Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

DEVIČ – manastir Svetog Joanikija Devičkog

 

Ako sa asfaltnog puta Srbica-Klina (Metohija), iz sela Lauše, skrenemo levo, preko mosta na reci Klini, stići ćemo do manastira Deviča. Od Srbice je manastir udaljen 6 kilometara. Pored crkve i zvonika, manastirski kompleks sačinjavaju zgrade dvaju konaka, velike trpezarije, kao i drugih potrebnih ekonomskih zgrada. Sve je ograđeno kamenim zidom sa ulaznim kapijama na zapadnoj i južnoj strani.

Manastir Devič je vezan za ličnost pustinožitelja Svetog Joanikija Devičkog, koji se tu podvizivao, tu se upokojio i tu sahranjen, sa severoistočne strane crkve, do samog oltara. Ubrzo mu je nad grobom podignuta kapelica koja postoji i danas.

 

KAD JE NASTAO MANASTIR DEVIČ?

Na starim crkvama i manastirima, obično na gornjem pragu zapadnih vrata, uklesavan je natpis kad je hram podignut i ko ga je podigao. Verovatno da je takav natpis postojao i na crkvi ovog manastira, ali se do danas nije sačuvao. Zato se moramo obratiti drugim sačuvanim podacima koji bi nas do toga doveli.

Vesti o manastiru Deviču imamo nesravnjivo ranije od XIX veka. Iz katastiha, knjige za upisivanje priložnika, koji je počet da se vodi 1762. g., a sa poslednjim upisom 1789. g., vidi se da manastir postoji i da je u velikom poštovanju kod naroda, ne samo u Metohiji i Kosovu. Dolazili su mu i prilagali verni iz Gnjilana, Skoplja, Niša i drugih mesta.

Još ranije, u vreme patrijarha Jovana, 1594. g., pri igumanu Visarionu, platio je neki David, iz obližnjeg sela Marine, da se prepiše jedno Četvoroevanđelje u Deviču. Godine 1578, u vreme igumana Pahomija i jeromonaha Longina, živopisana je kapelica iznad groba Svetog Joanikija i cela crkva. Oko sto godina ranije nastala je freska sa likom Svetog Joanikija i Svetog Akakija na zapadnom zidu ove kapelice (u stvari, severoistočnom zidu crkve). Još ranije pominje se mesto Lovuša (sada Lauša), crkva Devica i kaluđeri pri toj crkvi, u katastarskom turskom popisu, nastalom po zauzeću oblasti Đurđa Brankovića, iz 1455. g. To bi za sada bio najranije datirani pomen manastira Deviča.

Na pomenutoj fresci, u kapeli čelo njegovog groba, naslikan je Sveti Joanikije u odeći velikoshimnika, desnom rukom blagosilja, a u levoj drži razvijeni svitak na kome, starim srpskim jezikom, piše: „Braćo, u dan blagočastija sazidah ovu crkvu, Vavedenje Svete u svetinju, Bogorodici na radost, inocima na prosvećenje, bolesnima na isceljenje“. Pored glave Svetoga, s jedne i druge strane je starosrpski natpis: „Sveti Joanikije, prvi ktitor svetog mesta ovoga“. Iz oba ova natpisa izlazi da je crkvu i manastir Devič osnovao Sveti Joanikije. Treba, dakle, da utvrdimo doba u kome je živeo Sveti Joanikije, pa će se time rešiti i vreme nastanka manastira.

 

KAD JE ŽIVEO SVETI JOANIKIJE?

U rukopisnim i štampanim službama praznovanja Svetog, sem dana (2. decembar) ne nalazimo ni godinu njegovog rođenja, ni smrti, niti koju drugu u vezi sa njegovim životom. Pomenuli smo da mesto Lovušu i crkvu Devicu, tj. sadašnje selo Laušu i manastir Devič, pominju kao postojeće turski katastarski popis iz 1455., a takođe iz 1482. g., što podizanje crkve i život Svetog Joanikija pomera u doba pre dolaska Turaka. Biće da na to ukazuju i reči svitka na fresci Svetoga u kapeli njegovog groba: „Braćo, u dan blagočastija sazidah ovu crkvu…“. Kako freska potiče iz druge polovine XV v., vremena ropstva, kad su vladali „zločestivi“ Turci, isticanje reči „u dan blagočastija“ svakako znači da je podizanje crkve bilo u doba državne samostalnosti i „blagočastivih“ vladara srpskih.

U manastiru Dečanima čuva se jedno manje staro zvono sa srpskoslovenskim natpisom, koji na savremenom jeziku glasi: „Ovo zvono dade starcu Joanikiju blagočastivi gospodin Grgur“. Prof. Đorđe Radojičić razložno smatra da je „starac Joanikije“ Sveti Joanikije Devički, a „gospodin Grgur“ najstariji brat despota Đurđa Brankovića, koji je upravljao osnovnim vlastelinstvom porodice Brankovića, Drenicom, u kojoj se nalazi i manastir Devič. U selu Trsteniku, nedaleko od Deviča, nalaze se ruševine grada Borča, gde je bio dvorac Brankovića. Ovo bi bio najraniji pomen Svetog Joanikija. Zvono i natpis na njemu nastali su 15. oktobra 1406. g., kad se Grgur zamonašio i svakako pre 13. marta 1408. g., kad je umro kao monah David.[1]

Jedan štampani ruskoslovenski Prolog, manastira Crne Reke, na margini strane koja pominje Svete 2. decembra, sačuvao je zapis da se Sveti Joanikije Devički upokojio u vreme despota Đurđa Brankovića „godine 6939. (1431.), decembra meseca 2. dan, pri Muratu II agarenskom“. Ali je treća cifra nečitka. Pominjanje sultana Murata II, koji je vladao od 1421. do 1451. g., upućuje da se to desilo u periodu tih 30 godina. Prof. Đ. Radojičić uzima kao najverovatniju 1431. godinu.

Po kazivanju sinaksara rukopisne službe iz 1757. g., Sveti Joanikije „ispunivši dosta godina i dostigavši duboku starost, ka Gospodu otide“. Starim čovekom, sede brade, predstavljen je on na fresci u kapeli čelo njegovog groba, a tako ga opisuje i rukopisni Mijački dodatak Erminiji, priručniku za slikare-zografe, iz 1867. g. Bilo da se upokojio 1431, 1441. ili 1451. godine, može se zaključiti da je rođen u drugoj polovini XIV veka, da je živeo u doba kneza Lazara i despota Stevana Lazarevića, a umro u doba despota Đurđa Brankovića, kako navodi i većina pisaca koji ga pominju u svojim delima.

 

ODAKLE JE RODOM SVETI JOANIKIJE?

Niti iz sinaksara, opisa života Svetog, niti iz sačuvanih službi za dan njegovog proslavljanja, ne možemo doznati ime mesta u kome je on rođen. Doznajemo samo toliko da je njegov rodni kraj („otečestvo“) Dioklitija Fostanska. Naziv Dioklitija dolazi od imena negdašnjeg rimskog grada Doklea, čije se ruševine nalaze na stavama Morače i Zete u Crnoj Gori. U srednjem veku, imenom Dioklitija, ili Duklja, nazivala se oblast oko Skadarskog jezera, koje se tada kod Srba zvalo „Dioklitsko jezero“, a isto tako Jadransko more „More dioklitsko“.

Tokom vremena naziv Dioklitija proširio se dalje od svojih istočnih granica koje su, prema Jirečeku, bile „u šumovitom okviru limskog kraja“. Tada se ovi predeli označavaju nazivom Dioklitija Fostanska, ili Fostinska, što svakako dolazi od imena srednjevekovne župe Hvosno kod Peći. U žitiju Svetog Petra Koriškog veli se da je rodom iz sela Unjemira (danas Dobra Voda, na pruzi Peć-Kosovo Polje), predela „va Dioklitiji Hvostanskije“. U srednjem veku tim se imenom nazivala oblast u dolini Belog Drima, Istoka, Pećke i Dečanske Bistrice, sve do pravca Prizren-Suva Reka-Priština, tj. sadašnja Metohija, koja je tada bila posed nemanjićkih manastira.

Bez obzira šta naziv „hvostanski“ znači i od čega potiče, no da pisac sinaksara u činu službe Svetog Joanikija iz 1861. g. (sada jedine rukopisne knjige manastira Deviča) gleda na devički kraj kao na postojbinu Svetoga, jasno izlazi iz njegovog kazivanja. Sveti je, veli, odlučivši da napusti Crnu Reku, gde se najpre podvizavao, rešio na povratak u svoj kraj i tako postupio: „Preseli se u rodni kraj (Preselnik bist vo svoje otečestvo), i naseli se u pustinju devičku (vselivžesja v pustinju devičku)“. Nesumnjivo je, dakle, mesto rođenja Svetog Joanikija bilo negde u Metohiji, u kraju oko Deviča, a ne kako se do sada uzimalo da je ono daleko na zapad, čak u primorju Crne Gore, kako navodi beogradski Srbljak mitropolita Mihaila, i po njemu veći broj savremenih pisaca.

 

ŽIVOT I PODVIZI SVETOG JOANIKIJA DEVIČKOG

Rodivši se u drugoj polovini XIV v., u nekom mestu Metohije, kraja koji je u srednjem veku bio gusto naseljen i dobro obrađivan posed nemanjićkih manastira, Sveti Joanikije je rano video monahe, upoznao se s njima i od njih slušao o bogougodnom životu i podvizima svetih pustinjaka. Pored pobožnosti, kojom je tada živeo narod, o čemu i sada svedoči mnoštvo crkava i crkvišta u celoj Metohiji, ova kazivanja razgoreše u mladiću želju za monaštvom, te on odluči da ceo svoj život posveti Bogu. Pojedini poznanici i rođaci počeše ga od toga odvraćati. Kad on ostade odlučno pri svome i zamonaši se, oni najuporniji ne ostaviše ga na miru, nego nastaviše da mu se podsmevaju i dosađuju.

Videći da ga njihov postupak može ometati u strogom monaškom podvigu, on napusti svoj kraj i ode na Ibar, u pustinju Crne Reke, kod sadašnjeg mesta Ribarića, o kojoj je svakako slušao da je pogodna za usamljenički život. Tu on provede nekoliko godina u molitvi, postu, bogomisliju, vežbajući se danju i noću u ispunjavanju zapovesti Božjih. Utvrdivši se u tome i oslobodivši se od strasti, postao je zaista „dom Svete Trojice, zemaljski anđeo i nebeski čovek“.

Doznavši za njega i takav njegov život, mladi „neki monasi dođoše k njemu radi usavršavanja u dobrodetelji, uzevši Prepodobnog za oca i učitelja“, kako se veli u sinaksaru službe iz 1757. g. Zbog duhovnih potreba tako uvećanog bratstva, kao i potreba pobožnog naroda, koji mu je radi saveta i molitvene pomoći dolazio, Sveti podiže tu crkvu.

Ali kad narod poče dolaziti u sve većem broju i obasipati ga pohvalama, uvidi on da će mu ovo, pothranjujući gordost, biti veća smetnja u duhovnom uzdizanju nego podsmevanje u rodnom mestu. Odavde se mora otići. Kuda? Poći u potpuno nepoznat kraj i tražiti pogodno mesto za usamljenički život bilo bi gubljenje vremena. Poznajući odranije devičku pustinju, reši se da ode onamo. Iako je ona blizu njegovog rodnog mesta, ali su prošle godine, on duhovno ojačao, zaključi da mu neprilike, zbog kojih je u početku morao otići odande, sada neće smetati: „Šta će nam smetati postojbina u duhovnom delu, sem ako popustimo?“ rasuđivaše on u sebi, prema pomenutom sinaksaru. Pomolivši se Bogu i poučivši bratiju, on tako i postupi. Tajno se povuče u devičku pustinju i naseli najpre u jednu šuplju bukvu, u potoku ispod sadašnjeg manastira, iznad izvora koji i sada postoji, i tu nastavi svoj podvig. Docnije sagradi malu keliju i življaše u njoj.

Nije ni tu bilo tez teškoća. U kanonu se veli kako mu je đavo, iz zavisti, uputio razbojnike da ga napadnu i on jedva izbeže. No kad oni odu, ne našavši ništa od vrednosti, on se opet vrati, zahvaljujući Bogu što je bio gonjen za Hrista.[2] Videći da je mogao poginuti od razbojnika, da ga Bog nije sačuvao, on svoj život u Hristu nastavi sa još većom usrdnošću. Misao o smrti nije ga više ostavljala, te je u novoj svetlosti video ceo svoj život i život sviju ljudi. Shvatio je sada mnogo dublje i jasnije reči Gospodnje o prevashodnoj vrednosti duše: „Šta vredi čoveku da sav svet zadobije a dušu svoju izgubi“ (Mt. 16, 26). Jer čovek nije samo telo, te ne sme sve vreme i svu snagu trošiti na staranje za telesnu hranu, odeću i potrebe, nego je on i duša, kojoj takođe treba hrana, tj. reč, nauka Božja, i odeća, tj. dobra dela, da se u dan Strašnog suda ne nađe u sramoti golotinje (Mt. 4, 4; Otkr. 16, 15). Stoga je još više obratio pažnju na dušu, a telu davao stvarno onoliko koliko je nužno. Nosio je jednu haljinu od ovčije kože (Odežda tvoja riza kožna – 2. tropar, IV pesme kanona). Imajući poverenje u zapovest Gospodnju da se ne brinemo šta ćemo jesti, jer Gospod hrani i ptice nebeske, i „nenasejana zemlja hranila ga je, dajući telu njegovom malo utešenije“ (1. trop., IX pesme kanona).

Ispunjavajući tako zapovesti Božje i svetleći time kao zvezda na nebu, i ovde u pustinji devičkoj, iako udaljen od naselja, nije ostao neprimećen od ljudi, po rečima evanđelskim: „Ne može se grad sakriti kad na vrhu gore stoji, niti se pali sveća i meće pod sud, nego na svećnjak da svetli svima koji su u kući“ (Mt. 5, 14-15). I ovde se oko njega sabraše mladi ljudi, željni da kao monasi posluže Bogu. Ista molitvena potreba učini da Sveti i ovde podigne crkvu, posvetivši je Vavedenju u hram Svete Bogorodice. O tome određeno kazuju natpisi na pomenutoj fresci u kapelici njegovog groba.

Rukopisni pak i štampani sinaksari vele da je i despot Đurađ učestvovao u podizanju devičke crkve („Cerkov oboi sotvorše“). Po narodnoj pak pesmi „Zidanje Deviča“, i nekim piscima, podizanje crkve i trošak oko toga podneo je sam Despot, iz zahvalnosti što mu je Sveti Joanikije iscelio bolesnu kćer od slepila, duševne bolesti, ili od gube, kako po predanju pominju pojedini pisci.[3]

Nije neverovatno da je pored brata Grgura, koji je darovao starcu Joanikiju zvono, i despot Đurađ činio manastiru Deviču priloge, bilo u odeždama, knjigama, ili u novcu. Ali neće biti da je crkva devička njegova zadužbina, niti da je za njeno podizanje dao neki veći prilog, jer bi to svakako bilo naglašeno u natpisu na fresci Svetoga. S pravom kazuje Vasilije Marković: „Izvori ne navode da je despot Đurađ podigao i jedan manastir“. Pa i vrlo skromne dimenzije… (svega 6 m. dužine i 3,5 m. širine) prvobitne devičke crkve, proširivane vremenom sa zapadne i severne strane, govore da je ona delo malih mogućnosti jednog starca-monaha sa bratstvom. Tradicija o despotu Đurđu kao ktitoru manastira Deviča biće da je nastala docnije, verovatno tako što je njemu, kao najpoznatijem, pripisano i ono što su prilagali drugi iz porodice Brankovića.

Uzdigavši se duhovno do svetosti u Hristu, Sveti Joanikije još za života je čudodejstvovao, darujući zdravlje bolesnicima od raznih bolesti, koji su sa verom dolazili i od njega pomoć molili. Možemo shvatiti šta je značila njegova pomoć i u drugim nevoljama koje su snalazile narod u ta teška vremena stalnih borbi sa Turcima, u kojima je oblast Brankovića bila prva na udaru. Ta blagodatna pomoć nije prestajala ni posle njegove smrti, i dejstvuje i danas.[4]

Sabravši brojno bratstvo, koje je pod njegovim rukovodstvom stremilo Carstvu Nebeskom i dostigavši duboku starost („starost Solomonovu“), Sveti otide sa ovoga sveta. Telo mu bratija sahraniše tu gde se i podvizavao, pored crkve u Deviču. Duša mu, pak, „krilima vrlina, odlete na nebo, približivši se Trosunčanoj Svetlosti (Bogu), da joj sa anđelima (večno) uznosi Trisvetu pesmu“, ne zaboravljajući u zastupništvu pred Bogom rod svoj i pomažući svima ljudima dobre volje.

 

MANASTIR DEVIČ POSLE SMRTI SVETOG JOANIKIJA

U teško, „mnogometežno“ doba stalnih turskih napada, u vreme despota Đurđa Brankovića, stradao je ceo narod, pa s njime sveštenstvo, manastiri i monaštvo. U stalnom bežanju, sklanjalo se golog života po gudurama. Turci su pljačkali i palili kuće i manastire. „Va leto 6942 (1434. g.) bi nužda velika blagočastiju hristijanskomu“, veli se u jednom zapisu, da bi od 1437. godine, pa za šest godina, Turci držali u svojoj vlasti celu Srbiju. Ubrzo pošto su je vratili despotu Đurđu, južni krajevi, gde je i manastir Devič, padaju 1455. g. konačno pod njihovu vlast.

O životu u manastiru Deviču, u periodu od 15. do 19. veka, sačuvalo se malo vesti. U tom vremenu od preko 500 godina nalazimo samo nekoliko vesti o prilikama u njemu, uz imena pojedinih njegovih starešina i sabraće. Pored ranije pomenutog igumana Pahomija i jeromonaha Longina (1578. g.) i igumana Visariona (1594. g.), pominje se u Deviču 1741. g. jeromonah Gerasim. Od 1750. g. on je iguman, a 1769. arhimandrit. Godine 1753. njegov sabrat, jeromonah Isaija, dolazi u Hoču po vino; terzija Velčo, iz Niša, 1754. g. priložio je Deviču Evanđelje; 1777. g. iguman Petronije je okovao ovo Evanđelje; 1858. g. iguman Pajsije poginuo je od Albanaca. Godine 1872. starešina je prota Sima, koji je ranije poslao rukopisnu službu Svetoga, iz 1757. g., mitropolitu Mihailu da se štampa u Srbljaku.

Da su kojom srećom sačuvane stare knjige, koje su se u njemu nalazile još tokom XIX v., u njima bi se svakako našlo više vesti. Ali su i one što su ostale uništene u toku Drugog svetskog rata. Aprila 1941., pri bombardovanju Beograda od Nemaca, sedam devičkih rukopisa, koji su bili dospeli u Narodnu biblioteku u Beogradu, izgorelo je: Pergamentno Evanđelje sa apostolom, XIII-XIV vek; Triod iz 1408. g.; Prolog, XVI v.; Minej za jul, XVI v.; Minej za februar, ? v.; Praznični minej, XVI v.; Trebnik, ? v. Pri rušenju manastira iste godine, nestali su i rukopisi koji su u njemu još postojali između dva rata. Jedan od njih, rukopisni Zbornik molebna, s početka XIV v., sačuvan je u zbirci prof. Radoslava Grujića u Patrijaršiji u Beogradu. Po zapisu u njemu, vidi se da ga je kupio, u Sirinićkoj župi kod Prizrena, i preneo u Devič jeromonah Samuilo. Moleban za despota Stevana Lazarevića, pisan 1402-1405.g., sastav je Jefrema, tadašnjeg pisca iz Beograda.

Kao što smo ranije pomenuli, odmah po padu oblasti Brankovića pod Turke, 1455. g. manastir se pominje kao crkva Devica i monasi pri njemu. U njemu su monasi i po drugom popisu iz 1482. g. No 60 godina docnije, u popisu iz 1544. g., nema pomena o monasima u Deviču, nego je u posedu jednog muslimana. Možda je baš u to vreme, ili prilikom nekog drugog zapustjenija, zvono Grgura Brankovića dospelo u Dečane, bilo kupovinom, bilo da ga je neko skinuo i dopremio do Dečana da bi ga sačuvao i spasao od uništenja. U turskom popisu za vreme sultana Sulejmana II (1566-1574. g.), opet se u manastiru pominju kaluđeri.

U toku svoje dalje istorije, manastir je više puta dolazio do zapustjenija. Biće da je u jednoj takvoj prilici, dozvola da se zapusteli manastir obnovi dobijena u doba vezira iz porodice Ćuprilića (1656-1691.g.), pa je onda ta obnova, u njihovo vreme, u narodu pripisana Ćuprilić veziru, iz narodne pesme.

Jedna obnova zapustelog manastira Deviča, vezana za jednog pobožnog Hercegovca, ostala je u svesti naroda sa više pojedinosti, ali bez određene oznake vremena. Jedan pobožan čovek, iz nekog mesta u Hercegovini, skupivši potrebna novčana sredstva, namisli da pođe u Jerusalim na hadžiluk. Pred sam polazak na hadžiluk, njemu se, naime, javi u snu Sveti Joanikije, pa mu kaže: „Bolje će biti, Miloše (tako se čovek zvao), da odeš u Devič, očistiš i urediš crkvu i moj grob, nego da ideš u Jerusalim“. Kad se Miloš probudi iz sna, još mu reči Svetoga zvučahu u ušima, te uzme spremljeni novac dođe u manastir, popravi što je bilo oburvano i uredi ostalo, pa se zakaluđeri i do smrti ostane tu, služeći Bogu, Svetom Joanikiju i svome narodu.

U rukopisnoj knjizi beseda Svetog Jefrema Sirina Pećke Patrijaršije, koju je čitao 1741. g., i u njoj ostavio zapis, jeromonah Genadije veli za sebe da je rodom od Nikšića u Hercegovini i postrižnik manastira Župe kod tog grada, i da je po svojoj volji odatle prešao u Devič. Dalje navodi, „sa velikim vazdihanijem“, da je tu podneo mnoge muke i napasti „od prokletog iščadija harbanaškog, dan i nošt“. Moli se Bogu i nada da će se vratiti u svoj postrig, manastir Župu i onde dočekati kraj života. Od 1750. g. pominje se on kao iguman, a 1760. g. kao arhimandrit devički.

Nije nemoguće da bi ovaj Genadije mogao biti Miloš Hercegovac, obnovitelj manastira Deviča, narodnog predanja. On je u manastiru probavio dugi niz godina (28 g.) i tako mogao ostati u sećanju naroda. Iz sačuvanih zapisa toga vremena vidi se da je manastir na visini i u duhovnom i u materijalnom pogledu. Genadije je čovek pismen, književno obrazovan i voleo knjigu. U njegovo vreme prepisana je u Deviču služba Svetog Joanikija (1757. g.), početa da se vodi knjiga priložnika (Katastih) 1762. g.; u Velikoj Hoči, kod Prizrena, biće da je tada kupljen vinograd. U manastiru se pominje više sabraće, sa jednim od njih, duhovnikom Petronijem, posetio je Rilski manastir 1660. g., itd. Zbog svega toga mogao je da padne narodu u oči i ostane u trajnoj uspomeni. Čudno je samo što bi ga narod zapamtio po njegovom ranijem imenu, a ne po monaškom. Doduše, u narodu često biva da monaha zovu po njegovom svetovnom imenu, na koje su navikli dok je nekoliko godina bio iskušenik. Pogotovo što su pojedina monaška imena teška za izgovor.

Ali Genadije nije došao u Devič kao iskušenik, nego već kao jeromonah, te je teško pretpostaviti da se predstavljao po svom ranijem, a ne monaškom imenu. Zato može biti da se on, pred kraj života, vratio u manastir Devič, pa je tako, valjda, za njega čuo i taj Miloš, koji je onda došao u njega i obnovio ga. Moguće da je to zapustjenije bilo početkom prošlog veka, u vreme Prvog i Drugog ustanka u Srbiji, kad se teror nad rajom po Kosovu i Metohiji udvostručavao. Kaluđeri su ili pobijeni, ili rasterani, manastir opljačkan, na crkvi vrata razvaljena da su u njoj ovde i koze plandovale, kakvo je stanje Miloš zatekao kad je došao.

Nešto docnije, živela je u manastiru Deviču, dugi niz godina, jedna druga pobožna duša, monahinja Evfimija, a narodu bolje poznata pod mirskim imenom Stojna, o kojoj će kasnije biti više reči.

U teško vreme, od polovine 19. veka do pred kraj turskog ropstva, ima više vesti o manastiru Deviču od pojedinih znatnijih putnika, koji su ga posetili i pisali o stanju u njemu. Ruski pisac Aleksandar Giljferding, koji je u Deviču bio 1858.g., veli da je u njemu video nekoliko rukopisnih mineja. Žali se da ga je iguman dočekao vrlo hladno i neljubazno, ali na kraju kaže: „Nesretni iguman Pajsije, prosto mu bilo. Poslije tri nedelje, tek što sam se vratio u Sarajevo, napisali su mi da su igumana streljali Albanci obližnjeg sela… Ubice su ostale nekažnjene…“.

Godine 1889. počela je da radi u Deviču osnovna škola, koja je postojala sve do početka Prvog svetskog rata 1914. g. Prostora je tu bilo dovoljno, jer su, pored manjih konaka za bratstvo, bila i tri na sprat, za narod kad o velikim praznicima dođe manastiru: prizrenski, pećki i prištinski.

 

MANASTIR DEVIČ POSLE PRVOG I DRUGOG SVETSKOG RATA

U Prvom svetskom ratu Austrijanci su opljačkali manastir, oterali mnoštvo stoke, sav nameštaj, posuđe od bakra i dr. Neke su zgrade porušili i materijal upotrebili za podizanje svojih baraka u Gor. Klini. Na sreću, rukopisne knjige, srebrni putiri, krstovi i druge dragocenosti iz muzeja i crkava, koje su ponete pri povlačenju srpske vojske sve do Deviča, zakopani su na sigurnom mestu i tako sačuvani do oslobođenja. Tražeći te stvari, austrijski oficir, Madžar, razbio je ploču na grobu Svetog Joanikija, ali se istog dana teško razboleo i po odlasku iz manastira umro.

U Drugom svetskom ratu, 1941. g., manastir je, od šovinistički nastrojenih Albanaca iz okoline, razoren do temelja. Iguman Damaskin Bošković je ubijen, ostali se monasi razbežali. Pošto su opljačkali sve što je bilo u manastiru, naneli su topovsku municiju bivše jugoslovenske vojske, zapalili je i tako nastalom eksplozijom razorili crkvu i konake, a materijal razneli. Srušena je i kapelica nad izvorom Svetog Joanikija.

Za čitavo vreme okupacije manastir je ostao u ruševinama, kao i po svršetku rata, sve do 1947. g. Tada je u razrušeni manastir došla monahinja Paraskeva Simeunović, rodom iz Dragačeva, sa iskušenicom Stojom Ćurčin, iz Bačke. S njima je došao kao duhovnik jeromonah Makarije Popović, koji je pre rata tu bio sabrat, pa 1941. izbegao u Banat, odakle je bio rodom. On je ubrzo otišao za nastojatelja manastira Svete Trojice, kod Pljevalja, pa manastira Beočina i najzad manastir Dečana, gde je umro 1980. g. Po odlasku o. Makarija, za duhovnika u Devič došao je Rus Dimitrije Bodrov. Posluživši predano manastiru i vernima, umro je tu i sahranjen 1967. g.

Odmah po dolasku počeli su sa raščišćavanjem ruševina crkve, kako bi se moglo prići kapeli groba Svetog Joanikija, koja jedina nije bila razorena, i u njoj vršiti bogosluženje. Za to vreme, prihvatili su ih u svojim domovina verni iz susednog sela Ludovića, u kome danas nema ni jedne srpske kuće. Čim su raščistili kapelu, počeli su odmah sa raščišćavanjem podruma konaka ispred crkve, od koga su ostali samo zidovi, i nad podrumom malo natkrili, pa se onda u njega useliše. Bila im je to i kuhinja, i ostava i spavaća soba. Okolni narod priskočio je u pomoć, koliko je mogao, u to teško vreme obnove svojih popaljenih domova, nareza i oskudice svake vrste, te je do zime te, 1947. godine, nad podrumom podignuto prizemlje i zgrada pokrivena crepom. Bilo je pojedinih ljudi koji su po nekoliko dana radili besplatno, u pripremi materijala i pomaganju majstorima, osobito pri obnovi crkve.

U manastir su pristigle kao iskušenice Stefanija Stanojev, zatim Evfimija Milinkov, obe iz Bačkog Petrovog Sela, i Marta Jokanović, iz Kosovske Mitrovice. Sve tri su sada već pokojne i sahranjene u manastirskom groblju. Ubrzo je došlo i šest drugih iskušenica, koje su tokom vremena i zamonašene u manastiru.

Sa uvećanim brojem sestrinstva pristupilo se odmah pripremanju kamena, građe i drugog materijala da se obnovi i podigne crkva. Za dve godine ona je sazidana i pokrivena. Uređena je iznutra, postavljen ikonostas, dobijen od stare crkve u Uroševcu, nabavljene odežde i druge bogoslužbene stvari, te se crkva mogla osveštati. Osveštao ju je episkop raško-prizrenski Vladimir sa mnoštvom sveštenstva 1954. godine. Nije bilo kraja radosti naroda, koga je bilo ne samo sa Kosova i Metohije, nego i iz drugih krajeva, kad je video da su crkva i manastir ponovo kao što su bili.

Godine 1950. podignuta je zgrada sa sobama na spratu i stajom za stoku u prizemlju, koja je 1974. g. zamenjena kompleksom zgrada, posebno za stoku, posebno garažu za traktor i druge poljoprivredne mašine. Onda je 1963. g. sagrađen konak na jugozapadnoj strani manastira, sa trpezarijom za sestrinstvo, kuhinjom i prostorijama za ostavu. Na spratu je kapela za zimsko bogosluženje i sobe za posetioce. Ceo manastir je ograđen zidom od kamena. Ubrzo je, 1970. g., podignuta zvonara od kamena i betona, za zvono dobijeno od crkve Samodreže. Najzad su skupljena sredstva i materijal za veliku narodnu trpezariju jugozapadno iznad crkve. Godine 1968. podignuta je od kamena i betona nova kapelica nad izvorom Svetog Joanikija, u potoku ispod manastira.

Na imanju, u dolini reke Kline, nedaleko od manastira, bile su dve zgradice od slabog materijala, već dotrajale, i još razdrmane zemljotresom. Umesto njih, podignuta je, 1987. g., zgrada sa sobama za sestre, kad su ovde leti na radu, i jedna magaza za poljoprivredni alat.

Bez svesrdne pomoći naroda iz bliže i dalje okoline, kao i drugih krajeva i inostranstva, ovi obimni radovi oko obnove manastira Deviča ne bi se mogli uspešno izvršiti u toku posleratnih godina. Svakako da je samo čvrsta vera u Boga i veliko poštovanje prema Svetom Joanikiju pokretala narod na sve ovo, kao i priticanje u pomoć kad se, u dve neprijateljske paljevine sena, našao u bezizlaznom položaju sa stokom.

Ne mala zasluga za obnovu manastira pripada igumaniji Paraskevi i sestrinstvu, kako u rukovođenju i nastojanju oko izgradnje crkve, konaka i ostalih zgrada, tako i u svakodnevnim poslovima oko dočeka posetilaca, održanju reda i čistoće u crkvi, porti, konacima, redovnom poslovanju oko stoke, obrade zemlje itd. Sestrinstvo je pri tome podnosilo veliki trud samopregorno. Pored toga, koliko je puta bilo napadano i rečima, i kamenjem i štapovima od neprijateljski nastrojenih Albanaca. Svakako da su sve to one podnosile iz iste vere zbog koje su i odlučile da ceo svoj život i snagu posvete na službu Bogu, svetinji doma Božjega i Svetom Joanikiju, kao i podršci vere bližnjih koji u ovu svetinju dolaze. Takođe iz svesti da je za nas sramno da podnosimo muke zbog krivice, zlih dela, a ne zbog dobrih u ime Hristovo (1 Pet. 2, 20; 4, 14). I da se tako dostiže spasenje svoje duše.

Danas 1989. sestrinstvo sačinjavaju, pored igumanije Paraskeve, još devet sestara od kojih su tri od Valjeva, jedna od Šapca, jedna od Kruševca, tri iz Bosne i jedna od Kosovske Mitrovice.

 

ŽIVOPIS U CRKVI I U KAPELI GROBA SVETOG JOANIKIJA

U crkvi manastira Deviča postoje ostaci živopisa iz tri perioda. Najstariji je iz druge polovine HV veka, srednji iz 1578.g., i najmlađi iz 1863. g. Najstariji živopis, kao što napomenusmo, nalazi se na zapadnom zidu u kapeli groba Svetog Joanikija. Njemu pripadaju svega dva lika: Svetog Joanikija, „prvog ktitora“ manastira, i Svetog Akakija iz Lestvice, obeleženog kao „sin poslušnosti“ (poslušljivo čedo), kao i nešto ornamenata uz lik Svetog Akakija i po severnoj strani spoljašnjeg zida oltarske apside, do lika Svetog Joanikija.

U ostalom delu kapele, kao i u crkvi, bio je živopis iz vremena poznatog poleta u životu Srpske crkve, za vreme patrijarha Makarija Sokolovića, iz 1578. g. U kapeli, jugozapadno iznad groba Svetoga je scena njegovog pogreba, sa telom obučenim u monaške rize na odru, a oko njega episkop sa šest sveštenih lica kako vrše opelo. Na jugoistočnom delu zida, do prozorčića, lik je Svetog monaha koji se ne može prepoznati. Do njega, po istočnom zidu, su prepodobni monasi, svaki sa svitkom u ruci, od kojih se samo na prvom može pročitati: „Videh seti (mreže) dijavolje prostrte po zemlji i kto tu be (beše)”. Na severnom zidu, u istom redu su predstave, Svetog monaha, a iznad njih „Brak u Kani Galilejskoj“. Na zapadnom zidu, iznad likova Svetog Joanikija i Akakija i iznad vrata, razaznaje se scena „Izgonjenje trgovaca iz hrama“. Ostali živopis u kapeli je nejasan.

U crkvi je živopis iz 1578. g. uništen kad je ona porušena 1941. g. Ostalo je samo malo u oltaru. U apsidi, u donjoj zoni su likovi Svetog arhijereja u sceni služenja Svete Evharistije: Svetog Jovana Zlatousta i Svetog Atanasija sa južne, a Svetog Vasilija i Svetog Grigorija sa severne strane. Na svitcima, koje drže u rukama, nalaze se početci molitava Svete Liturgije, koji se redovno navode, na istom mestu, i u drugim starim crkvama. Na svitku Zlatoustovom: „Bože, Bože naš…“, sa kraja proskomidije; Svetog Atanasija: „Dostojno i pravedno Tebe peti…“, Kanona Evharistije; Svetog Vasilija: „Niktože dostojin…“, heruvimske pesme; Svetog Grigorija: „Gospodi Bože Vasedržitelju…“, molitve po Velikom vhodu. Iznad ove scene je lice Svete Bogorodice „Širšaja nebes“, sa po jednim anđelom s desna i leva.

U nišama proskomidije i đakonikona su likovi Svetih đakona. Iznad njih scena Blagovesti, sa južne strane Sveta Bogorodica, sa severne Sveti arhanđeo Gavrilo. Iznad te scene i Bogorodice „Širšaja nebes“ nejasna je predstava, izgleda Vaznesenja Hristovog.

Na severnom zidu oltara, u donjoj zoni su dva Sveta arhijereja, svaki sa Evanđeljem u rukama. Iznad njih su, u četiri medaljona, takođe Sveti arhijereji, a iznad njih scena koja se nije mogla identifikovati.

Živopis iz 1863. g. bio je izveden u kapeli Svetog Joanikija, rađen po sloju maltera nanetom po onom iz 1578. g. i sa istim predstavama i likovima. Prilikom konzervatorskih radova Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Prištine 1966. g., on je skinut i postavljen po slobodnim površinama zidova u crkvi.

U dozidanom delu crkve, prema grobu Svetog Joanikija, od živopisa iz 1863. g., po južnom zidu vidi se Sveti Sava Serbskij, do njega Sveti Stefan Štiljanović; na zapadnom zidu jedan prepodobni, do njega Sveti Jovan Rilski, pa Sveta Angelina despotica; na severnom car Uroš; u luku prolaza prema kapeli: Sveti Georgije i Sveti Dimitrije.

 

O NAZIVU MANASTIRA DEVIČA

U sačuvanim srpskoslovenskim tekstovima, manastir se redovno pominje kao Devič i Sveti Joanikije kao Joanikije Devički. Tek u novije doba, prema ruskoslovenskom izgovoru tih reči, naziva se Djevič, a Sveti Joanikije Djevičkij, ili Djevičeskij.

Neki pisci nagađaju da je ovo ime manastir dobio „po svojoj čistoj prirodi, udaljenoj od ljudi i grijeha, dakle po svom djevičanstvu i čistoti“ (Andrija Jovanović). Drugi pak da je to otud što je crkvu podigao despot Đurađ „u spomen ozdravljenja svoje kćeri – device, po čemu je manastir dobio ime“ (Milan Ivanović). Neki u tom nazivu vide kazivanje „da je bio u starinsko doba najpre ženski manastir, u kojem su stanovale kaluđerice (device), pa kad je njih nestalo, nastanili su se docnije kaluđeri, a to je moglo biti pre Svetog Joanikija Devičkoga“ (Miloje Veselinović). Da to nije tako i da manastira tu nije bilo pre Svetog Joanikija, videli smo iz prethodnog izlaganja.

Svakako da je naziv „Devič“ u vezi sa rečju devica, deva, devojka, ali se ona odnosi ne na monahinje – device, ili kćer Despotovu, nego na Svetu Bogorodicu, čijem je uvođenju u hram jerusalimski, crkva ovog manastira prvobitno bila posvećena. U pesmama i besedama na taj praznik mnogo se puta ponavljalo da je toga dana „Devica Marija“ uvedena u hram da se posveti Gospodu, pa je otud narod nazivao ovu crkvu od početka „Devica“. Svedočanstvo za to pruža nam podatak iz 1455.g., turskog popisa ovih oblasti, u kome se pominje ovaj manastir pod imenom „Crkva Devica“. Njeni monasi upisani su u spisku sela Lovuše (sada Lauša). Kako se pre toga nazivao ovaj kraj župe Drenice, u kome se nalazi manastir, za sada ne znamo.

Od imenice „devica“ postao je prisvojni pridev „devič“ = devičin (kao od otec – oteč; od učenik – učenič), te se taj naziv utvrdi kako za manastir, tako i za njegovu okolinu. Otuda naziv „Devič“ znači „Devičin“, manastir „Svete Device Marije“. Njoj je od početka bio posvećen (prazniku Vavedenja), a tako je i danas (prazniku njenog Uspenija, Velika Gospođa, Gospođindan, 15/28. avgusta). Tako onda treba i govoriti i pisati: Devič i devički, a ne Djevič, niti djevičkij, ili djevičeskij.

 

BLAŽENA STOJNA DEVIČKA

Kao što napomenusmo, u prošlom veku, živela je u manastiru Deviču, oko 60 godina, monahinja Evfimija, poznata u narodu kao Blažena Stojna. Rodom je bila od Sjenice (selo Lopiže, zaselak Repište), iz svešteničke porodice Zarića. Rodila se 1815. g. Kad je odrasla, sa vršnjakinjama čuvala je ovce po prostranim pašnjacima toga planinskog kraja. Kao već odrasla devojka razboli se ozbiljno i kako bolest oteže, na muci, ona moljaše braću da je odvedu Svetom Joanikiju u Devič, ubeđujući ih da će onde naći leka. O Svetom Joanikiju i njegovom čudotvorstvu čulo se u tome kraju od monaha koji je tu dolazio u pisaniju za manastir. Na svakodnevne molbe, braća pristanu i njih dvojica sa Stojnom pođu u Devič. Koliko je trebalo putovati od Lopiža do Deviča, u to vreme, oko 1835. g., možemo zamisliti. Kad su najzad stigli u manastir, Stojna se u suzama molila Bogu, dok joj je kaluđer vršio moleban na grobu Svetog Joanikija. Odmah po molebnu oseti ona olakšanje i kroz nekoliko dana zdravlje joj se vidno popravi. U radosti zbog isceljenja i zahvalnosti Bogu i Svetom Joanikiju, Stojna odluči da ostane neko vreme i posluži manastiru, pa zamoli braću da se vrate kući i posle nekoliko meseci dođu po nju. Kad se približi određeno vreme da se vrati doma, Stojna poruči svojima da ne dolaze po nju, jer ona ostaje u manastiru da se zamonaši i ceo svoj život posveti Bogu.

Kako u vreme ropstva pod Turcima nije bilo, niti moglo biti ženskih manastira, udovice bez dece, osobito umrlih sveštenika, i poneka devojka, koje su želele da svoj život posvete Bogu, monašile su se u muškim manastirima, i tu, pored molitve, pomagale u unutrašnjim potrebama manastira: održanju reda u konacima, osobito reda i čistoće u crkvi, paljenju kandila, pečenju prosfora itd.

Ostavši u manastiru, Stojna se strogo podvizavala. Prva u crkvi da pripremi i upali kandila, donese žar za kadionicu i upali sveće. Poslednja po završetku bogosluženja da sve u crkvi dovede u red i da se nasamo Bogu pomoli. Uveče, posle večere, kad se sve utiša, ona je odlazila grobu Svetog Joanikija, dugo se molila, redovno uz to klanjajući se i čineći metanija. Po primeru Svetog Joanikija i drugih Svetih, Stojna se za telo: hranu, odeću, odmor, starala ne više nego koliko je stvarno potrebno, trudeći se da besmrtnu dušu hrani naukom Božjom i odene je u dela pravde i svetinje. Nalazila je vremena i snage i za druge potrebe i poslove u manastiru: prala i čistila, donosila drva, obilazila stoku. I pre nego što je postala monahinja, nalazila je poučnu i utešnu reč za posetioce, osobito ženske koje su dolazile manastiru.

Videći njenu iskrenu pobožnost i usrdan trud oko dobra manastira, nastojatelj je ubrzo zamonaši, davši joj ime Evfimija. Postavši monahinja, ona se predade još strožijem podvigu. Iako nepismena, naučila je Časoslov napamet, takođe mnoge crkvene molitve i moleban Svetoj Bogorodici, koji je svakog dana čitala. Po završetku večernje i jutrenje, ostavljala je sveće da gore i dalje, pa kad bi joj kaluđeri govorili da treba da ih odmah gasi, ona bi odgovarala: „Ovako treba, jer anđeli dovršavaju našu slabu ljudsku molitvu i službu Bogu“.

Stari sveštenik u Mitrovici, posle prvog svetskog rata, koji je kao đak boravio u manastiru i poznavao monahinju Evfimiju, pričao je da je jednom, kroz odškrinuta vrata njene kelije video, umesto postelje, dve malo pošire daske, stavljene u vidu krsta, jedna pravo, druga popreko. Kad ju je o tome zapitao, ona odgovori da joj je tako lakše spavati. Svakako da ona to nije činila radi mučenja tela, nego da se ono ne bi razlenilo i raznežilo, pa time smetalo duši u njenom uzdizanju Carstvu Nebeskom. Pored toga, ovako položene daske podsećale su je na krst Gospodnji, na kome je On postradao za nas, i bivale joj oružje za odgonjenje đavoljih napada i noću i danju. Takođe i opominjanje na reči Gospodnje da idući za Njim moramo biti spremni na nošenje svoga krsta (Mt. 16, 24). Često je radi manastirskih potreba i kupljenja priloga putovala po narodu, pri čemu je uvek nosila poduži štap sa krstom na vrhu. U razgovoru sa vernima uvek bi ih opominjala da se prekrste rukom (a među nevernicima, očima i mislima) i kad ležu u postelju i kad ustaju, pre uzimanja jela i pića, u početku svakog posla i putovanja, a pogotovo u svakoj nevolji i opasnosti.

Milostiva je bila prema svima, pa i prema životinjama i pticama, kojima je zimi ostavljala mrve i zrnevlje koje bi leti našla prosuto, pa sakupila i sačuvala do zime.

Kao što su, pred kraj turskog ropstva, manastir Dečane i Pećku patrijaršiju čuvali vojvode iz pojedinih porodica muslimana Albanaca, za šta im je manastir redovno plaćao, tako su i u Deviču bili vojvode iz obližnjeg sela Vojvodića. U to doba, bio je onde vojvoda Feho, koji je video strogi život i pobožnost monahinje Evfimije. On je o njoj pričao kako u Vojvodićima tako i Albancima koji su manastiru dolazili u bolesti, te je Stojna bila u poštovanju i među Albancima. U prvom redu zbog toga, s druge strane što je Albancu bilo zazor da se spori sa ženom, nisu joj uzimali za zlo kad bi im govorila da su i oni negda bili hrišćani, te da opet treba to da budu i pokrste se. Ili da je bolje da pušku, koju je svaki od njih stalno nosio, prekuju u motiku. Kad bi joj poneki zbog toga uperio pušku u grudi, ona bi mirno rekla: „Ti možeš ubiti samo ovo smradno telo, mrtve Stojne, ali ne i njenu živu dušu“.

Jednom neki Albanac uđe u devičku crkvu sa zapaljenim čibukom. Stojna je bila u crkvi na molitvi, pa ga ne primeti odmah. No kad spazi zapaljeni čibuk, pritrča čoveku, zgrabi čibuk, slomi ga i ćutke izbaci iz crkve. Albanac izađe iz crkve, naiđe na vojvodu Feha, pa ljutito iznese šta mu se desilo. Pobojavši se kakve nevolje za Stojnu, Feho odgovori: „Zar ti ne znaš da je ona luda?“ Pa će onda: „A sa kakvom opet ti pameću u crkvu sa čibukom?“

Na putovanju po narodu, Stojna je često išla na konju, ne silazeći s njega ni kroz muslimanska sela, što inače raja nije smela činiti, nego je, čim naiđe musliman, morala sići s konja.

Bivšem ministru predratne Srbije, Ljubi Kovačeviću, koji je u to vreme posetio manastir Devič, blažena Stojna je govorila proročki: „Vi u Srbiji psujete Boga, ne držite postove, ne idete u crkvu. Propašćete!“ Jednom svešteniku, koji ju je, po odlasku Ljube Kovačevića, zapitao: „Hoćemo li se kad osloboditi turskog ropstva?“ – Stojna je odgovorila: „Zbog ovih naših patnji i suza, Srbija će nas osloboditi. Ali će posle tri godine (1912-1915.g.) propasti i nijedno selo Srbija neće imati, nijedno selo, sinko. No posle će se povratiti i biće carstvo veće od Dušanovog. Ali sinko moj, sinko, ako ne bude pokajanija, i ako se Srbi ne vrate Bogu, ne prestanu psovati i huliti svetinje, propašće, i to tako će propasti da se više zanavek ne dignu“.

Stojna je providela i svoju smrt, koja ju je snašla u kući jednog pobožnog čoveka u Deževi, gde je početkom Časnog posta 1895. g. došla u pisaniju za manastir. Iz Deževe je mrtvu dovezu u Novi Pazar i sahrane u groblju kod Petrove crkve. Na grobu joj stoji kameni krst sa natpisom kad je rođena i upokojila se, kao i odakle je bila rodom.

Što se naš narod održao kao narod Božji do danas, treba da zahvalimo Bogu što smo imali svete ljude za učitelje, Svetog Kirila i Metodija i njihove svete učenike. I još što su naši preci, kao dobri učenici dobrih učitelja, spremno prihvatili evanđelsku nauku dubinom svoje duše i gotovošću srca da njome žive. Utemeljena na tim osnovama, pravoslavna Hristova nauka je rasla, cvetala i donosila svete Božje ljude i žene, iz našeg roda i kolena, kao mirisne cvetove i plodove, i u doba slobode (Svetog mučenika kneza Vladimira, Svetog Simeona Mirotočivog, Svetog Savu, Svetog Petra Koriškog), i neposredno pred ropstvo (Svetog kneza Lazara, Svetog Joanikija Devičkog), i u doba ropstva (Svetog Đorđa Kratovca, Svetog Vasilija Ostroškog, Svetog mučenika đakona Avakuma, Svetog Petra Cetinjskog). „Takvim se svetilima svetlila tada srpska zemlja“. U toj svetlosti su naši preci jasno sagledali i prihvatili evanđelski smisao i cilj ljudskog života: U prolaznom Carstvu zemaljskom dostizanje neprolaznog Carstva Nebeskog. I još put kojim se taj cilj može dostići, put svetosti i pravde, i njime išli.

Tome cilju, samo tim istim putem možemo stići i mi danas. To je nauka i poruka i Svetog Joanikija Devičkog i sviju Svetih iz roda našega.

 


NAPOMENE:

[1] Grgur Branković je sa braćom Đurđem i Lazarom, i ujacima, despotom Stevanom i Vukom Lazarevićima, učestvovao u boju kod Angore 1402. r., bio zarobljen, pa se uskoro oslobodio i pre 15. oktobra 1406. g. zamonašio, jer se na pečatu jedne povelje, koju je te godine izdala mati mu Mara, nalaze samo likovi Đurđa i Lazara, a ne i Grgura (dr M. Purković, Knez i despot Stefan Lazarević, Beograd 1978, 65, 96).

[2] Najpre će biti da izraz „gonjenje za Hrista“ označava misao da se pod nazivom „razbojnici“, zbog kojih je Sveti morao da beži iz svoje kelije, razumeju „neverni Turci“. U onim teškim vremenima borbe između Bajazitovih sinova, Sulejmana i Muse, posle Angorske bitke, turske čete su vrlo često pustošile ove krajeve, te su tako „hrišćani“ stradali od nehrišćana, bili „gonjeni za Hrista“.

[3] Narodna pesma „Zidanje Deviča“ o tome govori podrobno. Marija, jedinica Despotova, boluje godinama. Otac joj dovodi lekare iz Beča i Madžarske, ali pomoći nema. Jedne nedelje rano ujutro, neki tajanstveni glas viknu s brda Despota i reče mu da je, zbog izdaje na Kosovu, pala kletva na oca mu, Vuka Branković, a s ovoga je prešla na sina i sve njegovo. Zato mu kći boluje i neće se izlečiti dok je ne odvede u devičku pustinju, starcu Joanikiju „koji posti i Bogu se moli“. Despot polazi odmah s pratnjom i bolesnicima. Kad nađu Starca, on odmah pozna ko su posetioci, te naređuje da se Despot najpre pokaje i ispovedi. Pošto ovaj to učini, kći ozdravi potpuno. Iz zahvalnosti, Despot hoće da daruje Starcu hiljadu dukata, ali ovaj, kao monasi u starini, ne prima zlato, niti želi nagradu od ljudi, nego samo od Boga. Despot onda dovodi majstore te sagradi Starcu crkvu za molitvu.

[4] Kad za ovo dozna Ćuprilić vezir, on skupi vojsku od nedavno poturčenih „oko Skoplja i vode Vardara“, pođe da uhvati Despota, crkvu pretvori u džamiju, a Starca ubije, kako ne bi raju svetovao „da je bolje svakom poginuti, nego svoju veru mijenjati“. No kad dođe nadomak manastira, dunu vetar od crkve te mu se pomami sva vojska i konj pod njim. On skače s pomamljenog konja i peške dolazi Starcu, moleći ga da se zauzme kod Boga, ne bi li mu vojska ozdravila, a on će manastiru podići konake. Na molitvu Sv. Joanikija, vojska ozdravi, a vezir ispuni obećanje: „Nek se priča i pripovijeda, da je Đurađ Devič sagradio, a Ćuprilić dvore kod Deviča“.

 

Bibliografija

Rukopisna služba za dan Svetog Joanikija, sa sinaksarom, iz 1757. g., u biblioteci Srpske akademije nauka u Beogradu.

Rukopisna služba za dan Svetog Joanikija, sa sinaksarom, iz 1861. g., u biblioteci manastira Deviča.

Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji, Sremski Karlovci, 1920.

A. Giljferding, Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, Sarajevo 1972.

LJ. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd 1902-1926.

K. Jireček, Istorija Srba, Beograd 1952.

Milojko Veselinović, Srpske kaluđerice, Glas SAN LXXX, 1909.

Ep. Nikolaj, Blažena Stojna Devička, Skoplje 1926.

Dr Jovan X. Vasiljević, Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v., Beograd 1928, Mijački dodatak Erminiji.

M. Bojčević, Sv. Petar Koriški i njegov manastir, Skoplje 1940.

Andrija Jovanović, Manastir Devič, Zetski Glasnik, Cetinje 1940.

Dr Đorđe Radojičić, Janićije Devički, Glasnik SAN, knj. I, Beograd 1949.

Dr Vlad. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd 1950.

Ep. Pavle, Jedina rukopisna knjiga manastira Deviča, Glasnik SPC 1970.

Dr M. Purković, Knez i despot Stefan Lazarević, Beograd 1978.

Milan Ivanović, Crkveni spomenici HŠ-HH veka, Zadužbine Kosova, Beograd 1987.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *