Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Служба Светог Јанићија Девичког, једина рукописна књига манастира Девича

 

Као и други наши манастири и цркве, и манастир Девич је имао, током времена, збирку старих рукописних књига. У њему је крајем XVI века, у време патријарха Јована, при игуману Висариону преписано једно Четвороеванђеље;[1] године 1743. враћен је његов молитвеник из Патријаршије;[2] у збирци рукописа проф. Грујића, сада у Патријаршијској библиотеци у Београду, налази се рукописни зборник параклиса из времена деспота Стевана Лазаревића, који је, према запису на њему, још 1849. год. био у Девичу. Такође је још 1840. г. ту био рукопис са службом Светог Јанићија писан 1757. г., који се сада налази у библиотеци САНУ.[3] Кад је А. Гиљфердинг 1858. г. посетио Девич показали су му три-четири рукописна минеја,[4] а Милош С. Милојевић, који је у Девичу био 1871. године, вели да је ту видео десетине рукописних књига од ХIV до XVI века, па и старије, од којих је одабрао 12 и дао на њих реверс да би му их послали на преглед и проучавање.[5]

 

СЛУЖБА СВЕТОГ ЈАНИЋИЈА – ЈЕДИНА РУКОПИСНА КЊИГА ДЕВИЧКА

Ни једне од тих књига нема данас у манастиру. Уместо њих постоји само рукописна црквенословенска служба Светог Јанићија Девичког, добијена од покојног протојереја Јордана Грковића, из Вучитрна. Даровао ју је одмах после II светског рата, кад је манастир, срушен до темеља за време рата, почео да се обнавља.

Рукопис има 16 нумерисаних листова, увезаних у кожу. Листови су величине 29х19 цм., са по 24-29 редова на страници. Писан је уставним словима, прилично лепо и уједначено, црним мастилом, а наслови и почетна слова црвеним. Са спољне и доње стране текст је уоквирен по једном црном линијом, а са унутрашње и горње двема. С горње стране, између линија, на левом листу стоји: Параклись пр(е)п(одо)бнагω, а на десном: о(т)ца Іωанникїа. У заглављу велике вечерње, на листу 2а, у кругу стилизованих гранчица с лишћем нацртан је лик Светог Јанићија у монашкој ризи, гологлавог, с крстом у левој руци, а десном сложеном на благослов. Изнад главе му је натпис: С(вѧ)ты Íωаннїкїе. С лева су представљене две зграде с крстовима на слемену, што ваљда треба да представља манастир Девич.

Рукопис садржи целокупну службу Светог Јанићија, уз невелике разлике једнаку оној у београдском Србљаку, а настао је само годину дана раније, 1860 године.

 

КО ЈЕ ПРЕПИСИВАЧ РУКОПИСА?

На крају службе, по дну последњег листа, истом руком забележена је година постанка, као и име учитеља Јосифа „издатеља“, што мора бити да значи преписивача оучит(елъ) Íωсифъ издателъ αωξ. Нажалост, не каже се где је препис извршен и за кога, но како је нешто доцније на књизи забележено: „Принадлежи Ј. Н. П. Фуртунићу 1867 маја 8ми, Вучитрн“, биће да је преписан за потребе неког свештеника у Вучитрну, где је Свети Јанићије свагда био у великом поштовању. Ко је учитељ Јосиф и где је учитељовао можемо само да се домишљамо посредним путем, на основу неколико оскудних података. Један учитељ под тим именом (Јосиф Студић) помиње се у Вучитрну, али готово 30 година доцније (1889. год.),[6] те је мало изгледа да би он то био.[7] Са много више вероватноће могао би то бити Јосиф Дамјановић, који је 1875. год., у Косовској Митровици, увезао једно црквенословенско Еванђеље цркве у Дубоком Потоку код Косовске Митровице. Он је о томе оставио запис у Еванђељу, писан лепим, уставним словима, сасвим сличним оним у нашем рукопису.[8] Сем тога, дописао је једну молитву на 4а и 46 додатом листу с почетка Еванђеља, а такође два листа, нумерисана истим бројем „в“, која су недостојала Матејевом Еванђељу (од 18. ст. I гл. до 13. ст. II гл.), као и део листа 169. Оно што највише убеђује да би он могао бити иста личност са учитељем Јосифом, преписивачем девичког рукописа, јесте што се и овде слово „й“ иза самогласника пише са слитном, што је карактеристично и за наш рукопис.[9] Што у овом запису Јосиф себе не назива учитељем, то ствари не смета, јер су се учитељи тога времена бавили и другим пословима: преписивањем и увезивањем књига, зографским или којим другим занатом.[10]

 

СА КОГ ЈЕ РУКОПИСА УЧИЊЕН ПРЕПИС?

 

Лик Светог Јанићија на почетку Велике вечерње

Како је служба Светог Јанићија у београдском Србљаку свакако штампана према рукопису из 1757. год., који је, по С. М. Милојевићу,[11] у ту сврху тражио и добио из манастира Девича митрополит Михаило,[12] вероватно је и наш рукопис преписан са тог рукописа, јер се слаже не само са београдским Србљаком, него још потпуније са овим из 1757. год. (сем неких ситних преписивачких грешака, на које ће бити указано доцније). У III песми канона београдског Србљака нпр. недостаје Богородичан (свакако испуштен грешком слагача) док је наш рукопис у том погледу пунији, јер тај Богородичан има, као што га има и рукопис из 1757. г. Сем тога, у Србљаку ова песма наизглед има 4 тропара, док их у ствари има 5, јер је, непажњом слагача, заједно са трећим сложен и четврти. Овај почиње од речи: Крѣпкȣю съ высоти помощь…, као што правилно стоји у нашем рукопису и оном из 1757. г. Насупрот томе, Србљак је на многим местима бољи и јаснији, јер су у њему исправљена нејасна места рукописа из 1757. г., као и нашег, и неразумљиве реченице изостављене. Тако нпр. из человѣкъ гонѧеиши (тропар), у Србљаку је исправљено: человѣкъ гонѧеши; место кїта мысленнагω у Србљаку стоји: пȣти мїсленнагω (VI п. кан. 1 троп.); место преподобныхь и правдѣ (у рукопису из 1757. предобїи), у Србљаку је преподобїи и правдѣ (Слава на стиховње); Соблазнь готовлѧетъ при стезы твоеѧ препѧтїѧ дȣши твоеѧ теченїе дїаволъ тщашесѧ, и разбойныки посла…, у Србљаку: Соблазнь готовлѧетъ тебѣ дїаволъ полагаѧ претыканїѧ дȣши твоей и посла разбойники… (1. троп. V п. кан.). У реченици: чȣвственныѧ страсти тѣлеснїѧ (4. стихира на „Господи возвах“), у Србљаку је изостављен атрибут тѣлеснїѧ, јер је он сувишан уз чувственныѧ. Такође је у Србљаку изостављена цела нејасна реченица нашег рукописа (и оног из 1757. г.): ꙗкω мати младенца старостїю оцею (Стихира по Еванђељу); изостављена је исто таква реченица: сланȣтки преподобне прозѧбаю (4. троп. V п. канона), коју и рукопис из 1757. г. садржи, итд.

 

ГЛАВНА РАЗЛИКА – СИНАКСАРИ

Но најглавнија разлика између овог рукописа и београдског Србљака је у њиховим синаксарима. Пре свега, у нашем рукопису испред синаксара долазе стихови, којих у Србљаку нема: Ц(а)ремъ самодавцемъ бесѣдȣеши Іωаннїкїе, ихже и милостивыѧ къ бесѣдȣеши Іωаннїкїе, ихже и милостивыѧ къ вопрошенїю ωбрѣтаещїи, во вторый покривь гробь Іωаннїкїа. А затим се разликују и сами синаксари, како по дужини тако и по садржини. Синаксар нашег рукописа и оног из 1757. г. једнаки су (и овај из 1757. има стихове који исто овако гласе, само су слова између Д и Ц у самодавцемъ нечитљива), а такође и синаксар Светог Јанићија који је додат на крају римничког Србљака из 1761. г. и московског из 1765. И ови последњи имају стихове, но боље наведене – уместо бесмисленог самодавцемъ стоји тачно самодержцемь – али немају последњег стиха: который (свакако то треба да стоји уместо во вторый) покри гробь Їωаннїкїа. Сем тога, ови синаксари су нешто краћи од оног у београдском Србљаку.

У погледу садржине, и синаксар нашег рукописа, као и београдског Србљака, време живота Светог Јанићија ставља у доба деспота Ђурђа Бранковића. О исцељењу пак деспотове кћери он не помиње ништа, као и синаксар рукописа из 1757 г., римничког и московског Србљака. О томе не помињу ни поједини писци: Е. Голубински,[13] Нићифор Дучић,[14] Радослав Грујић[15] и др. То исцељење, не спомињући од које болести, наводи београдски Србљак, а поред њега митрополит Филарет,[16] митрополит Михаило,[17] др Рајко Веселиновић,[18] народна песма „Зидање Девича“,[19] [20] по епископу Николају Охридском – душевна,[21] по Гиљфердингу, како је чуо од једног монаха у Девичу – слепило,[22] по проф. Владимиру Петковићу, такође по предању – болест очију.[23] Најзад, по предању које је забележио крајем прошлог века учитељ Јеротије Елезовић – губа.[24] Свакако по таквом предању, Гедеон Јуришић помиње, у свом Дечанском Првенцу (1852), исцељење једне девојке од исте болести, али не вели да је она кћи деспотова.[25]

Синаксар нашег рукописа износи само да је деспот, чувши за ванредан живот Преподобног, пожелео да прими од њега благослов и молитве, у чему и успе, те Преподобног узме за духовног оца, што ваљда значи да се код њега исповедао[26] и од њега примио духовне поуке. У римничком и московском Србљаку наводи се још да је том приликом Свети Јанићије прорекао деспоту нешто што се и збило (и нѣкаѧ емȣ изрекъ сбывшаѧсѧ); но у нашем, и рукопису из 1757, о томе не налазимо ништа.

Запис са именом учитеља Јосифа „издатеља“ и година 1860.

 

КО ЈЕ ПОДИГАО ЦРКВУ У ДЕВИЧУ?

 Исто тако, за разлику од београдског Србљака, наведене народне песме и оних писаца који помињу исцељење деспотове кћери, и који такође веле да је деспот Ђурађ подигао цркву манастира Девича у знак благодарности за то исцељење,[27] синаксар нашег рукописа (такође оног из 1757. г. и римничког Србљака) зна да је поред деспота Ђурђа и Свети Јанићије учествовао у том послу – церковь обои сотворше. У чему би био удео Светог Јанићија у тој ствари синаксар не каже ништа, но да га сматра знатним, очигледно је, чим га ставља упоредо са деспотом.

Јер већи значај за подизање цркве манастира Девича приписује Светом Јанићију натпис око његовог лика сачуваног на најстаријем слоју живописа у капелици над његовим гробом. Ту постоје три слоја живописа. Најмлађи је из 1863., како вели натпис испод источног прозора у северном призиданом делу цркве; средњи је, према натпису под јужним прозорчићем у капели гроба Светог, из 1578. г., а најстарији, недатиран, налази се према гробу Светог, на спољној страни североисточног зида цркве који уједно служи као западни зид капелице. Од њега постоје свега два лика, Свети Јанићије и Свети Акакије из Лествице, „чедо послушљиво“, и нешто орнамената на спољашњој страни олтарске апсиде, до лика Светог Јанићија. Ове фреске показују јасно да је капелица над гробом Светог Јанићија подигнута доцније, пошто је тај живопис већ стављен, јер је јужни зид капелице, својим делом којим се везује за цркву, заклонио крај фреске Светог Јанићија (с једним делом натписа) и орнаменте по апсиди. То је откривено тек 1966, кад је, при конзерваторским радовима Завода за заштиту споменика културе из Приштине, скидан трећи слој живописа. На тој фресци је Светитељ представљен у одећи великосхимника,[28] у левој руци држи свитак, а десном благосиља. С једне и друге стране главе му је натпис: с(ве)ты Іωанїкїе прьви хтиторь с(ве)т(а)го места сего. Према овоме, дакле, излази да је Свети Јанићије оснивач – први ктитор ове цркве. Да се ту мисли баш на цркву, а не уопште на манастир, казује нам текст исписан на свитку који он држи у левој руци: Братие, вь д(а)нь бл(а)гочьстїѧ сьздахь cїю цр(ь)квь вавѣ(де)нїе с(ве)таа вь с(ве)тїихь, на радость б(огороди)це, инокомь (на – истрвено) просв(ѣ)щенїе, недȣжнимь на исцѣлѥнїе. Из свега овога је јасно да се у време настанка овог живописа, значи пре 1578. год., у манастиру знало да је Свети Јанићије сазидао девичку цркву, јер су свакако фреске и натписи на њима рађени под руководством и по жељи братства манастира. Истина, израз „први хтитор” као да напомиње постојање и другог ктитора, али кад би израз извесно то значио, и тај други ктитор био тако знатан као што је деспот, не верујем да би монаси пропустили да то истакну, како из осећања захвалности ктитору, тако и ради истицања важности свог манастира као „царске лавре”. Што се подвлачи да је подизање цркве било „у дан благочастија”, тј. у доба државне самосталности и благочастивих владара српских, упућује, мислим, на закључак да је овај живопис из доцнијег доба, кад су „нечастиви Турци” већ заузели српске земље и утврдили се у њима, те је остало мало наде да ће их скоро напустити, тј. с краја XV или с почетка XVI века. И тај, дакле, податак посредно говори да је Свети Јанићије живео при крају државне самосталности српске, у време деспота Ђурђа Бранковића, што одговара другим сведочанствима о времену његовог живота.

Поред овога, и чињеница да се гроб Свечев налази ван цркве, са северне стране олтара, утврђује нас у мисли да је црква подигнута још за живота Светог Јанићија, јер да је подизана доцније, после његове смрти и појаве као Светитеља, свакако би собом обухватила и гроб његов.

Па и врло скромне димензије (свега 6 м. дужине и 3,5 м. ширине изнутра) првобитне девичке цркве, временом прошириване са западне и северне стране, говоре да ако би и било каквог удела у томе са стране деспота он би био врло скроман. Нема чак изгледа ни да је деспот подигао капелицу над гробом Светог Јанићија, на шта вероватно циља стих синаксара нашег рукописа о „самодршцу који покри гроб Јоаникија“. Капелица је, као што је напред изнесено, призидана уз цркву доцније, можда непосредно пред живописање 1578, у оно значајно доба обнове Пећке патријаршије, под патријархом Макаријем Соколовићем, кад се свуда у народу осетио живљи рад око обнављања живописања цркава, преписивања књига, набављања утвари и др.

Све би нам ово можда могло да објасни пут којим се дошло до настанка традиције о деспоту Ђурђу као ктитору цркве манастира Девича. Најстарији подаци знају само за Светог Јанићија као ктитора. Истицање да је он „први“ ктитор вероватно је доцније навело на мисао о „другом“ ктитору, што је у синаксару рукописа из 1757. г., римичког Србљака и нашег рукописа израсло у тврдњу да су обојица, и Свети Јанићије и деспот, подигли цркву у Девичу.[29] Народна песма о зидању Девича и београдски Србљак отишли су до краја. Они знају само за деспота Ђурђа као ктитора. Знају и мотиве за то – подигао ју је у знак захвалности за исцељење болесне кћери.

Синаксар нашег рукописа, као и рукописа из 1757. г. и римничког Србљака, не помиње такође ништа ни о томе да се тело Светог Јанићија налази три лакта дубоко у земљи, што наводи београдски Србљак и М. С. Милојевић, који их ставља много дубље.[30]

У њему се вели само толико да Свети „дошавши у дубоку старост, отиде ка Господу. Чини му се сабор у манастиру који је подигао, где му и часно тело лежи и где Бог чини велика чудеса због њега“.[31]

 

ГОДИНА СМРТИ СВЕТОГ ЈАНИЋИЈА

Годину смрти, или бар приближно време према коме би се то могло одредити, не наводи ни наш рукопис, као ни онај из 1757. г., ни синаксар римничког и београдског Србљака. Тај тако важни податак не налазимо ни код писаца који помињу Светог Јанићија Девичког. Тек проф. Ђорђе Радојичић то питање поставља и успешно решава. На основу једног записа он закључује да је Свети Јанићије умро 1430. године. Тај запис је сачуван у познијем препису, са стране под 2. децембром, у рускословенском штампаном Прологу манастира Црне Реке.[32] У њему се каже да се Свети преставио у време деспота Ђурђа „године 7939, децембра месеца 2 (дан), при цару Мурату II агаренском“. Али је трећа цифра нечитка, може бити Л, М, или Н, тј. 1430, 1440. или 1450. године. Проф. Радојичић сматра да је од те три године прва највероватнија.[33]

 

КОГ ЈЕ ДАНА СПОМЕН СВЕТОГ ЈАНИЋИЈА?

Но ако нема дата за годину смрти, наш рукопис може бити од помоћи за решење другог питања. То је питање дана смрти, односно празновања Светог Јанићија. На самом почетку рукописа, у наслову над малом вечерњом, вели се да је спомен Светог Јанићија 2. децембра. Исто се вели и у рукопису из 1757. г., римничком и београдском Србљаку, а такође у наведеном запису са годином смрти Светог Јанићија. Исти дан наводе Е. Голубински,[34] митрополит Михаило,[35] Н. Дучић,[36] проф. Ђ. Радојичић.[37] Тог се дана наводи спомен Светог Јанићија и у календару Српске манастирске штампарије за 1895 год.[38] Архиепископ Филарет пак,[39] Никанор Ружић,[40] проф. Радослав Грујић,[41] еп. Николај[42] наводе 26. април као дан смрти Светога. Под оба је датума (2. децембром и 26. априлом) навођен спомен Светог Јанићија у патријаршијским календарима „Црква“ од 1934. до 1941. године. При томе се у календарима за 1935. и 1941. год. под 2. децембром наводи да је тог дана спомен преноса његових мошти.[43] И сада, после овог рата, у календарима Патријаршије спомен Светог Јанићија наводи се под оба датума. У манастиру Девичу, и пре рата и сада, спомен се Светом Јанићију врши 2. децембра.

Забуну је овде унео архиепископ Филарет рђаво схвативши један навод код В. И. Григоровича.[44] Григорович, наиме, износи како се у синаксару пергаментног Еванђеља атонског манастира Светог Павла, писаног у Пећи, а завршеног 1329. год. у манастиру Светог Николе у Дабру (сада манастир Бања код Прибоја на Лиму), поред општих помињу и поједини Срби Светитељи, међу којима, 26. априла, Св. Јоаникије.[45] Архиепископ Филарет је схватио да се ту помиње Свети Јоаникије Девички, док је, међутим, реч о Светом Јоаникију архиепископу српском (1272-1279), чији је помен, по Животу краљева и архиепископа српских, 28 маја,[46] а по Никодимовом и Данилчевом типику, 27. априла.[47] Узевши тај датум као дан смрти Светог Јанићија Девичког, архиепископ Филарет сматра навођење празновања Светог Јанићија под 2. децембром у београдском Србљаку даном открића његових мошти. На основу таквог закључивања, архиепископ Филарет чини и другу грешку – помера за читавих 100 година време живота Светог Јанићија, те вели да је Гиљфердинга и београдски Србљак навело на мишљење да је Свети Јанићије живео у време деспота Ђурђа, казивање о исцељењу деспотове кћери. Но то исцељење, вели, дело је загробног дејства Светог.[48]

Јасно је да цела ова конструкција нема основа, јер сви познати извори: запис са годином смрти Светог Јанићија, синаксар рукописа из 1757. г. и римничког Србљака, као и нашег рукописа, слажу се у томе да је време живота Светог Јанићија доба деспота Ђурђа. Извесност овога доказује проф. Радојичић још и записом на једном старом звону који гласи: „Ово звоно даде старцу Јоаникију благочастиви господин Гргур“, те вели да је старац Јоаникије несумњиво Јанићије Девички, а господин Гргур да је не стриц, него најстарији брат деспота Ђурђа Бранковића, који је управљао баш облашћу у којој се налази манастир Девич и умро као монах Герасим 13. марта 1408. год.[49]

Остаје, дакле, као тачно оно што тврди наш рукопис – да је помен Светог Јанићија Девичког 2. децембра, а време у коме је живео у доба деспота Ђурђа.

 

ОДАКЛЕ ЈЕ РОДОМ СВЕТИ ЈАНИЋИЈЕ?

Но од особитог су значаја, мислим, подаци које синаксар нашег рукописа пружа за одговор на питање одакле је био родом Свети Јанићије. До сада се узимало да је он из приморја Црне Горе, као што наводи београдски Србљак (рождень вь Дїоклитїи, вь предѣлѣ фостинскомъ вь поморїи адрїатїческомъ), а по њему Голубински,[50] архиепископ Филарет,[51] епископ Николај,[52] проф. Р. Грујић[53] и др. Синаксар нашег рукописа, оног из 1757. г. и римничког Србљака помињу само Диоклитију Фостинску као „отечество“ Светог Јанићија, без додатка вь поморїи адрїатїческомъ. Ове последње речи тешко да је где нашао, но их је, биће, додао сам састављач синаксара београдског Србљака, повучен ваљда на то речју Диоклитија. Познато је да се према имену негдашњег римског града Doclea, на ставама Мораче и Зете, називала Диоклитијом, или Дукљом, средњевековна област око Скадарског језера, а такође да се код Срба негда Јадранско море звало „Море диоклитско“, а Скадарско језеро „Диоклитско езеро“.[54] Но овај се назив временом проширио и нешто даље од своје источне границе, која је по Јиречеку била „у шумовитом оквиру лимског краја“,[55] па се овде, да би било јасније о коме се крају Диоклитије ради, поближе означава појмом Фостинска (у римничком и московском Србљаку Фостанска), што свакако долази од назива средњевековне жупе Хвосно, код Пећи.[56] И за Светог Петра Коришког се вели у његовом житију да је био из краја вь Диоклитїи Хвостьньскые, из села Уњемира (сада Добра Вода, на прузи Пећ-Косово Поље).[57] М. Бојчевић каже да се именом Хвостанске Диоклитије у средњем веку називала област која се простирала „од северне Зете, долином Лима, Пећке Бистрице, Белог Дрима, Истока, Дечанске Бистрице, па све до правца Призрен-Сува Река-Приштина“,[58] тј. под тим именом „треба разумети данашњу Метохију, која је била црквени посед немањићких задужбина“.[59]

Без обзира шта назив „фостански“ значи и од чега долази, но да писац овог синаксара мисли управо на тај крај према Хвосну као на постојбину Светог Јанићија сасвим јасно излази из његовог даљег излагања. У синаксару рукописа, наиме, износи се како је Свети од младости заволео Бога, тј. одлучио да се замонаши. Таквом својом жељом изазвао је само подсмехе код рођака и познаника. То се, додуше, овде не вели директно, али се указивање на извесне сметње назире при његовом одлучивању да се врати у родни крај и настани у девичкој пустињи: „Шта ће нам сметати постојбина у духовном делу, сем ако попустимо?“ У служби се наводи отворено да је због такве жеље био презрен у своме месту, „непотребень и безчестень во отечествїи своемъ вмѣнисѧ“, те оде из свог краја – своегω отечества – на Ибар, у пустињу Црне Реке. Ту се строго подвизивао, сабрао братство и подигао цркву. Кад га људи почеше славити, он реши да се врати натраг у свој крај. Учинивши то (преселникъ бывь во свое отечество), насели се у пустињу девичку (вселивжесѧ въ пȣстиню дѣвичкȣ). Према томе, пустиња девичка је у области његовог родног краја, док је, да би се у њу населио, морао да се врати у свој крај. Ни Црна Река није од Хвосне далеко, налази се северно, преко Мокре Горе, док је девичка пустиња североисточно, у Дреници.

Оваквим излагањем нашег рукописа постаје питање постојбине Светог Јанићија много једноставнијим и разумљивијим. Свети Јанићије је млад човек из Метохије, краја у коме је тада био веома снажан религиозни живот, што сведоче остаци мноштва цркава и манастира.[60] Кад се у њему јави жеља за монашким подвигом, одлази у прикладна места за то близу свог краја, јер је о њиховој подобности за монашки живот могао чути од људи који су ближу околину добро познавали. Ово је много природније и схватљивије, него да је био родом чак из Приморја, па предузео толики пут у непознат крај, за који није могао сигурно знати да ће одговарати његовим монашким потребама.

На овај начин, дакле, порекло Светог Јанићија треба тражити у сасвим другом крају од оног на који указује београдски Србљак. Светитељ потиче не из западног, приморског краја Диоклитије, него из источног, према Хвосну, у чијој су непосредној близини места у којима се подвизавао – Црна Река и Девич.

 

ДЕВИЧ ИЛИ ДЕВИЧЕСКИ?

Од значаја је такође што се у овом рукопису, према називу места Дѣвичъ, доследно употребљава придев дѣвичкїй, а никад дѣвическїй, као што је у Србљаку београдском, римничком и московском. Тако се нпр. вели: памѧть Іωанникїа дѣвычкаго, вертепы дѣвїчкїа, пȣстиню дѣвичкȣю итд. А тако се наводи и у рукопису из 1757. г; и у многим старијим и млађим записима: ȣ дѣвичю, запис из 1594. год.;[61] девички, запис јеромонаха Исаије из 1753. г.;[62] исто тако у запису архимандрита Герасима из 1760;[63] затим у запису јеромонаха Митрофана из 1779;[64] у запису Малише Шакабетића из 1782;[65] итд. Пошто се „ѣ“ у српскословенском језику читало као „е“, то су ове речи изговаране: Девич, девичкиј, девичкаго итд. (а не Дјевич, ни дјевички).[66] А овако се у народу овог краја и данас говори (Девич, девички). Стога би боље и правилније било и данас тако изговарати ове речи при помену Светог Јанићија (нпр. у отпусту: свѧтагω Іωанникїа дѣвичкагω – девичкаго, а не дјевичкаго – још мање: дјевическаго, како је уобичајено).

 

ЗАШТО СЕ ОВА СЛУЖБА НАЗИВА ПАРАКЛИС?

Због чега је ова служба названа параклисом, тј. молебном, кад се у литургици тим именом назива нешто друго,[67] и кад тако није названа ни у рукопису из 1757. г., тешко је рећи. Може се претпоставити да ју је тако назвао сам преписивач, учитељ Јосиф, можда по угледу на параклис Светог Стевана Дечанског, који је 1850. г. издао у Београду Серафим Христић, јеромонах дечански.[68] Но овај параклис је у ствари параклис, тј. молебан, посебан састав, различан од пуне службе која се употребљава на вечерњи, јутрењи и Литургији, а коју је Христић такође издао исте године под називом „Молебное правило“. Учитељ Јосиф свакако није знао разлику између параклиса и службе, па је тако свој препис и написао.

 

НЕШТО О ЈЕЗИКУ РУКОПИСА

Иначе на језику рукописа не уочава се да је пренет из српскословенског језика у рускословенски. Истина, има више речи у којима се „ѣ“ замењује са „е“ (бесовскїѧ, свѣтлейше, хлебовъ, нетленїѧ, себе уместо себѣ, итд.) и обратно (лежитъ, тѣбѣ, восплъщимъ), али то не мора да значи да је ова замена извршена још у српскословенском тексту, па одатле преузета при преносу у црквенословенски, него пре да је то учинио сам преписивач нехотице, према свом говорном језику. То ће бити утолико пре што у рукопису из 1757. г. ниједна од наведених замена није учињена. Исти ће случај бити и са српскословенским обликом ꙗтсе, који се у рукопису из 1757. г. наводи правилно ꙗтсѧ, а можда и са генитивом дїωклїтїе фостїнскїе, мада се ове речи налазе у истом облику и у рукопису из 1757. г., док у римничком Србљаку гласе правилно дїωклїтїи фостанскїа. Предлог кодъ је из савременог говорног језика, али се налази и у рукопису из 1757. године

 

НЕКОЛИКЕ ГРЕШКЕ

Разумљиво да један тако позни препис има доста правописних грешака. Пре свега, кад год дође самогласник „и“ иза ког другог самогласника, он је готово увек писан са слитном й: твойхь, войстиннȣ, прейспещренȣ итд. Затим су честе грешке у употреби разних слова за глас и: Іωанникїй, уз правилно Іωаннїкїй; поработївъ, пȣстиню уместо пȣстыню; дѣвычкаго, дѣвїчкїа; мüра место мїpa итд. Затим âнгелное уз âггелное; прїйемъ уместо прїемъ; аллилȣйа уместо аллилȣїа; памѧтъ место памѧть итд.

 

НЕКОЛИКО ЗАПИСА

Да поменемо само, поред већ наведеног, још неколико, истина безначајних записа који се налазе у рукопису: „Сија книга за Јевћенија П. Фуртунића 1867 године“, а затим овај: „1875 писа Живко Поповић Икономовић у Вучитрн у недељу кад оћаше да“. Најзад: „Книга Свѧтителѧ ѧоникаѧ пȣстиножителѧ девичког”, а затим брзописом: „Прописао Јевђеније П. Фуртунић 1888 годин“.

Ако нам подаци позног преписа службе Светог Јанићија Девичког, данас једине рукописне књиге манастира Девича, онако како су овде изнети, буду могли помоћи при решавању макар неког од изнетих питања, али бар да се они боље сагледају и поставе, уложени труд неће бити узалудан. Ништа друго се овим чланком и не жели.

 

Гласник, мај 1970.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, бр. 864.

[2] Нав. дело, бр. 2861.

[3] Не знам зашто ову потпуну службу др Л. Павловић, (Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 130) назива фрагментарном, кад она има чак и паримије, додане на крају?

[4] Боснія, Герцеговина и Старая Cepбiя, С. Петербургь 1859, 288.

[5] Путопис дела праве – старе Србије, Београд 1872, II, 152, 153.

[6] Алекса Јовановић, Српске школе под Турцима, Споменица двадесетогодишњице ослобођења Јужне Србије, Скопље 1937, 258.

[7] Од проте Стевана Поповића, из Вучитрна, добио сам податке који то потврђују. Према сећању још живог синовца поч. учитеља Јосифа Студића, чика Андре, његов јс отац Симеун био нешто старији од Јосифа, иако су заједно пошли у школу. Чика Андра поседује један докуменат из 1923. г. у коме се вели да му је отац Симеун тада имао 71 годину, што би значило да је рођен 1852. год. Јосифу, би, према томе 1860. г., кад је наш рукопис преписан, могло бити свега 6-7 година.

[8] На тај запис указао ми је прота Милан Поповић, из Вељег Брега, на чему сам и њему, као и проти Стевану Поповићу, веома благодаран.

[9] О томе види на крају чланка под „Неколике грешке“. Овде сам нашао три таква случаја: Радойца (у запису); литȣргїй, (на другом В, б листу – иако на првом В, б листу пише правилно литȣргїи, без слитне); прїйдєть (на дописаном 169б листу).

[10] Вук Ст. Караџић, Српски рјечник, под Школа; др Јован X. Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в., Београд 1928, 12; Алекса Јовановић, нав. дело, 258.

[11] Нав. дело, 152.

[12] Рукопис се сада налази у библиотеци САНУ и у главном инвентару је забележено да је у посед библиотеке дошао поклоном од митрополита Михаила.

[13] Краткїй очеркь исторіи православныхь церквей Болгарской, Сербской и Румынской, Москва 1871.

[14] Историја Српске православне цркве, Београд 1894.

[15] Св. Јанићије Девички, Народна енциклопедија (1929) II, 122.

[16] Святые южныхь Славянъ, С. Петербургь 1894, 89.

[17] Месецослов, Београд 1898, 148.

[18] Историја Српске православне цркве, књ. I, Београд, стр. 91.

[19] Вук Ст. Караџић, Српске народне песме, Београд 1899, VI, 151-156.

[20] Историја Српске цркве, Београд 1895, 172.

[21] Охридски Пролог, Ниш 1928, 316; Блажена Стојна, Скопље 1926, 4.

[22] Нав. дело, 289.

[23] Преглед црквених споменика кроз повесницу српскога народа, Београд 1950, 86.

[24] Тодор Станковић, Путне белешке по Старој Србији, Београд 1919, 117. По том предању, двор деспота Ђурђа је био у селу Трстенику, на један час хода југоисточно од Девича. Деспотова губава кћи Марија, не могући се излечити, живи ван двора, у шуми. Лутајући по шуми, наиђе на Св. Јанићија где се под једним храстом моли Богу. Преклиње га за помоћ. Светитељ се за њу најпре помоли Богу, а затим је умије водом на извору, од чега она потпуно оздрави и здрава се враћа оцу. Први је угледа деспотов ловац Радован, на месту које се и сада назива Радованов поток. Одатле пођу заједно, и Марија му успут исприча како је оздравила. То се место назове Марина. Село Марина, с рушевинама црквице, постоји и данас, но православних у њему нема. Неки „благоверни“ Давид с братијом, „од села Марина“, платио је да се у Девичу препише 1594. г. Четвороеванђеље, као што је напред наведено.

[25] Уп. Ђорђе Сп. Радојичић, Јанићије Девички, у Гласнику Етнографског института САН 1952, I 1-2, 174.

[26] Као што народна песма „Зидање Девича“ и вели, стр. 153.

[27] Да је деспот подигао Девич наводе и поједини писци који не помињу исцељење његове кћери: Н. Дучић, нав. дело, 352; Р. Грујић, нав. дело.

[28] Тако га описује и мијачки додатак зографске Ерминије, коју су преписали Крста Петровић Ђиновски и син му Панајот, из Галичника, 1867. год.; стapь, круглобрадень, имѣѧ покривало на главѣ (др Јован X. Васиљевић, нав. дело, 286).

[29] Да је деспотовом помоћу Св. Јанићије подигао девички манастир наводи Е. Голубински, нав. д. 671, и М. Ј., Срби свеци, Ср. Карловци 1899, 26.

[30] Нав. дело, II, 154.

[31] Лист 12б.

[32] Љ.Стојановић, нав. дело Запис бр. 9825.

[33] Ђ. Сп. Радојичић, нав. дело 170.

[34] Нав. дело 671.

[35] Навод. дело, 145, 148.

[36] Нав. дело, 343.

[37] Нав. дело, 176.

[38] Тамо, 174.

[39] Нав. дело, 87.

[40] Нав. дело, II, 471.

[41] Нав. дело, IV, 368.

[42] Пролог, 316.

[43] Н. Ружичић, Нав. дело, 472, вели да је Св. Јанићије умро у Црној Реци, а да су му мошти 2. децембра 1428. г. пренете у Девич. Вероватно је одавде преузет податак о преносу мошти 2. децембра.

[44] Ђ. Сп. Радојичић, Нав. дело, 176.

[45] В. И. Григорович, Очеркь Путешествія по Европейской Турціи, Москва 1877, 21. То исто се вели и у Донесенія В. И. Глигоровича объ его путешествіи по славянскимъ землямъ, Казань 1915, 63.

[46] Превео др Лазар Мирковић, Београд 1935, 221.

[47] На основу тога је, ваљда, М. С. Милојевић извео да је Св. Јанићије био архиепископ и живео у Девичу Горњег Полога, на међи кичевске и тетовске нахије, да је ту умро и сахрањен. У доба деспота Ђурђа Бранковића, због турског насиља, пренет је овамо у земље деспотове. Кад се стигло у Дреницу, где је данас манастир Девич, стао је и даље није хтео, те му ту подигну манастир (нав. дело, II, 154).

[48] Нав. дело, 89.

[49] Нав. дело, 177.

[50] Нав. дело, 671.

[51] Нав. дело, 87.

[52] Пролог, 316.

[53] Нав. дело, II, 122.

[54] Јиречек-Радоњић, Историја Срба, Београд 1952, I, 65.

[55] Тамо.

[56] У неким рукописима Фосно: Родослов Пајсијев (Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд-Ср. Карловци 1927, 19); Карловачки (тамо, 24); Ћоровићев (тамо, 52); Летопис Бранковићев (тамо, 279).

[57] Ст. Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српскословенскога, Београд 1904, 339.

[58] Св. Петар Коришки и његов манастир, Скопље 1940, 14.

[59] Тамо, 15.

[60]Тамо, 14.

[61] Љ. Стојановић, Записи и натписи… бр. 864.

[62] Тамо, бр. 10280.

[63] Тамо, бр. 5833.

[64] Запис у збирци Г. Елезовића, Зборник за историју Јужне Србије, Скопље 1936, 269.

[65] С. Смирнов – Ђ. Бошковић, Археолошке белешке из Метохије и Прекорупља, Старинар VIII-IX, 1933-1934. г., 273.

[66] Као што је у Месецослову митр. Михаила, стр. 148.

[67] Др Л. Мирковић, Литургика, други, посебни део (Св. тајне и молитвословља), Београд 1967, 190.

[68] То је, у ствари, одштампан онај исти параклис који је 1762. г. наредио да се препише из древныхъ книгъ славеносербскихь, и украси лепим минијатурама, па поклонио ман. Дечанима епископ вршачки, доцнији карловачки патријарх, Јован Ђорђевић, који је пре тога био архимандрит у Дечанима (Љ. Стојановић, запис бр. 2912).

 

Comments are closed.