Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Poreklo nekoliko reči za hrišćanske i druge pojmove u našem jeziku

 

Rad na prosvećivanju slovenskih naroda, kome su Sveta braća Kirilo i Metodije udarila širok i snažan temelj, veoma uspešno su nastavili njihovi učenici, najpre u Moravskoj i Panoniji, a kad su te zemlje morali napustiti onda ovde, u našim južnim i zapadnim krajevima. Došavši do svoga pisma, svoje knjige, Sloveni dobiše knjiga-pismo „dar veći i dragoceniji od sveg zlata i srebra i dragog kamenja i prolaznog bogatstva“, kako se veli u žitiju Svetog Kirila. Na taj način oni dođoše u mogućnost da pismom umesto primitivnog raboša – „crta i reza“ kako to naziva Crnorizac Hrabar – bolje izraze svoje misli, svoju dušu, da uđu u broj hrišćanskih naroda, a time ujedno u zajednicu svetske kulture i književnosti, i da u tu opštu riznicu unesu i oni svoj udeo.

No kao što je detetu da bi odraslo i došlo do svoje snage neophodna pomoć starijih, tako smo i mi, Sloveni, u svom duhovnom detinjstvu neophodno bili upućeni na pomoć ostalih naroda koji su pod srećnijim okolnostima uspeli da ranije dođu do pismenosti i tako pređu iz preistorijskog u istorijski period svoga bitisanja. Tragovi te pomoći, književne pozajmice iz starih vremena za potrebne nove pojmove i izraze, koje mladi, još nerazvijeni slovenski jezik nije imao, mogu se pratiti do u sadašnje doba.

Bez nekih pretenzija, mi ćemo ovde samo da podsetimo i ukažemo na nekoliko takvih izraza iz kojih se može videti da su Sveta braća i njihovi učenici, došavši u Moravsku i Panoniju, zatekli onde već primljene i odomaćene izvesne nazive stvorene prema latinskom i nemačkom jeziku. Ove izraze oni nisu ni hteli, a verovatno ni mogli potisnuti, nego su ih preuzeli i dalje preneli. Okolnosti pod kojima su se našli u Moravskoj, na terenu rimskog patrijarhata, primili su realno, s gotovošću da prihvate i tadašnje već utvrđene termine. S druge strane, antagonizam između Grka i Latina, mada je već postojao, još nije bio tako veliki da bi se i oko toga pravilo pitanje.

Počećemo sa rečju koja izražava osnovni simvol hrišćanstva, tj. sa rečju KRST. Ona nije izvorno slovenska, nego je stvorena prema latinskoj reči „crux“ vrlo rano, a nalazimo je u upotrebi kod svih pravoslavnih Slovena i danas. Kod Slovena rimokatolika u upotrebi je iz davnine reč „križ“, nastala svakako od istog latinskog izraza.

Ni reč CRKVA, koja označava drugi osnovni hrišćanski pojam, nije slovenskog porekla nego je izgrađena prema staronemačkoj reči „chirihha”, danas „Kirche“. Tom praizvoru stoji još bliže oblik CIRKVA, koji se upotrebljava u našim severozapadnim krajevima (npr. naziv mesta Cirkvenica u Primorju, Cirkvena u severnoj Hrvatskoj). No ni reč „Kirche“ nije izvorno nemačka, nego je stvorena transformacijom od grčke reči „kiriaki“. Tako, eto, u našem izrazu „crkva“ imamo u osnovi, grčku reč, ali primljenu ne direktno iz bliskih nam grčkih oblasti, nego zaobilaznim putem. Preko Rima i rimskih propovednika dospeva ova reč najpre Nemcima, od ovih na isti način Moravcima, a od njih, preko učenika Svete braće, dolazi nama, prevalivši tako ceo krug – sa juga na zapad, odande na sever, a odatle opet na jug.

Sa Zapada je primljena i reč OLTAP. Nastala je od latinskih reči „alta ara“, što znači: visok, uzvišen žrtvenik. Svakako, prvobitno je tako nazivana samo Časna trapeza, a zatim ceo odeljak hrama gde se ona nalazi. Naziv lepo odgovara uzvišenosti beskrvne žrtve Tela i Krvi Hristove koja se prinosi u oltaru, na „uzvišenom žrtveniku“ – Časnoj trapezi. Ne samo iz praktičnih razloga, da bi verni mogli videti radnje koje se na njoj vrše, nego više radi simvoličkog predstavljanja uzvišenosti te žrtve, Časna trapeza je na više mesta pravljena dosta visokom, kao što je kod nas npr. u manastiru Dečanima.

I reč RAKA, koja danas znači grob iskopan u zemlji gde se mrtvi polaže, postala je metatezom od latinske reči „agsa“, što znači kovčeg, sanduk, mrtvački sanduk.

Svakako je istog porekla i reč PAPERTA = pritvor crkve, priprata, nastala od latinskih reči „pars aperta“ = otkriven, otvoren deo, pre nego od grčke reči „peripatos“, od koje bi mogla biti izvedena reč istog značenja PRIPRATA.

I danas u živoj upotrebi reč KUM, KUMA (u Grka, kod prostog naroda „kumparos“, „kumpara“) verovatno je nastala od latinskog „compater“, „commater“, duhovni otac, duhovna majka.

Isto je tako nastao izraz starije književnosti MNIH – kaluđer, inok, od grčke reči „monahos“ = usamljenik, ali opet zaobilazno, preko staronemačkog „Munich“ (otud potiče i naziv nemačkog grada Munchen). Tek je docnije, uticajem Svete Gore i živih veza sa Grcima, ta reč dobila oblik MONAH, neposrednije prema navedenoj grčkoj reči.

Od latinske reči „pagus“, što znači selo, i prideva izvedenog od nje „paganus“ = seoski, prost, nevaspitan, nastala je reč PAGAN, POGANIN, koji nalazimo već kod Crnorisca Hrabra, u njegovom Skazaniju o slovenskim pismenima, u smislu: neznabožac, idolopoklonik. Odmah u početku čitamo onde: „Prežde ubo Slovene ne imehon knig-slova n’ črtami i rezami čtehon i gataahon, pogani sonšte“.

I reč CAR je sa Zapada, primljena iz romanske jezičke oblasti. Prvobitno je glasila „cѣsarь“, potpuno prema poznolatinskoj reči „caesar“. No zbog naglaska na poslednjem slogu, već u srednjem veku sažeta je u „cьsarь“, da bi najzad došlo do današnjeg oblika car. Od te reči nastao je i naš naziv Carigrad, u starini Cѣsargradь, namesto grčkog Konstantinupolis.

Mogli bismo napomenuti da smo ime naših jednovernih suseda Grka, u starini Grьkь, Grьčinь, primili ne od njih – jer oni sebe nazivaju Jelinima, Hellines, a u vizantijsko doba nazvali su se Romei, Romajoi (pod ovim su ih imenom znali i istočni narodi: Persijanci, Arapi, Turci) – nego od zapadnih naroda. Ovi su pak to ime preuzeli od Rimljana. Prema Grekos, prvobitnom nazivu stanovnika oko Dodone, starog proročišta Zevsovog jugoistočno od Janjine, Rimljani su od starine tako počeli nazivati sve Jeline. U nekim se našim rukopisima nalaze oba naziva, i Jelini i Grci, tako npr. kod Crnorisca Hrabra. No Jelinima on naziva stare, neznabožačke Grke (Jelini pogani), a Grcima savremene.

Od reči koje se danas više ne nalaze u književnoj upotrebi, ali su se upotrebljavale u starini, a došle su sa Zapada, da navedemo reč KLEVRѢTЬ, izvedenu od latinskog „collibertus“ = sluga, oslobođeni rob, doslovno: rob koji je oslobođen istovremeno sa drugim robom. I danas slušamo u Evanđelju 11. nedelje o milostivom gospodaru i nemilostivom sluzi (Mt. 18, 28): „Izšedъ že rabъ toй ωbrѣte edinago klevretъ svoihъ“.

Tu spada i reč KOMKATI SE, KOMKANJE, što znači pričestiti se, pričešće. Ona se još ponegde upotrebljava (kod prostog naroda na Ovčem Polju i Bregalnici, npr.), a nalazi se i u rukopisnim i starim štampanim knjigama (imamo je npr. u Trebniku Božidara Vukovića iz 1538. god., gde se nalazi „Molitva komkati sa hotešte“). Ta reč je izvedena od latinskih reči „communicare“ i „communio“ = zajednica, učešće, a docnije je zamenjena slovenskim prevodom istog značenja: pričestiti se, pričešće, koja je potpuno zavladala.

Još samo da navedemo naziv MISA, koji se danas upotrebljava kod rimokatolika za oznaku Svete Liturgije, a spočetka je upotrebljavan ponekad i kod nas, te se kao „meša“, „mьsa“ i „misa“ nalazi u starim rukopisima, dok nije nadvladala grčka reč „Liturgija“, ili njen prevod – „služba“.

Reč „misa“ je pozniji latinski oblik za „missio“, odn. „dimissio“ = otpuštanje, slanje. Već od VI i VII v., gotovo svuda na Zapadu tom rečju naziva se Sveta Tajna Evharistije. Izgleda da je naziv nastao od đakonovog poziva na Liturgiji: „Ite, missa est!“ = Idite, otpuštate se! Ovim rečima, pred početak Liturgije vernih, đakon je pozivao oglašene da izađu iz crkve. Oni, naime, kao i na Istoku, nisu mogli prisustvovati tom delu bogosluženja. Blaženi Avgustin jasno iznosi da posle besede biva otpuštanje katihumena i ostajanje samo vernih (Ecce, post sermonem fit missa catechumenis manebunt fideles. Serm. 49). Isto tako, po savršetku novozavetne žrtve, đakon je istim rečima objavljivao kraj bogosluženja obaveštavajući i verne da se mogu razići. O tome napominje već Tertulijan (dimissio plebis post transacta solemnia – De anima c. 9). U putopisu Eterije reč „misa“ nalazi se takođe u značenju otpuštanje (facta oblatione fit missa), ali ce upotrebljava i u značenju Liturgije (missa autem… anti solem fit: hoc est oblatio).

Sasvim verovatno, dakle, do naziva „misa“ (ili pluralom „missae“) za Liturgiju došlo se sinekdohom (initium et finis pro toto).

Ima i drugih reči koje su nastale na ovaj način i navedenim putem došle do nas iz Zapadne crkve. Što taj broj nije tako veliki, u sravnjenju s onim rečima koje su pozajmljene od Grka, razumećemo kad se podsetimo da je pravi zamah naša književnost dobila tek od

Svetog Save i njegovih učenika, koji su kao vaspitanici Svete Gore preuzeli mnoge izraze neposredno iz grčkog jezika. Tako je uticaj latinskog jezika i Zapadne crkve, prvobitno vrlo intenzivan, umnogome smanjen i oslabljen, osobito docnije kad je podela na Istočnu i Zapadnu crkvu bila već konačno izvedena. Kako je naša Crkva odlučno stala na stranu Pravoslavlja, razumljivo je da se, čuvajući se od uticaja Latina, čuvala i od književne pozjamice od njih, što ranije, kad je Crkva bila jedna, nije bio slučaj.

No kao što smo videli, neke reči primljene otud u starini, dugotrajnom upotrebom toliko su se utvrdile i odomaćile da ih više nije bilo moguće istisnuti. Štaviše, one danas izgledaju kao potpuno naše, i samo detaljnije razmatranje otkriva njihovo zapadno poreklo, način na koji su nam došle i bile primljene.

 

Literatura:

Pri izradi ovog članka korišćen je:  Fr. Miklosich, Lexicon palaeoslovenico-graeco-latinum, Vindobonae 1862-1865; dp Radoslav Grujić, Skopska mitropolija, u Spomenici hrama Svete Bogorodice u Skoplju, Skoplje 1935, str. 20; Konst. Jireček, Istorija Srba, Beograd 1952, I, str. 45, 98; Sima Ćirković, Istorija Bosne, Beograd 1964, str. 36; dr Lazar Mirković, Pravoslavna Liturgika, Beograd 1965, I, str. 78, 101, 109; Heortologija, str. 288; Stojan Novaković, Primeri književnosti i jezika staroga i srpsko-slovenskoga, Beograd 1904; Đ. Trifunović, Ćirilo i Metodije, SKZ, Beograd 1964, str. 103; Thalhofer – Eisenhofer, Handbuch der catholischen Liturgik, Freiburg in Breisgau, 1912, str. 3; dr Ivan Bujanović, Sveti sakramenti po nauku katoličke crkve, Zagreb 1895, I, str. 462.

 

Glasnik, januar 1968.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *