашчистили капелу, почели су одмах са рашчишћавањем подрума конака испред цркве, од кога су остали само зидови, и над подрумом мало наткрили, па се онда у њега уселише. Била им је то и кухиња, и остава и спаваћа соба. Околни народ прискочио је у помоћ, колико је могао, у то тешко време обнове својих попаљених домова, нареза и оскудице сваке врсте, те је до зиме те, 1947. године, над подрумом подигнуто приземље и зграда покривена црепом. Било је појединих људи који су по неколико дана радили бесплатно, у припреми материјала и помагању мајсторима, особито при обнови цркве.

У манастир су пристигле као искушенице Стефанија Станојев, затим Евфимија Милинков, обе из Бачког Петровог Села, и Марта Јокановић, из Косовске Митровице. Све три су сада већ покојне и сахрањене у манастирском гробљу. Убрзо је дошло и шест других искушеница, које су током времена и замонашене у манастиру.

Са увећаним бројем сестринства приступило се одмах припремању камена, грађе и другог материјала да се обнови и подигне црква. За две године она је сазидана и покривена. Уређена је изнутра, постављен иконостас, добијен од старе цркве у Урошевцу, набављене одежде и друге богослужбене ствари, те се црква могла освештати. Освештао ју је епископ рашко-призренски Владимир са мноштвом свештенства 1954. године. Није било краја радости народа, кога је било не само са Косова и Метохије, него и из других крајева, кад је видео да су црква и манастир поново као што су били.

Године 1950. подигнута је зграда са собама на спрату и стајом за стоку у приземљу, која је 1974. г. замењена комплексом зграда, посебно за стоку, посебно гаражу за трактор и друге пољопривредне машине. Онда је 1963. г. саграђен конак на југозападној страни манастира, са трпезаријом за сестринство, кухињом и просторијама за оставу. На спрату је капела за зимско богослужење и собе за посетиоце. Цео манастир је ограђен зидом од камена. Убрзо је, 1970. г., подигнута звонара од камена и бетона, за звоно добијено од цркве Самодреже. Најзад су скупљена средства и материјал за велику народну трпезарију југозападно изнад цркве. Године 1968. подигнута је од камена и бетона нова капелица над извором Светог Јоаникија, у потоку испод манастира.

На имању, у долини реке Клине, недалеко од манастира, биле су две зградице од слабог материјала, већ дотрајале, и још раздрмане земљотресом. Уместо њих, подигнута је, 1987. г., зграда са собама за сестре, кад су овде лети на раду, и једна магаза за пољопривредни алат.

Без свесрдне помоћи народа из ближе и даље околине, као и других крајева и иностранства, ови обимни радови око обнове манастира Девича не би се могли успешно извршити у току послератних година. Свакако да је само чврста вера у Бога и велико поштовање према Светом Јоаникију покретала народ на све ово, као и притицање у помоћ кад се, у две непријатељске паљевине сена, нашао у безизлазном положају са стоком.

Не мала заслуга за обнову манастира припада игуманији Параскеви и сестринству, како у руковођењу и настојању око изградње цркве, конака и осталих зграда, тако и у свакодневним пословима око дочека посетилаца, одржању реда и чистоће у цркви, порти, конацима, редовном пословању око стоке, обраде земље итд. Сестринство је при томе подносило велики труд самопрегорно. Поред тога, колико је пута било нападано и речима, и камењем и штаповима од непријатељски настројених Албанаца. Свакако да су све то оне подносиле из исте вере због које су и одлучиле да цео свој живот и снагу посвете на службу Богу, светињи дома Божјега и Светом Јоаникију, као и подршци вере ближњих који у ову светињу долазе. Такође из свести да је за нас срамно да подносимо муке због кривице, злих дела, а не због добрих у име Христово (1 Пет. 2, 20; 4, 14). И да се тако достиже спасење своје душе.

Данас 1989. сестринство сачињавају, поред игуманије Параскеве, још девет сестара од којих су три од Ваљева, једна од Шапца, једна од Крушевца, три из Босне и једна од Косовске Митровице.

 

ЖИВОПИС У ЦРКВИ И У КАПЕЛИ ГРОБА СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА

У цркви манастира Девича постоје остаци живописа из три периода. Најстарији је из друге половине ХV века, средњи из 1578.г., и најмлађи из 1863. г. Најстарији живопис, као што напоменусмо, налази се на западном зиду у капели гроба Светог Јоаникија. Њему припадају свега два лика: Светог Јоаникија, „првог ктитора“ манастира, и Светог Акакија из Лествице, обележеног као „син послушности“ (послушљиво чедо), као и нешто орнамената уз лик Светог Акакија и по северној страни спољашњег зида олтарске апсиде, до лика Светог Јоаникија.

У осталом делу капеле, као и у цркви, био је живопис из времена познатог полета у животу Српске цркве, за време патријарха Макарија Соколовића, из 1578. г. У капели, југозападно изнад гроба Светога је сцена његовог погреба, са телом обученим у монашке ризе на одру, а oко њега епископ са шест свештених лица како врше опело. На југоисточном делу зида, до прозорчића, лик је Светог монаха који се не може препознати. До њега, по источном зиду, су преподобни монаси, сваки са свитком у руци, од којих се само на првом може прочитати: „Видех сети (мреже) дијавоље прострте по земљи и кто ту бе (беше)”. На северном зиду, у истом реду су представе, Светог монаха, а изнад њих „Брак у Кани Галилејској“. На западном зиду, изнад ликова Светог Јоаникија и Акакија и изнад врата, разазнаје се сцена „Изгоњење трговаца из храма“. Остали живопис у капели је нејасан.

У цркви је живопис из 1578. г. уништен кад је она порушена 1941. г. Остало је само мало у олтару. У апсиди, у доњој зони су ликови Светог архијереја у сцени служења Свете Евхаристије: Светог Јована Златоуста и Светог Атанасија са јужне, а Светог Василија и Светог Григорија са северне стране. На свитцима, које држе у рукама, налазе се почетци молитава Свете Литургије, који се редовно наводе, на истом месту, и у другим старим црквама. На свитку Златоустовом: „Боже, Боже наш…“, са краја проскомидије; Светог Атанасија: „Достојно и праведно Тебе пети…“, Канона Евхаристије; Светог Василија: „Никтоже достојин…“, херувимске песме; Светог Григорија: „Господи Боже Васедржитељу…“, молитве по Великом входу. Изнад ове сцене је лице Свете Богородице „Ширшаја небес“, са по једним анђелом с десна и лева.

У нишама проскомидије и ђаконикона су ликови Светих ђакона. Изнад њих сцена Благовести, са јужне стране Света Богородица, са северне Свети арханђео Гаврило. Изнад те сцене и Богородице „Ширшаја небес“ нејасна је представа, изгледа Вазнесења Христовог.

На северном зиду олтара, у доњој зони су два Света архијереја, сваки са Еванђељем у рукама. Изнад њих су, у четири медаљона, такође Свети архијереји, а изнад њих сцена која се није могла идентификовати.

Живопис из 1863. г. био је изведен у капели Светог Јоаникија, рађен по слоју малтера нанетом по оном из 1578. г. и са истим представама и ликовима. Приликом конзерваторских радова Завода за заштиту споменика културе из Приштине 1966. г., он је скинут и постављен по слободним површинама зидова у цркви.

У дозиданом делу цркве, према гробу Светог Јоаникија, од живописа из 1863. г., по јужном зиду види се Свети Сава Сербскиј, до њега Свети Стефан Штиљановић; на западном зиду један преподобни, до њега Свети Јован Рилски, па Света Ангелина деспотица; на северном цар Урош; у луку пролаза према капели: Свети Георгије и Свети Димитрије.

 

О НАЗИВУ МАНАСТИРА ДЕВИЧА

У сачуваним српскословенским текстовима, манастир се редовно помиње као Девич и Свети Јоаникије као Јоаникије Девички. Тек у новије доба, према рускословенском изговору тих речи, назива се Дјевич, а Свети Јоаникије Дјевичкиј, или Дјевическиј.

Неки писци нагађају да је ово име манастир добио „по својој чистој природи, удаљеној од људи и гријеха, дакле по свом дјевичанству и чистоти“ (Андрија Јовановић). Други пак да је то отуд што је цркву подигао деспот Ђурађ „у спомен оздрављења своје кћери – девице, по чему је манастир добио име“ (Милан Ивановић). Неки у том називу виде казивање „да је био у старинско доба најпре женски манастир, у којем су становале калуђерице (девице), па кад је њих нестало, настанили су се доцније калуђери, а то је могло бити пре Светог Јоаникија Девичкога“ (Милоје Веселиновић). Да то није тако и да манастира ту није било пре Светог Јоаникија, видели смо из претходног излагања.

Свакако да је назив „Девич“ у вези са речју девица, дева, девојка, али се она односи не на монахиње – девице, или кћер Деспотову, него на Свету Богородицу, чијем је увођењу у храм јерусалимски, црква овог манастира првобитно била посвећена. У песмама и беседама на тај празник много се пута понављало да је тога дана „Девица Марија“ уведена у храм да се посвети Господу, па је отуд народ називао ову цркву од почетка „Девица“. Сведочанство за то пружа нам податак из 1455.г., турског пописа ових области, у коме се помиње овај манастир под именом „Црква Девица“. Њени монаси уписани су у списку села Ловуше (сада Лауша). Како се пре тога називао овај крај жупе Дренице, у коме се налази манастир, за сада не знамо.

Од именице „девица“ постао је присвојни придев „девич“ = девичин (као од отец – отеч; од ученик – ученич), те се тај назив утврди како за манастир, тако и за његову околину. Отуда назив „Девич“ значи „Девичин“, манастир „Свете Девице Марије“. Њој је од почетка био посвећен (празнику Ваведења), а тако је и данас (празнику њеног Успенија, Велика Госпођа, Госпођиндан, 15/28. августа). Тако онда треба и говорити и писати: Девич и девички, а не Дјевич, нити дјевичкиј, или дјевическиј.

 

БЛАЖЕНА СТОЈНА ДЕВИЧКА

Као што напоменусмо, у прошлом веку, живела је у манастиру Девичу, око 60 година, монахиња Евфимија, позната у народу као Блажена Стојна. Родом је била од Сјенице (село Лопиже, заселак Репиште), из свештеничке породице Зарића. Родила се 1815. г. Кад је одрасла, са вршњакињама чувала је овце по пространим пашњацима тога планинског краја. Као већ одрасла девојка разболи се озбиљно и како болест отеже, на муци, она мољаше браћу да је одведу Светом Јоаникију у Девич, убеђујући их да ће онде наћи лека. О Светом Јоаникију и његовом чудотворству чуло се у томе крају од монаха који је ту долазио у писанију за манастир. На свакодневне молбе, браћа пристану и њих двојица са Стојном пођу у Девич. Колико је требало путовати од Лопижа до Девича, у то време, око 1835. г., можемо замислити. Кад су најзад стигли у манастир, Стојна се у сузама молила Богу, док јој је калуђер вршио молебан на гробу Светог Јоаникија. Одмах по молебну осети она олакшање и кроз неколико дана здравље јој се видно поправи. У радости због исцељења и захвалности Богу и Светом Јоаникију, Стојна одлучи да остане неко време и послужи манастиру, па замоли браћу да се врате кући и после неколико месеци дођу по њу. Кад се приближи одређено време да се врати дома, Стојна поручи својима да не долазе по њу, јер она остаје у манастиру да се замонаши и цео свој живот посвети Богу.

Како у време ропства под Турцима није било, нити могло бити женских манастира, удовице без деце, особито умрлих свештеника, и понека девојка, које су желеле да свој живот посвете Богу, монашиле су се у мушким манастирима, и ту, поред молитве, помагале у унутрашњим потребама манастира: одржању реда у конацима, особито реда и чистоће у цркви, паљењу кандила, печењу просфора итд.

Оставши у манастиру, Стојна се строго подвизавала. Прва у цркви да припреми и упали кандила, донесе жар за кадионицу и упали свеће. Последња по завршетку богослужења да све у цркви доведе у ред и да се насамо Богу помоли. Увече, после вечере, кад се све утиша, она је одлазила гробу Светог Јоаникија, дуго се молила, редовно уз то клањајући се и чинећи метанија. По примеру Светог Јоаникија и других Светих, Стојна се за тело: храну, одећу, одмор, старала не више него колико је стварно потребно, трудећи се да бесмртну душу храни науком Божјом и одене је у дела правде и светиње. Налазила је времена и снаге и за друге потребе и послове у манастиру: прала и чистила, доносила дрва, обилазила стоку. И пре него што је постала монахиња, налазила је поучну и утешну реч за посетиоце, особито женске које су долазиле манастиру.

Видећи њену искрену побожност и усрдан труд око добра манастира, настојатељ је убрзо замонаши, давши јој име Евфимија. Поставши монахиња, она се предаде још строжијем подвигу. Иако неписмена, научила је Часослов напамет, такође многе црквене молитве и молебан Светој Богородици, који је сваког дана читала. По завршетку вечерње и јутрење, остављала је свеће да горе и даље, па кад би јој калуђери говорили да треба да их одмах гаси, она би одговарала: „Овако треба, јер анђели довршавају нашу слабу људску молитву и службу Богу“.

Стари свештеник у Митровици, после првог светског рата, који је као ђак боравио у манастиру и познавао монахињу Евфимију, причао је да је једном, кроз одшкринута врата њене келије видео, уместо постеље, две мало пошире даске, стављене у виду крста, једна право, друга попреко. Кад ју је о томе запитао, она одговори да јој је тако лакше спавати. Свакако да она то није чинила ради мучења тела, него да се оно не би разленило и разнежило, па тиме сметало души у њеном уздизању Царству Небеском. Поред тога, овако положене даске подсећале су је на крст Господњи, на коме је Он пострадао за нас, и бивале јој оружје за одгоњење ђавољих напада и ноћу и дању. Такође и опомињање на речи Господње да идући за Њим морамо бити спремни на ношење свога крста (Мт. 16, 24). Често је ради манастирских потреба и купљења прилога путовала по народу, при чему је увек носила подужи штап са крстом на врху. У разговору са вернима увек би их опомињала да се прекрсте руком (а међу неверницима, очима и мислима) и кад лежу у постељу и кад устају, пре узимања јела и пића, у почетку сваког посла и путовања, а поготово у свакој невољи и опасности.

Милостива је била према свима, па и према животињама и птицама, којима је зими остављала мрве и зрневље које би лети нашла просуто, па сакупила и сачувала до зиме.

Као што су, пред крај турског ропства, манастир Дечане и Пећку патријаршију чували војводе из појединих породица муслимана Албанаца, за шта им је манастир редовно плаћао, тако су и у Девичу били војводе из оближњег села Војводића. У то доба, био је онде војвода Фехо, који је видео строги живот и побожност монахиње Евфимије. Он је о њој причао како у Војводићима тако и Албанцима који су манастиру долазили у болести, те је Стојна била у поштовању и међу Албанцима. У првом реду због тога, с друге стране што је Албанцу било зазор да се спори са женом, нису јој узимали за зло кад би им говорила да су и они негда били хришћани, те да опет треба то да буду и покрсте се. Или да је боље да пушку, коју је сваки од њих стално носио, прекују у мотику. Кад би јој понеки због тога уперио пушку у груди, она би мирно рекла: „Ти можеш убити само ово смрадно тело, мртве Стојне, али не и њену живу душу“.

Једном неки Албанац уђе у девичку цркву са запаљеним чибуком. Стојна је била у цркви на молитви, па га не примети одмах. Но кад спази запаљени чибук, притрча човеку, зграби чибук, сломи га и ћутке избаци из цркве. Албанац изађе из цркве, наиђе на војводу Феха, па љутито изнесе шта му се десило. Побојавши се какве невоље за Стојну, Фехо одговори: „Зар ти не знаш да је она луда?“ Па ће онда: „А са каквом опет ти памећу у цркву са чибуком?“

На путовању по народу, Стојна је често ишла на коњу, не силазећи с њега ни кроз муслиманска села, што иначе раја није смела чинити, него је, чим наиђе муслиман, морала сићи с коња.

Бившем министру предратне Србије, Љуби Ковачевићу, који је у то време посетио манастир Девич, блажена Стојна је говорила пророчки: „Ви у Србији псујете Бога, не држите постове, не идете у цркву. Пропашћете!“ Једном свештенику, који ју је, по одласку Љубе Ковачевића, запитао: „Хоћемо ли се кад ослободити турског ропства?“ – Стојна је одговорила: „Због ових наших патњи и суза, Србија ће нас ослободити. Али ће после три године (1912-1915.г.) пропасти и ниједно село Србија неће имати, ниједно село, синко. Но после ће се повратити и биће царство веће од Душановог. Али синко мој, синко, ако не буде покајанија, и ако се Срби не врате Богу, не престану псовати и хулити светиње, пропашће, и то тако ће пропасти да се више занавек не дигну“.

Стојна је провидела и своју смрт, која ју је снашла у кући једног побожног човека у Дежеви, где је почетком Часног поста 1895. г. дошла у писанију за манастир. Из Дежеве је мртву довезу у Нови Пазар и сахране у гробљу код Петрове цркве. На гробу јој стоји камени крст са натписом кад је рођена и упокојила се, као и одакле је била родом.

Што се наш народ одржао као народ Божји до данас, треба да захвалимо Богу што смо имали свете људе за учитеље, Светог Кирила и Методија и њихове свете ученике. И још што су наши преци, као добри ученици добрих учитеља, спремно прихватили еванђелску науку дубином своје душе и готовошћу срца да њоме живе. Утемељена на тим основама, православна Христова наука је расла, цветала и доносила свете Божје људе и жене, из нашег рода и колена, као мирисне цветове и плодове, и у доба слободе (Светог мученика кнеза Владимира, Светог Симеона Мироточивог, Светог Саву, Светог Петра Коришког), и непосредно пред ропство (Светог кнеза Лазара, Светог Јоаникија Девичког), и у доба ропства (Светог Ђорђа Кратовца, Светог Василија Острошког, Светог мученика ђакона Авакума, Светог Петра Цетињског). „Таквим се светилима светлила тада српска земља“. У тој светлости су наши преци јасно сагледали и прихватили еванђелски смисао и циљ људског живота: У пролазном Царству земаљском достизање непролазног Царства Небеског. И још пут којим се тај циљ може достићи, пут светости и правде, и њиме ишли.

Томе циљу, само тим истим путем можемо стићи и ми данас. То је наука и порука и Светог Јоаникија Девичког и свију Светих из рода нашега.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Гргур Бранковић је са браћом Ђурђем и Лазаром, и ујацима, деспотом Стеваном и Вуком Лазаревићима, учествовао у боју код Ангоре 1402. r., био заробљен, па се ускоро ослободио и пре 15. октобра 1406. г. замонашио, јер се на печату једне повеље, коју је те године издала мати му Мара, налазе само ликови Ђурђа и Лазара, а нe и Гргура (др М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978, 65, 96).

[2] Најпре ће бити да израз „гоњење за Христа“ означава мисао да се под називом „разбојници“, због којих је Свети морао да бежи из своје келије, разумеју „неверни Турци“. У оним тешким временима борбе између Бајазитових синова, Сулејмана и Мусе, после Ангорске битке, турске чете су врло често пустошиле ове крајеве, те су тако „хришћани“ страдали од нехришћана, били „гоњени за Христа“.

[3] Народна песма „Зидање Девича“ о томе говори подробно. Марија, јединица Деспотова, болује годинама. Отац јој доводи лекаре из Беча и Маџарске, али помоћи нема. Једне недеље рано ујутро, неки тајанствени глас викну с брда Деспота и рече му да је, због издаје на Косову, пала клетва на оца му, Вука Бранковић, а с овога је прешла на сина и све његово. Зато му кћи болује и неће се излечити док је не одведе у девичку пустињу, старцу Јоаникију „који пости и Богу се моли“. Деспот полази одмах с пратњом и болесницима. Кад нађу Старца, он одмах позна ко су посетиоци, те наређује да се Деспот најпре покаје и исповеди. Пошто овај то учини, кћи оздрави потпуно. Из захвалности, Деспот хоће да дарује Старцу хиљаду дуката, али овај, као монаси у старини, не прима злато, нити жели награду од људи, него само од Бога. Деспот онда доводи мајсторе те сагради Старцу цркву за молитву.

[4] Кад за ово дозна Ћуприлић везир, он скупи војску од недавно потурчених „око Скопља и воде Вардара“, пође да ухвати Деспота, цркву претвори у џамију, а Старца убије, како не би рају световао „да је боље сваком погинути, него своју веру мијењати“. Но кад дође надомак манастира, дуну ветар од цркве те му се помами сва војска и коњ под њим. Он скаче с помамљеног коња и пешке долази Старцу, молећи га да се заузме код Бога, не би ли му војска оздравила, а он ће манастиру подићи конаке. На молитву Св. Јоаникија, војска оздрави, а везир испуни обећање: „Нек се прича и приповиједа, да је Ђурађ Девич саградио, а Ћуприлић дворе код Девича“.

 

Библиографија

Рукописна служба за дан Светог Јоаникија, са синаксаром, из 1757. г., у библиотеци Српске академије наука у Београду.

Рукописна служба за дан Светог Јоаникија, са синаксаром, из 1861. г., у библиотеци манастира Девича.

Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Сремски Карловци, 1920.

А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972.

Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1902-1926.

К. Јиречек, Историја Срба, Београд 1952.

Милојко Веселиновић, Српске калуђерице, Глас САН LXXX, 1909.

Еп. Николај, Блажена Стојна Девичка, Скопље 1926.

Др Јован X. Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в., Београд 1928, Мијачки додатак Ерминији.

М. Бојчевић, Св. Петар Коришки и његов манастир, Скопље 1940.

Андрија Јовановић, Манастир Девич, Зетски Гласник, Цетиње 1940.

Др Ђорђе Радојичић, Јанићије Девички, Гласник САН, књ. I, Београд 1949.

Др Влад. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950.

Еп. Павле, Једина рукописна књига манастира Девича, Гласник СПЦ 1970.

Др М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.

Милан Ивановић, Црквени споменици ХШ-ХХ века, Задужбине Косова, Београд 1987.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.