Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Акростих у Канонима Београдског Србљака

 

Примивши хришћанство од Грка, Срби су, као и остали словенски народи, тиме уједно примили писменост и књижевност, монументално грађевинарство, сликарство и уметност. Први делатељи у свим тим областима били су странци, углавном Грци и Латини, али се око њих сабрао знатан број ученика Срба који су започето дело у свим областима наставили самостално. Особито је био успешан рад на књижевности, најпре преводилачкој, јер је за преводом богослужбених текстова била највећа потреба, а затим оригиналној. Како је у то време богослужење Цркве на Истоку већ добило завршни облик свог развоја[1], ти наши стари писци, преводећи са грчког, примили су већ готове обрасце не само појединих црквених песама, него и склопа целог богослужења. Ни у Грчкој није више било могуће писање неке нове врсте црквених песама, још мање састављање нових врста богослужења, или коренита измена постојећег. Осим тога, доказ јединства у вери нових хришћана значило је не само јединство у догматима, него и једнакост у богослужењу. Стога је јасно да су и самостална књижевна дела, кад су се појавила код нас, морала бити у границама грчких византијских образаца.

Међутим, најранијим самосталним саставима код нас долазе описи живота-биографије првих Светитеља из нашег племена и песме за богослужење посвећено њиховој успомени: тропари, кондаци, стихире, канони. Доцније настају и друга дела: летописи, повеље, родослови итд.

При састављању службе својим Светитељима, рекосмо, морали су се наши писци држати и већ утврђених правила Типика, те су се, поред других облика црквеног песничког састава, могли користити могућношћу коју за то пружа канон, дужи песнички састав чина јутрења. У свакодневном и годишњем кругу богослужења упознали су се са његовим особинама, тј. саставом од 9 делова или песама, ирмосима, тропарима и Богородичнима, а затим и свим оним што је с њим у вези: кондаком, синаксаром, а такође акростихом или крајегранесијем.[2] Канони с акростихом састављени су тако да почетна слова обично тропара и Богородична дају реченицу која изражава или похвалу светитељу, одн. празнику, молитвени призив њему, име писца, или ред слова по азбуци у правом или обрнутом реду итд. Одмах у натпису изнад канона обично се наводи акростих и каже: Канωнъ êгωже краегранесϊе сице. Све се ово односи на каноне у грчком оригиналу. При преводу пак пазило се само на верно преношење садржаја и смисла, а на акростих се није обраћала пажња, те он није очуван. Управо, ни при највећој вештини преводиоца не би се ни могао одржати – и да садржај буде верно преведен, и да се реченица акростиха притом задржи. Иако се реченица акростиха редовно наводила, из текста канона она се не може извести. Будући да акростих не долази ни у какву употребу на богослужењу, јер нити се чита нити пева, то се његова неочуваност не примећује непосредно, нити од тога богослужење трпи какву штету.[3]

Пишући оригиналне службе својим Светим, наши стари писци били су у могућности да се огледају и у тој књижевној вештини. Да ли су се том могућношћу и користили?

Ако погледамо каноне светих Срба у београдском Србљаку из 1861. године, видећемо да у њих неколико акростих нити је наведен у заглављу канона, нити се може из текста извести. Затим, да има неколико служби у којима је акростих у заглављу канона наведен, али се из текста не може сложити. Свакако на основу тога створен је закључак: „Код канона у Србљаку налазимо и крајегранесија исписана на челу канона, мада их не можемо успоставити из почетних слова ирмоса и тропара…“.[4] Но ако се ствар размотри темељније, наћи ће се у Србљаку један број служби у чијим је канонима не само наведен акростих у заглављу, него се он може и извести из његових тропара и Богородичана. Штавише, изненадићемо се кад видимо да тај број није ни мали, нити је, упоређен с бројем оних који акростих немају, незнатан. Више од трећине свију служби у Србљаку имају каноне с акростихом. Од све 23 службе које се онде налазе, осам њих имају акростих;[5] у три службе акростих је наведен у заглављу, али се из текста не може извести, а 12 служби немају акростих уопште (Управо 11, ако изоставимо службу Светог Данила II, која је из новијег времена – састав митрополита Михаила[6] и, разуме се, каноне Светој Богородици из Октоиха, наведене у две службе – Светог Стевана Првовенчаног и Светог Стевана Деспота – с акростиховима у заглављу, но који нису сачувани у тексту још при преводу за Октоих)[7]. Заиста и било би чудно да ниједан канон светих Срба није писан с акростихом кад постоје неколике песме ван црквене употребе, и световни састави старих српских писаца с том особином, и кад је Пахомије Србин написао низ служби руским Светитељима с акростихом у канону.[8]

 

Акростих имају службе ових Светих у београдском Србљаку (ред служби наведен је по поретку црквене године):

  1. Свети Стефан Првовенчани (24. септембра). У првом његовом канону, иако у заглављу није наведен, изводи се из тропара, без Богородична, овај акростих: Пауси недстони пвте чю смωн. Према акростиху, дакле, канон је дело патријарха Пајсија Јањевца.[9] Други део акростиха, у скраћеном облику, вероватно треба да гласи: п(е)в(аю) те чю(дотворче) с(ї)мон(е), јер и у служби цару Урошу, такође делу Пајсијевом као што ћемо видети, налази се акростих исте садржине.
  2. Свети краљ Милутин (30. октобра). Акростих је наведен у заглављу канона: Славы тебъ плетȣ Вѣнцы вѣнечниче хртовъ, и изводи се из првих слова тропара и Богородичана. Текст је овде, у заглављу канона, наведен, разуме се, црквенословенски, а из тропара се изводи како је састављен у српскословенском, уз извесна скраћења: Слави теб (недостаје ѣ) плетоу внчнїче хств. Слово ꙗ у вꙗнце, у српскословенском је свакако првобитно било ѣ у речи ꙗко (трећи тропар V песме канона), иако у рукопису с краја XV, или почетка XVI века, према коме је службу Светом краљу Милутину штампао В. Ћоровић на крају свог рада „Силуан и Данило II“,[10] стоји исто тако – ꙗко.
    Из IX песме тог канона код Ћоровића изводи се ДАНИЛ, док се у сва три Србљака (римничком, московском и београдском) то не може извести, јер су у њима наведени други тропари, с друкчијим почетком од оних код Ћоровића. Према наведеном имену писца и особинама канона, Ћоровић је закључио да је то Данило Млађи, одн. Данило III, патријарх српски (око 1390-1396).
    Речи „вѣнечниче“ и „вѣнцы“ игра су речи у вези с другим именом краља Милутина – Стефан, које у преводу с грчког значи „венац“.
  1. Свети Стеван Дечански (11. новембар). Акростих је наведен у заглављу канона: Новомȣ мчникȣ новȣ приношȣ дара пѣснъ. Из почетних слова тропара, без Богородичана, изводи се: Нωвомоу моученикоу новоу прїношоу дара пюсн. Овако се исто изводи и у служби Светог Стевана у римничком и московском Србљаку. У рукописној пак служби овог Светог, са Житијем, од Григорија Цамблака, која се налази у манастиру Дечанима (бр. 99), у трећем тропару IX песме стоји ѣже, уместо юже, како стоји у Србљаку, те се тако последња реч акростиха изводи правилно пѣсн. Сем тога, у овој рукописној служби, у наслову канона, још се вели да почетна слова Богородичана дају акростих Григорије.[11] Овај се акростих изводи из Богородичана и у Србљаку, иако нема те примедбе. Тако је овај акростих двојни, тј. тропари дају један акростих реченици, а Богородични други – име писца.
  2. Свети цар Урош (2. децембра). Његова служба има акростих: Паїсїй недостойный пою тѧ блжене оуроше, наведен у зачељу канона. Акростих се изводи из првих слова тропара без Богородичана: Паисеи недωстωтнт пою те блажне оуршоу. Како је реченица акростиха прилично дуга, а песме канона, као већина служби у Србљаку, имају само по три тропара, писац је протегао акростих и на светилан и хвалитне стихире, тако да последњи слог у речи „блжне“ и цела реч „оуршоу“ изводи се из светилна с Богородичним и четири хвалитне стихире. У сва три штампана Србљака реч „недостојни“ изводи се с извесним неправилностима. Што слово ω долази на два места за глас „о“, то бива чешће и не може се узети као неправилност. Неправилност је у томе што на месту слова „и“, у оба случаја друге речи акростиха, долази „т“, јер прве речи другог тропара VI песме и првог VII песме почињу тим словом (твоимъ твою). Погрешка је настала тако што је на оба места изостављен везник „и“, којим ти тропари треба да почињу, као што нам показује рукописна служба Светом Цару Урошу манастира Јазка (са записом из год.), сада у Патријаршијској библиотеци.
    Околност што акростих прелази обим канона и протеже се на светилан и хвалитне стихире сведочи да је и те делове, управо целу службу написао патријарх Пајсије. Међу нашим акростиховима, барем у Србљаку, то је једини случај да акростих пређе с канона и на друге делове службе.
  1. Свети Сава, први архиепископ српски (14. јануара), чији први канон има у натпису наведен овај акростих: Саввȣ похвалити рaзȣма Бже мой дарȣе ми. Акростих се добро изводи из тропара и Богородичана овог канона, ако узмемо у обзир разлике између црквенословенског и српскословенског језика: Савoу (једно в, уместо два у црквенословенском тексту), пωхвалити разоума Бωже мωв (У рукописном минеју за јануар, из XVI или XVII в., у ризници ман. Дечана, бр. 45б, први тропар VIII песме почиње иже вь с(ве)тыьхь, а тако је исто и у Саборнику Божидара Вуковића из год. У штампаним Србљацима реч „иже“ изостављена је (те зато долази „мов“ уместо „мои“) дарȣи ми. Ништа се ту не вели о писцу. На основу анализе и упоређивања текста појединих испитивача, сматра се да је то Теодосије, други биограф Светог Саве.[12]
  2. Свети Максим Архиепископ, бивши деспот српски (18. јануара). У његовој служби, изнад канона, наведен је следећи акростих: Восхвалимъ свѧ тителѧ хорȣгвȣ церквe, који се из тропара канона, без Богородичана, изводи овако: Ввсхвалимъ стлѧ хωргвоу ῶкви. У поменутом рукописном минеју ман. Дечана, под јануаром, заједно са службом Светог Атанасија и Кирила, налази се и служба Светог Максима. Над посебним каноном Светом Максиму наведен је овај исти акростих који се сасвим правилно изводи из тропара, без Богородичана, јер други тропар I песме почиње Азь же те вьспою, те се прва реч акростиха изводи правилно „васхвалим“, уместо „ввсхвалим“, како се она изводи у београдском Србљаку, где су испуштене речи Азь же те. У VIII песми, уместо два тропара у београдском Србљаку, у овој рукописној служби имамо сва три, те се из њих правилно изводи почетак последње речи акростиха, јер други тропар (који је у београдском Србљаку испуштен) почиње: Ц(а)рскы цвѣть цьтиь црьквы, а трећи: Раздрѣшю сьузь мирскїе Стога последња реч акростиха, уместо погрешног првог слога у Србљаку (ῶн) изводи се правилно, „цркви“.
    Овом дечанском рукопису потпуно одговара служба у римничком и московском Србљаку, те се и ту из канона правилно изводи наведени акростих, без неправилности које се налазе у београдском Србљаку. То нам показује јасно да редактор београдског Србљака није имао разумевања за акростих, нити се обазирао на то да га у тексту сачува, док је већ пренету у црквенословенски језик службу Светог Максима у римничком и московском Србљаку, са потпуно сачуваним акростихом, преудешавао тако да се акростих поремети, било мењањем почетне речи појединих тропара, било изостављањем неког од њих. Свакако је овакав поступак припомогао да се створи уверење да су службе у Србљаку, иако у заглављу наводе реченицу акростиха, У ствари писане без њега, јер се он не може успоставити из канона.
  1. Свети Симеон Мироточиви, Стеван Немања (13. фебруара). Његова служба има два канона, оба без наведеног акростиха у заглављу, али се из првих слова тропара и Богородичана првог канона изводи ова реченица: Θеωдωсие недωстоини пою те оче Симеωне. Канон је, дакле, као и целу службу, написао Теодосије, писац биографије и службе Светог Саве. Акростих је добро сачуван и по преносу из српскословенског у црквенословенски језик у Србљаку. Ова Теодосијева служба постепено је истиснула из употребе, и најзад сасвим заменила првобитну службу Светог Симеона, коју је, по благослову светогорског сабора, написао свом оцу Свети Сава. У тој служби што ју је написао Свети Сава, а издао В. Ћоровић,[13] канон Светом Симеону нема акростиха.[14]
  2. Свети Кнез Лазар (15. јуна). И ова служба има два канона од којих први има у зачељу наведен акростих: Лазарѧ похвалити Бже мой разȣмь дарȣй ми. Акростих се добро изводи из првих слова тропара и Богородичана првог канона, готово потпуно онако како се он изводи из рукописа српскословенске службе, XV-XVI века, додане рукописном минеју за јун манастира Дечана (бр. 39) где над првим каноном стоји овако: Канон с(ве)т(оȣ ими гранесѥ сицево съ б(о)городи(ч)нами: Лазара похвалити Б(о)же м(о)и разȣм дарȣи ми. Непознати писац ове службе потпуно је преузео акростих из првог Теодосијевог канона службе Светог Саве, заменивши само име. Но тропари се садржином, разуме се, разликују од оних у канону Светог Саве.

 

Службе, дакле, ових осам наведених светих Срба, као што видесмо, писане су са том нарочитом књижевном особином – акростихом. Акростих се изводи, уз незнатне разлике, и у црквенословенским службама у сва три Србљака.

Службе следеће тројице светих Срба, мада имају у заглављу канона наведену реченицу као акростих, У ствари су без акростиха, јер се он не може извести из канона. Да ли је то стога што писац већ при писању тропара канона није ни пазио да се из њих може извести акростих, или је неко доцније изоставио првобитне тропаре и у службу унео друге, задржавши у заглављу стих акростиха првобитног канона – остаје отворено. Те три службе су ове:

  1. Светог Евстатија, архиепископа српског (4. јануара). У заглављу канона има наведена као акростих ова реченица: Благостоѧнїю тезоименитаго ЕvстаΘїа пѣснми почтȣ, али из почетних слова тропара и Богородичана не може се извести. Да ли је тако и у српскословенском тексту, не могу рећи, јер ми он није дошао до руку,[15] но у црквенословенском препису Правила c(вѧ)тьixь сербскй архїеписк(о)пωвь еvстаΘїа и Никодима (сада у Српској академији наука, бр. 86), који је извршен у Дечанима год., за време игумана хаџи Данила, а трошком пећког архимандрита Никодима, види се да је исти акростих и исти тропари канона, без могућности да се акростих изведе. Служба Светог Евстатија дело је, изгледа, архиепископа Данила II.[16]
  2. Светог Никодима, архиепископа српског (11. маја). Служба му има један канон у чијем је заглављу као акростих наведена реченица: Неповинныѧ крове предивнω тезоименитагω Никодима пѣсненω чествȣю. Даље се наставља: Творнїе Марка еп(ис)к(оп)а.
    Наведена реченица не може се извести из првих слова тропара и Богородичана канона, а тешко да би се тако дуга реченица и могла извести из тог канона, јер би требало да свака песма има по 6 тропара и Богородичан, док оне У ствари имају по 4 тропара и Богородичан.
    У неким српскословенским рукописима са службом Светог Никодима стоји друкчији акростих од оног што је у београдском Србљаку, тј. овај: Cь дрьзновениѥмь пою великаго светителꙗ Никодима,[17] али се ни он не изводи из почетних слова тропара који су исти као у београдском Србљаку. Биће да је служба у Србљаку штампана према поменутом црквенословенском препису службе Светог Евстатија и Светог Никодима од 1805. год.[18] Као акростих наведена је ту иста реченица која је и у београдском Србљаку, са истим тропарима и осталим деловима службе.
    Марко, који се помиње као писац овог канона јесте пећки епископ с краја XIV и почетка XV века. Познат је, иначе, као писац, јер је сем ове службе написао службу и житије патријарха Јефрема, свога учитеља, као и житије својих родитеља који су се такође били замонашили, Герасима и Евфимије. Умро је после 1411. год.[19]
  1. Светог Кнеза Владимира (22. маја). Од два канона његове службе, први има у натпису као акростих наведену реченицу: Праведнаго пою Іωанна владикȣ, но из текста се не изводи. Можда је овом нашем Светитељу, чији се живот описује већ у Летопису попа Дукљанина,[20] било рано написана и служба с акростихом, па је доцније неки писац заменио тај канон својим, а реченицу акростиха оставио у заглављу.

Службе остале дванаесторице Светих у београдском Србљаку немају акростих уопште, нити је он наведен у заглављу, нити се изводи из текста канона. То су службе ових светих: 1) Светог Јоаникија првог патријарха српског (3. септ.) 2) Светог Стевана Штиљановића (4. октобра);[21] 3) Светог Стефана Новог, деспота српског (Слепог) (9. октобра); 4) Светог Арсенија, архиепископа првог наследника Светог Саве (28. октобра), чију је службу написао Данило II;[22] 5) Светог Јоаникија Девичког (2. децембра); 6) Светог Јована Деспота (10. децембра); 7) Светог Данила II, архиепископа српског (20. децембра); 8) Светог Саве II, архиепископа српског (8. фебруара); 9) Светог Василија Острошког (29. априла); 10) Светог Јефрема Патријарха (15. јуна);[23] 11) Свете Мајке Ангелине (30. јула); 12) Сабора српских просветитеља (30. августа).

У нашој старој књижевности постоји много више канона појединим светим Србима писаних с акростихом, али они нису ушли у београдски Србљак, а само њега ми имамо овде у виду. Тако је монах Јефрем 1409. год. написао Молбени канон за Деспота Стевана Лазаревића с акростихом, у коме је навео и своје име;[24] од Теодосија је сачувано седам канона Светом Симеону и Светом Сави с акростихом, итд. Такође и други састави нецрквене световне садржине из старог доба су писани с тим књижевним украсом.[25] Најпознатији је од њих „Слово љубве“ деспота Стевана Лазаревића.

Ако се размотре наведених осам акростиха београдског Србљаха с погледом на садржину, видеће се да свих осам изражавају, на извесан начин, похвалу Светоме за чију је службу канон написан. Азбучни није ниједан. Четири од њих дају име писца. То су акростиси канона: Светог Стевана Првовенчаног и цара Уроша од патријарха Пајсија; Светог Симеона Мироточивог од Теодосија и Светог Стевана Дечанског од Григорија Цамблака. При томе је овај последњи двојни, тј. почетна слова тропара дају један акростих: Новомȣ мȣченикȣ новȣ приношȣ дара пѣснь, а почетна слова Богородичана други: Григорие. Да су у канону Светог краља Милутина, у деветој песми, сачувани првобитни тропари, имали бисмо у Србљаку и канон с именом писца – Данила.

На ПИТАЊЕ: Коме лику припадају Свети чије службе имају акростих? може се рећи да су шесторица од њих били владари (Свети Симеон – Стеван Немања; Свети Симон – Стеван Првовенчани; Свети Краљ Милутин; Свети Стеван Дечански; Свети Цар Урош и Свети Кнез Лазар), а двојица архиепископи (Свети Сава и Свети Максим. Но и њих су двојица из владарске лозе и најпре били на власти – Свети Сава у Хуму,[26] а Свети Максим – Ђорђе деспот српски).

Од писаца ових канона с акростихом, колико данас знамо, први је и најстарији хиландарски монах, доцније јеромонах Теодосије, познати писац биографије Светог Саве, „најбољи стилиста… романсијер српски XIII века“,[27] од писаца „неоспорно један од најдаровитијих у целој старој књижевности“.[28] Са таквим књижевним способностима, није ни чудо што се он први дао на ову тежу и сложенију књижевну врсту и што је у томе показао велики успех. Он је, наиме, поред наведена два канона с акростихом – у служби Светом Симеону и Светом Сави – написао још канона у њихову част, на свих осам црквених гласова. Њих седам – од 2. до 8. гласа – писани су сваки с акростихом-реченицом и то тако да оне, стављене једна из друге, дају једну целину, читаву строфу. Само је канон првог гласа без акростиха, али је писан тако да тропари сваке поједине песме почињу словом (I песме П, треће С итд.).[29] Исто тако написао је један заједнички канон Светом Симеону и Светом Сави, четвртог гласа, који као и поменути првог гласа нема крајегранесија, али и ту сви тропари појединих песама почињу истим словом, штавише, речју истог корена.[30] Написао је и заједнички канон Господу Исусу, Светом Симеону и Светом Сави гласа шестог. И овај је без акростиха, као и канон у служби Светог Петра Коришког, коју је такође Теодосије написао.

Све у свему, Теодосије је написао 13 канона, од њих 9 с акростихом, а 4 без акростиха.

Према садашњем схватању, Теодосије је живео у другој половини XIII и почетком XIV века.[31] Служба Светог Симеона би настала између 1307. и 1310. год., а Светог Саве 1309. године.

Други писац канона с акростихом у Србљаку, Данило, биће да је патријарх Данило III (1392-1396), који је, вероватно, још као монах манастира Бањске (1380. год.) написао службу Светом Краљу Милутину с акростихом, у коме, као што је наведено, казује своје име. По Ђ. Радојичићу, он би био иста личност са монахом Данилом, који је са оцем, у монаштву Доротејем, подигао манастир Дренчу код Крушевца. Он је такође написао и „једну лепу и веома књижевну Похвалу кнезу Лазару (с краја 1392. или с почетка 1393. г.)“[32] с неколико значајних података о кнезу Лазару. На престолу српских патријараха био је кратко време и умро између 1396. и 1399. године.[33]

Један монах – странац, који је код нас провео неколико година и написао нашем Светитељу службу с акростихом, био би трећи писац те књижевне врсте у Србљаку. То је Григорије Цамблак. Потиче из угледне породице у Бугарској, где је добио добро књижевно образовање у школи патријарха Јевтимија у Трнову. Кад су 1393. године Турци освојили Трново, а ускоро и целу Бугарску, он се отиснуо по свету, био је у Цариграду, Светој Гори, па у Србији, где је седам година (од 1402. до 1409. год.) био игуман манастира Дечана. Ту је написао (1403-1404. год.) биографију и службу Светом Стевану Дечанском, а поред тога и опис Преноса мошти Свете Петке из Бугарске у Београд (1405. год.). Из Србије је отишао у Русију, постао митрополит кијевски и као такав узео учешћа при крају сабора у Констанцу 1418. год. Свакако због тога, као и због начина на који је изабран, искључен је из Цркве, повукао се у манастир, где је умро у зиму 1419/1420. године.[34]

О писцима служби с акростихом Светог Кнеза Лазара и Светог Максима архиепископа не зна се ништа одређеније. Претпоставља се да је први био монах манастира Раванице с краја XIV в., а други манастира Крушедола с почетка XVI в. Називају их Раваничанин I и Крушедолац.[35] Служба Светог Кнеза Лазара настала је, вероватно, не дуго по преносу Кнежевих моштију из цркве Вазнесења у Приштини у Раваницу, 1390. год. О времену постанка службе Светог Максима исто тако нема сигурних података. Мисли се да је написана „двадесетих година XVI века“,[36] „а поуздано пре краја XVI века“, јер је већ налазимо у рукописима тога века“.[37]

О последњем, познатом по имену писцу службе с акростихом у Србљаку, патријарху Пајсију Јањевцу (1614-1647), имамо више података. Родио се у Јањеву од оца Димитрија, свештеника. По доласку у пећки манастир био је ученик патријарха Јована, који га, две године пре свог заточења, изабра за митрополита новобрдског или грачаничког. После патријархове насилне смрти (1614. г.) Пајсије буде изабран, на сабору у Грачаници, за патријарха, и на том положају проведе тридесет и три године – најдуже од свих српских патријараха.[38]

Још као монах, Пајсије се добро упознао са старом српском књижевношћу, па је и као патријарх волео књиге и ценио их, свуда пазио да не пропадну, сам их преписивао, крпио и превезивао. Огледао се и као писац написавши службу Светом Стевану Првовенчаном, или „можда само део њен“,[39] тј. канон с акростихом, а такође житије и службу Светом Цару Урошу. На крају овог житија он сам излаже како је служба настала. После једног виђења у сну Уроша, написао му је „тропарак“ и кондак. Кад му се поново јави и прекори: „Зашто ме заборависте?“ – мада „невежда“ и не знајући откуда да почне – патријарх предузе и, заједно с придворним монасима, састави целу службу.[40] Околности око састављања службе, или канона, Светом Стевану Првовенчаном нису познате.

*

Као закључак из свега изнетог могло би се рећи ово:

На основу истраживања низа научника, пронађен је велики број канона с акростихом нашим Светитељима. Све три службе светих Срба у Саборнику Божидара Вуковића из 1538. год. имају акростих. У римничком Србљаку (1761. год.) и московском (1765. год.), који садрже тринаест служби, њих осам имају акростих. Од 23 службе у београдском Србљаку (1865. год.), истих осам служби имају акростихе који се не само налазе у наслову канона, него се и изводе из почетних слова тропара, или тропара и Богородичана.

Стога се мора извршити исправка мишљења, које је раније владало, да службе у Србљаку нису писане са акростихом, те иако су реченице акростиха исписиване на челу канона, оне се из њега не могу извести. Више него трећина служби у београдском Србљаку имају акростих, који се изводи, истина не из почетних слова ирмоса, него тропара, или тропара и Богородичана, а у једном случају и других песама које следе канону.

 

Гласник, јун 1971.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Н.И. Флоринскій, Исторія богослужбеныхъ пѣснопѣній православной католической восточной церкви, Кіевъ 1881, стр. 10; Архим. Кипријан (Керн), Литургика (Гимнография Эортология, скрипта издата од самог аутора 1945. стр. 37.

[2] Словенски назив кра_гранеси_ дослован је превод грчке сложенице ‘ακροστιχιχ, или правилније ακροστιχον (‘α’крос = крајњи, ακροστιχον = стих слов, грано, ген. гранесе; Fr. Miclosich, Lexicon palaeoslavenico-graeco-latinum, Vindobonae 1862-1865).
У једном рукопису Теодосијеве службе Светом Симеону Мироточивом „објашњава се акростих и казује да „зачела“ (прва слова у строфама) дају заједно (глашајут вкуп) реченицу која се наводи“ (Ђ. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, Титоград 1963, 95).
Акростих је у византијску химнографију ушао из старе грчке поезије. Најпре је, изгледа, преузет алфавитски акростих, који се налази већ у једној Методијевој песми Св. Богородици, чије 24 строфе почињу са 24 слова грчког алфабета, а такође у једној песми у јамбима Св. Григорија Богослова. Најславнији пример алфавитског акростиха је Акатист Св. Богородици патријарха Сергија.
Од великог је значаја што неки акростихови износе име писца, јер од 300 црквених мелода, отприлике једна трећина је позната захваљујући само наведеном имену у акростиху. Додуше, само име не помаже увек да се тачно одреди писац, због многих Теодора, Георгија, Јована итд. Понеки пак писци, због смерности, не износе директно ни име, него га крију под какав назив: бедни, неразумни, слепи, итд.
Који су разлози увођења акростиха у црквену химнографију, тешко је докучити. Може бити да га је изазвала потреба „да се поетски текст на неки начин сачува од интерполација и скраћивања“. Тако Никифор Калист сам објашњава да 18 књига Црквене историје акростихом свог имена и презимена, који дају почетна слова сваке књиге, жели да сачува од мешања са туђим списима.
Уношење имена писца у акростих можда је последица њиховог покоравања одлуци Лаодикијског сабора (59. прав.) да се у цркви не смеју певати непознате песме. Навођењем имена добијале су песме, на неки начин, ознаку легитимности и отклањало подозрење у јеретичко порекло (По К. Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Literatur, München 1897, 697-699; сравни Апх. Киприан, н. д. 48; Л. Мирковић, Литургика I, Београд 1965, 231-233).

[3] Арх. Киприан, н. д. 48.

[4] Л. Мирковић, н. д. 160.

[5] Истина, акростих се ту не протеже и на ирмосе, који су редовно узимани готови из Ирмологије, па се не може ни очекивати да акростих обухвати и њих. И у грчким богослужбеним књигама, сасвим незнатан број канона с акростихом изводи акростих и из ирмоса. У целом богослужбеном кругу, недељном и годишњем, од преко 460 канона с акростихом, свега њих 13 на јутрењи (и 6 трипеснеца на повечерју) укључују и ирмосе у акростих (од тог 1 у Октоиху – недеља гл. 2, кан. 2 на јутрењу; 1 у Триоду – на Цвети; 1 у Пентикостару – на Духове; 10 у Минејима: 2. дец., и 6. јан. оба; 2. фебр., 24. јуна; 15. авг., 14. септ.; на повечерју 20, 21, 22, 23. дец., 2. и 3. јан.). Сем тога, код неких канона ту налазимо директних указивања да ирмосе не треба рачунати у акростих (’ανευ των E’ιρμων, 8. дец., 2. и 30. јан., 9. марта; на повечерју 24. дец. и 5. јан.), или само ирмосе неких песама – на јутрењу 24. дец., „без ирмоса прве четири песме“ (Издање Bαρθоλομαιου Koυτλоυμоνσιανоυ τον’ Iμβριоυ: Bενετια 1884).
Биће да у овоме, што се претпостављало да акростих треба тражити и у почетним словима ирмоса, лежи главни разлог што, поред толиког броја, акростихови у Србљаку нису уочени.

[6] Ђ. Радојичић, н. д. 120.

[7] Упоредимо ли овај однос са службама руских Светих, у штампаним црквенословенским Минејима, видећемо да онде постоје 72 такве службе; само њих 9 имају акростих, 6 имају акростих наведен у заглављу, али се не може извести из канона, а 57 уопште немају акростиха. Од оних 9 служби које акростих имају, 6 су дело Пахомија Логотета, Србина.

[8] Пахомије Серб, или Пахомије Логотет, Србин, јеромонах који је из Св. Горе прешао у Русију за време великог кнеза Василија Васиљевича III (1425-1462). Књижевно образован у духу тадашњег реторизма код нас, он ће тај стил пренети у Русију, и у разним местима: Новгороду, Тројицкој Лаври и др. развити велику активност на свима пољима тадашње књижевности. Приписују му 10 житија, 14 црквених служби, 21 канон, 4 похвале; такође Повест о убиству Батија, као и састављање хронографа у две редакције, које су обе прешле и нама.
У својим саставима Пахомије себе назива попом Сербином или Сербљанином. У натпису једног животописа вели: Творεнїε сѧщенноинока Пαхомїѧ иже прїде изъ сербскїа земли къ Вел. Кнѧзю Baсїлїю Васильевичу. Умро је у Русији после 1484. год. (Ст. Димитријевић, Одношаји пећких патријараха с Русијом у XVII веку, Глас СКА VIII, Београд 1900, 214-216; Ђ. Радојичић, Јужнословенско-руске културне везе до почетка XVIII в., Крушевац 1967, 68-71; М. Скабалановичъ, Толковый типиконъ, Кїевъ 1910, I, 463).

[9] Павле Поповић, Житије цара Уроша Пајсија Јањевца, у: Стара књижевност, приредио Ђорђе Трифуновић, Београд 1965, 547; Ђ. Радојичић, н. д. 95.

[10] Глас СКА, CXXXVI, Београд 1929, 78.

[11] Овако исто стоји и у Саборнику Божидара Вуковића из 1538. год.

[12] Ђ. Радојичић, Антологија старе српске књижевности, Београд 1960, 318; Ђ. Трифуновић, Белешке о делима у Србљаку, у: О Србљаку, Београд 1970, 281.

[13] В. Ћоровић, Списи Св. Саве, Београд – Ср. Карловци 1928.

[14] Исто, 177-185.

[15] У Србљаку СКЗ види се да су тропари исти, но акростих у заглављу није наведен.

[16] Ђ. Радојичић, Творци и дела 117; Ђ. Трифуновић, Стара књижевност, 558.

[17] Србљак СКЗ, II, 220.

[18] Ђ. Радојичић, Творци и дела, 99.

[19] Ђ. Трифуновић, н. д. 559; Ђ. Радојичић, Творци и дела, 99.

[20] Фердо Шишић, Летопис Попа Дукљанина, Београд-Загреб 1928, XXXV-XXXVI, 331-342.

[21] У служби су му два канона. У Србљаку СКЗ, над првим је наведен акростих: „Пеније приношу ти Христе мој, паметију преподобнаго твојего“ (III, стр. 264), али се из текста не може извести. У црквенословенској служби у београдском Србљаку, која је једнака овој, није наведена ова реченица као акростих.

[22] Ђ. Радојичић, Творци и дела, 118.

[23] Дело „смиреног епископа“ Марка (у Србљаку штампарском грешком Мариса).

[24] Исто, 101; Србљак СКЗ II, 282.

[25] Константин Философ је написао почетак биографије Стевана Лазаревића с азбучним акростихом од првих 10 слова азбуке; затим, кроз све 93 главе биографије провео је други акростих-реченицу са својим именом. На крају је плач за Деспотом, песма с трећим акростихом-реченицом. И друго му дело, Сказаније о писменех, написано је такође с акростихом (Ђ. Родијичић, Творци и дела, 96). Похвалом православним Сарајлијама, песмом Висариона Павловића, од 1722. год., завршава се низ акростиха у старом српском песништву (исто 101).

[26] Др Душан Кашић, Историја Срп. цркве, Београд 1967, 62.

[27] Павле Поповић, Преглед српске књижевности, Београд 1920, 33.

[28] Ђ. Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, у: Стара књижевност, приредио Ђ. Трифуновић, Београд 1965, 37.

[29] Србљак СКЗ I, 316.

[30] Исто, 450.

[31] Ђ. Радојичић, Развојни лук, 37.

[32] Антологија старе српске књижевности, 327; Ђ. Трифуновић, Српски средњевековни списи о Кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац МСМ XVIII, 68-69.

[33] Ђ. Трифуновић, Српски средњевековни списи, 47, 69.

[34] П. Поповић, Житије Ст. Дечанског Григорија Цамблака, код Ђ. Трифуновић, Стара књижевност 424-438; Ђ. Радојичић, Творци и дела, 175; др Ђ. Слијепчевић, Историја Српске цркве II, Минхен 1962, 272.

[35] Ђ. Радојичић, Антологија, 330; Ђ. Трифуновић, Стара књижевност, 561.

[36] Исто, 561.

[37] Ђ. Радојичић, Антологија, 351.

[38] П. Поповић, Житије цара Уроша Пајсија Јањевца, код Ђ. Трифуновић, Стара књижевност 543-551; др Ђ. Слијепчевић, н. д. 353.

[39] П. Поповић, исто, 543.

[40] Ђ. Трифуновић, Српски средњевековни списи, 190; Ђ. Радојичић, Творци и дела, 354. Свакако су на овај начин постајале и службе осталих Светих. Најпре им је написан тропар и кондак, затим цела служба, већином у месту, цркви или манастиру где је Свети живео, или коју је подигао.

 

Comments are closed.