Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Akrostih u Kanonima Beogradskog Srbljaka

 

Primivši hrišćanstvo od Grka, Srbi su, kao i ostali slovenski narodi, time ujedno primili pismenost i književnost, monumentalno građevinarstvo, slikarstvo i umetnost. Prvi delatelji u svim tim oblastima bili su stranci, uglavnom Grci i Latini, ali se oko njih sabrao znatan broj učenika Srba koji su započeto delo u svim oblastima nastavili samostalno. Osobito je bio uspešan rad na književnosti, najpre prevodilačkoj, jer je za prevodom bogoslužbenih tekstova bila najveća potreba, a zatim originalnoj. Kako je u to vreme bogosluženje Crkve na Istoku već dobilo završni oblik svog razvoja[1], ti naši stari pisci, prevodeći sa grčkog, primili su već gotove obrasce ne samo pojedinih crkvenih pesama, nego i sklopa celog bogosluženja. Ni u Grčkoj nije više bilo moguće pisanje neke nove vrste crkvenih pesama, još manje sastavljanje novih vrsta bogosluženja, ili korenita izmena postojećeg. Osim toga, dokaz jedinstva u veri novih hrišćana značilo je ne samo jedinstvo u dogmatima, nego i jednakost u bogosluženju. Stoga je jasno da su i samostalna književna dela, kad su se pojavila kod nas, morala biti u granicama grčkih vizantijskih obrazaca.

Međutim, najranijim samostalnim sastavima kod nas dolaze opisi života-biografije prvih Svetitelja iz našeg plemena i pesme za bogosluženje posvećeno njihovoj uspomeni: tropari, kondaci, stihire, kanoni. Docnije nastaju i druga dela: letopisi, povelje, rodoslovi itd.

Pri sastavljanju službe svojim Svetiteljima, rekosmo, morali su se naši pisci držati i već utvrđenih pravila Tipika, te su se, pored drugih oblika crkvenog pesničkog sastava, mogli koristiti mogućnošću koju za to pruža kanon, duži pesnički sastav čina jutrenja. U svakodnevnom i godišnjem krugu bogosluženja upoznali su se sa njegovim osobinama, tj. sastavom od 9 delova ili pesama, irmosima, troparima i Bogorodičnima, a zatim i svim onim što je s njim u vezi: kondakom, sinaksarom, a takođe akrostihom ili krajegranesijem.[2] Kanoni s akrostihom sastavljeni su tako da početna slova obično tropara i Bogorodična daju rečenicu koja izražava ili pohvalu svetitelju, odn. prazniku, molitveni priziv njemu, ime pisca, ili red slova po azbuci u pravom ili obrnutom redu itd. Odmah u natpisu iznad kanona obično se navodi akrostih i kaže: Kanωnъ êgωže kraegranesϊe sice. Sve se ovo odnosi na kanone u grčkom originalu. Pri prevodu pak pazilo se samo na verno prenošenje sadržaja i smisla, a na akrostih se nije obraćala pažnja, te on nije očuvan. Upravo, ni pri najvećoj veštini prevodioca ne bi se ni mogao održati – i da sadržaj bude verno preveden, i da se rečenica akrostiha pritom zadrži. Iako se rečenica akrostiha redovno navodila, iz teksta kanona ona se ne može izvesti. Budući da akrostih ne dolazi ni u kakvu upotrebu na bogosluženju, jer niti se čita niti peva, to se njegova neočuvanost ne primećuje neposredno, niti od toga bogosluženje trpi kakvu štetu.[3]

Pišući originalne službe svojim Svetim, naši stari pisci bili su u mogućnosti da se ogledaju i u toj književnoj veštini. Da li su se tom mogućnošću i koristili?

Ako pogledamo kanone svetih Srba u beogradskom Srbljaku iz 1861. godine, videćemo da u njih nekoliko akrostih niti je naveden u zaglavlju kanona, niti se može iz teksta izvesti. Zatim, da ima nekoliko službi u kojima je akrostih u zaglavlju kanona naveden, ali se iz teksta ne može složiti. Svakako na osnovu toga stvoren je zaključak: „Kod kanona u Srbljaku nalazimo i krajegranesija ispisana na čelu kanona, mada ih ne možemo uspostaviti iz početnih slova irmosa i tropara…“.[4] No ako se stvar razmotri temeljnije, naći će se u Srbljaku jedan broj službi u čijim je kanonima ne samo naveden akrostih u zaglavlju, nego se on može i izvesti iz njegovih tropara i Bogorodičana. Štaviše, iznenadićemo se kad vidimo da taj broj nije ni mali, niti je, upoređen s brojem onih koji akrostih nemaju, neznatan. Više od trećine sviju službi u Srbljaku imaju kanone s akrostihom. Od sve 23 službe koje se onde nalaze, osam njih imaju akrostih;[5] u tri službe akrostih je naveden u zaglavlju, ali se iz teksta ne može izvesti, a 12 službi nemaju akrostih uopšte (Upravo 11, ako izostavimo službu Svetog Danila II, koja je iz novijeg vremena – sastav mitropolita Mihaila[6] i, razume se, kanone Svetoj Bogorodici iz Oktoiha, navedene u dve službe – Svetog Stevana Prvovenčanog i Svetog Stevana Despota – s akrostihovima u zaglavlju, no koji nisu sačuvani u tekstu još pri prevodu za Oktoih)[7]. Zaista i bilo bi čudno da nijedan kanon svetih Srba nije pisan s akrostihom kad postoje nekolike pesme van crkvene upotrebe, i svetovni sastavi starih srpskih pisaca s tom osobinom, i kad je Pahomije Srbin napisao niz službi ruskim Svetiteljima s akrostihom u kanonu.[8]

 

Akrostih imaju službe ovih Svetih u beogradskom Srbljaku (red službi naveden je po poretku crkvene godine):

  1. Sveti Stefan Prvovenčani (24. septembra). U prvom njegovom kanonu, iako u zaglavlju nije naveden, izvodi se iz tropara, bez Bogorodična, ovaj akrostih: Pausi nedstoni pvte čю smωn. Prema akrostihu, dakle, kanon je delo patrijarha Pajsija Janjevca.[9] Drugi deo akrostiha, u skraćenom obliku, verovatno treba da glasi: p(e)v(aю) te čю(dotvorče) s(ї)mon(e), jer i u službi caru Urošu, takođe delu Pajsijevom kao što ćemo videti, nalazi se akrostih iste sadržine.
  2. Sveti kralj Milutin (30. oktobra). Akrostih je naveden u zaglavlju kanona: Slavы tebъ pletȣ Vѣncы vѣnečniče hrtovъ, i izvodi se iz prvih slova tropara i Bogorodičana. Tekst je ovde, u zaglavlju kanona, naveden, razume se, crkvenoslovenski, a iz tropara se izvodi kako je sastavljen u srpskoslovenskom, uz izvesna skraćenja: Slavi teb (nedostaje ѣ) pletou vnčnїče hstv. Slovo ꙗ u vꙗnce, u srpskoslovenskom je svakako prvobitno bilo ѣ u reči ꙗko (treći tropar V pesme kanona), iako u rukopisu s kraja XV, ili početka XVI veka, prema kome je službu Svetom kralju Milutinu štampao V. Ćorović na kraju svog rada „Siluan i Danilo II“,[10] stoji isto tako – ꙗko.
    Iz IX pesme tog kanona kod Ćorovića izvodi se DANIL, dok se u sva tri Srbljaka (rimničkom, moskovskom i beogradskom) to ne može izvesti, jer su u njima navedeni drugi tropari, s drukčijim početkom od onih kod Ćorovića. Prema navedenom imenu pisca i osobinama kanona, Ćorović je zaključio da je to Danilo Mlađi, odn. Danilo III, patrijarh srpski (oko 1390-1396).
    Reči „vѣnečniče“ i „vѣncы“ igra su reči u vezi s drugim imenom kralja Milutina – Stefan, koje u prevodu s grčkog znači „venac“.
  1. Sveti Stevan Dečanski (11. novembar). Akrostih je naveden u zaglavlju kanona: Novomȣ mčnikȣ novȣ prinošȣ dara pѣsnъ. Iz početnih slova tropara, bez Bogorodičana, izvodi se: Nωvomou moučenikou novou prїnošou dara pюsn. Ovako se isto izvodi i u službi Svetog Stevana u rimničkom i moskovskom Srbljaku. U rukopisnoj pak službi ovog Svetog, sa Žitijem, od Grigorija Camblaka, koja se nalazi u manastiru Dečanima (br. 99), u trećem troparu IX pesme stoji ѣže, umesto юže, kako stoji u Srbljaku, te se tako poslednja reč akrostiha izvodi pravilno pѣsn. Sem toga, u ovoj rukopisnoj službi, u naslovu kanona, još se veli da početna slova Bogorodičana daju akrostih Grigorije.[11] Ovaj se akrostih izvodi iz Bogorodičana i u Srbljaku, iako nema te primedbe. Tako je ovaj akrostih dvojni, tj. tropari daju jedan akrostih rečenici, a Bogorodični drugi – ime pisca.
  2. Sveti car Uroš (2. decembra). Njegova služba ima akrostih: Paїsїй nedostoйnый poю tѧ blžene ouroše, naveden u začelju kanona. Akrostih se izvodi iz prvih slova tropara bez Bogorodičana: Paisei nedωstωtnt poю te blažne ouršou. Kako je rečenica akrostiha prilično duga, a pesme kanona, kao većina službi u Srbljaku, imaju samo po tri tropara, pisac je protegao akrostih i na svetilan i hvalitne stihire, tako da poslednji slog u reči „blžne“ i cela reč „ouršou“ izvodi se iz svetilna s Bogorodičnim i četiri hvalitne stihire. U sva tri štampana Srbljaka reč „nedostojni“ izvodi se s izvesnim nepravilnostima. Što slovo ω dolazi na dva mesta za glas „o“, to biva češće i ne može se uzeti kao nepravilnost. Nepravilnost je u tome što na mestu slova „i“, u oba slučaja druge reči akrostiha, dolazi „t“, jer prve reči drugog tropara VI pesme i prvog VII pesme počinju tim slovom (tvoimъ tvoю). Pogreška je nastala tako što je na oba mesta izostavljen veznik „i“, kojim ti tropari treba da počinju, kao što nam pokazuje rukopisna služba Svetom Caru Urošu manastira Jazka (sa zapisom iz god.), sada u Patrijaršijskoj biblioteci.
    Okolnost što akrostih prelazi obim kanona i proteže se na svetilan i hvalitne stihire svedoči da je i te delove, upravo celu službu napisao patrijarh Pajsije. Među našim akrostihovima, barem u Srbljaku, to je jedini slučaj da akrostih pređe s kanona i na druge delove službe.
  1. Sveti Sava, prvi arhiepiskop srpski (14. januara), čiji prvi kanon ima u natpisu naveden ovaj akrostih: Savvȣ pohvaliti razȣma Bže moй darȣe mi. Akrostih se dobro izvodi iz tropara i Bogorodičana ovog kanona, ako uzmemo u obzir razlike između crkvenoslovenskog i srpskoslovenskog jezika: Savou (jedno v, umesto dva u crkvenoslovenskom tekstu), pωhvaliti razouma Bωže mωv (U rukopisnom mineju za januar, iz XVI ili XVII v., u riznici man. Dečana, br. 45b, prvi tropar VIII pesme počinje ižes(ve)tыьhь, a tako je isto i u Saborniku Božidara Vukovića iz god. U štampanim Srbljacima reč „iže“ izostavljena je (te zato dolazi „mov“ umesto „moi“) darȣi mi. Ništa se tu ne veli o piscu. Na osnovu analize i upoređivanja teksta pojedinih ispitivača, smatra se da je to Teodosije, drugi biograf Svetog Save.[12]
  2. Sveti Maksim Arhiepiskop, bivši despot srpski (18. januara). U njegovoj službi, iznad kanona, naveden je sledeći akrostih: Voshvalimъ svѧ titelѧ horȣgvȣ cerkve, koji se iz tropara kanona, bez Bogorodičana, izvodi ovako: Vvshvalimъ stlѧ hωrgvou ῶkvi. U pomenutom rukopisnom mineju man. Dečana, pod januarom, zajedno sa službom Svetog Atanasija i Kirila, nalazi se i služba Svetog Maksima. Nad posebnim kanonom Svetom Maksimu naveden je ovaj isti akrostih koji se sasvim pravilno izvodi iz tropara, bez Bogorodičana, jer drugi tropar I pesme počinje Azь že te vьspoю, te se prva reč akrostiha izvodi pravilno „vashvalim“, umesto „vvshvalim“, kako se ona izvodi u beogradskom Srbljaku, gde su ispuštene reči Azь že te. U VIII pesmi, umesto dva tropara u beogradskom Srbljaku, u ovoj rukopisnoj službi imamo sva tri, te se iz njih pravilno izvodi početak poslednje reči akrostiha, jer drugi tropar (koji je u beogradskom Srbljaku ispušten) počinje: C(a)rskы cvѣtь cьtiь crьkvы, a treći: Razdrѣšю sьuzь mirskїe Stoga poslednja reč akrostiha, umesto pogrešnog prvog sloga u Srbljaku (ῶn) izvodi se pravilno, „crkvi“.
    Ovom dečanskom rukopisu potpuno odgovara služba u rimničkom i moskovskom Srbljaku, te se i tu iz kanona pravilno izvodi navedeni akrostih, bez nepravilnosti koje se nalaze u beogradskom Srbljaku. To nam pokazuje jasno da redaktor beogradskog Srbljaka nije imao razumevanja za akrostih, niti se obazirao na to da ga u tekstu sačuva, dok je već prenetu u crkvenoslovenski jezik službu Svetog Maksima u rimničkom i moskovskom Srbljaku, sa potpuno sačuvanim akrostihom, preudešavao tako da se akrostih poremeti, bilo menjanjem početne reči pojedinih tropara, bilo izostavljanjem nekog od njih. Svakako je ovakav postupak pripomogao da se stvori uverenje da su službe u Srbljaku, iako u zaglavlju navode rečenicu akrostiha, U stvari pisane bez njega, jer se on ne može uspostaviti iz kanona.
  1. Sveti Simeon Mirotočivi, Stevan Nemanja (13. februara). Njegova služba ima dva kanona, oba bez navedenog akrostiha u zaglavlju, ali se iz prvih slova tropara i Bogorodičana prvog kanona izvodi ova rečenica: Θeωdωsie nedωstoini poю te oče Simeωne. Kanon je, dakle, kao i celu službu, napisao Teodosije, pisac biografije i službe Svetog Save. Akrostih je dobro sačuvan i po prenosu iz srpskoslovenskog u crkvenoslovenski jezik u Srbljaku. Ova Teodosijeva služba postepeno je istisnula iz upotrebe, i najzad sasvim zamenila prvobitnu službu Svetog Simeona, koju je, po blagoslovu svetogorskog sabora, napisao svom ocu Sveti Sava. U toj službi što ju je napisao Sveti Sava, a izdao V. Ćorović,[13] kanon Svetom Simeonu nema akrostiha.[14]
  2. Sveti Knez Lazar (15. juna). I ova služba ima dva kanona od kojih prvi ima u začelju naveden akrostih: Lazarѧ pohvaliti Bže moй razȣ darȣй mi. Akrostih se dobro izvodi iz prvih slova tropara i Bogorodičana prvog kanona, gotovo potpuno onako kako se on izvodi iz rukopisa srpskoslovenske službe, XV-XVI veka, dodane rukopisnom mineju za jun manastira Dečana (br. 39) gde nad prvim kanonom stoji ovako: Kanon s(ve)t(o)mȣ imi granesѥ sicevo b(o)gorodi(č)nami: Lazara pohvaliti B(o)že m(o)i razȣm darȣi mi. Nepoznati pisac ove službe potpuno je preuzeo akrostih iz prvog Teodosijevog kanona službe Svetog Save, zamenivši samo ime. No tropari se sadržinom, razume se, razlikuju od onih u kanonu Svetog Save.

 

Službe, dakle, ovih osam navedenih svetih Srba, kao što videsmo, pisane su sa tom naročitom književnom osobinom – akrostihom. Akrostih se izvodi, uz neznatne razlike, i u crkvenoslovenskim službama u sva tri Srbljaka.

Službe sledeće trojice svetih Srba, mada imaju u zaglavlju kanona navedenu rečenicu kao akrostih, U stvari su bez akrostiha, jer se on ne može izvesti iz kanona. Da li je to stoga što pisac već pri pisanju tropara kanona nije ni pazio da se iz njih može izvesti akrostih, ili je neko docnije izostavio prvobitne tropare i u službu uneo druge, zadržavši u zaglavlju stih akrostiha prvobitnog kanona – ostaje otvoreno. Te tri službe su ove:

  1. Svetog Evstatija, arhiepiskopa srpskog (4. januara). U zaglavlju kanona ima navedena kao akrostih ova rečenica: Blagostoѧnїю tezoimenitago EvstaΘїa pѣsnmi počtȣ, ali iz početnih slova tropara i Bogorodičana ne može se izvesti. Da li je tako i u srpskoslovenskom tekstu, ne mogu reći, jer mi on nije došao do ruku,[15] no u crkvenoslovenskom prepisu Pravila c(vѧ)tьixь serbskй arhїepisk(o)pωvь evstaΘїa i Nikodima (sada u Srpskoj akademiji nauka, br. 86), koji je izvršen u Dečanima god., za vreme igumana hadži Danila, a troškom pećkog arhimandrita Nikodima, vidi se da je isti akrostih i isti tropari kanona, bez mogućnosti da se akrostih izvede. Služba Svetog Evstatija delo je, izgleda, arhiepiskopa Danila II.[16]
  2. Svetog Nikodima, arhiepiskopa srpskog (11. maja). Služba mu ima jedan kanon u čijem je zaglavlju kao akrostih navedena rečenica: Nepovinnыѧ krove predivnω tezoimenitagω Nikodima pѣsnenω čestvȣю. Dalje se nastavlja: Tvornїe Marka ep(is)k(op)a.
    Navedena rečenica ne može se izvesti iz prvih slova tropara i Bogorodičana kanona, a teško da bi se tako duga rečenica i mogla izvesti iz tog kanona, jer bi trebalo da svaka pesma ima po 6 tropara i Bogorodičan, dok one U stvari imaju po 4 tropara i Bogorodičan.
    U nekim srpskoslovenskim rukopisima sa službom Svetog Nikodima stoji drukčiji akrostih od onog što je u beogradskom Srbljaku, tj. ovaj: Cь drьznoveniѥmь poю velikago svetitelꙗ Nikodima,[17] ali se ni on ne izvodi iz početnih slova tropara koji su isti kao u beogradskom Srbljaku. Biće da je služba u Srbljaku štampana prema pomenutom crkvenoslovenskom prepisu službe Svetog Evstatija i Svetog Nikodima od 1805. god.[18] Kao akrostih navedena je tu ista rečenica koja je i u beogradskom Srbljaku, sa istim troparima i ostalim delovima službe.
    Marko, koji se pominje kao pisac ovog kanona jeste pećki episkop s kraja XIV i početka XV veka. Poznat je, inače, kao pisac, jer je sem ove službe napisao službu i žitije patrijarha Jefrema, svoga učitelja, kao i žitije svojih roditelja koji su se takođe bili zamonašili, Gerasima i Evfimije. Umro je posle 1411. god.[19]
  1. Svetog Kneza Vladimira (22. maja). Od dva kanona njegove službe, prvi ima u natpisu kao akrostih navedenu rečenicu: Pravednago poю Іωanna vladikȣ, no iz teksta se ne izvodi. Možda je ovom našem Svetitelju, čiji se život opisuje već u Letopisu popa Dukljanina,[20] bilo rano napisana i služba s akrostihom, pa je docnije neki pisac zamenio taj kanon svojim, a rečenicu akrostiha ostavio u zaglavlju.

Službe ostale dvanaestorice Svetih u beogradskom Srbljaku nemaju akrostih uopšte, niti je on naveden u zaglavlju, niti se izvodi iz teksta kanona. To su službe ovih svetih: 1) Svetog Joanikija prvog patrijarha srpskog (3. sept.) 2) Svetog Stevana Štiljanovića (4. oktobra);[21] 3) Svetog Stefana Novog, despota srpskog (Slepog) (9. oktobra); 4) Svetog Arsenija, arhiepiskopa prvog naslednika Svetog Save (28. oktobra), čiju je službu napisao Danilo II;[22] 5) Svetog Joanikija Devičkog (2. decembra); 6) Svetog Jovana Despota (10. decembra); 7) Svetog Danila II, arhiepiskopa srpskog (20. decembra); 8) Svetog Save II, arhiepiskopa srpskog (8. februara); 9) Svetog Vasilija Ostroškog (29. aprila); 10) Svetog Jefrema Patrijarha (15. juna);[23] 11) Svete Majke Angeline (30. jula); 12) Sabora srpskih prosvetitelja (30. avgusta).

U našoj staroj književnosti postoji mnogo više kanona pojedinim svetim Srbima pisanih s akrostihom, ali oni nisu ušli u beogradski Srbljak, a samo njega mi imamo ovde u vidu. Tako je monah Jefrem 1409. god. napisao Molbeni kanon za Despota Stevana Lazarevića s akrostihom, u kome je naveo i svoje ime;[24] od Teodosija je sačuvano sedam kanona Svetom Simeonu i Svetom Savi s akrostihom, itd. Takođe i drugi sastavi necrkvene svetovne sadržine iz starog doba su pisani s tim književnim ukrasom.[25] Najpoznatiji je od njih „Slovo ljubve“ despota Stevana Lazarevića.

Ako se razmotre navedenih osam akrostiha beogradskog Srbljaha s pogledom na sadržinu, videće se da svih osam izražavaju, na izvesan način, pohvalu Svetome za čiju je službu kanon napisan. Azbučni nije nijedan. Četiri od njih daju ime pisca. To su akrostisi kanona: Svetog Stevana Prvovenčanog i cara Uroša od patrijarha Pajsija; Svetog Simeona Mirotočivog od Teodosija i Svetog Stevana Dečanskog od Grigorija Camblaka. Pri tome je ovaj poslednji dvojni, tj. početna slova tropara daju jedan akrostih: Novomȣ mȣčenikȣ novȣ prinošȣ dara pѣsnь, a početna slova Bogorodičana drugi: Grigorie. Da su u kanonu Svetog kralja Milutina, u devetoj pesmi, sačuvani prvobitni tropari, imali bismo u Srbljaku i kanon s imenom pisca – Danila.

Na PITANJE: Kome liku pripadaju Sveti čije službe imaju akrostih? može se reći da su šestorica od njih bili vladari (Sveti Simeon – Stevan Nemanja; Sveti Simon – Stevan Prvovenčani; Sveti Kralj Milutin; Sveti Stevan Dečanski; Sveti Car Uroš i Sveti Knez Lazar), a dvojica arhiepiskopi (Sveti Sava i Sveti Maksim. No i njih su dvojica iz vladarske loze i najpre bili na vlasti – Sveti Sava u Humu,[26] a Sveti Maksim – Đorđe despot srpski).

Od pisaca ovih kanona s akrostihom, koliko danas znamo, prvi je i najstariji hilandarski monah, docnije jeromonah Teodosije, poznati pisac biografije Svetog Save, „najbolji stilista… romansijer srpski XIII veka“,[27] od pisaca „neosporno jedan od najdarovitijih u celoj staroj književnosti“.[28] Sa takvim književnim sposobnostima, nije ni čudo što se on prvi dao na ovu težu i složeniju književnu vrstu i što je u tome pokazao veliki uspeh. On je, naime, pored navedena dva kanona s akrostihom – u službi Svetom Simeonu i Svetom Savi – napisao još kanona u njihovu čast, na svih osam crkvenih glasova. Njih sedam – od 2. do 8. glasa – pisani su svaki s akrostihom-rečenicom i to tako da one, stavljene jedna iz druge, daju jednu celinu, čitavu strofu. Samo je kanon prvog glasa bez akrostiha, ali je pisan tako da tropari svake pojedine pesme počinju slovom (I pesme P, treće S itd.).[29] Isto tako napisao je jedan zajednički kanon Svetom Simeonu i Svetom Savi, četvrtog glasa, koji kao i pomenuti prvog glasa nema krajegranesija, ali i tu svi tropari pojedinih pesama počinju istim slovom, štaviše, rečju istog korena.[30] Napisao je i zajednički kanon Gospodu Isusu, Svetom Simeonu i Svetom Savi glasa šestog. I ovaj je bez akrostiha, kao i kanon u službi Svetog Petra Koriškog, koju je takođe Teodosije napisao.

Sve u svemu, Teodosije je napisao 13 kanona, od njih 9 s akrostihom, a 4 bez akrostiha.

Prema sadašnjem shvatanju, Teodosije je živeo u drugoj polovini XIII i početkom XIV veka.[31] Služba Svetog Simeona bi nastala između 1307. i 1310. god., a Svetog Save 1309. godine.

Drugi pisac kanona s akrostihom u Srbljaku, Danilo, biće da je patrijarh Danilo III (1392-1396), koji je, verovatno, još kao monah manastira Banjske (1380. god.) napisao službu Svetom Kralju Milutinu s akrostihom, u kome, kao što je navedeno, kazuje svoje ime. Po Đ. Radojičiću, on bi bio ista ličnost sa monahom Danilom, koji je sa ocem, u monaštvu Dorotejem, podigao manastir Drenču kod Kruševca. On je takođe napisao i „jednu lepu i veoma književnu Pohvalu knezu Lazaru (s kraja 1392. ili s početka 1393. g.)“[32] s nekoliko značajnih podataka o knezu Lazaru. Na prestolu srpskih patrijaraha bio je kratko vreme i umro između 1396. i 1399. godine.[33]

Jedan monah – stranac, koji je kod nas proveo nekoliko godina i napisao našem Svetitelju službu s akrostihom, bio bi treći pisac te književne vrste u Srbljaku. To je Grigorije Camblak. Potiče iz ugledne porodice u Bugarskoj, gde je dobio dobro književno obrazovanje u školi patrijarha Jevtimija u Trnovu. Kad su 1393. godine Turci osvojili Trnovo, a uskoro i celu Bugarsku, on se otisnuo po svetu, bio je u Carigradu, Svetoj Gori, pa u Srbiji, gde je sedam godina (od 1402. do 1409. god.) bio iguman manastira Dečana. Tu je napisao (1403-1404. god.) biografiju i službu Svetom Stevanu Dečanskom, a pored toga i opis Prenosa mošti Svete Petke iz Bugarske u Beograd (1405. god.). Iz Srbije je otišao u Rusiju, postao mitropolit kijevski i kao takav uzeo učešća pri kraju sabora u Konstancu 1418. god. Svakako zbog toga, kao i zbog načina na koji je izabran, isključen je iz Crkve, povukao se u manastir, gde je umro u zimu 1419/1420. godine.[34]

O piscima službi s akrostihom Svetog Kneza Lazara i Svetog Maksima arhiepiskopa ne zna se ništa određenije. Pretpostavlja se da je prvi bio monah manastira Ravanice s kraja XIV v., a drugi manastira Krušedola s početka XVI v. Nazivaju ih Ravaničanin I i Krušedolac.[35] Služba Svetog Kneza Lazara nastala je, verovatno, ne dugo po prenosu Kneževih moštiju iz crkve Vaznesenja u Prištini u Ravanicu, 1390. god. O vremenu postanka službe Svetog Maksima isto tako nema sigurnih podataka. Misli se da je napisana „dvadesetih godina XVI veka“,[36] „a pouzdano pre kraja XVI veka“, jer je već nalazimo u rukopisima toga veka“.[37]

O poslednjem, poznatom po imenu piscu službe s akrostihom u Srbljaku, patrijarhu Pajsiju Janjevcu (1614-1647), imamo više podataka. Rodio se u Janjevu od oca Dimitrija, sveštenika. Po dolasku u pećki manastir bio je učenik patrijarha Jovana, koji ga, dve godine pre svog zatočenja, izabra za mitropolita novobrdskog ili gračaničkog. Posle patrijarhove nasilne smrti (1614. g.) Pajsije bude izabran, na saboru u Gračanici, za patrijarha, i na tom položaju provede trideset i tri godine – najduže od svih srpskih patrijaraha.[38]

Još kao monah, Pajsije se dobro upoznao sa starom srpskom književnošću, pa je i kao patrijarh voleo knjige i cenio ih, svuda pazio da ne propadnu, sam ih prepisivao, krpio i prevezivao. Ogledao se i kao pisac napisavši službu Svetom Stevanu Prvovenčanom, ili „možda samo deo njen“,[39] tj. kanon s akrostihom, a takođe žitije i službu Svetom Caru Urošu. Na kraju ovog žitija on sam izlaže kako je služba nastala. Posle jednog viđenja u snu Uroša, napisao mu je „troparak“ i kondak. Kad mu se ponovo javi i prekori: „Zašto me zaboraviste?“ – mada „nevežda“ i ne znajući otkuda da počne – patrijarh preduze i, zajedno s pridvornim monasima, sastavi celu službu.[40] Okolnosti oko sastavljanja službe, ili kanona, Svetom Stevanu Prvovenčanom nisu poznate.

*

Kao zaključak iz svega iznetog moglo bi se reći ovo:

Na osnovu istraživanja niza naučnika, pronađen je veliki broj kanona s akrostihom našim Svetiteljima. Sve tri službe svetih Srba u Saborniku Božidara Vukovića iz 1538. god. imaju akrostih. U rimničkom Srbljaku (1761. god.) i moskovskom (1765. god.), koji sadrže trinaest službi, njih osam imaju akrostih. Od 23 službe u beogradskom Srbljaku (1865. god.), istih osam službi imaju akrostihe koji se ne samo nalaze u naslovu kanona, nego se i izvode iz početnih slova tropara, ili tropara i Bogorodičana.

Stoga se mora izvršiti ispravka mišljenja, koje je ranije vladalo, da službe u Srbljaku nisu pisane sa akrostihom, te iako su rečenice akrostiha ispisivane na čelu kanona, one se iz njega ne mogu izvesti. Više nego trećina službi u beogradskom Srbljaku imaju akrostih, koji se izvodi, istina ne iz početnih slova irmosa, nego tropara, ili tropara i Bogorodičana, a u jednom slučaju i drugih pesama koje slede kanonu.

 

Glasnik, jun 1971.

 


NAPOMENE:

[1] N.I. Florinskій, Istorія bogoslužbenыhъ pѣsnopѣnій pravoslavnoй katoličeskoй vostočnoй cerkvi, Kіevъ 1881, str. 10; Arhim. Kiprijan (Kern), Liturgika (Gimnografiя Эortologiя, skripta izdata od samog autora 1945. str. 37.

[2] Slovenski naziv kra_granesi_ doslovan je prevod grčke složenice ‘ακροστιχιχ, ili pravilnije ακροστιχον (‘α’kros = krajnji, ακροστιχον = stih slov, grano, gen. granese; Fr. Miclosich, Lexicon palaeoslavenico-graeco-latinum, Vindobonae 1862-1865).
U jednom rukopisu Teodosijeve službe Svetom Simeonu Mirotočivom „objašnjava se akrostih i kazuje da „začela“ (prva slova u strofama) daju zajedno (glašajut vkup) rečenicu koja se navodi“ (Đ. Radojičić, Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd 1963, 95).
Akrostih je u vizantijsku himnografiju ušao iz stare grčke poezije. Najpre je, izgleda, preuzet alfavitski akrostih, koji se nalazi već u jednoj Metodijevoj pesmi Sv. Bogorodici, čije 24 strofe počinju sa 24 slova grčkog alfabeta, a takođe u jednoj pesmi u jambima Sv. Grigorija Bogoslova. Najslavniji primer alfavitskog akrostiha je Akatist Sv. Bogorodici patrijarha Sergija.
Od velikog je značaja što neki akrostihovi iznose ime pisca, jer od 300 crkvenih meloda, otprilike jedna trećina je poznata zahvaljujući samo navedenom imenu u akrostihu. Doduše, samo ime ne pomaže uvek da se tačno odredi pisac, zbog mnogih Teodora, Georgija, Jovana itd. Poneki pak pisci, zbog smernosti, ne iznose direktno ni ime, nego ga kriju pod kakav naziv: bedni, nerazumni, slepi, itd.
Koji su razlozi uvođenja akrostiha u crkvenu himnografiju, teško je dokučiti. Može biti da ga je izazvala potreba „da se poetski tekst na neki način sačuva od interpolacija i skraćivanja“. Tako Nikifor Kalist sam objašnjava da 18 knjiga Crkvene istorije akrostihom svog imena i prezimena, koji daju početna slova svake knjige, želi da sačuva od mešanja sa tuđim spisima.
Unošenje imena pisca u akrostih možda je posledica njihovog pokoravanja odluci Laodikijskog sabora (59. prav.) da se u crkvi ne smeju pevati nepoznate pesme. Navođenjem imena dobijale su pesme, na neki način, oznaku legitimnosti i otklanjalo podozrenje u jeretičko poreklo (Po K. Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Literatur, München 1897, 697-699; sravni Aph. Kiprian, n. d. 48; L. Mirković, Liturgika I, Beograd 1965, 231-233).

[3] Arh. Kiprian, n. d. 48.

[4] L. Mirković, n. d. 160.

[5] Istina, akrostih se tu ne proteže i na irmose, koji su redovno uzimani gotovi iz Irmologije, pa se ne može ni očekivati da akrostih obuhvati i njih. I u grčkim bogoslužbenim knjigama, sasvim neznatan broj kanona s akrostihom izvodi akrostih i iz irmosa. U celom bogoslužbenom krugu, nedeljnom i godišnjem, od preko 460 kanona s akrostihom, svega njih 13 na jutrenji (i 6 tripesneca na povečerju) uključuju i irmose u akrostih (od tog 1 u Oktoihu – nedelja gl. 2, kan. 2 na jutrenju; 1 u Triodu – na Cveti; 1 u Pentikostaru – na Duhove; 10 u Minejima: 2. dec., i 6. jan. oba; 2. febr., 24. juna; 15. avg., 14. sept.; na povečerju 20, 21, 22, 23. dec., 2. i 3. jan.). Sem toga, kod nekih kanona tu nalazimo direktnih ukazivanja da irmose ne treba računati u akrostih (’ανευ των E’ιρμων, 8. dec., 2. i 30. jan., 9. marta; na povečerju 24. dec. i 5. jan.), ili samo irmose nekih pesama – na jutrenju 24. dec., „bez irmosa prve četiri pesme“ (Izdanje Bαρθoλομαιου Koυτλoυμoνσιανoυ τον’ Iμβριoυ: Bενετια 1884).
Biće da u ovome, što se pretpostavljalo da akrostih treba tražiti i u početnim slovima irmosa, leži glavni razlog što, pored tolikog broja, akrostihovi u Srbljaku nisu uočeni.

[6] Đ. Radojičić, n. d. 120.

[7] Uporedimo li ovaj odnos sa službama ruskih Svetih, u štampanim crkvenoslovenskim Minejima, videćemo da onde postoje 72 takve službe; samo njih 9 imaju akrostih, 6 imaju akrostih naveden u zaglavlju, ali se ne može izvesti iz kanona, a 57 uopšte nemaju akrostiha. Od onih 9 službi koje akrostih imaju, 6 su delo Pahomija Logoteta, Srbina.

[8] Pahomije Serb, ili Pahomije Logotet, Srbin, jeromonah koji je iz Sv. Gore prešao u Rusiju za vreme velikog kneza Vasilija Vasiljeviča III (1425-1462). Književno obrazovan u duhu tadašnjeg retorizma kod nas, on će taj stil preneti u Rusiju, i u raznim mestima: Novgorodu, Trojickoj Lavri i dr. razviti veliku aktivnost na svima poljima tadašnje književnosti. Pripisuju mu 10 žitija, 14 crkvenih službi, 21 kanon, 4 pohvale; takođe Povest o ubistvu Batija, kao i sastavljanje hronografa u dve redakcije, koje su obe prešle i nama.
U svojim sastavima Pahomije sebe naziva popom Serbinom ili Serbljaninom. U natpisu jednog životopisa veli: Tvorεnїε sѧщennoinoka Pαhomїѧ iže prїde izъ serbskїa zemli kъ Vel. Knѧzю Basїlїю Vasilьeviču. Umro je u Rusiji posle 1484. god. (St. Dimitrijević, Odnošaji pećkih patrijaraha s Rusijom u XVII veku, Glas SKA VIII, Beograd 1900, 214-216; Đ. Radojičić, Južnoslovensko-ruske kulturne veze do početka XVIII v., Kruševac 1967, 68-71; M. Skabalanovičъ, Tolkovый tipikonъ, Kїevъ 1910, I, 463).

[9] Pavle Popović, Žitije cara Uroša Pajsija Janjevca, u: Stara književnost, priredio Đorđe Trifunović, Beograd 1965, 547; Đ. Radojičić, n. d. 95.

[10] Glas SKA, CXXXVI, Beograd 1929, 78.

[11] Ovako isto stoji i u Saborniku Božidara Vukovića iz 1538. god.

[12] Đ. Radojičić, Antologija stare srpske književnosti, Beograd 1960, 318; Đ. Trifunović, Beleške o delima u Srbljaku, u: O Srbljaku, Beograd 1970, 281.

[13] V. Ćorović, Spisi Sv. Save, Beograd – Sr. Karlovci 1928.

[14] Isto, 177-185.

[15] U Srbljaku SKZ vidi se da su tropari isti, no akrostih u zaglavlju nije naveden.

[16] Đ. Radojičić, Tvorci i dela 117; Đ. Trifunović, Stara književnost, 558.

[17] Srbljak SKZ, II, 220.

[18] Đ. Radojičić, Tvorci i dela, 99.

[19] Đ. Trifunović, n. d. 559; Đ. Radojičić, Tvorci i dela, 99.

[20] Ferdo Šišić, Letopis Popa Dukljanina, Beograd-Zagreb 1928, XXXV-XXXVI, 331-342.

[21] U službi su mu dva kanona. U Srbljaku SKZ, nad prvim je naveden akrostih: „Penije prinošu ti Hriste moj, pametiju prepodobnago tvojego“ (III, str. 264), ali se iz teksta ne može izvesti. U crkvenoslovenskoj službi u beogradskom Srbljaku, koja je jednaka ovoj, nije navedena ova rečenica kao akrostih.

[22] Đ. Radojičić, Tvorci i dela, 118.

[23] Delo „smirenog episkopa“ Marka (u Srbljaku štamparskom greškom Marisa).

[24] Isto, 101; Srbljak SKZ II, 282.

[25] Konstantin Filosof je napisao početak biografije Stevana Lazarevića s azbučnim akrostihom od prvih 10 slova azbuke; zatim, kroz sve 93 glave biografije proveo je drugi akrostih-rečenicu sa svojim imenom. Na kraju je plač za Despotom, pesma s trećim akrostihom-rečenicom. I drugo mu delo, Skazanije o pismeneh, napisano je takođe s akrostihom (Đ. Rodijičić, Tvorci i dela, 96). Pohvalom pravoslavnim Sarajlijama, pesmom Visariona Pavlovića, od 1722. god., završava se niz akrostiha u starom srpskom pesništvu (isto 101).

[26] Dr Dušan Kašić, Istorija Srp. crkve, Beograd 1967, 62.

[27] Pavle Popović, Pregled srpske književnosti, Beograd 1920, 33.

[28] Đ. Radojičić, Razvojni luk stare srpske književnosti, u: Stara književnost, priredio Đ. Trifunović, Beograd 1965, 37.

[29] Srbljak SKZ I, 316.

[30] Isto, 450.

[31] Đ. Radojičić, Razvojni luk, 37.

[32] Antologija stare srpske književnosti, 327; Đ. Trifunović, Srpski srednjevekovni spisi o Knezu Lazaru i kosovskom boju, Kruševac MSM XVIII, 68-69.

[33] Đ. Trifunović, Srpski srednjevekovni spisi, 47, 69.

[34] P. Popović, Žitije St. Dečanskog Grigorija Camblaka, kod Đ. Trifunović, Stara književnost 424-438; Đ. Radojičić, Tvorci i dela, 175; dr Đ. Slijepčević, Istorija Srpske crkve II, Minhen 1962, 272.

[35] Đ. Radojičić, Antologija, 330; Đ. Trifunović, Stara književnost, 561.

[36] Isto, 561.

[37] Đ. Radojičić, Antologija, 351.

[38] P. Popović, Žitije cara Uroša Pajsija Janjevca, kod Đ. Trifunović, Stara književnost 543-551; dr Đ. Slijepčević, n. d. 353.

[39] P. Popović, isto, 543.

[40] Đ. Trifunović, Srpski srednjevekovni spisi, 190; Đ. Radojičić, Tvorci i dela, 354. Svakako su na ovaj način postajale i službe ostalih Svetih. Najpre im je napisan tropar i kondak, zatim cela služba, većinom u mestu, crkvi ili manastiru gde je Sveti živeo, ili koju je podigao.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *