Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Služba Svetog Janićija Devičkog, jedina rukopisna knjiga manastira Deviča

 

Kao i drugi naši manastiri i crkve, i manastir Devič je imao, tokom vremena, zbirku starih rukopisnih knjiga. U njemu je krajem XVI veka, u vreme patrijarha Jovana, pri igumanu Visarionu prepisano jedno Četvoroevanđelje;[1] godine 1743. vraćen je njegov molitvenik iz Patrijaršije;[2] u zbirci rukopisa prof. Grujića, sada u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu, nalazi se rukopisni zbornik paraklisa iz vremena despota Stevana Lazarevića, koji je, prema zapisu na njemu, još 1849. god. bio u Deviču. Takođe je još 1840. g. tu bio rukopis sa službom Svetog Janićija pisan 1757. g., koji se sada nalazi u biblioteci SANU.[3] Kad je A. Giljferding 1858. g. posetio Devič pokazali su mu tri-četiri rukopisna mineja,[4] a Miloš S. Milojević, koji je u Deviču bio 1871. godine, veli da je tu video desetine rukopisnih knjiga od HIV do XVI veka, pa i starije, od kojih je odabrao 12 i dao na njih revers da bi mu ih poslali na pregled i proučavanje.[5]

 

SLUŽBA SVETOG JANIĆIJA – JEDINA RUKOPISNA KNJIGA DEVIČKA

Ni jedne od tih knjiga nema danas u manastiru. Umesto njih postoji samo rukopisna crkvenoslovenska služba Svetog Janićija Devičkog, dobijena od pokojnog protojereja Jordana Grkovića, iz Vučitrna. Darovao ju je odmah posle II svetskog rata, kad je manastir, srušen do temelja za vreme rata, počeo da se obnavlja.

Rukopis ima 16 numerisanih listova, uvezanih u kožu. Listovi su veličine 29h19 cm., sa po 24-29 redova na stranici. Pisan je ustavnim slovima, prilično lepo i ujednačeno, crnim mastilom, a naslovi i početna slova crvenim. Sa spoljne i donje strane tekst je uokviren po jednom crnom linijom, a sa unutrašnje i gornje dvema. S gornje strane, između linija, na levom listu stoji: Paraklisь pr(e)p(odo)bnagω, a na desnom: o(t)ca Іωannikїa. U zaglavlju velike večernje, na listu 2a, u krugu stilizovanih grančica s lišćem nacrtan je lik Svetog Janićija u monaškoj rizi, gologlavog, s krstom u levoj ruci, a desnom složenom na blagoslov. Iznad glave mu je natpis: S(vѧ)tы Íωannїkїe. S leva su predstavljene dve zgrade s krstovima na slemenu, što valjda treba da predstavlja manastir Devič.

Rukopis sadrži celokupnu službu Svetog Janićija, uz nevelike razlike jednaku onoj u beogradskom Srbljaku, a nastao je samo godinu dana ranije, 1860 godine.

 

KO JE PREPISIVAČ RUKOPISA?

Na kraju službe, po dnu poslednjeg lista, istom rukom zabeležena je godina postanka, kao i ime učitelja Josifa „izdatelja“, što mora biti da znači prepisivača oučit(elъ) Íωsifъ izdatelъ αωξ. Nažalost, ne kaže se gde je prepis izvršen i za koga, no kako je nešto docnije na knjizi zabeleženo: „Prinadleži J. N. P. Furtuniću 1867 maja 8mi, Vučitrn“, biće da je prepisan za potrebe nekog sveštenika u Vučitrnu, gde je Sveti Janićije svagda bio u velikom poštovanju. Ko je učitelj Josif i gde je učiteljovao možemo samo da se domišljamo posrednim putem, na osnovu nekoliko oskudnih podataka. Jedan učitelj pod tim imenom (Josif Studić) pominje se u Vučitrnu, ali gotovo 30 godina docnije (1889. god.),[6] te je malo izgleda da bi on to bio.[7] Sa mnogo više verovatnoće mogao bi to biti Josif Damjanović, koji je 1875. god., u Kosovskoj Mitrovici, uvezao jedno crkvenoslovensko Evanđelje crkve u Dubokom Potoku kod Kosovske Mitrovice. On je o tome ostavio zapis u Evanđelju, pisan lepim, ustavnim slovima, sasvim sličnim onim u našem rukopisu.[8] Sem toga, dopisao je jednu molitvu na 4a i 46 dodatom listu s početka Evanđelja, a takođe dva lista, numerisana istim brojem „v“, koja su nedostojala Matejevom Evanđelju (od 18. st. I gl. do 13. st. II gl.), kao i deo lista 169. Ono što najviše ubeđuje da bi on mogao biti ista ličnost sa učiteljem Josifom, prepisivačem devičkog rukopisa, jeste što se i ovde slovo „й“ iza samoglasnika piše sa slitnom, što je karakteristično i za naš rukopis.[9] Što u ovom zapisu Josif sebe ne naziva učiteljem, to stvari ne smeta, jer su se učitelji toga vremena bavili i drugim poslovima: prepisivanjem i uvezivanjem knjiga, zografskim ili kojim drugim zanatom.[10]

 

SA KOG JE RUKOPISA UČINJEN PREPIS?

 

Lik Svetog Janićija na početku Velike večernje

Kako je služba Svetog Janićija u beogradskom Srbljaku svakako štampana prema rukopisu iz 1757. god., koji je, po S. M. Milojeviću,[11] u tu svrhu tražio i dobio iz manastira Deviča mitropolit Mihailo,[12] verovatno je i naš rukopis prepisan sa tog rukopisa, jer se slaže ne samo sa beogradskim Srbljakom, nego još potpunije sa ovim iz 1757. god. (sem nekih sitnih prepisivačkih grešaka, na koje će biti ukazano docnije). U III pesmi kanona beogradskog Srbljaka npr. nedostaje Bogorodičan (svakako ispušten greškom slagača) dok je naš rukopis u tom pogledu puniji, jer taj Bogorodičan ima, kao što ga ima i rukopis iz 1757. g. Sem toga, u Srbljaku ova pesma naizgled ima 4 tropara, dok ih u stvari ima 5, jer je, nepažnjom slagača, zajedno sa trećim složen i četvrti. Ovaj počinje od reči: Krѣpkȣю sъ vыsoti pomoщь…, kao što pravilno stoji u našem rukopisu i onom iz 1757. g. Nasuprot tome, Srbljak je na mnogim mestima bolji i jasniji, jer su u njemu ispravljena nejasna mesta rukopisa iz 1757. g., kao i našeg, i nerazumljive rečenice izostavljene. Tako npr. iz čelovѣkъ gonѧeiši (tropar), u Srbljaku je ispravljeno: čelovѣkъ gonѧeši; mesto kїta mыslennagω u Srbljaku stoji: pȣti mїslennagω (VI p. kan. 1 trop.); mesto prepodobnыhь i pravdѣ (u rukopisu iz 1757. predobїi), u Srbljaku je prepodobїi i pravdѣ (Slava na stihovnje); Soblaznь gotovlѧetъ pri stezы tvoeѧ prepѧtїѧ dȣši tvoeѧ tečenїe dїavolъ tщašesѧ, i razboйnыki posla…, u Srbljaku: Soblaznь gotovlѧetъ tebѣ dїavolъ polagaѧ pretыkanїѧ dȣši tvoeй i posla razboйniki… (1. trop. V p. kan.). U rečenici: čȣvstvennыѧ strasti tѣlesnїѧ (4. stihira na „Gospodi vozvah“), u Srbljaku je izostavljen atribut tѣlesnїѧ, jer je on suvišan uz čuvstvennыѧ. Takođe je u Srbljaku izostavljena cela nejasna rečenica našeg rukopisa (i onog iz 1757. g.): ꙗkω mati mladenca starostїю oceю (Stihira po Evanđelju); izostavljena je isto takva rečenica: slanȣtki prepodobne prozѧbaю (4. trop. V p. kanona), koju i rukopis iz 1757. g. sadrži, itd.

 

GLAVNA RAZLIKA – SINAKSARI

No najglavnija razlika između ovog rukopisa i beogradskog Srbljaka je u njihovim sinaksarima. Pre svega, u našem rukopisu ispred sinaksara dolaze stihovi, kojih u Srbljaku nema: C(a)remъ samodavcemъ besѣdȣeši Іωannїkїe, ihže i milostivыѧ kъ besѣdȣeši Іωannїkїe, ihže i milostivыѧ kъ voprošenїю ωbrѣtaeщїi, vo vtorый pokrivь grobь Іωannїkїa. A zatim se razlikuju i sami sinaksari, kako po dužini tako i po sadržini. Sinaksar našeg rukopisa i onog iz 1757. g. jednaki su (i ovaj iz 1757. ima stihove koji isto ovako glase, samo su slova između D i C u samodavcemъ nečitljiva), a takođe i sinaksar Svetog Janićija koji je dodat na kraju rimničkog Srbljaka iz 1761. g. i moskovskog iz 1765. I ovi poslednji imaju stihove, no bolje navedene – umesto besmislenog samodavcemъ stoji tačno samoderžcemь – ali nemaju poslednjeg stiha: kotorый (svakako to treba da stoji umesto vo vtorый) pokri grobь Їωannїkїa. Sem toga, ovi sinaksari su nešto kraći od onog u beogradskom Srbljaku.

U pogledu sadržine, i sinaksar našeg rukopisa, kao i beogradskog Srbljaka, vreme života Svetog Janićija stavlja u doba despota Đurđa Brankovića. O isceljenju pak despotove kćeri on ne pominje ništa, kao i sinaksar rukopisa iz 1757 g., rimničkog i moskovskog Srbljaka. O tome ne pominju ni pojedini pisci: E. Golubinski,[13] Nićifor Dučić,[14] Radoslav Grujić[15] i dr. To isceljenje, ne spominjući od koje bolesti, navodi beogradski Srbljak, a pored njega mitropolit Filaret,[16] mitropolit Mihailo,[17] dr Rajko Veselinović,[18] narodna pesma „Zidanje Deviča“,[19] [20] po episkopu Nikolaju Ohridskom – duševna,[21] po Giljferdingu, kako je čuo od jednog monaha u Deviču – slepilo,[22] po prof. Vladimiru Petkoviću, takođe po predanju – bolest očiju.[23] Najzad, po predanju koje je zabeležio krajem prošlog veka učitelj Jerotije Elezović – guba.[24] Svakako po takvom predanju, Gedeon Jurišić pominje, u svom Dečanskom Prvencu (1852), isceljenje jedne devojke od iste bolesti, ali ne veli da je ona kći despotova.[25]

Sinaksar našeg rukopisa iznosi samo da je despot, čuvši za vanredan život Prepodobnog, poželeo da primi od njega blagoslov i molitve, u čemu i uspe, te Prepodobnog uzme za duhovnog oca, što valjda znači da se kod njega ispovedao[26] i od njega primio duhovne pouke. U rimničkom i moskovskom Srbljaku navodi se još da je tom prilikom Sveti Janićije prorekao despotu nešto što se i zbilo (i nѣkaѧ emȣ izrekъ sbыvšaѧsѧ); no u našem, i rukopisu iz 1757, o tome ne nalazimo ništa.

Zapis sa imenom učitelja Josifa „izdatelja“ i godina 1860.

 

KO JE PODIGAO CRKVU U DEVIČU?

 Isto tako, za razliku od beogradskog Srbljaka, navedene narodne pesme i onih pisaca koji pominju isceljenje despotove kćeri, i koji takođe vele da je despot Đurađ podigao crkvu manastira Deviča u znak blagodarnosti za to isceljenje,[27] sinaksar našeg rukopisa (takođe onog iz 1757. g. i rimničkog Srbljaka) zna da je pored despota Đurđa i Sveti Janićije učestvovao u tom poslu – cerkovь oboi sotvorše. U čemu bi bio udeo Svetog Janićija u toj stvari sinaksar ne kaže ništa, no da ga smatra znatnim, očigledno je, čim ga stavlja uporedo sa despotom.

Jer veći značaj za podizanje crkve manastira Deviča pripisuje Svetom Janićiju natpis oko njegovog lika sačuvanog na najstarijem sloju živopisa u kapelici nad njegovim grobom. Tu postoje tri sloja živopisa. Najmlađi je iz 1863., kako veli natpis ispod istočnog prozora u severnom prizidanom delu crkve; srednji je, prema natpisu pod južnim prozorčićem u kapeli groba Svetog, iz 1578. g., a najstariji, nedatiran, nalazi se prema grobu Svetog, na spoljnoj strani severoistočnog zida crkve koji ujedno služi kao zapadni zid kapelice. Od njega postoje svega dva lika, Sveti Janićije i Sveti Akakije iz Lestvice, „čedo poslušljivo“, i nešto ornamenata na spoljašnjoj strani oltarske apside, do lika Svetog Janićija. Ove freske pokazuju jasno da je kapelica nad grobom Svetog Janićija podignuta docnije, pošto je taj živopis već stavljen, jer je južni zid kapelice, svojim delom kojim se vezuje za crkvu, zaklonio kraj freske Svetog Janićija (s jednim delom natpisa) i ornamente po apsidi. To je otkriveno tek 1966, kad je, pri konzervatorskim radovima Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Prištine, skidan treći sloj živopisa. Na toj fresci je Svetitelj predstavljen u odeći velikoshimnika,[28] u levoj ruci drži svitak, a desnom blagosilja. S jedne i druge strane glave mu je natpis: s(ve)tы Іωanїkїe prьvi htitorь s(ve)t(a)go mesta sego. Prema ovome, dakle, izlazi da je Sveti Janićije osnivač – prvi ktitor ove crkve. Da se tu misli baš na crkvu, a ne uopšte na manastir, kazuje nam tekst ispisan na svitku koji on drži u levoj ruci: Bratie, vь d(a)nь bl(a)gočьstїѧ sьzdahь cїю cr(ь)kvь vavѣ(de)nїe s(ve)taa vь s(ve)tїihь, na radostь b(ogorodi)ce, inokomь (na – istrveno) prosv(ѣ)щenїe, nedȣžnimь na iscѣlѥnїe. Iz svega ovoga je jasno da se u vreme nastanka ovog živopisa, znači pre 1578. god., u manastiru znalo da je Sveti Janićije sazidao devičku crkvu, jer su svakako freske i natpisi na njima rađeni pod rukovodstvom i po želji bratstva manastira. Istina, izraz „prvi htitor” kao da napominje postojanje i drugog ktitora, ali kad bi izraz izvesno to značio, i taj drugi ktitor bio tako znatan kao što je despot, ne verujem da bi monasi propustili da to istaknu, kako iz osećanja zahvalnosti ktitoru, tako i radi isticanja važnosti svog manastira kao „carske lavre”. Što se podvlači da je podizanje crkve bilo „u dan blagočastija”, tj. u doba državne samostalnosti i blagočastivih vladara srpskih, upućuje, mislim, na zaključak da je ovaj živopis iz docnijeg doba, kad su „nečastivi Turci” već zauzeli srpske zemlje i utvrdili se u njima, te je ostalo malo nade da će ih skoro napustiti, tj. s kraja XV ili s početka XVI veka. I taj, dakle, podatak posredno govori da je Sveti Janićije živeo pri kraju državne samostalnosti srpske, u vreme despota Đurđa Brankovića, što odgovara drugim svedočanstvima o vremenu njegovog života.

Pored ovoga, i činjenica da se grob Svečev nalazi van crkve, sa severne strane oltara, utvrđuje nas u misli da je crkva podignuta još za života Svetog Janićija, jer da je podizana docnije, posle njegove smrti i pojave kao Svetitelja, svakako bi sobom obuhvatila i grob njegov.

Pa i vrlo skromne dimenzije (svega 6 m. dužine i 3,5 m. širine iznutra) prvobitne devičke crkve, vremenom proširivane sa zapadne i severne strane, govore da ako bi i bilo kakvog udela u tome sa strane despota on bi bio vrlo skroman. Nema čak izgleda ni da je despot podigao kapelicu nad grobom Svetog Janićija, na šta verovatno cilja stih sinaksara našeg rukopisa o „samodršcu koji pokri grob Joanikija“. Kapelica je, kao što je napred izneseno, prizidana uz crkvu docnije, možda neposredno pred živopisanje 1578, u ono značajno doba obnove Pećke patrijaršije, pod patrijarhom Makarijem Sokolovićem, kad se svuda u narodu osetio življi rad oko obnavljanja živopisanja crkava, prepisivanja knjiga, nabavljanja utvari i dr.

Sve bi nam ovo možda moglo da objasni put kojim se došlo do nastanka tradicije o despotu Đurđu kao ktitoru crkve manastira Deviča. Najstariji podaci znaju samo za Svetog Janićija kao ktitora. Isticanje da je on „prvi“ ktitor verovatno je docnije navelo na misao o „drugom“ ktitoru, što je u sinaksaru rukopisa iz 1757. g., rimičkog Srbljaka i našeg rukopisa izraslo u tvrdnju da su obojica, i Sveti Janićije i despot, podigli crkvu u Deviču.[29] Narodna pesma o zidanju Deviča i beogradski Srbljak otišli su do kraja. Oni znaju samo za despota Đurđa kao ktitora. Znaju i motive za to – podigao ju je u znak zahvalnosti za isceljenje bolesne kćeri.

Sinaksar našeg rukopisa, kao i rukopisa iz 1757. g. i rimničkog Srbljaka, ne pominje takođe ništa ni o tome da se telo Svetog Janićija nalazi tri lakta duboko u zemlji, što navodi beogradski Srbljak i M. S. Milojević, koji ih stavlja mnogo dublje.[30]

U njemu se veli samo toliko da Sveti „došavši u duboku starost, otide ka Gospodu. Čini mu se sabor u manastiru koji je podigao, gde mu i časno telo leži i gde Bog čini velika čudesa zbog njega“.[31]

 

GODINA SMRTI SVETOG JANIĆIJA

Godinu smrti, ili bar približno vreme prema kome bi se to moglo odrediti, ne navodi ni naš rukopis, kao ni onaj iz 1757. g., ni sinaksar rimničkog i beogradskog Srbljaka. Taj tako važni podatak ne nalazimo ni kod pisaca koji pominju Svetog Janićija Devičkog. Tek prof. Đorđe Radojičić to pitanje postavlja i uspešno rešava. Na osnovu jednog zapisa on zaključuje da je Sveti Janićije umro 1430. godine. Taj zapis je sačuvan u poznijem prepisu, sa strane pod 2. decembrom, u ruskoslovenskom štampanom Prologu manastira Crne Reke.[32] U njemu se kaže da se Sveti prestavio u vreme despota Đurđa „godine 7939, decembra meseca 2 (dan), pri caru Muratu II agarenskom“. Ali je treća cifra nečitka, može biti L, M, ili N, tj. 1430, 1440. ili 1450. godine. Prof. Radojičić smatra da je od te tri godine prva najverovatnija.[33]

 

KOG JE DANA SPOMEN SVETOG JANIĆIJA?

No ako nema data za godinu smrti, naš rukopis može biti od pomoći za rešenje drugog pitanja. To je pitanje dana smrti, odnosno praznovanja Svetog Janićija. Na samom početku rukopisa, u naslovu nad malom večernjom, veli se da je spomen Svetog Janićija 2. decembra. Isto se veli i u rukopisu iz 1757. g., rimničkom i beogradskom Srbljaku, a takođe u navedenom zapisu sa godinom smrti Svetog Janićija. Isti dan navode E. Golubinski,[34] mitropolit Mihailo,[35] N. Dučić,[36] prof. Đ. Radojičić.[37] Tog se dana navodi spomen Svetog Janićija i u kalendaru Srpske manastirske štamparije za 1895 god.[38] Arhiepiskop Filaret pak,[39] Nikanor Ružić,[40] prof. Radoslav Grujić,[41] ep. Nikolaj[42] navode 26. april kao dan smrti Svetoga. Pod oba je datuma (2. decembrom i 26. aprilom) navođen spomen Svetog Janićija u patrijaršijskim kalendarima „Crkva“ od 1934. do 1941. godine. Pri tome se u kalendarima za 1935. i 1941. god. pod 2. decembrom navodi da je tog dana spomen prenosa njegovih mošti.[43] I sada, posle ovog rata, u kalendarima Patrijaršije spomen Svetog Janićija navodi se pod oba datuma. U manastiru Deviču, i pre rata i sada, spomen se Svetom Janićiju vrši 2. decembra.

Zabunu je ovde uneo arhiepiskop Filaret rđavo shvativši jedan navod kod V. I. Grigoroviča.[44] Grigorovič, naime, iznosi kako se u sinaksaru pergamentnog Evanđelja atonskog manastira Svetog Pavla, pisanog u Peći, a završenog 1329. god. u manastiru Svetog Nikole u Dabru (sada manastir Banja kod Priboja na Limu), pored opštih pominju i pojedini Srbi Svetitelji, među kojima, 26. aprila, Sv. Joanikije.[45] Arhiepiskop Filaret je shvatio da se tu pominje Sveti Joanikije Devički, dok je, međutim, reč o Svetom Joanikiju arhiepiskopu srpskom (1272-1279), čiji je pomen, po Životu kraljeva i arhiepiskopa srpskih, 28 maja,[46] a po Nikodimovom i Danilčevom tipiku, 27. aprila.[47] Uzevši taj datum kao dan smrti Svetog Janićija Devičkog, arhiepiskop Filaret smatra navođenje praznovanja Svetog Janićija pod 2. decembrom u beogradskom Srbljaku danom otkrića njegovih mošti. Na osnovu takvog zaključivanja, arhiepiskop Filaret čini i drugu grešku – pomera za čitavih 100 godina vreme života Svetog Janićija, te veli da je Giljferdinga i beogradski Srbljak navelo na mišljenje da je Sveti Janićije živeo u vreme despota Đurđa, kazivanje o isceljenju despotove kćeri. No to isceljenje, veli, delo je zagrobnog dejstva Svetog.[48]

Jasno je da cela ova konstrukcija nema osnova, jer svi poznati izvori: zapis sa godinom smrti Svetog Janićija, sinaksar rukopisa iz 1757. g. i rimničkog Srbljaka, kao i našeg rukopisa, slažu se u tome da je vreme života Svetog Janićija doba despota Đurđa. Izvesnost ovoga dokazuje prof. Radojičić još i zapisom na jednom starom zvonu koji glasi: „Ovo zvono dade starcu Joanikiju blagočastivi gospodin Grgur“, te veli da je starac Joanikije nesumnjivo Janićije Devički, a gospodin Grgur da je ne stric, nego najstariji brat despota Đurđa Brankovića, koji je upravljao baš oblašću u kojoj se nalazi manastir Devič i umro kao monah Gerasim 13. marta 1408. god.[49]

Ostaje, dakle, kao tačno ono što tvrdi naš rukopis – da je pomen Svetog Janićija Devičkog 2. decembra, a vreme u kome je živeo u doba despota Đurđa.

 

ODAKLE JE RODOM SVETI JANIĆIJE?

No od osobitog su značaja, mislim, podaci koje sinaksar našeg rukopisa pruža za odgovor na pitanje odakle je bio rodom Sveti Janićije. Do sada se uzimalo da je on iz primorja Crne Gore, kao što navodi beogradski Srbljak (roždenь Dїoklitїi, predѣlѣ fostinskomъ vь pomorїi adrїatїčeskomъ), a po njemu Golubinski,[50] arhiepiskop Filaret,[51] episkop Nikolaj,[52] prof. R. Grujić[53] i dr. Sinaksar našeg rukopisa, onog iz 1757. g. i rimničkog Srbljaka pominju samo Dioklitiju Fostinsku kao „otečestvo“ Svetog Janićija, bez dodatka vь pomorїi adrїatїčeskomъ. Ove poslednje reči teško da je gde našao, no ih je, biće, dodao sam sastavljač sinaksara beogradskog Srbljaka, povučen valjda na to rečju Dioklitija. Poznato je da se prema imenu negdašnjeg rimskog grada Doclea, na stavama Morače i Zete, nazivala Dioklitijom, ili Dukljom, srednjevekovna oblast oko Skadarskog jezera, a takođe da se kod Srba negda Jadransko more zvalo „More dioklitsko“, a Skadarsko jezero „Dioklitsko ezero“.[54] No ovaj se naziv vremenom proširio i nešto dalje od svoje istočne granice, koja je po Jirečeku bila „u šumovitom okviru limskog kraja“,[55] pa se ovde, da bi bilo jasnije o kome se kraju Dioklitije radi, pobliže označava pojmom Fostinska (u rimničkom i moskovskom Srbljaku Fostanska), što svakako dolazi od naziva srednjevekovne župe Hvosno, kod Peći.[56] I za Svetog Petra Koriškog se veli u njegovom žitiju da je bio iz kraja Dioklitїi Hvostьnьskыe, iz sela Unjemira (sada Dobra Voda, na pruzi Peć-Kosovo Polje).[57] M. Bojčević kaže da se imenom Hvostanske Dioklitije u srednjem veku nazivala oblast koja se prostirala „od severne Zete, dolinom Lima, Pećke Bistrice, Belog Drima, Istoka, Dečanske Bistrice, pa sve do pravca Prizren-Suva Reka-Priština“,[58] tj. pod tim imenom „treba razumeti današnju Metohiju, koja je bila crkveni posed nemanjićkih zadužbina“.[59]

Bez obzira šta naziv „fostanski“ znači i od čega dolazi, no da pisac ovog sinaksara misli upravo na taj kraj prema Hvosnu kao na postojbinu Svetog Janićija sasvim jasno izlazi iz njegovog daljeg izlaganja. U sinaksaru rukopisa, naime, iznosi se kako je Sveti od mladosti zavoleo Boga, tj. odlučio da se zamonaši. Takvom svojom željom izazvao je samo podsmehe kod rođaka i poznanika. To se, doduše, ovde ne veli direktno, ali se ukazivanje na izvesne smetnje nazire pri njegovom odlučivanju da se vrati u rodni kraj i nastani u devičkoj pustinji: „Šta će nam smetati postojbina u duhovnom delu, sem ako popustimo?“ U službi se navodi otvoreno da je zbog takve želje bio prezren u svome mestu, „nepotrebenь i bezčestenь vo otečestvїi svoemъ vmѣnisѧ“, te ode iz svog kraja – svoegω otečestva – na Ibar, u pustinju Crne Reke. Tu se strogo podvizivao, sabrao bratstvo i podigao crkvu. Kad ga ljudi počeše slaviti, on reši da se vrati natrag u svoj kraj. Učinivši to (preselnikъ bыvь vo svoe otečestvo), naseli se u pustinju devičku (vselivžesѧ vъ pȣstinю dѣvičkȣ). Prema tome, pustinja devička je u oblasti njegovog rodnog kraja, dok je, da bi se u nju naselio, morao da se vrati u svoj kraj. Ni Crna Reka nije od Hvosne daleko, nalazi se severno, preko Mokre Gore, dok je devička pustinja severoistočno, u Drenici.

Ovakvim izlaganjem našeg rukopisa postaje pitanje postojbine Svetog Janićija mnogo jednostavnijim i razumljivijim. Sveti Janićije je mlad čovek iz Metohije, kraja u kome je tada bio veoma snažan religiozni život, što svedoče ostaci mnoštva crkava i manastira.[60] Kad se u njemu javi želja za monaškim podvigom, odlazi u prikladna mesta za to blizu svog kraja, jer je o njihovoj podobnosti za monaški život mogao čuti od ljudi koji su bližu okolinu dobro poznavali. Ovo je mnogo prirodnije i shvatljivije, nego da je bio rodom čak iz Primorja, pa preduzeo toliki put u nepoznat kraj, za koji nije mogao sigurno znati da će odgovarati njegovim monaškim potrebama.

Na ovaj način, dakle, poreklo Svetog Janićija treba tražiti u sasvim drugom kraju od onog na koji ukazuje beogradski Srbljak. Svetitelj potiče ne iz zapadnog, primorskog kraja Dioklitije, nego iz istočnog, prema Hvosnu, u čijoj su neposrednoj blizini mesta u kojima se podvizavao – Crna Reka i Devič.

 

DEVIČ ILI DEVIČESKI?

Od značaja je takođe što se u ovom rukopisu, prema nazivu mesta Dѣvičъ, dosledno upotrebljava pridev dѣvičkїй, a nikad dѣvičeskїй, kao što je u Srbljaku beogradskom, rimničkom i moskovskom. Tako se npr. veli: pamѧtь Іωannikїa dѣvыčkago, vertepы dѣvїčkїa, pȣstinю dѣvičkȣю itd. A tako se navodi i u rukopisu iz 1757. g; i u mnogim starijim i mlađim zapisima: ȣ dѣvičю, zapis iz 1594. god.;[61] devički, zapis jeromonaha Isaije iz 1753. g.;[62] isto tako u zapisu arhimandrita Gerasima iz 1760;[63] zatim u zapisu jeromonaha Mitrofana iz 1779;[64] u zapisu Mališe Šakabetića iz 1782;[65] itd. Pošto se „ѣ“ u srpskoslovenskom jeziku čitalo kao „e“, to su ove reči izgovarane: Devič, devičkij, devičkago itd. (a ne Djevič, ni djevički).[66] A ovako se u narodu ovog kraja i danas govori (Devič, devički). Stoga bi bolje i pravilnije bilo i danas tako izgovarati ove reči pri pomenu Svetog Janićija (npr. u otpustu: svѧtagω Іωannikїa dѣvičkagω – devičkago, a ne djevičkago – još manje: djevičeskago, kako je uobičajeno).

 

ZAŠTO SE OVA SLUŽBA NAZIVA PARAKLIS?

Zbog čega je ova služba nazvana paraklisom, tj. molebnom, kad se u liturgici tim imenom naziva nešto drugo,[67] i kad tako nije nazvana ni u rukopisu iz 1757. g., teško je reći. Može se pretpostaviti da ju je tako nazvao sam prepisivač, učitelj Josif, možda po ugledu na paraklis Svetog Stevana Dečanskog, koji je 1850. g. izdao u Beogradu Serafim Hristić, jeromonah dečanski.[68] No ovaj paraklis je u stvari paraklis, tj. moleban, poseban sastav, različan od pune službe koja se upotrebljava na večernji, jutrenji i Liturgiji, a koju je Hristić takođe izdao iste godine pod nazivom „Molebnoe pravilo“. Učitelj Josif svakako nije znao razliku između paraklisa i službe, pa je tako svoj prepis i napisao.

 

NEŠTO O JEZIKU RUKOPISA

Inače na jeziku rukopisa ne uočava se da je prenet iz srpskoslovenskog jezika u ruskoslovenski. Istina, ima više reči u kojima se „ѣ“ zamenjuje sa „e“ (besovskїѧ, svѣtleйše, hlebovъ, netlenїѧ, sebe umesto sebѣ, itd.) i obratno (ležitъ, tѣbѣ, vosplъщimъ), ali to ne mora da znači da je ova zamena izvršena još u srpskoslovenskom tekstu, pa odatle preuzeta pri prenosu u crkvenoslovenski, nego pre da je to učinio sam prepisivač nehotice, prema svom govornom jeziku. To će biti utoliko pre što u rukopisu iz 1757. g. nijedna od navedenih zamena nije učinjena. Isti će slučaj biti i sa srpskoslovenskim oblikom ꙗtse, koji se u rukopisu iz 1757. g. navodi pravilno ꙗtsѧ, a možda i sa genitivom dїωklїtїe fostїnskїe, mada se ove reči nalaze u istom obliku i u rukopisu iz 1757. g., dok u rimničkom Srbljaku glase pravilno dїωklїtїi fostanskїa. Predlog kodъ je iz savremenog govornog jezika, ali se nalazi i u rukopisu iz 1757. godine

 

NEKOLIKE GREŠKE

Razumljivo da jedan tako pozni prepis ima dosta pravopisnih grešaka. Pre svega, kad god dođe samoglasnik „i“ iza kog drugog samoglasnika, on je gotovo uvek pisan sa slitnom й: tvoйhь, voйstinnȣ, preйspeщrenȣ itd. Zatim su česte greške u upotrebi raznih slova za glas i: Іωannikїй, uz pravilno Іωannїkїй; porabotїvъ, pȣstinю umesto pȣstыnю; dѣvыčkago, dѣvїčkїa; müra mesto mїpa itd. Zatim ângelnoe uz âggelnoe; prїйemъ umesto prїemъ; allilȣйa umesto allilȣїa; pamѧtъ mesto pamѧtь itd.

 

NEKOLIKO ZAPISA

Da pomenemo samo, pored već navedenog, još nekoliko, istina beznačajnih zapisa koji se nalaze u rukopisu: „Sija kniga za Jevćenija P. Furtunića 1867 godine“, a zatim ovaj: „1875 pisa Živko Popović Ikonomović u Vučitrn u nedelju kad oćaše da“. Najzad: „Kniga Svѧtitelѧ ѧonikaѧ pȣstinožitelѧ devičkog“, a zatim brzopisom: „Propisao Jevđenije P. Furtunić 1888 godin“.

Ako nam podaci poznog prepisa službe Svetog Janićija Devičkog, danas jedine rukopisne knjige manastira Deviča, onako kako su ovde izneti, budu mogli pomoći pri rešavanju makar nekog od iznetih pitanja, ali bar da se oni bolje sagledaju i postave, uloženi trud neće biti uzaludan. Ništa drugo se ovim člankom i ne želi.

 

Glasnik, maj 1970.

 


NAPOMENE:

[1] LJ. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, br. 864.

[2] Nav. delo, br. 2861.

[3] Ne znam zašto ovu potpunu službu dr L. Pavlović, (Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, Smederevo 1965, 130) naziva fragmentarnom, kad ona ima čak i parimije, dodane na kraju?

[4] Bosnія, Gercegovina i Staraя Cepbiя, S. Peterburgь 1859, 288.

[5] Putopis dela prave – stare Srbije, Beograd 1872, II, 152, 153.

[6] Aleksa Jovanović, Srpske škole pod Turcima, Spomenica dvadesetogodišnjice oslobođenja Južne Srbije, Skoplje 1937, 258.

[7] Od prote Stevana Popovića, iz Vučitrna, dobio sam podatke koji to potvrđuju. Prema sećanju još živog sinovca poč. učitelja Josifa Studića, čika Andre, njegov js otac Simeun bio nešto stariji od Josifa, iako su zajedno pošli u školu. Čika Andra poseduje jedan dokumenat iz 1923. g. u kome se veli da mu je otac Simeun tada imao 71 godinu, što bi značilo da je rođen 1852. god. Josifu, bi, prema tome 1860. g., kad je naš rukopis prepisan, moglo biti svega 6-7 godina.

[8] Na taj zapis ukazao mi je prota Milan Popović, iz Veljeg Brega, na čemu sam i njemu, kao i proti Stevanu Popoviću, veoma blagodaran.

[9] O tome vidi na kraju članka pod „Nekolike greške“. Ovde sam našao tri takva slučaja: Radoйca (u zapisu); litȣrgїй, (na drugom V, b listu – iako na prvom V, b listu piše pravilno litȣrgїi, bez slitne); prїйdєtь (na dopisanom 169b listu).

[10] Vuk St. Karadžić, Srpski rječnik, pod Škola; dr Jovan X. Vasiljević, Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v., Beograd 1928, 12; Aleksa Jovanović, nav. delo, 258.

[11] Nav. delo, 152.

[12] Rukopis se sada nalazi u biblioteci SANU i u glavnom inventaru je zabeleženo da je u posed biblioteke došao poklonom od mitropolita Mihaila.

[13] Kratkїй očerkь istorіi pravoslavnыhь cerkveй Bolgarskoй, Serbskoй i Rumыnskoй, Moskva 1871.

[14] Istorija Srpske pravoslavne crkve, Beograd 1894.

[15] Sv. Janićije Devički, Narodna enciklopedija (1929) II, 122.

[16] Svяtыe юžnыhь Slavяnъ, S. Peterburgь 1894, 89.

[17] Mesecoslov, Beograd 1898, 148.

[18] Istorija Srpske pravoslavne crkve, knj. I, Beograd, str. 91.

[19] Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pesme, Beograd 1899, VI, 151-156.

[20] Istorija Srpske crkve, Beograd 1895, 172.

[21] Ohridski Prolog, Niš 1928, 316; Blažena Stojna, Skoplje 1926, 4.

[22] Nav. delo, 289.

[23] Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd 1950, 86.

[24] Todor Stanković, Putne beleške po Staroj Srbiji, Beograd 1919, 117. Po tom predanju, dvor despota Đurđa je bio u selu Trsteniku, na jedan čas hoda jugoistočno od Deviča. Despotova gubava kći Marija, ne mogući se izlečiti, živi van dvora, u šumi. Lutajući po šumi, naiđe na Sv. Janićija gde se pod jednim hrastom moli Bogu. Preklinje ga za pomoć. Svetitelj se za nju najpre pomoli Bogu, a zatim je umije vodom na izvoru, od čega ona potpuno ozdravi i zdrava se vraća ocu. Prvi je ugleda despotov lovac Radovan, na mestu koje se i sada naziva Radovanov potok. Odatle pođu zajedno, i Marija mu usput ispriča kako je ozdravila. To se mesto nazove Marina. Selo Marina, s ruševinama crkvice, postoji i danas, no pravoslavnih u njemu nema. Neki „blagoverni“ David s bratijom, „od sela Marina“, platio je da se u Deviču prepiše 1594. g. Četvoroevanđelje, kao što je napred navedeno.

[25] Up. Đorđe Sp. Radojičić, Janićije Devički, u Glasniku Etnografskog instituta SAN 1952, I 1-2, 174.

[26] Kao što narodna pesma „Zidanje Deviča“ i veli, str. 153.

[27] Da je despot podigao Devič navode i pojedini pisci koji ne pominju isceljenje njegove kćeri: N. Dučić, nav. delo, 352; R. Grujić, nav. delo.

[28] Tako ga opisuje i mijački dodatak zografske Erminije, koju su prepisali Krsta Petrović Đinovski i sin mu Panajot, iz Galičnika, 1867. god.; stapь, kruglobradenь, imѣѧ pokrivalo na glavѣ (dr Jovan X. Vasiljević, nav. delo, 286).

[29] Da je despotovom pomoću Sv. Janićije podigao devički manastir navodi E. Golubinski, nav. d. 671, i M. J., Srbi sveci, Sr. Karlovci 1899, 26.

[30] Nav. delo, II, 154.

[31] List 12b.

[32] LJ.Stojanović, nav. delo Zapis br. 9825.

[33] Đ. Sp. Radojičić, nav. delo 170.

[34] Nav. delo 671.

[35] Navod. delo, 145, 148.

[36] Nav. delo, 343.

[37] Nav. delo, 176.

[38] Tamo, 174.

[39] Nav. delo, 87.

[40] Nav. delo, II, 471.

[41] Nav. delo, IV, 368.

[42] Prolog, 316.

[43] N. Ružičić, Nav. delo, 472, veli da je Sv. Janićije umro u Crnoj Reci, a da su mu mošti 2. decembra 1428. g. prenete u Devič. Verovatno je odavde preuzet podatak o prenosu mošti 2. decembra.

[44] Đ. Sp. Radojičić, Nav. delo, 176.

[45] V. I. Grigorovič, Očerkь Putešestvія po Evropeйskoй Turcіi, Moskva 1877, 21. To isto se veli i u Donesenія V. I. Gligoroviča obъ ego putešestvіi po slavяnskimъ zemlяmъ, Kazanь 1915, 63.

[46] Preveo dr Lazar Mirković, Beograd 1935, 221.

[47] Na osnovu toga je, valjda, M. S. Milojević izveo da je Sv. Janićije bio arhiepiskop i živeo u Deviču Gornjeg Pologa, na međi kičevske i tetovske nahije, da je tu umro i sahranjen. U doba despota Đurđa Brankovića, zbog turskog nasilja, prenet je ovamo u zemlje despotove. Kad se stiglo u Drenicu, gde je danas manastir Devič, stao je i dalje nije hteo, te mu tu podignu manastir (nav. delo, II, 154).

[48] Nav. delo, 89.

[49] Nav. delo, 177.

[50] Nav. delo, 671.

[51] Nav. delo, 87.

[52] Prolog, 316.

[53] Nav. delo, II, 122.

[54] Jireček-Radonjić, Istorija Srba, Beograd 1952, I, 65.

[55] Tamo.

[56] U nekim rukopisima Fosno: Rodoslov Pajsijev (LJ. Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Beograd-Sr. Karlovci 1927, 19); Karlovački (tamo, 24); Ćorovićev (tamo, 52); Letopis Brankovićev (tamo, 279).

[57] St. Novaković, Primeri književnosti i jezika staroga i srpskoslovenskoga, Beograd 1904, 339.

[58] Sv. Petar Koriški i njegov manastir, Skoplje 1940, 14.

[59] Tamo, 15.

[60]Tamo, 14.

[61] LJ. Stojanović, Zapisi i natpisi… br. 864.

[62] Tamo, br. 10280.

[63] Tamo, br. 5833.

[64] Zapis u zbirci G. Elezovića, Zbornik za istoriju Južne Srbije, Skoplje 1936, 269.

[65] S. Smirnov – Đ. Bošković, Arheološke beleške iz Metohije i Prekoruplja, Starinar VIII-IX, 1933-1934. g., 273.

[66] Kao što je u Mesecoslovu mitr. Mihaila, str. 148.

[67] Dr L. Mirković, Liturgika, drugi, posebni deo (Sv. tajne i molitvoslovlja), Beograd 1967, 190.

[68] To je, u stvari, odštampan onaj isti paraklis koji je 1762. g. naredio da se prepiše iz drevnыhъ knigъ slavenoserbskihь, i ukrasi lepim minijaturama, pa poklonio man. Dečanima episkop vršački, docniji karlovački patrijarh, Jovan Đorđević, koji je pre toga bio arhimandrit u Dečanima (LJ. Stojanović, zapis br. 2912).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *