Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Treba li osvećivati naforu?

 

 PITANJE: Treba li osvećivati naforu? Ako treba, kada i kojim rečima?

 

ODGOVOR: Odgovor na ovo pitanje dat je u Glasniku br. 7, jul 1972. god., u članku „Arhijerejska Liturgija“ po beleškama blaženopočivšeg episkopa bačkog Irineja, u primedbi 17, str. 180.

Kako je tamo rečeno, niti u starim rukopisima, niti kod pisaca koji su u starini objašnjavali pojedine predmete i radnje Svete Liturgije nema pomena o nekim posebnom osvećenju nafore, nego samo o njenom deljenju.[1] Ali to nikako ne znači da se nafora, antidor u starini smatrao običnim, neosvećenim hlebom. Naprotiv, još u IV veku Apostolske Ustanove[2] i 8. kanon Svetog Teofila Aleksandrijskog[3] zabranjuju da ostatke prinosa vernih – pošto se od njega izdvojilo potrebno za Sveto Pričešće – upotrebljavaju oglašeni, nego samo klirici i vernici, svakako zato što je smatran osvećenim. To osvećenje, kako pretpostavlja prof. Trembelas, bivalo je u Činu predloženja (Prothesis), koji se prvobitno razlikovao od Čina prinošenja, proskomidije, i ovome prethodio. Molitvom toga Čina „Bože, Bože naš, nebesnij hljeb, pišču vsemu miru…“ (koja se sada čita na kraju proskomidije) sveštenik je prizivao Gospoda da blagoslovi ovaj prinos, da se seti onih koji su ga prineli i za koje su prineli, i time je on bio izdvojen od obične hrane i osvećen.[4]

Drugi stepen u procesu osvećenja prinosa hleba, možemo uzeti da nastaje u vreme kad postepeno sve veći i veći broj vernih prestaje da pristupa Svetom Pričešću na svakoj Liturgiji.[5] Zbog toga prestaje potreba da se ceo hleb, cela prosfora stavlja na diskos (kao što je bilo prvobitno) i na Liturgiji osvećuje za Sveto Pričešće. Sada je dovoljno da se u tu svrhu izvadi iz nje samo jedan deo, Agnec. Ostali pak deo prosfore deli se umesto Pričešća (otuda antidor = umesto darova, Pričešća) za blagoslov vernim koji se nisu pričestili. Blagoslov je ovaj hleb primio na proskomidiji tako što je nad njim činjen znak krsta Svetim kopljem, uz izgovaranje odgovarajućih starozavetnih proročkih stihova. Sasvim određeno svedočanstvo o ovom osvećenju ostataka prosfore iz koje je izvađen Agnec, imamo kod Svetog Simeona Solunskog koji veli: „I osvećen je ovaj hleb prekrštanjem kopljem i primanjem sveštenih reči… i primio je božanski dar od reči preloženja“.[6]

Kako se daljim tokom vremena ovaj proces nastavlja, te sve manje vernih biva spremno da pristupa redovno Svetom Pričešću, u srazmeri s tim i Sveti Agnec vadi se sve manji, a potreba za antidorom biva sve veća. Kad ostatak prosfore iz koje je izvađen Agnec postaje nedovoljan za antidor, nastaje potreba da se uvedu i druge prosfore, da se osvete i uz delove od agnične prosfore upotrebe za antidor. Tako dolazimo do daljeg stepena u razvoju osvećenja prosfora, za koji prof. Trembelas smatra da se vršio prizivanjem Časnog krsta, Svetih anđela, Svete Bogorodice i ostalih Svetih nad njim. U doba pre XIV veka, sveštenici su – pošto izvade Agnec, postave ga na diskos i uliju vino i vodu u putir – činili „prinošenje (proskomidiju) ostalih prosfora“, kako se veli u jednom rukopisu. Ovo prinošenje, smatra prof. Trembelas, bilo je radi njihovog osvećenja. Pominjanje Časnog krsta ne može se inače objasniti ako pretpostavimo da je ono nastalo u doba kad su se počele vaditi čestice iz prosfora. Kao jedino rešenje ostaje da to pominjanje, kao i pominjanje bestelesnih sila, potiče iz ranije prakse – prinošenja prosfora radi njihovog osvećenja – pa je onda ostalo i docnije kad je nastao običaj vađenja čestica.[7] Za sada se ne može utvrditi kad je počela upotreba više prosfora.[8] Ali prema odredbi IX Nantskog sabora u Galiji iz VII veka, da sveštenik pripremi s blagoslovom (molitvom) deliće hleba da bi ih verni, koji se ne pričeste, uzimali kao blagoslov nedeljom i praznikom,[9] možemo zaključiti da je blagosiljanje ovih prosfora bilo u to doba i na Istoku.

Još kasnije, po mišljenju prof. Fundulisa, nastao je običaj da se, zajedno s česticom hleba u čast Svete Bogorodice – Presvetom (Panagia) – podiže prosfora iz koje je izvađen Agnec i koja je simvolički predstavljala Svetu Bogorodicu.[10] To je vršeno na Liturgiji vernih, po osvećenju Darova, dok se pevalo „Dostojno“. Kako on drži, današnji opšti običaj u Grčkoj crkvi, krstoobraznog podizanja antidora nad Svetim Darovima – u navedeno vreme – „nije ništa drugo do… podizanje Presvete“, unekoliko izmenjeno zbog pogrešnog shvatanja. „To pogrešno shvatanje je u tome što se ovo podizanje smatra blagosiljanjem, koje, da bi bilo potpunije,[11] neki sveštenici dopunjavaju krstoobraznim blagosiljanjem rukom“.[12] I po bugarskom Služebniku sveštenik s obe ruke uzima diskos s naforom i čineći krst s njime pred Svetim Darovima kazuje: „Veliko imja Sv. Trojice Presvjataja Bogorodice pomagaj nam…“.[13] Da je ovo značilo osvećenje nafore, vidi se u primedbi na str. 397: „Toj prvi sveštenik blagoslavja naforata“.

Ovaj običaj prešao je i u neka mesta kod nas. Ali se kod pojedinih episkopa i sveštenika zadržalo staro shvatanje da su prosfore (pogotovo kad je to samo jedna) osvećene na proskomidiji rečima i radnjama vršenim nad njima, te se ne upotrebljavaju posebna osvećevanja na Liturgiji.[14] Biće da je takvo shvatanje zastupao i poč. episkop bački Irinej. Na odgovarajućem mestu arhijerejske Liturgije (str. 180) on veli: „Jedan čtec donosi od proskomidije prosfore radi blagoslova da se iseku“. Iz smisla ovih reči izlazi da se blagoslov daje ne prosforama, nego čtecu da ih iseče. Pristupajući toj radnji, čtec traži blagoslov, kao što više puta na Liturgiji đakon traži blagoslov od sveštenika, odn. episkopa. U jednoj prilici je poč. patrijarh Vikentije izneo o tom pitanju slično mišljenje. „Sve do osvećenja Darova“, govorio je, „sveštenici su mogli, pri velikom broju imena živih i mrtvih, pominjati i vaditi čestice za njih na diskos“.[15] Kad se vrši osvećenje Darova, prestajalo se sa vađenjem čestica, pa je tek tada mogao čtec ili crkvenjak da pristupi sečenju prosfora. Stoga ih, po osvećenju Darova, prinosi on na služavniku, saginje glavu i moli blagoslov od sveštenika da bi pristupio tome poslu.

Svakako zato što su kod Rusa prosfore male, K. Nikoljski postavlja pitanje: Šta učiniti kad u hramu bude naroda mnogo, antidora malo? I veli da se u „Rukovodstvu dlja seljskih pastirej“[16] kaže da u takvom slučaju treba druge neupotrebljene prosfore, ili hleb osvetiti bogojavljenskom vodicom. Ovakav postupak navodi i S. Bulgakov,[17] pa nastavlja: „No drukčije se rešava pitanje po Ustavu. Po Ustavu, ako je nedovoljno antidora od ostataka prosfore iz koje je izvađen Agnec, treba za antidor upotrebiti prosforu u čast Bogorodice“. U Nomokanonu pri Velikom Trebniku (gl. 213) je rečeno: „… Ašče li mnog jest narod i ne dovoljejet jedina prosfora za anaforu, vloži i Presvjetaja Bogorodica celuju prosforu, a inija da budut mali“. Da bi se ovo pravilo Nomokanona razumelo, Nikoljski objašnjava da na Istoku ne retko zbog nužde i siromaštva, umesto pet upotrebljavaju nekada dve prosfore, a nekad jednu, na kojoj ima pet pečata. U slučaju da ima mnogo naroda, pored prosfore iz koje je izvađen Agnec, mogla se upotrebiti i druga prosfora u čast Svete Bogorodice.[18]

Prema svemu ovome izlazi jedno: da je suvišno na Liturgiji osvećivati prosfore, kako onu iz koje je izvađen Agnec, tako i ostale, jer su, po shvatanju iz najdublje starine, one već osvećene prekrštanjem kopljem, izgovaranjem proročkih reči, vađenjem čestica i prizivanjem nad njima Svete Bogorodice i Svetih, kao i molitvom „Bože, Bože naš, nebesnij hleb…“ Nikakvih drugih reči iz starine nema za njihovo osvećenje.

Stoga kad se – prema običaju posle osvećenja Darova, ili na „Oče naš“ – prinesu za blagoslov neisečene ili isečene prosfore, blagoslov treba pre uputiti čtecu, ili crkvenjaku koji su ih prineli, nego njima. Običaj osvećivanja prosfora na Liturgiji nastao je u novije vreme, bez ulaženja u suštinu stvari, a zatim su izmišljene i reči za to osvećenje.[19]

 

Glasnik, maj 1973.

 


NAPOMENE:

[1] Fundulis, Odgovori na ligurgičke nejasnoće, Atina 1970, II, 17 (na grčkom).

[2] Kao odredba ap. Matije, tu se navodi: „Ostatke blagoslova za Tajnu prema naređenju episkopa ili prezvitera, neka đakoni podele kliru…“ (Diatage ton apostolon, Atina 1955, T. II, N. XXXI, str. 163).

[3] „Što se prinese namjenjujući za žrtvu, pošto se potroši koliko je potrebno za Tajnu, klirici neka podijele ostatak među sobom; ali oglašeni neka od toga niti jede, niti pije, nego samo klirici i vijerna braća što su s njima” (Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 474).

[4] P. Trembelas, Tri Litrugije (na grčkom), Atina 1935, 18, 19.

[5] Svakako zbog toga što se neće pričestiti neki od njih, posle čitanja Sv. Pisma i propovedi, izlažahu iz hrama, te 9. kanon Sv. apostola opominje verne na dužnost da ostanu do kraja Liturgije i pričešća. Možda je to, da se verni prinude na ostajanje do kraja Liturgije, bio razlog da se uvede deljenje antidora (Milaš, n. d. I, 66).

[6] Fundulis, n. d. 18; O Sv. Liturgiji od Simeona Solunskog († 1429), s grčkog preveo Lazar Mirković, Bogoslovski Glasnik, 1910. god., knj. XVIII, 452.

[7] N. d. 225. Izvesnost ove tvrdnje dokazuje nam „Odredba (Diataksis) Božanstvene Liturgije“, grčkog rukopisa iz HII-HIII v., gde se veli samo da sveštenik „uzima drugu prosforu i govori: „Primi, Gospode, ovu žrtvu zastupništvom Preblagoslovene Vladarke naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije“. Onda uzima treću prosforu i govori: „Časnih nebeskih sila besplotnih, časnih proroka, Preteče i Krstitelja Jovana…“ A na četvrtoj prosfori pominje ime Svetog koji se slavi, i na njoj, pošto kaže ime Svetog dana, kaže: „I sviju Tvojih Svetih…“ Onda pominje koje hoće žive i upokojene.“ Reč je, dakle, samo o pominjanju Svetih, zatim vernih živih i upokojenih, ali ne i o vađenju čestica. U XIV v. pak, u sličnoj „Odredbi Božanstvene Liturgije“ patr. Filoteja pominjanje Svetih biva kao i u navedenom rukopisu, ali se na kraju dodaje da se pritom vade i stavljaju čestice na diskos: „I sveštenik uzevši u ruke drugu prosforu govori: „U čast i pomen Preblagoslovene Vladarke naše Bogorodice…“ i izvadivši česticu Sv. kopljem, meće je sleva Sv. Hleba. Na trećoj prosfori govori: „Silom časnog i životvornog Krsta, časnih nebeskih sila besplotnih … i sviju Svetih Tvojih, čijim molitvama…“ I tako izvadivši česticu, meće je na istu stranu, tj. levu, a dole postavlja redom ostale.“ Jasno se vidi kako je ovde došlo do spajanja i saglašavanja ranije prakse podizanja prosfora uz prizivanje imena Svetih, i novije – vađenje čestica (Fundulis, n. d. II, 159; Trembelas, n. d. 234).

[8] K. Kern, Evharistija, Pariz 1947, str. 158.

[9] I. Dmitrevski, Izjasnjenije Božestvenoj liturgiji, S. Peterburg 1884, str. 294; Trembelas, n. d. 157.

[10] N. d. 20. I prep. Nikodim Svetogorac veli da je ova prosfora „slika utrobe Sv. Bogorodice… jer kao što iz nje iziđe sa telom Agnec Božji, tako iz prosfore iz koje biva antidor, vadi se (deo) koji će tajanstveno biti osveštan kao Agnec“. Pri tome se on poziva na Sv. Germana i njegove reči: „Duhovni blagoslov i davanje drugih dobara hrišćanskom rodu, deljenjem hleba tela Sv. Bogorodice (tj. antidora), biva i veruje se“ (Pidalion, izd. „Astir“, Atina 1970, 408).

[11] Možda i da se podvuče važnost antidora, koji je kod naroda u Grčkoj u veoma velikom poštovanju i ceni. Koliko je to poštovanje, ilustruje jasno jedna lepa priča, koja potiče od Grka iz Trakije o podizanju slavne crkve Aja Sofije. Kad je car Justinijan odlučio da sazida crkvu kojoj ništa na svetu neće biti ravno, on pozove sve poznate tadašnje graditelje, objasni im šta hoće i potraži da svako od njih sačini model takve crkve i donesu mu na ocenu. No ovaj zbog ovog, onaj zbog onog, nijedan nije odgovorio zamisli carevoj. Jednom prilikom, primajući antidor od patrijarha na kraju Liturgije, ispade caru parče antidora iz ruku i on se saže da ga podigne. Ali antidora nema nigde. Obzirući se ovamo-onamo, ugleda car pčelu kako s antidorom odlete kroz prozor. Svako ko ima pčele – naredi car – da pregleda košnice i nađe antidor. Zapovest se izvrši, i antidor nađe baš protomajstor u jednoj svojoj košnici. Namesto saća beše tu divna crkvica od voska, a na Časnoj trapezi antidor. Crkvu je načinila pčela blagodaću antidora. Protomajstor je odnese caru. Zadivljen naredi car da se upravo takav podigne hram Božjoj Premudrosti – Aja Sofija (D. Dukatos: Verska i etička enciklopedija, Atina 1963, str. 866, na grčkom).

[12] Vidi Glasnik 1972, str. 180.

[13] Sofija 1928, 124.

[14] Vesnik Srp. Crkve, 1903. g., str. 655.

[15] Na postanak ovakvog shvatanja, u pogledu vađenja čestica do Velikog vhoda i epikleze, svakako je imala uticaja praksa kod Rusa (up. K. Kern, n. d. 153). Takođe S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov, 1900, 807, p. 27).

[16] 1869. g. No 7, str. 358-360.

[17] S. Bulgakov, n. d. 841.

[18] Posobije, S. Peterburg 1900, 464-465.

[19] Vidi R. Dimitrijević, Pitanja i odgovori, Beograd 1929, pitanje 89, str. 36. Interesantno da u odgovoru na 87. pitanje Dimitrijević navodi pravilno mišljenje da se blagosiljanje odnosi na crkvenjaka da seče naforu, „a prosfore su čitanjem molitava za vreme proskomidije već osvećene“ (str. 36). Ali pored svega toga, u odgovoru 88. i 89. iznosi i kog momenta treba blagosiljati naforu na Liturgiji i kojim rečima.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *