Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Šta treba da zna kandidat za čteca

I

OPŠTE NAPOMENE

Iz pouke koju episkop upućuje novoproizvedenom čtecu: „Čado, pervij stepen svjaščenstva čteca jest…“, vidi se da čteci pripadaju crkvenom kliru – sveštenstvu. Isto kazuje i mnoštvo kanonskih propisa koji se odnose na čtece, i koji ih izdvajaju iz broja ostalih vernih i ubrajaju u klir.

Sveštenstvo je u Crkvi jedno, ali se razlikuje po stepenima. U najširem smislu, svi verni su „carsko sveštenstvo“ (1 Pet 2, 9). No, u užem postoje svešteni činovi: niži – ili jerarhija hirotesije (rukoproizvođenja), i viši – jerarhija hirotonije (rukopoloženja); ili drukčije: crkvenoslužitelji i sveštenoslužitelji.[1] U sveštenstvo hirotesije sada spadaju: pojci, čteci i ipođakoni; a u starini još: akoluti, eksorcisti, depotati (svećenosci), vastagari (horugvonosci), vratari, kao i đakonise i prezvitide. U sveštenstvo hirotonije spadaju: đakoni, sveštenici i episkopi.

Čteci, dakle, spadaju u prvi, najniži čin crkvenoslužitelja, ali viši od pojaca.[2] Iako se, naime, iz starine vrši isti molitveni čin za proizvođenje i pojca i čteca, ali je pri tome, za razliku od čteca kome je davana knjiga Apostol da iz nje čita, pojcu davan Psaltir, iz kojeg on peva prokimen. Sem toga, episkop je, dajući mu Psaltir, upućivao drukčiju pouku nego čtecu: „Primi ovu knjigu psalama, pojanja i pesama duhovnih. Od sada pazi na sebe, jer imaš vlast da sa svakom pažnjom i strahom Božjim čitaš i pevaš ovo u crkvi. U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Amin“.[3] Bitna razlika je i u tome što pojac nije bio postrigavan, nego se to obavezno činilo pri proizvođenju za čteca.

Opšti kanonski propis, izražen 9. kanonom Prvog Vaseljenskog sabora, zahteva da se pre primanja u klir obavezno ispita podobnost kandidata za crkvenu službu.[4] Taj propis važi i danas, te se moraju istražiti njihove fizičke, kao i njihove intelektualne sposobnosti: njihova vera, znanje Svetog Pisma i liturgičkih činova i propisa; a takođe u moralnom pogledu: sloboda od teških grehova, da nisu pijanice, ubojice, opadači, kao što veli Sveti apostol Pavle (1 Tim 3, 3-11), pogotovo da nisu ubice, bludnici, kradljivci.[5] Fizičke osobine se vide, te ih je lakše saznati. Moralne treba da ispita duhovnik na ispovesti, a intelektualne episkop, ili određeni klirik, pre proizvodstva.

Kad se sve to svrši, tek onda se može pristupiti rukoproizvodstvu. Dva-tri dana pred proizvodstvo za čteca, treba da se kandidat spremi postom i molitvom, i da se, kao što rekosmo, ispovedi, opere dušu od greha, kako bi na dan proizvodstva pristupio Svetoj Tajni Pričešća.[6] U telesnom pogledu, da opere glavu i telo, jer glava treba da bude postrižena, a telo da se obuče u odeždu „neskvernu i neporočnu“. O tome šta se tokom vremena podrazumevalo pod izrazom „neskverne i neporočne“ odežde, odnosno koja odežda pripada čtecu, opširno je raspravljao profesor A. Dmitrijevskij, pa ćemo prema njemu to pitanje ukratko izložiti.[7]

Iz Čina proizvodstva depotata-svećenosca[8] vidi se, navodi Dmitrijevskij, da je njegova bogoslužbena odežda, kao i ostalih nižih klirika – čteca i pojaca, bio kamisij (kamision) i kratki felon.[9] Kamisij je bio duga, bela haljina, slična đakonskom stiharu, širokih rukava, načinjen od lana ili svile. Opisujući krunisanje cara Manuila II, 1381. godine u Svetoj Sofiji u Carigradu, čemu je u pratnji ruskog mitropolita Pimena prisustvovao, đakon Ignjatije Smoljaninov piše: „A pojci stajahu ukrašeni divno, rize imahu kao stihare široke i duge, svi opojasani. A rukavi njihove odeće široki i dugi… Starešina im beše krasan, kao sneg beo“.[10]

Kratki, pak, felon postao je od gornje odeće starih naroda, koja je bila od grube, debele tkanine, ili kože, a trebalo je da štiti telo i odelo čoveka od kiše i snega. To je bila vrsta okruglog plašta nerazrezanog, koji se preko glave navlačio na ramena. Svakako da je felon Apostola Pavla bio ta odeća (2 Tim 4, 13). Pravila Vladimirskog sabora u Rusiji (1274. godine) pominju kao crkvenu odeću nižih klirika „beluju rizicu i maluju rizicu“, tj. kamisij. No u XIV veku bela rizica izlazi iz upotrebe, i odeća pojca i čteca ostaje samo „felonec mal, do pojasa, bagrjan“.[11] U XVI, pak, veku, u vreme ustanove Patrijaršije u Rusiji, riza čteca i pojca postaje stihar, svakako uticajem iz Grčke, gde se već u rukopisnom Tipiku Velike crkve iz XI veka govori o starešini čteca: „Treba da se zna da u prvu nedelju, i srednju i veliku, domestik čteca stoji na soleji u stiharu i felonu, sa čtecima“.[12] Od XV veka stihar, kamisij i kratki felon izjednačavaju se, te Sveti Simeon Solunski veli: „Čtec ima osobitu odeću, odgovarajuću njegovom činu, koja se naziva kamisij, i ima izgled malog felona, ili stihara, od lana“.[13]

Po dečanskom rukopisnom Služabniku, iz 1453. godine, čtec oblači „ljnjenu odeždu, ljnjenicu“, koja se u činu postavljanja ipođakona izjednačuje sa kratkim felonom. „I privodit se hotej postavljen biti (za ipođakona), noseljnjenicu. I poveljevajet prvosveštenik, savlešti jego sa fenolija, ježe ljnjena (tj. i skinuti s njega felon, koji je ljnjenica), i oblešti jego, va stihar i prepojasati“.[14] U drugom rukopisu iste Biblioteke pominje se odejanije čteca, ali se pobliže ne kazuje koje je, dok se za ipođakona određeno veli: „Odevajet jego svetitelj va stihar i prepojasujet jego orarem“.[15] Po rukopisnom Arhijerejskom činovniku Nikanora Melentijevića, episkopa pečujskog († 1734), čtec se oblači „u kratki felon“.[16]

Biće da je umesto kamisija, „bele rizice“, naše „ljnjenice“, u XIV veku uveden kratki felon zbog toga što se on čtecu „oblači na vrat, u znak da dolazi kao pod jaram sveštenstva, i biva pod zaštitom Božjom i posvećen na služenje Bogu“, kako veli Sveti Simeon Solunski.[17] Pa kako je dugi felon odežda sveštenstva (sveštenika i episkopa), to se verovatno smatra da i početni stepen sveštenstva treba da ima kratku tu odeždu.[18]

Međutim, kao što napomenusmo, u Rusiji je od XVI veka pokovo postao kamisij-stihar odežda čteca, što je ostalo do danas; a tako je i u našoj, Srpskoj crkvi. Ta odeća, svojom belinom, simvolički treba da stalno podseća i njega i verne na neporočnost i duhovnu čistotu, koju su obavezni svi da imaju, a osobito klirici, da bi bili dostojni imena hrišćanskog i služenja Prečistom i Preslavnom Gospodu. Bez sumnje da je taj simvolizam stihar-kamisij imao i za čtece kad je pre XIV veka bio određen da ga nose, te smatram da ga – u istom smislu – kao prvi stepen klira mogu nositi i sada. Ovo tim pre što se u naše vreme više ne striže kosa na temenu glave (gumence) u znak pripadanja kliru, kako se činilo iz starine do prošlog veka. Na taj način, nošenje stihara, kao opšte odežde, biva vidljiv znak posebnog poziva klira u Crkvi, od čteca do episkopa. Čtec oblači stihar; ipođakon stihar sa ukrštenim orarem; đakon, stihar, orar i narukvice; sveštenik i episkop, stihar uz ostale odežde svoga čina.

Na dan rukoproizvođenja, pred početak Liturgije – kako po savremenom Arhijerejskom činovniku, tako i po Činovniku episkopa Nikanora Melentijevića – episkop obučen sedi na svom stolu u sredini crkve. Đakon dovodi kandidata za čteca pred Carske dveri, i on se klanja prema oltaru, tj. čini dva mala i treći veliki poklon.[19] Potom se okreće arhijereju i, po malom poklonu, saginje glavu, pri čemu ga arhijerej blagosilja. Sada, kad se počnu pevati tropari Svetom Jovanu Zlatoustu, Svetom Vasiliju Velikom i Svetom Grigoriju Bogoslovu, smatram da je najprikladnije da uz blagoslov episkopa čtec obuče beli stihar, a onda da ga episkop unakrst postriže. Posle toga, u starini, čtec je odvođen u papertu, gde su mu drugi klirici strigli kosu na temenu (gumence), ostavivši samo venac kose oko glave. Gumence, kao znak pripadanja kliru, povremenim striženjem čtec stalno treba da održava, a tako, od dana postriženja za čteca, i svi ostali klirici od čteca do episkopa. Zato, dakle, što se tim postriženjem već ušlo u red klirika, postriženje se pri proizvodstvu za ipođakona, i rukopoloženju u sveštene činove, više ne vrši. O smislu ovog postriženja Sveti Simeon Solunski kazuje: „Vlasi, kao cvet svega tela… prinosi Bogu u vidu prvina“, u istom, dakle, smislu u kojem biva postriženje na krštenju… Još dodaje: „Na glavi, na kojoj je učinjen početak postriženja… u znak da je vrh i glava sviju Hristos, da je On pečat i znak Njemu posvećenih, On na njima počiva i Glava im je“.[20]

Posle toga, arhijerej blagosilja kratki felon koji čtec celiva, kao i ruku arhijereja, i obuče, pa na đakonov uzglas: „Premudrost!“ čita natpis onog začala koje se samo otvori kad arhijerej rasklopi knjigu Apostol nad njegovom glavom. Kad đakon uzglasi: „Vonmem!“, čita malo sa početka i kraja začala, pa primivši mir od arhijereja, skida se s njega kratki felon. Posle pouke: „Sinko, prvi stepen sveštenstva stepen je čteca…“, odlazi i staje među čtece, podnevši prethodno arhijereju lahan i rukoumivalo da opere ruke.[21]

U pogledu čitanja Svetog Pisma Novog Zaveta na molitvenim skupovima vernih, napomenućemo da je – po ugledu na starozavetnu Crkvu u kojoj je bilo određeno da se sav Zakon i Proroci obavezno pročitaju u sinagogama u toku godine – i u novozavetnoj Crkvi određeno da se godišnje pročitaju sve knjige Novog Zaveta (sem Otkrivenja Svetog Jovana Bogoslova, koja nije u bogoslužbenoj upotrebi). Prema 52 subote, koliko ih ima u toku godine, podeljen je bio Zakon na 52 odeljka, a tako isto na 52 odeljka podeljene su sve ostale starozavetne knjige (Proroci). Slično tome, podeljene su rano – kako Evanđelja, tako i Apostol – na duže ili kraće odeljke (perikope, začala), određene da se pročitaju u pojedine dane tokom godine. Svako Evanđelje ima svoj broj začala (Matejevo 116, Markovo 71, Lukino 114, Jovanovo 67), i svako počinje svojim prvim začalom. Dela apostolska, saborne, i poslanice Svetog apostola Pavla, imaju zajedničku numeraciju začala (svega 335). Prvo začalo počinje prvim stihovima Dela apostolskih, a poslednje, 335, završava krajem Poslanice Jevrejima.

Treba uočiti i to da se čitanje u crkvi, i knjiga Evanđelja i Apostola, u pogledu redosleda začala, javlja u dva vida. U prvom, začala se nižu po svom broju, pravilno jedno za drugim (in continuo). Sa ovakvim poretkom začala knjiga Evanđelja zove se „Četvoroevanđelje“, a Apostol „Praksapostol“. Prema drugom načinu, začala se ređaju ne po svom rednom broju, od prvog do poslednjeg, nego po redu kako se čitaju na nedeljnom i prazničnom bogosluženju tokom godine. Poredak nedeljnih začala počinje Vaskrsom, pa ide dalje nedeljama po Vaskrsu do Velike subote iduće godine. Začala određena za pojedine nepokretne praznike idu od 1. septembra (tj. od crkvene nove godine) sve do kraja avgusta iduće godine. Evanđelje ovakvog sastava naziva se „Izborno Evanđelje“, ili „Evanđelje aprakos“. Apostol sa takvim poretkom začala ima isti naziv: „Izborni apostol“ ili „Apostol aprakos“.

Tokom vremena, i Evanđelje i Apostol aprakos – prema obimu, tj. prema tome koliko su od celokupnog broja začala sadržavali – javljali su se takođe u dva tipa: kraći, sadržavajući samo začala za subote i nedelje preko godine, i za veće praznike; i potpuni, u kojem su bila sva začala, ne samo za subote i nedelje nego i za druge sedmične i praznične dane.

Reč „aprakos“ potiče od grčke složenice „a+praktosne+deljnik“; dakle, „knjiga za bogoslužbeno čitanje u nedeljne i praznične dane“.[22] Profesor dr Dimitrije Bogdanović veli, u pogledu pojave ovih vrsta Apostola (i Evanđelja): „Redosled nastanka pojedinih tipova bio bi sledeći: najpre, kratki Izborni apostol, potom Apostol punog sastava, i na kraju potpuni Izborni apostol“.[23]

Profesor dr Lazar Mirković je za Izborno Evanđelje upotrebljavao naziv „Evanđelistar“, a za Izborni apostol, izraz „Lekcionar“.[24]

Toliko o ovim opštim primedbama.

 

II

Sada ćemo izneti, u obliku pitanja i odgovora, ono osnovno znanje koje čteci za svoju službu treba da imaju. Sem ovoga, potrebno je svakako da znaju i osnovne molitve: „Care Nebeski“, „Trisveto“, „Oče naš“, „Bogorodice Djevo“ i „Simvol vere“ – s tumačenjem dogmatskih istina iznetih u njemu i u Očenaš-u, Molitvi Gospodnjoj.

Kako se za čtece proizvode i mlađi i stariji, i bogoslovi iz starijih razreda, i kandidati bez bogoslovskog obrazovanja, među izloženim pitanjima ima takvih koja se mogu izostaviti pri ispitu kandidata mlađeg uzrasta i manje bogoslovski upućenih. Koja su takva pitanja oceniće sami ispitivači, a mi ćemo ona koja nam takva izgledaju označiti zvezdicom.

  1. Ko su čteci i pojci, i kako su ti činovi nastali u Crkvi? – Naziv „čtec“ označava ličnost koja na hrišćanskim molitvenim skupovima čita određene odeljke iz Svetog Pisma Starog Zaveta, a od novozavetnih: Dela apostolska i poslanice Svetih apostola. Prvobitno su čteci čitali na bogosluženju celo Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta. Pošto se u crkvi nisu mogle upotrebljavati svetovne melodije, niti čitati Sveto Pismo i molitve na način svetovnih tekstova, bila je potreba da pevaju i čitaju u crkvi samo oni koji su to naučili. Docnije, čitanje Evanđelja, kao osobito sveštene knjige, postaje dužnost đakona, sveštenika i episkopa. Pojci su lica koja na crkvenim skupovima pevaju crkvene pesme, po melodiji i načinu kako je to Crkva propisala.
    Šesti Vaseljenski sabor naređuje: „Ne može niko čitati božanstvene reči sa amvona, na način onih koji pripadaju kliru, ako nije udostojen sveštenog postriženja i nije dobio po pravilima blagoslov od svoga pastira (episkopa)“.[25] U 14. kanonu Sedmog Vaseljenskog sabora naređuje se slično.[26] Za pojce, takvu naredbu iznosi još 14. kanon Laodikijskog sabora (343. godine).[27]
  1. Koji su uslovi da neko može postati čtec? – Za čteca, kao i za druge sveštene činove, može se postaviti odraslije pravoslavno muško lice ovih svojstava: 1. telesnih, tj. da su mu ruke, noge, jezik sposobni za vršenje ove službe; 2. moralnih, tj. da je dobrog duhovnog života, bez težih grehova: ubistva, krađe, pijanstva, bluda; 3. intelektualnih, tj. da poseduje znanje za čitanje Svetog Pisma u crkvi i liturgičke propise, da bi mogao pomagati đakonima, sveštenicima i episkopima u crkvi.[28]
  2. Ko vrši, kada i gde, rukoproizvođenje čteca, pojca i ipođakona? – Rukoproizvođenje vrši episkop, obično pred Liturgiju, na sredini hrama. U manastiru, po dozvoli episkopa, proizvodstvo za pojca i čteca može izvršiti nastojatelj manastira.[29]
  3. *Kakva je razlika između rukoproizvođenja (hirotesije) i rukopoloženja (hirotonije)? Za koje se činove rukopolaže, ko rukopolaže, i gde se ono vrši? Čin rukoproizvođenja nije isto što i čin rukopoloženja. Dok se rukoproizvođenje vrši van oltara, može se vršiti van Liturgije, može ga izuzetno vršiti i lice u činu jereja, rukopoloženje đakona, sveštenika i episkopa vrši se samo na punoj Liturgiji, u oltaru hrama, i to samo od episkopa.[30]
  4. *Od koga potiču svešteni činovi u novozavetnoj Crkvi? – Sveti Simeon Solunski kazuje da su svi svešteni činovi postali po ugledu na Isusa Hrista, Koji ih je Sam vršio i Svojim primerom osvetio. Službu čteca vršio je kad je u nazaretskoj sinagogi uzeo knjigu proroka Isaije i iz nje čitao (Lk 4, 17). Ipođakonsku i đakonsku službu je vršio izgoneći trgovce iz hrama i braneći da se kakav sud pronese kroz hram (Mk 11, 15-16), što je dužnost ipođakona; i predloživši trapezu, i noge učenicima perući, i nazivajući Sebe slugom („diakonon“) (Jn 13, 5; Lk 22, 27). „Aprezviteraiučitelja, odmahpokrštenjuprimivšiodozgoDuhai od OcaposvedočenzaSinavazljubljenog… ipostovei molitvevršeći… ipoštoizabra, primiučenikeipropovedapokajanjeinjemupozva, iučinivšimnogeznake, iupravljajućidušama, igrešnikepovrativšidovedeSebi, štojedelosveštenstva.[31] Kao veliki i jedini Arhijerej… jerarhe prve i jerarhe druge postavi i pred Svojim licem posla da propovedaju… i savršenije još rukopoloži učenike. Uznevši se, ognjene jezike od Duha razdeli im i oni stadoše iznad svakog od njih“.[32]
  5. Zašto se čtec postrigava? Šta je to „gumence“, ili „papalitra“, i čime se pokrivalo? Sveti Simeon Solunski veli da su vlasi kao cvet svega tela. Postriženjem se one prinose Bogu kao prvi plod, u znak da je čin čteca početak posvećenja sebe na službu Bogu.[33] Činom čteca, dakle, ulazi se u klir – sveštenstvo.
    Po unakrsnom postriženju, koje vrši episkop, u starini su mu drugi klirici strigli celo teme, ostavivši samo venac kose oko glave. Ostriženo teme zvalo se „gumence“ ili „papalitra“. Pokrivalo se kapicom koja se zvala „ćelepuš“. Oženjenim kliricima, tokom života, gumence su strigle njihove supruge.[34]
  1. Koja su sveštena lica imala na glavi gumence, i zašto? – Kao znak pripadanja kliru, gumence su imali svi klirici – od čteca do episkopa, te već više nije bilo potrebe, pri rukoproizvođenju za ipođakona i rukopoloženju za đakona i više činove, da ih episkop opet postrigava. I danas svešteno postriženje biva samo pri proizvođenju za čteca.
  2. Koja je odežda čteca i ipođakona? – U starini, odežda čteca bio je kamisij – duga, bela haljina širokih rukava, slična stiharu. U XIV veku postaje to kratki felon. No, u XVI veku, u Rusiji, pod uticajem iz Grčke, postaje stihar odežda i čteca, i to ostaje do danas; a tako je i u našoj, Srpskoj crkvi. Samo na dan proizvodstva, čtec oblači i kratki felon, i više ga ne oblači. Stihar, prepojasan sa ukrštenim orarom, odežda je ipođakona.
  3. Kakve boje treba da je stihar, i šta ta boja simvolizuje? – Stihar je u starini redovno bio bele boje, simvolički označavajući duševnu čistotu koju klirici, posvećeni na službu prečistom Bogu, treba da imaju. Sa tim simvolizmom, stihar je odežda i ostalih klirika: ipođakona, đakona, sveštenika i episkopa. U sadašnje vreme, stihari se prave i od drugih boja.
  4. Koje dužnosti imaju čteci sada u crkvi? – U pouci, koju episkop upućuje novoproizvedenom čtecu, napominje mu ove dužnosti: čitanje Svetog Pisma, Apostola i parimija. Sveti Simeon Solunski nabraja još i ove dužnosti čteca: kao služitelj oltara, pali sveće, donosi svešteniku prosfore, vodu, teplotu, žar; noseći sveću, ide ispred Svetinja (na Vhodu) i kanonarši. „Uopšte je služitelj, i da služi Bogu i onima koji se približavaju Njemu, da sa Svetima služi, ulazeći onamo (u oltar) gde bivaju anđeli“.[35]
  5. Kako je podeljen Psaltir za čitanje u crkvi? – Svih 150 psalama Psaltira podeljeni su na 20 katizama, a svaka katizma na tri „Slave“. Na početku, pred čitanje katizme, govori se kao uvod: „Gospodi, pomiluj“ (triput), „Slava… i ninje…“. Na kraju svake „Slave“ govori se: „Slava… i ninje…“; „Aliluja! Aliluja! Aliluja! Slava Tebje, Bože“ (triput); „Gospode, pomiluj“ (triput); „Slava…i ninje…“; pa iduće „Slava“. Na kraju treće „Slave“, ako će biti mala jektenija, uzima se samo „Slava… i ninje…“ i „Aliluja! Aliluja! Aliluja! Slava Tebje, Bože“ (triput). Ako ne biva mala jektenija (na jutrenji kad je Malo slavoslovlje, a nije ni subota, ni predprazništvo, ni poprazništvo), uzima se, posle „Slava… i ninje…“, „Aliluja! Aliluja! Aliluja! Slava Tebje, Bože“ (triput); „Gospodi, pomiluj“ (triput); „Slava… i ninje…“ ; a zatim, sjedalan (i psalam, na jutrenji kad nema Evanđelja, uzima se sa uvodom: „Gospodi, pomiluj“ (tri puta), „Slava… i ninje…“).
  6. *Šta je Praksapostol, a šta Aprakos? – Izrazom „Praksapostol“ naziva se sveštena knjiga koja sadrži ceo tekst, redom (in continuo): Dela apostolskih, sabornih i poslanica Svetog apostola Pavla, podeljenih, pored glava i stihova, i na duže ili kraće odeljke (začala), određene za čitanje na bogosluženju preko godine.
    Naziv, pak, „Apostol aprakos“, ili „Izborni apostol“, odnosi se na crkvenu knjigu koja takođe sadrži Dela apostolska i poslanice Svetih apostola, ali u njoj začala ne sleduju jedno za drugim po svom rednom broju, nego po poretku kako se koje od njih čita na nedeljnim i prazničnim bogosluženjima u toku godine. Držanje nedeljnih začala počinje od Vaskrsa, a prazničnih od 1. septembra – od crkvene nove godine.
  1. Šta su začala, i kako se nalaze za sedmične, nedeljne i praznične dane u Praksapostolu? – Začala su odeljci Evanđelja i Apostola, određeni za čitanje u pojedine dane preko godine. Broj začala u Apostolu počinje Delima apostolskim, nastavlja se u Sabornim poslanicama, prelazi na poslanice Svetog apostola Pavla, završavajući se njegovom Poslanicom Jevrejima. Ima svega 335 začala Apostola.
    Na kraju Praksapostola nalazi se „Skazanije“, u kojem su navedena začala za nedeljne i sedmične dane, od Vaskrsa za celu Pedesetnicu, onda za 33 sedmice preko godine, za četiri pripremne sedmice pred Veliki post i sedam sedmica Posta, a zatim za praznike kalendarskim redom, počevši od meseca septembra. Iza toga, navedena su začala zajednička za pojedine likove Svetih: anđele, proroke, apostole, mučenike, itd. Najzad, za pojedine Tajne i molitvoslovlja.
    Treba, dakle, naći u „Skazaniju“ Praksapostola sedmicu po Vaskrsu, ili po Duhovima, i sedmični dan koji se želi, i tu pročitati broj začala koje se onda u tekstu nađe. Ispod teksta, navedeno je crvenim slovima kako treba početi to začalo. Taj uvodni deo završava se crvenom zvezdicom i treba ga nastaviti u tekstu od iste takve crvene zvezdice tamo naznačene.[36] U Aprakosu, broj začala nalazi se lako u Sadržaju na početku ili na kraju knjige.
  1. Koliko najviše začala može da se čita na Liturgiji? Kako se nazivaju poslednja dva začala? Kako se uzima početak drugog, a kako trećeg začala? – Na Liturgiji se mogu čitati najviše tri začala Apostola i Evanđelja. Drugo i treće začalo nazivaju se „podzačala“. Drugo začalo nadovezuje se na prvo bez naročitog zastoja. Treće se, pak, počinje tako da se drugo završi potpunim završetkom, a onda, uz „Vonmem!“ đakona ili sveštenika, počinje treće začalo.[37]
  2. Šta znači đakonov uzglas: „Vonmem!“, sveštenikov: „Mir vsjem!“, pa đakonov: „Premudrost! Vonmem!“, i šta na njih čtec odgovara? Šta odgovara na kraju čitanja Apostola, na sveštenikovo: „Mir ti!“ i đakonovo: „Vonmem!“? – Crkvenoslovenska reč „Vonmem“ znači: Pazimo. Nju đakon upućuje vernima da sa pažnjom prime sveštenikov ili episkopov blagoslov: „Mir vsjem!“ koji za tim sledi. Čtec u ime sviju na taj blagoslov treba da odgovori: „I duhovi tvojemu“. Potom, đakon: „Premudrost!“, čime obraća pažnju vernih na pouku koja se sadrži u prokimenu, koji čtec treba da kaže, a pojci otpoju; čtec onda kaže određeni stih, a pojci otpoju prokimen drugi put; najzad čtec govori prvu polovinu prokimena, a pojci otpoju njegovu drugu polovinu. Onda đakon: „Premudrost!“, na što čtec pročita natpis Apostola, pa đakon: „Vonmem!“, čime poziva na pažljivo slušanje odeljka Apostola koji čtec zatim čita.
    Kad čtec završi određeno začalo, sveštenik ili episkop mu upućuje blagoslov rečima: „Mir ti!“, na što čtec odgovara: „I duhovi tvojemu“, pa đakon: „Vonmem!“, a čtec odgovara triput: „Aliluja“ i stih – alilujar. „Aliluja“ otpevaju pojci triput, a čtec odlazi na svoje mesto.
    „Aliluja“ je jevrejska reč, i znači: „Hvalite Gospoda“; a alilujar psalamski stih uz „Aliluja“.
  1. *Šta označavaju slova na marginama (rubovima) Praksapostola? – Crveno štampana slova-brojevi na spoljnjim rubovima crkvenoslovenskog Praksapostola označavaju začala. A crna slova-brojevi označavaju staru podelu te knjige za čitanje u hramu, koja potiče od đakona Evtalija iz V ili VI veka. O čemu se u kojem od tih Evtalijevih odeljaka govori može se videti u tablici ispred Dela apostolskih i ispred svake poslanice. Slova-brojevi na unutrašnjim rubovima teksta označavaju stihove Dela apostolskih i poslanica.[38]
  2. Kako se peva „Trisveto“ na arhijerejskoj Liturgiji? Pred čitanje Apostola na arhijerejskoj Liturgiji, „Trisveto“ pevaju i pojci za pevnicama i sveštenici u oltaru. Najpre otpevaju pojci dvaput, pa sveštenici jedanput (pri čemu episkop čini znak krsta dikirijom, s upaljenim svećama, nad Evanđeljem); onda opet pojci jedanput, pa sveštenici jedanput (pri tome episkop čini znak Andrejevog krsta trikirijom nad Evanđeljem). Po tome, pevnice „Slava… i ninje…“, „Svjatij Bezsmertnij…“, pa sveštenici „Svjatij Bože…“ u tri dela (pri čemu arhijerej blagosilja verne dikirijom i trikirijom, uz psalamski stih: „Prizri s nebese Bože, i vižd…“ (Ps 79, 14-15). Najzad, otpevaju pojci celo „Svjatij Bože…“.
    Za ovo naizmenično pevanje Trisvete pesme od pojaca i sveštenika Sveti Simeon Solunski kaže: „Stoga i iznutra od sveštenika i spolja od klira i naroda peva se, jer Hristom postade jedna Crkva anđela i ljudi“. [39] Oltar označava nebo, sveštenstvo u njemu nebesku, toržestvujuću Crkvu (anđele i Svete), a vernici u hramu označavaju zemaljsku, vojinstvujuću Crkvu.
  3. Kako je nastala Trisveta pesma? O nastanku Trisvete pesme, Sveti Jovan Damaskin kazuje: „Pisci crkvene istorije kažu, dakle, kad je narod u Carigradu činio litiju, zbog Bogom dosuđene nedaće, u vreme Prokla arhiepiskopa (434-446. godine), jedno dete iz naroda bilo je uzdignuto i poučeno anđelskom naukom Trisvetoj pesmi: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Bezsmrtni, pomiluj nas!“ Kad je dete vraćeno, i ono čemu je naučeno objavilo, da sav narod peva (ovu) himnu, tako presta nevolja. I na svetom i velikom Četvrtom Vaseljenskom saboru, u Halkidonu, kaže se, pevana je ovako ova Trisveta pesma“.[40]
  1. Šta se peva umesto Trisvetog na Liturgiji, i u koje dane? – Umesto Trisvete pesme, pred čitanje Apostola na Liturgiji peva se: „Krestu Tvojemu…“ i „Jelici vo Hrista krestistesja…“ . „Krestu Tvojemu…“ peva se na Krstovdan (14. septembra) i u Treću nedelju Velikog posta, Krstopoklonu. „Jelici vo Hrista krestistesja…“ peva se: u dve subote (Lazarevu i Veliku), u dve nedelje (Vaskrs i cele Svetle sedmice, i Duhove, prvi dan), i na dva minejska praznika: Božić i Bogojavljenje.
  2. Šta su prokimeni i gde se nalaze? – Grčkom rečju „Prokimenon“ (=što stoji ispred) označava se stih, obično iz nekog psalma, koji se peva ispred čitanja odeljka Apostola ili Evanđelja, ili parimija, imajući izvesnu vezu sa tim odeljkom ispred kojega stoji, ili značajem dana ili praznika u koji se uzima.
    Prokimeni sa svojim stihovima i alilujarima, za Vaskrs, Svetu Pedesetnicu i ostale nedeljne i praznične dane Pedesetnice sve do nedelje Svih Svetih, nalaze se u „Skazaniju“ na kraju Praksapostola. Iza njih nalaze se prokimeni za 32 nedeljna dana od nedelje Svih Svetih do nedelje o Mitaru i fariseju, a u nastavku, za tu i ostale tri pripremne nedelje pred Veliki post. Iza toga, nalazi se mesecoslov sa navodom začala i prokimenima za minejske praznike i dane velikih Svetih. Iza mesecoslova su prokimeni svih osam glasova, onda prokimeni, začala Apostola i alilujari za dane Svetih prema liku, kao i za pokojne, a najzad, za razne potrebe, svete Tajne i molitvoslovlja.
    *Apsolutna većina prokimena potiče iz Psaltira, a samo njih nekoliko iz drugih knjiga Svetog Pisma: „Blagosloven jesi, Gospodi, Bože otec naših…“ (1 Dnev 29, 10); iz Evanđelja „Veličit duša moja Gospoda…“ (Lk 1, 46. i 47); „Javisja blagodat Božija spasiteljnaja vsjem čelovjekom…“ (Tit 2, 11). Posebnog je sastava prokimen: „Blažen put vonjže ideši dnes duše…“.
    Na mestu sadašnjeg prokimena, prvobitno je pevan ceo psalam. No, od IV veka, iz psalama se izdvaja jedan izraziti stih, koji je narod pevao kao pripev pri čitanju ili pevanju ostalih stihova toga psalma. Sveti Jovan Zlatousti veli: „Oci su ustanovili da narod pripeva iz psalma stih silni, koji u sebi sadrži uzvišeno učenje“.
  1. Kako se kazuje naslov Dela apostolskih i poslanica Svetih apostola pri čitanju u crkvi, na crkvenoslovenskom i srpskom govornom jeziku? – Na crkvenoslovenskom kazuje se: „Djejanij Svjatih apostol čtenije; Sobornago poslanija Jakovlja (Petrova, Joanova, Judina) čtenije; K Rimljanom poslanija Svjatago apostola Pavla čtenije“. Na srpskom jeziku: „Čitanje Dela Svetih apostola; Čitanje saborne Poslanice Svetog apostola Jakova (Petra, Jovana, Jude); Čitanje Poslanice Efescima Svetog apostola Pavla“, itd.
  2. Zašto se svešteni tekstovi ne čitaju na način svetovnih? Kako se čitaju psalmi i parimije, a kako Apostol i Evanđelje? – Zato što je Božja reč, tekst Svetog Pisma ne čita se u crkvi na način običnih svetovnih tekstova. Iz duboke starine on se čita recitativom. Blaženi Avgustin svedoči da od Svetog Atanasija Velikog potiče uputstvo čtecu „da peva psalme tako da on ne toliko peva koliko čita“.[41] Tako se, dakle, čitaju psalmi i parimije, a slično i psalmi izbrani na jutrenji i antifoni na Liturgiji. Apostol i Evanđelje čitaju se na još svečaniji način.
    Pri čitanju Apostola, sveštenstvo i verni mogu sedeti, a Evanđelje se obavezno sluša stojeći, malo pognuvši glave (kao kad se nešto pažljivo sluša), kako je naredio Sveti Anastasije I, episkop rimski (398-402. godine).[42]
  1. *Šta je antifonsko, a šta responzorno, ili ipofonsko pojanje? – Antifonsko pojanje bilo je poznato i starozavetnoj Crkvi, te se vrlo rano javlja i u Novozavetnoj. Stari crkveni istoričar, Sokrat Sholastik, kazuje da je Sveti Ignjatije Bogonosac imao viđenje anđela kako u dva hora, naizmenično pevajući, proslavljaju Svetu Trojicu, pa je onda naredio da se tako proslavlja Bog i u Crkvi na zemlji.[43] Antifonsko pojanje, dakle, označava naizmenično pojanje dvaju horova.
    Responzorno, ili ipofonsko, pojanje razlikuje se od antifonskog u tome što je jedan pojac pevao izvestan psalam, ili himnu, a narod otpevao kraj stiha ili ceo stih, kao refren.[44]
  1. Šta se peva pri dolasku arhijereja u hram, a šta pri njegovom odlasku? – Pri dolasku arhijereja u hram peva se „Dostojno…“ ili irmos IX pesme kanona velikih Gospodnjih i Bogorodičinih praznika. Pri odlasku peva se „Is polla eti…“.[45]
  2. *Šta označava oblačenje arhijereja? Koga predstavljaju ipođakoni i čteci koji ga oblače? Oblačenje arhijereja označava ovaploćenje Spasitelja. Zato se pri tome i peva Dogmatik 8. glasa: „Car Nebesnij…“, koji izlaže tajnu dolaska na zemlju Gospoda Isusa iz čovekoljublja. Đakoni, ipođakoni i čteci, koji pomažu arhijereju pri oblačenju, označavaju anđele koji su Tajnu ovaploćenja objavljivali svetu. Sveti Simeon Solunski o tome kazuje: „I tako obučen, stoji arhijerej i blagosilja one koji su pomagali. A ovi su đakoni, i predstavljaju anđele koji su ovaploćenju služiliSa njima, koji po dvojicaprema redu na nebu, koji se oponaša na zemljiidu napred, ćutke, prema Zapadu, ide arhijerej iza njih, pokazujući time kako se smireno i prosto Spasitelj vladao u prvom Svom dolasku. I pred Svojim licem posla apostole po dvojicu, a njima behu prisutni sadejstvujući im anđeli. Arhijerej, dakle, stoji prema zapadnim vratima sa đakonima, označavajući Hristov spasonosni silazak do zemlje i samog Ada, kojim je žive i umrle oslobodio“.[46]
  1. Koliko ima odeždi đakon, koliko sveštenik, koliko episkop, i koje su? – Đakon ima tri odežde: stihar, orar i narukvice. Sveštenik ima pet: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice i felon. Episkop ima punoću sveštenstva, te i punoću broja odeždi, sedam: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice, felon-polistavriju, tj. felon sa mnogo izvezenih krstova (sada, umesto felona-polistavrije, sakos), nabedrenik i omofor. Mitra je iz novijeg doba. Sve ove odežde oblače se, uz određene molitve, u poretku kako su ovde navedene.
    U sadašnje vreme, nabedrenikom se odlikuju protojereji, igumani i arhimandriti. U Ruskoj crkvi, pojedini protojereji i arhimandriti odlikuju se i mitrom, no bez krsta.
  1. *Koje tri službe Gospoda Isusa Hrista predstavlja potpuno obučeni arhijerej? – U Starom Zavetu, po Božjem naređenju, proroci, prvosveštenici i carevi bili su pomazivani pri postavljanju na svoju službu, i zato se zvali „pomazanici Gospodnji“. Gospod Isus Hristos imao je u potpunosti sve tri ove službe, te je On u punom smislu reči „Pomazanik Gospodnji“, što označava i Njegov naziv „Mesija“ (jevrejski) = „Hristos“ (grčki) = „Pomazanik“ (srpski). Služba proroka sastojala se u objavljivanju narodu volje Božje. Isus Hristos je u punoj meri objavio volju Božju u Svojoj nauci. Sveštenici i prvosveštenici su prinosili žrtve Bogu da bi preko njih izgladili grehe naroda i izmirili ga sa Bogom. Isus Hristos je u potpunosti izgladio grehe sviju ljudi, prinevši Sebe na žrtvu. Tako je On ujedno i Prvosveštenik i Žrtva. Carevi su upravljali narodom i branili ga od neprijatelja. Isus Hristos je dao savršeni moralni zakon, po kojem ljudi treba da se upravljaju, i pobedio tri glavna naša neprijatelja: đavola, greh i smrt, i svagda nas brani od njih. A na kraju vremena On će doći kao Car, sesti na presto slave Svoje i svima kao Car suditi (sr. Mt 25, 34-40).
  2. *Kako su predstavljene na freskama, u starim crkvama i manastirima, tri službe Isusa Hrista, i na kojem se mestu u hramu nalaze? – Na freskama, u starim crkvama i manastirima, tri službe Gospoda Isusa Hrista predstavljene su na tri najistaknutija mesta, da bi ih svi verni mogli uočiti i zapamtiti. Ulazeći iz paperte u hram, odmah iznad krasnih vrata, predstavljen je Isus Hristos obično kako drži Evanđelje, u kojem je objavio volju Božju tako da se potpunije i savršenije ne može očekivati. To predstavlja Njegovu proročku službu. Čim uđemo u hram, uočićemo Ga odmah u oltarskoj apsidi, iznad ikonostasa (koji je u starini bio nizak), gde stoji iza Časne trapeze, i Apostole, koji mu prilaze, pričešćuje s jedne strane Svetim Hlebom, a sa druge strane, iz putira. To predstavlja Njegovu prvosvešteničku službu. Kad uđemo usred hrama i dignemo pogled naviše, u kaloti kubeta, videćemo Njegov lik kako nas odozgo gleda, što treba da nam napomene da On vidi sve što činimo i da će kao Car doći sa neba da nam sudi za sva dela, reči i misli.
  3. Šta označava pranje ruku arhijereja i sveštenika po oblačenju, i na Heruvimskoj pesmi? – Pranje ruku arhijereja i sveštenika, na početku Liturgije, označava čistotu tela, a osobito duše, koju treba svi hrišćani da imaju, pogotovo sveštenici, da bi mogli pristupiti služenju prečistom Bogu i najsvetijoj Tajni naše vere, Svetoj Evharistiji.
    To isto označava i pranje ruku arhijereja na Heruvimskoj pesmi, pri čemu se on opranim rukama dotiče očiju, ušiju, nozdrva i usta, što označava potrebu čistote od greha sviju čula.
    *Sveti Kirilo Jerusalimski o pranju ruku sveštenih lica kazuje ovo: „Gledaste đakona kako daje jereju da opere (ruke) i prezviterima koji okružuju žrtvenik. Svakako im nije davao zbog telesne nečistoće. Ne zbog toga! Jer imajući telesnu nečistoću, ne bi nipošto ulazili u crkvu. Nego je pranje simvol da svi mi treba da smo čisti od greha i bezakonja. Pošto su ruke simvol delanja, njih peremo, pokazujući, naime, da smo čistih i neporočnih dela. Zar nisi čuo blaženog Davida koji je to isto tajnodejstvovao i govorio: „Umiću u nevinosti ruke moje i obići ću žrtvenik Tvoj, Gospode“ (Ps 25, 6). Dakle, pranje ruku pokazuje da smo besprekorni od greha“.[47]
  1. *Šta označavaju orleci na koje arhijerej staje, a šta paterica? – Orleci označavaju duhovno staranje o vernima, u gradu i eparhiji, arhijereja koji kao orao lebdi i gleda na opasnosti vernih da ih brani, kao i njihove potrebe i nedostatke da ih poučava i ispravlja. Zidovi i kule, izvezeni na orlecu, označavaju grad-sedište eparhije i celu eparhiju. Paterica označava pastirski štap arhijereja i njegovu dužnost čuvanja i poučavanja vernih mudrošću zmije i smirenošću krsta.[48]
  2. *Šta označavaju dikirije i trikirije? – Dikirija je svećnjak sa dve sveće, koje označavaju dve prirode, božansku i čovečansku, Gospoda Isusa Hrista. Sveće su spojene (obično povezane trakom) označavajući tako Jedno Lice, jednu ipostas Gospoda Isusa Hrista. Trikirija je svećnjak sa tri sveće, koje označavaju Tri Lica Svete Trojice. Sveće su sjedinjene i povezane trakom, označavajući jednu suštinu Božju. Bog je jedan po biću, po suštini, a trojičan po licima Oca, Sina i Svetoga Duha. Reči dikirije i trikirije su grčke, i znače: dvosvećnjak i trosvećnjak.
  3. *Zašto arhijerej u početku Liturgije nije u oltaru, nego ćutke sedi u crkvi prema zapadu? Kojim činom on počinje učešće u Liturgiji? – To što arhijerej ne počinje Liturgiju, nego ćutke sedi prema zapadu u crkvi, označava da je Isus Hristos do svoje godine živeo među narodom nepoznat, kao prosti drvodelja.
    Kao što je napomenuto (odgovor na 25. pitanje), „silaženje prema zapadu arhijereja, obučenog u arhijerejske odežde, označava dolazak ovaploćenog Gospoda na zemlju i silazak do najnižeg dela zemlje, Ada, sa svetim anđelima, i vladara mraka obaranje i onde zarobljenih od veka duša oslobođenje“.[49]
    Tek na Malom vhodu arhijerej ulazi u oltar, što označava Hristov dolazak na Jordan i početak javnog rada. Evanđelje koje nosi đakon pri tome označava Spasitelja, a sveća koja se nosi pred Evanđeljem označava Preteču Jovana.
    Svoje učešće na Liturgiji arhijerej počinje pozivom da se svi poklonimo Sinu Božjem, rođenom od Djeve, Vaskrslom iz mrtvih, Divnom u Svetima, uz molitveni priziv Spasitelju da spase sve one koji ga proslavljaju kao Boga pevanjem pesme: „Aliluja“.
  4. *Šta znači to što arhijerej čini znak krsta dikirijom iznad Evanđelja po prvom, a trikirijom po drugom „Svjatij Bože…“? – Činjenje krsta dikirijom, sa zapaljenim svećama, označava da nas Evanđeljska nauka prosvetljuje znanjem o dve prirode u Gospodu Isusu Hristu. Sveti Simeon Solunski veli: „Dikirijom prekršta jerarh Evanđelje označavajući prosvetljenje koje je očovečenjem Isus učinio na nebu i na zemlji. Jer Njegovim ovaploćenjem nije samo ljude nego i anđele prosvetio“. Dalje, Sveti Simeon objašnjava: „Arhijerej opet trikirijom prekršta Evanđelje objavljujući u Evanđelju propoved o Svetoj Trojici“.[50]
    Ovim činom episkop napominje, dakle, dve glavne evanđelske dogme: 1. da je Bog jedan po suštini, a trojičan po licima; i 2. da je Isus Hristos Bog i čovek – Bogočovek. Bez njih, Evanđelje ne bi bilo Evanđelje, ni Hristova crkva – Crkva.
  1. Kad arhijerej oblači veliki omofor, i kad ga skida? – Kad služi svetu Liturgiju, arhijerej stavlja veliki omofor u početku, pošto obuče ostale odežde, a skida ga po davanju mira vernima pred čitanje Apostola, i do kraja Liturgije više ga ne oblači.[51]
  2. Kad arhijerej meće i skida mali omofor? *Kakav smisao ima to skidanje i metanje malog omofora? – Mali omofor daje se episkopu za čitanje Evanđelja (ako nema đakona i nije naložio svešteniku da ga čita), skida ga po pročitanju; zatim daje mu se na dverima kad opere ruke na Heruvimskoj pesmi, a skida ga kad preda diskos đakonu i putir svešteniku za Veliki vhod. Daje mu se pred: „Primite, jadite…“, a skida ga po osvećenju Darova. Ponovo ga meće pred podizanje Agneca na „Vonmem! Svjataja Svjatim!“ i već ga do kraja Liturgije ne skida.[52]
    *Episkop na Liturgiji nosi omofor kad dejstvuje u ime Hrista, a bez njega je kad označava služitelja Hristovog. Sveti Simeon Solunski tako veli: „Onda opet oblači omofor pokazujući da je pre bio kao sluga prema Svetinji, i stideo se i bojao (da obuče) onu sveštenu odeždu. No, pošto se završi delo i ide da uzdigne i razdeli hleb na delove i da se pričesti i podeli (vernima), potrebno je da i njega uzme i s njime da se pričesti Svetinja“.[53]
  1. Kad se dodaju na Liturgiji arhijereju dikirije i trikirije? – Dikirije i trikirije daju đakoni episkopu na početku Liturgije, pošto uzglase: „Tako da prosvjetitsja svjet Tvoj…“. Kad blagoslovi verne, predaje ih čtecima i ovi ih odnose u oltar. Na Malom vhodu nose ih čteci i dodaju episkopu koji ih, po blagosiljanju vernih, nosi u oltar i predaje đakonima. Episkopu se dodaje dikirija na prvo „Svjatij Bože…“ koje pevaju sveštenici, a na drugom, trikirija. Pred tročlano „Svjatij Bože…“ dodaju mu se obe, i po povratku u oltar predaje ih čtecima. Daju mu se da njima blagoslovi verne posle čitanja Evanđelja i posle Velikog vhoda. Najzad mu se daju posle čitanja Simvola vepe, za blagosiljanja na „Blagodat Gospoda našego Isusa Hrista…“. Po blagosiljanju, predaje ih čtecima i već ih više ne uzima do kraja Liturgije (No, ako bi bilo rukopoloženje za đakona, onda blagosilja njima verne po rukopoloženju. Ako li bude rukopoloženje za sveštenika, episkop ne blagosilja njima po Heruvici, nego tek po rukopoloženju sveštenika.). Po crkvenoslovenskom Arhijerejskom činovniku, po Malom vhodu arhijerej kadi držeći u levoj ruci dikiriju.
  2. Kad se dodaje arhijereju kadionica na Liturgiji? – Na Malom vhodu, kad arhijerej uđe u oltar, celiva Evanđelje i trapezu, dodaje mu se kadionica i štaka. Po završetku kađenja, čtec ih prima i ostavlja na svoje mesto. Na Heruvimskoj pesmi dodaje mu je đakon u proskomidiji, kad završi vađenje čestica, pošto je prethodno podrži da arhijerej nakadi zvezdicu i darke. Po kađenju Darova, predaje je đakonu. Onda mu se dodaje na Carskim dverima da okadi diskos, a zatim putir; i kad oboje pokrije vozduhom, dodaje mu se da ih okadi. Dodaje mu se po osvećenju Darova na „Izrjadno o Presvjatjej…“; i najzad da okadi Darove na „Vidjehom svjet istinij…“.
  3. Kad arhijerej stavlja mitru, a kad je skida? – Mitru arhijerej stavlja kad obuče sve odežde, a skida je pred pranje ruku na Heruvimskoj pesmi. Meće je po kađenju Darova na kraju Velikog vhoda i skida pred celivanje diskosa i putira na „Vozljubim drug druga…“; po celivanju je stavlja i skida pred „Primite, jadite…“. Zatim je stavlja pred „Izrjadno…“ i skida pred „Vonmem! Svjataja Svjatim!“. Stavivši je pošto se sam pričesti, ne skida je do kraja Liturgije.
  4. Kad se prinosi arhijereju, ili svešteniku, anafora uz traženje blagoslova, i šta taj blagoslov znači? – Prosforu iz koje je izvađen Agnec (i ostale, ako ih ima, iz kojih su izvađene druge čestice) treba prineti arhijereju, ili svešteniku, i zamoliti blagoslov, kad se peva „Dostojno…“. Prepodobni Nikodim Agiorit kazuje, naime, da prosfora iz koje je izvađen Agnec predstavlja Svetu Bogorodicu, „jer kao što se iz nje rodi sa telom Agnec Božji, tako iz prosfore iz koje biva antidor vadi se (deo) koji će tajinstveno biti osvećen kao Agnec“.[54] U nekim se krajevima, po običaju, ova anafora prinosi za blagoslov kad se čita Molitva Gospodnja, „Oče naš“.
    No, treba imati u vidu da se taj blagoslov ne traži za osvećenje anafore, jer je ona već osvećena prekrštanjem kopljem i proročkim rečima koje su pri tome izgovorene; nego blagoslov čtecu, ili crkvenjaku, da je mogu početi seći, kako bi se podelila vernima na kraju Liturgije.[55]
  1. Kad se stavlja nalonj za čitanje Evanđelja na prazničnoj i nedeljnoj Jutrenji i Liturgiji? – Na prazničnoj jutrenji čita Evanđelje sveštenik, ili episkop, na Carskim dverima, te se nalonj tu postavlja. Na nedeljnoj jutrenji, Evanđelje čita sveštenik sa južne strane Časne trapeze, pa nalonj ne treba postavljati, jer se Evanđelje pri čitanju stavlja na Časnu trapezu (No, u mestima gde se ovo Evanđelje čita sa Carskih dveri, nalonj tu treba postaviti.).[56]
    Na Liturgiji, Evanđelje čita đakon sa amvona, te se nalonj postavlja na amvon. Ako nema đakona, Evanđelje čita sveštenik ili episkop na Carskim dverima, pa nalonj tu i treba postaviti.
  1. Kad se dodaje teplota pred pričešće na Liturgiji? – Teplotu treba pripremiti pred uzglas: „Svjataja Svjatim!“ i čim đakon uđe u oltar, dodati mu je u sudu za to određenom. Ako ne služi đakon, u isto vreme dodati teplotu svešteniku. Topla voda (teplota) sprema se i leti, jer ima liturgičko-simvolički smisao, da je na krstu iz životvornog Spasiteljevog probodenog rebra potekla krv i voda. O tome Sveti Simeon Solunski veli: „Onda i toplu vodu izliva u putir. A to čini svedočeći da Gospodnje Telo, postavši mrtvo, pošto se božanstvena Njegova duša odvojila, ostalo je nadalje životvorno, jer je Božanstvo ostalo nerazlučivo od Njega i sve sile Duha neodvojive“.[57]
  2. Gde se pričešćuju čteci, ipođakoni i verni, a gde đakoni, sveštenici i episkopi? Svi crkvenoslužitelji i verni pričešćuju se kašičicom van oltara, na Carskim dverima, po redu: „ipođakoni, i čteci, i pojci i monasi, a od žena đakonise i (crkvene) devojke i udovice, onda deca, a zatim sav narod po redu, sa strahom i pobožnošću, bez buke“.[58]U oltaru“, kako napominje Sveti Simeon Solunski, „ne pričešćuje se niko sem episkopa, prezvitera i đakona, jer se samo oni rukopolažu u oltaru“.[59]
  3. Koliko ima vrsta metanija (poklona) u Crkvi? – U Pravoslavnoj crkvi postoje tri vrste metanija. 1. Velika metanija: ona se vrše po pravilu uz Veliki post, a monasi ih čine, u kelijama, i u druge postove. Vrše se tako da se najpre prekrsti, onda rukama i kolenima padne na zemlju, pa čelom pokloni do zemlje. Sveti Vasilije Veliki kaže da pri tome padanju i dizanju „mi samim činom pokazujemo da smo zbog greha pali na zemlju, a dizanjem smo čovekoljubljem Onoga Koji nas je stvorio pozvani opet na nebo“.[60] 2. Mala metanija: njih činimo tako da se najpre prekrsti, pa onda sagiba dok se rukom ne dođe otprilike do zemlje, pri čemu se kolena unekoliko savijaju. 3. Treća vrsta poklona vrši se malim naklonom glave, što čini onaj koji kadi, kao i onaj koga kade[61] – tako se klanjamo kad nas sveštena lica blagosiljaju, uz reči: „Mir vsjem!“, „Mir ti!“, a takođe kad molimo oproštaj jedni od drugih, pred pristupanje Svetom Pričešću, i kad pozdravljamo jedni druge.
  1. Zašto se antidor (anafora) uzima naštinu, pre drugog jela? – Grčka reč „antidor“ („antidoron“) znači „umesto Darova“, tj. umesto Svetog Pričešća, jer se delovi ovog hleba (osvećenog na proskomidiji prekrštanjem kopljem, uz izgovaranje proročkih reči o stradanju Spasiteljevom – Is 53, 7. i 8), daju za osvećenje vernima koji nisu spremni za Sveto Pričešće. Pošto se Sveto Pričešće uzima natašte, tako pre drugog jela treba da uzmemo antidor (anaforu), kad ga dobijemo u nedeljne i praznične dane.
    Pored toga, smisao je ovog uzimanja antidora pre druge hrane da hranjenje otpočnemo osvećenom hranom, a potom da pristupimo običnoj.
    *Sveti Simeon Solunski pominje oba ova motiva. Pomenuvši da su se na Svetoj Liturgiji pričestili episkop i sveštenici, on dalje veli: „Potrebno je da i narod primi osvećenjei to biva preko antidora. To je hleb osvećen u predloženju, iz kojeg je srednji deo izvađen i prinet na osvećenje (Agnec). On, budući kopljem prekršten i primivši božanstvene reči, docnije se deli umesto Darova, tj. strašnih Tajni (Pričešća) onima koji (Pričešće) nisu primili“.[62] Na drugom mestu veli: „Onda Budi imja Gospodnje blagosloveno, pošto idemo zbog potrebe tela, tj. hranjenja, ali ovo ne biva bez osvećenja, jer najpre uzimamo osvećenu hranu, kad se govori Blagoslovlju Gospodai biva razdavanje antidora“.[63]
    U manastirima, u kojima se ne služi svakog dana Sveta Liturgija, ostatak anafore, posle Liturgije u nedeljne i praznične dane, čuva se u toku cele sedmice da bi, posle jutarnjeg bogosluženja, uzeli od nje makar malo, i tako pristupanje običnoj hrani otpočeli osvećenom.
    Ako anafore ostane mnogo, da bi se potrošila, sveštenici i verni, uzevši je pre jela, iznimno bi je mogli uzeti i uz jelo, jer bi bilo i nerazumno i grešno da propadne. Ako bi ipak ostala pa se pokvarila i poplesnivila, treba je spaliti i pepeo prosuti u reku.
  1. Kako se pristupa celivanju Svetog Evanđelja, krsta, moštiju i ikona? – Pri celivanju Svetog Evanđelja, krsta, moštiju i ikona, treba se najpre prekrstiti, uz mali poklon. To činiti i drugi put, pa onda celivati, a po celivanju opet se prekrstiti i načiniti mali poklon treći put.
    Kad stoje jedno pored drugog, Sveto Evanđelje i krst, ili Evanđelje i ikona, najpre se celiva, uz navedene male poklone, Sveto Evanđelje, onda krst, pa ikona. Navodeći reči Svetog Jovana Zlatousta: „Ono što su rekli Sveti, slike su njihovih duša“. Prepodobni Nikodim Agiorit zaključuje: „I reči Svetog Evanđelja su slike (ikones) duše i srca Gospoda. Stoga i prethodi (klanjanje) Evanđelju, onda krstu, onda ikoni Hristovoj, ikoni Bogorodičinoj, i slede ikone Svetih.[64]
    Na ikoni Hristovoj celivamo ruku ili nogu; na ikoni Bogorodice i Svetih, ruku, ne lice. Na ikoni nerukotvorenog Obraza Hristovog, ili odsečene glave Svetog Jovana Krstitelja, celivaju se vlasi.[65]
  1. Kako treba tražiti blagoslov od sveštenih lica? – Pri traženju blagoslova od sveštenih lica, treba učiniti mali poklon, ne krsteći se, onda staviti desni dlan preko levoga i celivati ruku, spuštenu na naše ruke, koja nas je blagoslovila. Blagoslov kojim sveštenik blagosilja, blagoslov je Božji koji sveštenik, kao pomoćnik Božji, samo prenosi.[66] Na desni dlan tako složenih ruku primamo i druga osvećenja od sveštenika: anaforu, osvećeno grožđe, itd.
  2. Šta treba činiti na poziv đakonov: „Glavi vašja Gospodevi priklonite“, i „Glavi našja Gospodevi priklonim“? – Svagda na poziv đakona, ili sveštenika, da priklonimo glave, treba tako i postupiti i priklanjanjem glave pokazati svoje poštovanje veličanstvu Božjem.
    U molitvi koju sveštenik pri tome čita tajno, moli on Gospoda da pogleda na one koji su pred Njim sagnuli svoje glave, i daruje im zemaljska i nebeska dobra (molitva po „Oče naš“ na Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta); da blagoslovi, ukrepi, osveti, utvrdi, izbavi od svakog zla dela, a privede svakom dobrom delu (ista molitva na Liturgiji Svetog Vasilija Velikog). „Tebi priklonismo vratove, srca i tela, i molimo Ti se: pruži ruku Tvoju nevidljivu od svetog staništa Tvoga i blagoslovi nas…“ (molitva na kraju jutrenje).
    Na Liturgiji ne priklanjamo glave na poziv đakona: „Oglašeni, glavi vašja Gospodevi priklonite!“ jer nismo nekršteni oglašeni, nego verni.
  1. Koji su najglavniji momenti na Liturgiji kad treba da smo osobito mirni i sabrani? – Na bogosluženju uopšte treba stajati mirno i sabrano, sa osećanjem da stojimo pred Svesvetim Bogom Koji je svuda, a osobito u hramu Njemu posvećenom, po reči Spasiteljevoj: „Gde ste dva ili tri sabrani u ime Moje, tu sam i Ja među vama“ (Mt 18, 20).
    Ipak, na Liturgiji ima momenata kad svoju pažnju treba udvostručiti. Takvi su momenti: Mali vhod, kad se iznosi Sveto Evanđelje koje označava dolazak Gospoda Isusa na propoved; čitanje Apostola i Evanđelja, kao Hristove propovedi i pouke narodu; Veliki vhod, prenos Svetih Darova iz proskomidije na Časnu trapezu, što označava vođenje Spasitelja na Golgotu, Njegovo stradanje i smrt, recitovanje „Simvola vere“ i reči Gospodnjih „Primite, jadite…“, „Pijte ot njeja vsi…“, kao i ostali deo Kanona Evharistije, osobito pri pevanju: „… i molimtisja, Bože naš“, čitanje Molitve Gospodnje „Oče naš“, kao i pristupanje Svetom Pričešću. U tim prilikama, ako ulazimo u crkvu, treba mirno stati gde se zateknemo, ne ići po crkvi, ne paliti sveće, itd.[67]
  1. Kako treba stajati u crkvi na molitvi? – Na molitvi u crkvi treba stajati mirno, ne okretati se, nego okrenuti se oltaru, pažljivo vezivati misao za ono što se čita i peva, tiho odgovarajući na jektenije. Ne treba se naslanjati na zidove, ili stubove. Za vreme čitanja katizama, parimija, kao i Apostola, može se sedeti. Pri čitanju Evanđelja treba obavezno stajati, ne izlaziti iz crkve, ne paliti sveće, uzdržati se od kašljanja, itd.
  2. Kakvu štetu čini onaj koji na molitvi razgovara sa drugima? – Prema kazivanju Svetih, onaj koji na molitvi razgovara čini tri štete. Prvu nanosi onome sa kojim razgovara, jer ga odvlači od molitve i duhovne sabranosti. Drugu štetu nanosi ostalim prisutnima, kojima svojim razgovorom takođe smeta. A treću, najveću štetu, nanosi sebi samom, jer umesto nagrade od Boga za molitvu, sabranost i čuvanje reda u crkvi, primiće od Njega osudu.

 

Glasnik, jul, avgust, novembar, 1987.

 


NAPOMENE:

[1] Up. Dr Lazar Mirković, Liturgika, Beograd, 1965, I, 60.

[2] Up. P. Trembelas, Mikron evhologion, Atina 1950, I, 190.

[3] Arh. činovnik man. Dečana, rukopis br. 135, kraj XVI i poč. XVII v., l. 12a, 12b. Iste bibliot. br. 131. iz 1453. g., l. 148a. Up. P. Trembelas, n. d. 193.

[4] Up. Glasnik SPC, 1979, str. 135.

[5] Po Arh. činovniku Nikanora Melentijevića, episkopa pečujskog († 1734. g.), pred proizvođenje episkop pita kandidata: „Ispovedal li jesi vsa jelika ot junosti tvojeje pametstvuješi, ničtože utajivaje?“ Pita ga da li ima potvrdu od duhovnika da nema smetnje za proizvodstvo. Ako je duhovnik prisutan, pita njega: „Dostojin li jest sej po pravilom včinjen biti va klirickij čin, na stepeni sveštenstva vazveden biti?“ (Rukopis Muzeja SPC, u Beogradu, br. 252, l. 83b, 84a).

[6] A. Dmitrijevskij, Stavljenik, Kijev 1904, str. 8, 9.

[7] Arhijerski činovnik, prva molitva čina proizvodstva čteca i pojca, Moskva 1890, l. 111a.

[8] Depotat je išao pred patrijarhom i litijom osiguravajući prolaz, a u hramu pred Vhodom noseći svećnjak. Kodin pominje da je na dan svoga miropomazanja, vizantijski car oblačio povrh sakosa kratki felon (mandian hrisun), te sa krstom u jednoj, a skiptrom u drugoj ruci, prethodio Sv. Darovima na Velikom vhodu, „imajući tada crkveni čin koji se zove depotat (Enehi tun tote taksin ekklisiastikin in kalusi tu depotatu)“ (Minj P. G. T. 157. k. 108).

[9] N. d. str. 20.

[10] Isto, 21.

[11] Isto, 33.

[12] Isto, 34.

[13] O Sv. rukopoloženju, Gl. 186, Minj. P. G. T. 155, k. 396.

[14] Br. 131, l. 148.

[15] Br. 135. Arh. činovnik, s kraja XVI i poč. XVII v., l. 14a.

[16] Muzeja SPC br. 252, l. 84a.

[17] N. d. gl. 159. k. 365.

[18] Up. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 313.

[19] Dmitrijevskij, n. d. 13.

[20] N. d. gl. 158. i 159, k. 365.

[21] Isto.

[22] Dr Dimitrije Bogdanović, Pogovor u „Matičin apostol“, Beograd 1981, str. 9, prim. 5; dr Petar Đorđić, Staroslovenski jezik, Beograd 1975, 33. Neki pisci, po analogiji sa nazivom Četvoroevanđelja (Tetraevanđelje), Apostol punog sastava (praksapostol) nazivaju „tetra“ (up. Nikola Rodić – Gordana Jovanović, Miroslavljsvo Evanđelje, Beograd 1986, 10, 12). Prof. D. Bogdanović s pravom veli da se ovaj izraz upotrebljava bez dovoljno razloga (n. d. 8).

[23] N. d. 7.

[24] Liturgika, Beograd 1965, I, 137, 128. Izrazom „Lekcionar“ (Lekcionarium) naziva se ova knjiga i u Zapadnoj crkvi (up. A. Badurina, Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1979, 376).

[25] Kan. 33, Pidalion, izd. „Astir“, Atina 1970, 250; Nikodim Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 516.

[26] Pidalion, 334; Milaš, n. d. I, 619.

[27] Pidalion, 426; Milaš, n. d. II, 80.

[28] Up. Glasnik 1987, str. 23, 96, 97.

[29] Kan. 14. Sedmog Vaseljenskog sabora (Milaš. n. d. I, 619).

[30] Dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2,108.

[31] O sv. hirotonijama, gl. 238, Minj. P. G. T. 155, k. 453, 456.

[32] N. d. gl. 240, k. 457, 460.

[33] Isto, gl. 158, k. 365.

[34] St. Dimitrijević, Pravoslavlje Sv. Save, Svetosavlje 1932, sv. 5, 202, 204; Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 286.

[35] N. d. gl. 160, k. 365, 368.

[36] To je tako učinjeno da bi tekst bio jasniji, npr. u tekstu zač. 39. počinje: „Prešedša že Amfipolj i Apoloniju…“. Ko je to prošao Amfipolj i Apoloniju? Pod tekstom to se objašnjava i kaže: „Vo dni oni, Pavel i Sila prešedša…“.

[37] Up, K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju ustava Pravosl. cerkvi, S. Peterburg 1900, 424; V. Nikolajević, Vel. Tipik, Beograd 1971, 243.

[38] Glasnik 1975, 217.

[39] Izloženje o Sv. hramu 61, n. d., k. 721.

[40] Izloženje pravoslavne vere, izd. B. Kotter, Berlin-Njujork 1973, III, 10, str. 130; L. Mirković, n. d. I, 203.

[41] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 170.

[42] Isto, 188; L. Mirković, n. d. I, 290.

[43] Up. M. Skabalanovič, n. d. I, 170; P. Trembelas, E tris liturše, Atina 1935, 28.

[44] Up. M. Skabalanovič, n. d. I, 170; P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 28.

[45] Up. Arhijerejski činovnik; K. Nikoljskij, n. d. 385, prim. I, 466, prim. 1; V. Nikolajević, Vel. tipik, 264-266.

[46] O Sv. Liturgiji, gl. 82, k. 260.

[47] Sv. Kirilo Jerusalimski, Mistagoške katihize V, 2, Vivliothiki Ellinon Pateron…, Atina 1969, T. 39, 258.

[48] Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterbug 1859, 352.

[49] Sv. Simeon Solunski, O Sv. Liturgiji, gl. 98, k. 292.

[50] Izloženje o božanstvenom hramu, gl. 59, 61, k. 721.

[51] No prema crkvenoslovenskom štampanom Arhijerejskom činovniku, Nikoljskom (n. d. 435) i S. Bulgakovu (Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 846), biće da se na Heruvimskoj pesmi, posle pranja ruku, arhijereju davao veliki omofor podvostručen, što bi objasnilo izraz Arh. činovnika: „Kisti da budu s leve strane“. Kisti, tresni su rese, froncle na krajevima vel. omofora. Izgleda da za tako podvostručen omofor Nikoljski veli da se obično naziva „poluomoforom“ (up. Glasnik 1972, str. 228 – Ispravke). Kod nas i kod Grka, u ovoj prilici daje se mali omofor (up. L. Mirković, Liturgika, I, 131).

[52] L. Mirković, n. d., 133.

[53] Izloženje o božanstvenom hramu, 90, k. 740.

[54] Pidalion, 408.

[55] Up. Glasnik 1973, 124.

[56] Up. Glasnik 1974, 56.

[57] Izloženje o božanstvenom hramu gl. 94, k. 741.

[58] Apostolske Ustanove, knj. VIII, 13, izd. Vivliothiki Ellinon Pateron… Atina 1955, T. II, 158.

[59] O Sv. Liturgiji, gl. 99, n. d., k. 301.

[60] Pidalion, 644; N. Milaš, Pravila… II, 436.

[61] Up. Glasnik 1980, 169.

[62] Izlaganje o božanstvenom hramu, gl. 101, k. 745.

[63] O Sv. molitvi, gl. 356, n. d. k. 661.

[64] Pidalion, 319.

[65] Up. Glasnik 1977, 111.

[66] Up. Glasnik 1979, 45.

[67] Stalno treba imati u vidu da je Sv. Evharistija centralna Tajna naše vere i da se na njoj zbiva cela Spasiteljeva ikonomija spasenja, od Njegovog rođenja, dolaska na Jordan i javnu propoved, žrtvovanja na krstu, vaskrsenja i vaznesenja, ali ne kao predstava nečega što je bilo nekada, nego onoga što se i sada događa, i sada biva. Žrtva Hristova nije, naime, kao žrtve starozavetne, koje je trebalo stalno, ponovo prinositi, nego je Hristos, kao savršena žrtva, i stradao i umro jedanput za sve ljude i za sva vremena.
U Sv. Liturgiji pak On ne strada i ne umire ponovo, niti je ona neka druga žrtva, nego je ona ista koja je izvršena na krstu i koja se sada produžava i produžavaće se do kraja sveta (1 Kor. 11, 26). Razlika je samo u tome što je krsna žrtva Hristova: 1. tada, bila krvna, a ova biva beskrvna; 2. što je ona izvršena jedanput na jednom mestu, a ova se vrši u svako vreme i na raznim mestima; 3. onde se Hristos žrtvovao „da nam steče bogatstvo darova, a ovde da nas pričesti izvorom Svojih Darova“ (tj. Sobom, Svojim Telom i Krvlju).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *