Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Dodiruje li sveštenik Agnec klečeći pri „Svjataja Svjatim“ na Pređeosvećenoj Liturgiji?

 

PITANJE: Neki sveštenici klečeći dodiruju Sveti Agnec na Pređeosvećenoj Liturgiji pri izgovaranju reči: „Vonmem! Svjataja Svjatim!“, dok drugi pri tome stoje. Šta je bolje i pravilnije?

 

ODGOVOR: Post uopšte, a osobito Veliki ili Časni post, ima karakter skrušenosti, pokajanja i žalosti zbog naših greha, i stradanja i smrti Gospoda Isusa Hrista zbog njih.[1] Po rečima Svetog Jovana Zlatousta, dani posta su osobito vreme „molitava, slušanja reči Božje, crkvenih skupova, ispovedanja…“.[2] U staroj Crkvi tada je vršena i stroga disciplina pokajanja, primani su pokajnici u Crkvu, ili prevođeni s nižeg stepena u viši. Prema Skabalanoviču, „pod uticajem tog drevnog uključivanja pokajne discipline u Četrdesetnicu, najzad su svi verni počeli da se stavljaju, u tom postu, u položaj pokajnika“.[3]

Tako je u Pravoslavnoj crkvi ostalo do danas. Na ispravku, čišćenje savesti i srca od greha, na duhovno snaženje, utvrđivanje u duši dobrih navika, pobuđuje nas kako sadržina crkvenih pesama i molitava, tako i dužina bogosluženja, velika i mala metanija (pokloni), klečenje, posna hrana i tako dalje.

U svemu tome, zajedno sa vernima, učestvuju i sveštenici. Oni se ne odvajaju od naroda Božjeg, koji je „carsko sveštenstvo, narod sveti“ (1 Pet. 2, 9). Samo kad oni kao liturzi, kao sveštenici u višem smislu te reči, vrše svoju dužnost služenja u Crkvi, sveštenodejstvuju, onda se razlikuju od ostalih vernih. Tako npr. dok su – po Svetom Simeonu Solunskom – za vreme Velikog vhoda svi verni padali ničice, sveštenici to nisu činili, nego su vršili ophod sa Svetim Darovima prenoseći ih na Časnu trapezu;[4] na Pređeosvećenoj Liturgiji, posle čitanja prve parimije, dok svi padaju ničice, sveštenik stojeći, sa svećom i kadionicom u ruci, uzglašava: „Svjet Hristov prosvješčajet vsjeh“; posle druge parimije, obilazeći sa đakonom Časnu trapezu kadi je, dok jedna ili druga strana u crkvi kleči itd.

Tako i u vreme uzglašavanja „Svjataja Svjatim“, kad verni, prema prof. Mirkoviću i Nikolajevićevom Tipiku, „svi padnu na kolena i ostaju tako dok se počne pojati „Jedin svjat…“,“[5] đakon i sveštenik, vršeći svoju dužnost sveštenosluženja, uzglašavaju: „Vonmem! Preždeosvjaščenija Svjataja Svjatim!“, pri čemu sveštenik s pobožnošću dodiruje Sveti Agnec.

U primedbama crkvenoslovenskog Služebnika i Arhijerejskog činovnika nema ni najmanjeg nagoveštaja da sveštenik, ili episkop, pri rečima „Svjataja Svjatim“ kleče. Za đakona je jasno da izgovarajući „Vonmem!“ ne kleči, a ni posle toga, dok sveštenik govori „Svjataja Svjatim“, te se i ne postavlja pitanje njegovog klečenja u to vreme. Još manje ima razloga da tada kleči sveštenik, koji u to vreme vrši sveštenoradnju dodirivanja Svetog Agneca prstima desne ruke (čemu na punoj Liturgiji odgovara čin uznošenja Agneca). U crkvenoslovenskom Služebniku veli se samo toliko da po molitvi „Vonmi Gospodi Isuse Hriste…“ sveštenik i đakon se triput klanjaju uz reči: „Bože očisti me grešnoga“, a onda „sveštenik pri pokrivenim Božanstvenim Darovima, pruživši ruku, dodiruje životni Hleb s pobožnošću i strahom mnogim, i kad đakon kaže „Vonmem!“,[6] sveštenik uzglašava: „Preždeosvjaščenaja Svjataja Svjatim!“.

Doslovce isto stoji i u grčkom Ieratikonu izdanja Apostoliki diakonie,[7] a slično veli i bugarski Služebnik: „Zatim, pošto su Božanstveni Darovi pokriveni, sveštenik levom rukom malo podiže jedan kraj pokrovca – vozduha, a desnom, pun straha i pobožnosti, dodiruje Sveti i Životvorni Hleb i uzglašava „Vonmem! Preždeosvjaščenaja Svjataja Svjatim!“.[8]

Isto tako, nema ni reči o klečenju sveštenika kod Nikoljskog, Bulgakova, Mirkovića, Trembelasa, Fundulisa i drugih liturgijskih pisaca.

Isti stav nalazimo i u starini, kao što se vidi iz grčkih rukopisa XV i XVI v. koje navode Trembelas[9] i D. Moraitis,[10] u kojima stoji gotovo doslovno onako kao što je u crkvenoslovenskom Služebniku. I u našim starim rukopisima nalazimo isto. Ni u jednom od onih koje sam imao u rukama iz Dečana, Pećke patrijaršije, Muzeja Srpske crkve u Beogradu i manastira Svete Trojice kod Pljevalja nisam našao nijednu reč o tome da bi sveštenik trebalo tada da kleči. U njima se uglavnom veli ovo: „I jerej molitvu taj(no): Vanmi G(ospod)i Is(use) H(ri)s(t)e, B(o)že naš, ot s(ve)tago žilišta tvojego… Jegda vidit jego (tj. đakon) m(o)l(i)tvu končavša i načinajušta poklanjati se, klanjajet se i ta (tj. i on) na njemže m(e)ste stoit. Jegda vidit jego diakon valoživša ruku pod ajer i prikosnuvša se s(ve)tomu hlebu, vazglaš(ajet): Vanmem. Ierej: Prežde s(ve)štena s(ve)taja s(ve)tim. Diakon vahodit va s(ve)ti oltar i tvoret po običaju s(ve)toje pričeštenije“.[11] U pergamentnom rukopisnom Služabniku dečanske biblioteke br. 120, iz XIV v., primedbe su još jednostavnije i kraće, jer potiču iz dublje starine: Ijerej m(o)l(i)tvu taj: Vanmi G(ospod)i Isu H(ri)s(t)e… Diakon: Vanmem. Pop: Prežde s(ve)štenaja s(ve)taja s(ve)tim. I pričestet se po običaju.[12]

Svi navedeni tekstovi stoje, dakle, na stanovištu da sveštenik kao liturg vrši ovu radnju stojeći. To je i razumljivo ako uzmemo u obzir reči Svetog Jovana Zlatousta: „Stajanje je oznaka liturgisanja“ (To estane tu liturgin esti simion, Beseda 18. na Poslanicu Jevrejima).[13]

Primedba o klečenju naroda dok sveštenik dodirujući Sveti Agnec uzglašava reči: „Preždeosvjaščenija Svjataja Svjatim!“ ne potiče iz starine; nalazi se tek kod V. Nikolajevića i prof. Mirkovića. Biće da potiče s kraja prošlog veka. Kad se ova praksa utvrdila, najverovatnije da su onda neki sveštenici, povučeni primerom vernih, počeli i sami da kleče u to vreme, ne uzimajući u obzir da oni ovde vrše sveštenodejstvo i da tu nema mesta klečanju s njihove strane. Đakon je ostao da ne kleči, kao što i treba. Ali ako bi ko od njih dvojice trebalo da kleči, pre bi to odgovaralo đakonu nego svešteniku koji u to vreme pored izgovaranja reči „Svjataja Svjatim“ još i dodiruje Sveti Agnec.

Prema tome, pravilno postupaju oni sveštenici koji uzglašavajući: „Preždeosvjaščenaja Svjataja Svjatim!“ i dodirujući desnom rukom Sveti Agnec, čine to s pobožnošću, priklonivši glavu, ali ne klečeći, nego stojeći, kako je bilo svagda i kod drugih pravoslavnih naroda.

 

Glasnik, septembar 1975.

 


NAPOMENE:

[1] No pošto je Njegovo stradanje izraz božanske ljubavi prema nama ljudima, i pošto se njime spasavamo, ovaj post ima i radosni, praznični karakter. Već u St. Zavetu Gospod objavljuje preko proroka Zaharije da će postove Svog naroda obratiti u radost i veselje, i u praznike vesele (8, 9). Sv. Jovan Zlatoust veli da „Crkva Božja… naziva post praznikom“ (Tvorenija, S. Peterburg 1899, IV, 2), a i Eterija pominje da su u njeno doba u Jerusalimu tako i nazivali Sv. Četrdesetnicu „Praznik“ (Eorte) (up. L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 294, 254; Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 274). Još ranije, u III v., Skabalanovič veli da se na post gledalo kao na praznik svoje vrste, na svečanost. Post u spomen raspeća Gospodnjeg nazivan je Pashom. „Pasha je tada“ – veli on dalje – „bila pola tužnim-pola radosnim praznikom; drukčije rečeno, toliko radosnim koliko i tužnim, kakav je bio sav život tadašnjih hrišćana, u kome su se mešale suze nebeske radosti po Bogu sa suzama neizdrživih zemaljskih nevolja“ (n. d. I, 67, 122). Taj dvojni karakter, radosti i žalosti, imaju, po Sv. Vasiliju Velikom i veliki pokloni, metanija, koja se vrše uz post: „I pri svakom sagibanju kolena i opet ustajanju mi samim činom pokazujemo da smo zbog grešnosti naše pali na zemlju, a po čovekoljublju Onoga koji nas je stvorio pozvani smo opet na nebo“(Pravilo 91, u Milaš, Pravila Pravosl. crkve u tumačenjima, N. Sad 1896, II, 436).

[2] 52. beseda o postu pred Pashu, kod Skabalanoviča, n. d. 277.

[3] N. d. 277.

[4] O božanstvenom hramu, gl. 78. Minj. P. G. T. 155, k. 729.

[5] Liturgika II, 2, Beograd 1966, 135; Vel. Tipik, Beograd 1971, 46.

[6] U Arhijerejskom činovniku stoji da đakon pri reči „Vonmem!“ priklanja glavu.

[7] Atina 1971, 169-170.

[8] Sofija 1928, 244.

[9] E tris liturgie, Atina 1935, 217.

[10] I liturgia ton proigiazmenon, Tesaloniki 1955, 76, 86.

[11] Bibliot. manastir Dečana br. 119, pergamentni Služabnik, XIV v.; isto ovako je i u rukop. Služabnicima iste bibliot. br. 122, XIV-XV v.; br. 123, iz 1395. g. (S(ve)štenik m(o)lit se tajno… Po m(o)l(it)ve že jegda vidit…); br. 125, XIV v.; br. 124, XV v.; br. 127, XIV-XVI. (… poklanjajet se sa njim i ta. – Između redova dodato: na njemže meste stoit); br. 130, XIV v. (… na njemže meste stoit… valožša… pod aier); br. 131, iz 1453. g. (i po m(o)l(i)tve jegda vidit diakon s(ve)štenika poklanjajušta se… valožša… ajer); br. 131, iz 1453 g.; br. 132, XV v. (skončavša… jego valožša … tvoret…); br. 133, XVI v.; br. 134; XVI v. (jego diako (sic.) kao i u br. 131, i tvore po običaju…).

[12] Isto ovako stoji i u pergam. Služabniku iste bibliot. br. 121, XIV v. (vanmim… pričeštajut se po običaju pop i diakon).

[13] Iz istog razloga ne treba da kleče svi saslužujući sveštenici, nego samo pri pevanju „Da ispravitsja…“, dok najstariji (s đakonom) obilazi Časnu trapezu kadeći. Tek kad taj klekne, pevajući prvu polovinu „Da ispravitsja…“, kleknu i oni zajedno s načalstvujuščim (Up. S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov, 1900, 838, prim. 12.).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *