Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Додирује ли свештеник Агнец клечећи при „Свјатаја Свјатим“ на Пређеосвећеној Литургији?

 

ПИТАЊЕ: Неки свештеници клечећи додирују Свети Агнец на Пређеосвећеној Литургији при изговарању речи: „Вонмем! Свјатаја Свјатим!“, док други при томе стоје. Шта је боље и правилније?

 

ОДГОВОР: Пост уопште, а особито Велики или Часни пост, има карактер скрушености, покајања и жалости због наших греха, и страдања и смрти Господа Исуса Христа због њих.[1] По речима Светог Јована Златоуста, дани поста су особито време „молитава, слушања речи Божје, црквених скупова, исповедања…“.[2] У старој Цркви тада је вршена и строга дисциплина покајања, примани су покајници у Цркву, или превођени с нижег степена у виши. Према Скабалановичу, „под утицајем тог древног укључивања покајне дисциплине у Четрдесетницу, најзад су сви верни почели да се стављају, у том посту, у положај покајника“.[3]

Тако је у Православној цркви остало до данас. На исправку, чишћење савести и срца од греха, на духовно снажење, утврђивање у души добрих навика, побуђује нас како садржина црквених песама и молитава, тако и дужина богослужења, велика и мала метанија (поклони), клечење, посна храна и тако даље.

У свему томе, заједно са вернима, учествују и свештеници. Они се не одвајају од народа Божјег, који је „царско свештенство, народ свети“ (1 Пет. 2, 9). Само кад они као литурзи, као свештеници у вишем смислу те речи, врше своју дужност служења у Цркви, свештенодејствују, онда се разликују од осталих верних. Тако нпр. док су – по Светом Симеону Солунском – за време Великог входа сви верни падали ничице, свештеници то нису чинили, него су вршили опход са Светим Даровима преносећи их на Часну трапезу;[4] на Пређеосвећеној Литургији, после читања прве паримије, док сви падају ничице, свештеник стојећи, са свећом и кадионицом у руци, узглашава: „Свјет Христов просвјешчајет всјех“; после друге паримије, обилазећи са ђаконом Часну трапезу кади је, док једна или друга страна у цркви клечи итд.

Тако и у време узглашавања „Свјатаја Свјатим“, кад верни, према проф. Мирковићу и Николајевићевом Типику, „сви падну на колена и остају тако док се почне појати „Једин свјат…“,“[5] ђакон и свештеник, вршећи своју дужност свештенослужења, узглашавају: „Вонмем! Преждеосвјашченија Свјатаја Свјатим!“, при чему свештеник с побожношћу додирује Свети Агнец.

У примедбама црквенословенског Служебника и Архијерејског чиновника нема ни најмањег наговештаја да свештеник, или епископ, при речима „Свјатаја Свјатим“ клече. За ђакона је јасно да изговарајући „Вонмем!“ не клечи, а ни после тога, док свештеник говори „Свјатаја Свјатим“, те се и не поставља питање његовог клечења у то време. Још мање има разлога да тада клечи свештеник, који у то време врши свештенорадњу додиривања Светог Агнеца прстима десне руке (чему на пуној Литургији одговара чин узношења Агнеца). У црквенословенском Служебнику вели се само толико да по молитви „Вонми Господи Исусе Христе…“ свештеник и ђакон се трипут клањају уз речи: „Боже очисти ме грешнога“, а онда „свештеник при покривеним Божанственим Даровима, пруживши руку, додирује животни Хлеб с побожношћу и страхом многим, и кад ђакон каже „Вонмем!“,[6] свештеник узглашава: „Преждеосвјашченаја Свјатаја Свјатим!“.

Дословце исто стоји и у грчком Иератикону издања Апостолики диаконие,[7] а слично вели и бугарски Служебник: „Затим, пошто су Божанствени Дарови покривени, свештеник левом руком мало подиже један крај покровца – воздуха, а десном, пун страха и побожности, додирује Свети и Животворни Хлеб и узглашава „Вонмем! Преждеосвјашченаја Свјатаја Свјатим!“.[8]

Исто тако, нема ни речи о клечењу свештеника код Никољског, Булгакова, Мирковића, Трембеласа, Фундулиса и других литургијских писаца.

Исти став налазимо и у старини, као што се види из грчких рукописа XV и XVI в. које наводе Трембелас[9] и Д. Мораитис,[10] у којима стоји готово дословно онако као што је у црквенословенском Служебнику. И у нашим старим рукописима налазимо исто. Ни у једном од оних које сам имао у рукама из Дечана, Пећке патријаршије, Музеја Српске цркве у Београду и манастира Свете Тројице код Пљеваља нисам нашао ниједну реч о томе да би свештеник требало тада да клечи. У њима се углавном вели ово: „И јереј молитву тај(но): Ванми Г(оспод)и Ис(усе) Х(ри)с(т)е, Б(о)же наш, от с(ве)таго жилишта твојего… Јегда видит јего (тј. ђакон) м(о)л(и)тву кончавша и начинајушта поклањати се, клањајет се и та (тј. и он) на њемже м(е)сте стоит. Јегда видит јего диакон валоживша руку под ајер и прикоснувша се с(ве)тому хлебу, вазглаш(ајет): Ванмем. Иереј: Прежде с(ве)штена с(ве)таја с(ве)тим. Диакон ваходит ва с(ве)ти олтар и творет по обичају с(ве)тоје причештеније“.[11] У пергаментном рукописном Служабнику дечанске библиотеке бр. 120, из XIV в., примедбе су још једноставније и краће, јер потичу из дубље старине: Ијереј м(о)л(и)тву тај: Ванми Г(оспод)и Ису Х(ри)с(т)е… Диакон: Ванмем. Поп: Прежде с(ве)штенаја с(ве)таја с(ве)тим. И причестет се по обичају.[12]

Сви наведени текстови стоје, дакле, на становишту да свештеник као литург врши ову радњу стојећи. То је и разумљиво ако узмемо у обзир речи Светог Јована Златоуста: „Стајање је ознака литургисања“ (То естане ту литургин ести симион, Беседа 18. на Посланицу Јеврејима).[13]

Примедба о клечењу народа док свештеник додирујући Свети Агнец узглашава речи: „Преждеосвјашченија Свјатаја Свјатим!“ не потиче из старине; налази се тек код В. Николајевића и проф. Мирковића. Биће да потиче с краја прошлог века. Кад се ова пракса утврдила, највероватније да су онда неки свештеници, повучени примером верних, почели и сами да клече у то време, не узимајући у обзир да они овде врше свештенодејство и да ту нема места клечању с њихове стране. Ђакон је остао да не клечи, као што и треба. Али ако би ко од њих двојице требало да клечи, пре би то одговарало ђакону него свештенику који у то време поред изговарања речи „Свјатаја Свјатим“ још и додирује Свети Агнец.

Према томе, правилно поступају они свештеници који узглашавајући: „Преждеосвјашченаја Свјатаја Свјатим!“ и додирујући десном руком Свети Агнец, чине то с побожношћу, приклонивши главу, али не клечећи, него стојећи, како је било свагда и код других православних народа.

 

Гласник, септембар 1975.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Но пошто је Његово страдање израз божанске љубави према нама људима, и пошто се њиме спасавамо, овај пост има и радосни, празнични карактер. Већ у Ст. Завету Господ објављује преко пророка Захарије да ће постове Свог народа обратити у радост и весеље, и у празнике веселе (8, 9). Св. Јован Златоуст вели да „Црква Божја… назива пост празником“ (Творенија, С. Петербург 1899, IV, 2), а и Етерија помиње да су у њено доба у Јерусалиму тако и називали Св. Четрдесетницу „Празник“ (Еорте) (уп. Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 294, 254; Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 274). Још раније, у III в., Скабаланович вели да се на пост гледало као на празник своје врсте, на свечаност. Пост у спомен распећа Господњег називан је Пасхом. „Пасха је тада“ – вели он даље – „била пола тужним-пола радосним празником; друкчије речено, толико радосним колико и тужним, какав је био сав живот тадашњих хришћана, у коме су се мешале сузе небеске радости по Богу са сузама неиздрживих земаљских невоља“ (н. д. I, 67, 122). Тај двојни карактер, радости и жалости, имају, по Св. Василију Великом и велики поклони, метанија, која се врше уз пост: „И при сваком сагибању колена и опет устајању ми самим чином показујемо да смо због грешности наше пали на земљу, а по човекољубљу Онога који нас је створио позвани смо опет на небо”(Правило 91, у Милаш, Правила Правосл. цркве у тумачењима, Н. Сад 1896, II, 436).

[2] 52. беседа о посту пред Пасху, код Скабалановича, н. д. 277.

[3] Н. д. 277.

[4] О божанственом храму, гл. 78. Мињ. П. Г. Т. 155, к. 729.

[5] Литургика II, 2, Београд 1966, 135; Вел. Типик, Београд 1971, 46.

[6] У Архијерејском чиновнику стоји да ђакон при речи „Вонмем!“ приклања главу.

[7] Атина 1971, 169-170.

[8] Софија 1928, 244.

[9] Е трис литургие, Атина 1935, 217.

[10] И литургиа тон проигиазменон, Тесалоники 1955, 76, 86.

[11] Библиот. манастир Дечана бр. 119, пергаментни Служабник, XIV в.; исто овако је и у рукоп. Служабницима исте библиот. бр. 122, XIV-XV в.; бр. 123, из 1395. г. (С(ве)штеник м(о)лит се тајно… По м(о)л(ит)ве же јегда видит…); бр. 125, XIV в.; бр. 124, XV в.; бр. 127, XIV-XVI. (… поклањајет се са њим и та. – Између редова додато: на њемже месте стоит); бр. 130, XIV в. (… на њемже месте стоит… валожша… под аиер); бр. 131, из 1453. г. (и по м(о)л(и)тве јегда видит диакон с(ве)штеника поклањајушта се… валожша… ајер); бр. 131, из 1453 г.; бр. 132, XV в. (скончавша… јего валожша … творет…); бр. 133, XVI в.; бр. 134; XVI в. (јего диако (sic.) као и у бр. 131, и творе по обичају…).

[12] Исто овако стоји и у пергам. Служабнику исте библиот. бр. 121, XIV в. (ванмим… причештајут се по обичају поп и диакон).

[13] Из истог разлога не треба да клече сви саслужујући свештеници, него само при певању „Да исправитсја…“, док најстарији (с ђаконом) обилази Часну трапезу кадећи. Тек кад тај клекне, певајући прву половину „Да исправитсја…“, клекну и они заједно с началствујушчим (Уп. С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков, 1900, 838, прим. 12.).

 

Comments are closed.