Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

„Iziđite“ ili „pristupite“ na Pređeosvećenoj Liturgiji

 

PITANJE: U ranijim izdanjima Služebnika, poziv „Iže ko prosvješčeniju…“ na Pređeosvećenoj Liturgiji, bio je „izidite“, a u novom izdanju iz 1974. g. – „pristupite“. Razlika velika. Ako je trebalo, kako da ona nije ispravljena ranije, nego tek sada u ovom izdanju?

 

ODGOVOR: Među prvim bogoslužbenim knjigama prevedenim sa grčkog na slovenski jezik odmah u početku svakako je bio i Služebnik. Poznato je da je slovenski prevod po pravilu vršen doslovno, reč po reč sa originala, tako da je na mnogo mesta potpuno nerazumljiv bez uzimanja u pomoć grčkog teksta. Drukčije nije ni moglo biti kad se uzme u obzir da su prvi prevodioci bili rodom Grci, kad se moralo raditi brzo, uz mnoge teškoće, i paziti da udaljavanjem od teksta i „jedna neoprezno upotrebljena reč“ ne da povoda moćnim protivnicima da u njoj vide dokaz „prilaženju jednom od mnogih tadašnjih jeretičkih učenja“ i stekne „jeretičko ime“.[1]

Na odgovarajućem mestu Liturgije Pređeosvećenih Darova, prevod je takođe doslovan sa grčkog, u kome dolazi isti oblik, istog glagola i u pozivu upućenom oglašenim i onom upućenom „Iže ko prosvješčeniju…“: proselthete, tj. 2. l. mn. imperativa, aorista aktivnog, glagola proerhome, čije je glavno značenje: idem napred, putujem, napredujem. No u nizu ostalih značenja ovaj glagol ima i značenje: izlazim, odlazim.[2]

U crkvenoslovenskom tekstu upotrebljen je takođe isti glagol na oba mesta, u istom načinu, kao što je i u grčkom, ali on u slovenskom nema dvojno značenje: ići napred, pristupati i ići u suprotnom pravcu: izlaziti, odlaziti, nego samo ovo poslednje. U pozivu, pak, upućenom „iže ko prosvješčeniju“, na tom mestu, kao što će se videti iz daljeg izlaganja, on treba da izrazi baš smisao prilaženja. U idućoj jekteniji đakon će pozvati da i „Iže ko prosvješčeniju…“ izađu, kao što su to učinili i ostali katihumeni, istom rečju: „I pros to fotisma proelthete…“. „Iže ko prosvješčeniju izidite…“, a tako će na kraju Liturgije pozvati i verne da se raziđu: „S mirom izidem“ (En irini proelthomen).

Pod izrazom „jelici ko prosvješčeniju“ (Osi pros to fotisma) podrazumevao se u starini onaj deo oglašenih koji su već stigli do primanja Svete Tajne Krštenja. Krštenje je tada vršeno osobito na Vaskrs, zatim na Bogojavljenje, Duhove, Lazarevu i Veliku subotu, u dane u koje se i danas peva na Liturgiji „Jelici vo Hrista krestistesja…“, kao ostatak iz tog starog vremena.

Čim se neki Judejin, ili neznabožac prijavio da želi postati hrišćanin i bio ubeležen u spisak oglašenih – katihumena, obavezno je poučavan u hrišćanskoj nauci. To poučavanje zvalo se katihisis, a poučavani katihumeni. Prema 2. kanonu Prvog Vaseljenskog sabora, ovo poučavanje trajalo je duže vreme, u zavisnosti od revnosti svakog pojedinca. Iz 5. kanona Neokesarijskog sabora možemo zaključiti da su se katihumeni delili na dva stepena: U prvi, niži spadali su početnici, koji su se zvali „oni koji slušaju2 (akuoomeni), tj. oni koji su, stojeći u pronaosu, mogli prisustvovati početku Liturgije, čitanju Svetog Pisma i njegovom tumačenju, posle čega su bili dužni da izađu.

Drugi, viši stepen sačinjavali su oni koji su prešli niži stepen i primali višu nauku. Oni su nastavili da se mole sa vernima i posle propovedi, te su se stoga zvali „oni koji se mole“ (evhomeni), ili „oni koji kleče“ (goniklinonntes).[3] I oni su stojali u pronaosu, bliže krasnim vratima. Pošto su prvi izašli, đakon je pozivao ove da se pomole Gospodu. Pozivao je takođe verne da se pomole za njih. Ove prozbe nalazimo u Apostolskim Ustanovama, a takođe kod Svetog Jovana Zlatousta koji ih opširno tumači. Prozbe u jekteniji za oglašene u sadašnje tri Liturgije sadržinom su iste, ali ih je brojno malo tu ostalo.[4] Razumljivo da je prestankom masovnog krštavanja odraslih, kako primećuje prof. Trembelas, broj ovih prozbi tokom vremena smanjen.[5] Na kraju jektenije đakon ih je pozivao da prignu glave na molitvu koju im je čitao sveštenik, ili episkop, uz blagoslov polaganjem ruku, što se u 19. kanonu Laodikijskog sabora naziva „dolaženjem pod ruku“ (ke tuton proselthonton ipo heira).[6] Posle toga su i oni, na đakonov poziv: „Oglašeni, izidite!“ izlazili iz hrama, da bi ostalom delu Svete Liturgije prisustvovali samo verni. Nadzor nad njihovim izlaženjem, po Svetom Simeonu Solunskom, imao je ipođakon (O hirotonijama). Katihumene pominje, na više mesta u svom putopisu, i Eterija i veli da su priklanjali glave pri molitvi i blagoslovu episkopa, i na večernji i na jutrenji.[7]

Dok su ova dva stepena morali preći svi katihumeni pre krštenja, stepen „Iže ko prosvješčeniju…“, kako uočava prof. Trembelas, nije bio stalan. Tim nazivom označavani su samo oni katihumeni koji su tokom Velikog posta pripremani za krštenje na Vaskrs. Za pripravnika krštenja pred ostale praznike taj naziv ne nalazimo u crkvenim knjigama.[8]

Oni, dakle, katihumeni drugog stepena, koji su i taj deo katehumenata uspešno prešli i želeli da se vaskršne noći krste, morali su se prijaviti episkopu pred Svetu Četrdesetnicu, ili na njenom početku.[9] Ispitavši njihovo znanje vere i života po veri, episkop im je davao hrišćansko ime i upisivao u katalog „Iže ko prosvješčeniju…“. Tokom Četrdesetnice, pored posta, molitve, zaklinjanja od zlih duhova i ispovesti, njima je, u svakodnevnoj pouci, tumačeno Sveto Pismo i podrobno Simvol vere, kao što vidimo iz 18. čuvenih katiheza koje je fotizomenim (prosvećenima) držao u toku Velike Četrdesetnice Sveti Kirilo Jerusalimski (348-436. g.).[10] I Eterija govori o prijavljivanju katihumena na krštenje na Vaskrs, o njihovom poučavanju u toku Četrdesetnice po tri časa dnevno, čemu su prisustvovali i mnogi verni.[11] Od četvrtka IV sedmice posta oni su, pred episkopom ili određenim sveštenikom, izlagali svoje znanje o toj nauci, a od srede te sedmice, po odlasku ostalih katihumena, pozivani su kako oni, tako i verni da se pomole za njih, što biva i danas na Liturgiji Pređeosvećenih Darova. Molio se za njih i episkop posebnom molitvom („Javi Vladiko lice Tvoje…“), pri kojoj su oni priklanjali glave, i posle blagoslova, na đakonov poziv: „Iže ko prosvješčeniju izidite!“, izlazili iz hrama.

Jasno je, dakle, da, po pozivu ostalih oglašenih da iziđu, poziv „Iže ko prosvješčeniju…“ bio je da oni priđu bliže, da bi se pomolili, episkop im mogao pročitati molitvu i polaganjem ruku blagosloviti ih. Kao što rekosmo, i poziv oglašenim da iziđu, i „Iže ko prosvješčeniju…“ da priđu iskazivan je istim grčkim izrazom.[12] No svakako da je teško bilo razumeti jedan isti oblik, u istoj prozbi i u smislu „iziđite“, u smislu „pristupite“, pogotovo što su fotizomeni, kako veli prof. Trembelas, „čuvši poziv: „Katihumeni, iziđite!“ povučeni dotadašnjom navikom, izlazili sa katihumenima“,[13] te u pojedinim grčkim rukopisima poziv upućen njima nalazi se u obliku „proselthete“, sa jasnim značenjem pristupanja, za koji prof. Trembelas nalazi da je pravilniji od „proelthete“.[14] Stariju praksu on smatra da izlažu dva grčka rukopisa iz XVI v. u kojima stoji: „Katihumeni, iziđite! Pomolite se iže ko prosvješčeniju!“ U jednom pak rukopisu kod Dmitrijevskog, iz XII v., nema ni: „Katihumeni, iziđite!“, nego samo: „Pomolite se iže ko prosvješčeniju!“.[15]

U našim starim rukopisima, gotovo redovno, na tom mestu, nalazi se izraz „pristupite“. Tako u rukopisnom Služabniku Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, br. 227, iz XIV v., veli se: „Ot sredi že sredopostnije i se (ove) prilagajem dijakoniki (prozbe) i molitvu, do velikije sredi: Jelici ka prosvešteniju pristupite. Pomolite se iže ka prosvešteniju Gospodevi…“. Posle glavopriklonjenja i molitve, poziv je: „Jelici ka prosvješteniju izidite…“. Poziv „pristupite“ nalazi se u ovom rukopisu ne samo na Liturgiji Pređeosvećenih Darova, nego i na Vasilijevoj.[16] Isto je tako i u mnogim drugim rukopisima.[17]

Retko se u našim rukopisima na ovom mestu nalazi „izidite“, kao što je npr. u dva dečanska rukopisna Služabnika na pergamentu iz XIV v., br. 120 i 121 („Jelici ka prosvešteniju izidite! Pomolite se iže ka prosvešteniju!“).

U nekim se pak rukopisima na Liturgiji Sv. Vasilija nalazi „pristupite“, a na Pređeosvećenih Darova „izidite“, kao npr. Muzeja SPC br. 214, XIV v.; dečanskom br. 123, iz 1395. g. (na Vasilijevoj „izidete“, na Pređeosvećenoj „pristupite“); manastir Sv. Trojice pljevaljske br. 110, poč. XV v. i br. 60, prva pol. XV v. (na Vasilijevoj „izidete“).

I u Služebniku Petra Mogile iz 1639. g. stoji „pristupite“ u jekteniji za „Iže ko prosvješčeniju…“, kako na Liturgiji Pređeosvećenih Darova, tako i Svetog Vasilija Velikog. Tako je isto i u Služebniku kijevopečerskom iz 1692. g. (u Vasilijevoj „pristupite“, na Pređeosvećenoj „pristupite“).

Ispravljen tekst: „Iže ko prosvješčeniju pristupite“, umesto „izidite“, nalazimo i u nekim novijim izdanjima crkvenoslovenskog Služebnika, ali je ispravka navedena pod tekstom. U novom izdanju ona je samo stavljena na svoje mesto da ne bi bilo zabune.

 

Glasnik, mart 1977.

 


NAPOMENE:

[1] Đ. Radojčić, 1.100 godina slovenske pismenosti, u Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd 1963, 23.

[2] Iscrpno značenje ovog glagola, sa navodima iz tekstova, prema D. Dimitraku, Mega leksikon tis ellinikis glossis, Atina 1958, T. 7, 6107-6108; Lidel Skotovom Mega leksikon tis ellinikis glossis, prev. Ksenofontos Moshu, Atina, bez godine izdanja, T. III, 698-699 i G. W. N. Lampe, A Patristic Greek Lexicon, Oxford 1961, 1147, ispisao mi je jerom. Irinej Bulović, na čemu sam mu zahvalan.

[3] I jednu i drugu vrstu katihumena treba razlikovati od istoimenih pokajnika, koji se takođe pominju u kanonima: 11, 12. Prvog Vas. sab.; 4, 6, 9. Ankirskog; 56, 75, 81. Sv. Vas. Vel.; 11. Sv. Grig. Čudotvorca i dr.

[4] Radi upoređenja izložićemo ove stare jektenije, najpre iz Apost. Ustanova, a zatim Sv. Jovana Zlatousta. „Pošto svi ustanu, đakon uzašavši na neko visoko (mesto = amvon) objavljuje: „Niko od onih koji slušaju, niko od nevernih (da ne ostane)“. I pošto nastane tišina, govori: „Pomolite se, oglašeni!“ I svi verni u sebi se mole za njih govoreći: „Gospode, pomiluj!“ Onda čita đakonstva za njih govoreći: „Za oglašene srdačno molimo Boga; da Blagi i Čovekoljubivi (Bog) milostivo sasluša njihove molitve i prizive, i primivši njihove prozbe daruje im po traženju njihovih srdaca na korist; otkrije im Evanđelje Hrista Svoga, prosveti ih i urazumi; pouči ih u bogoznanju, nauči zapovestima Njegovim i opravdanjima; usadi u njih Njegov čisti i spasonosi strah; otvori uši njihovih srdaca da u zakonu Njegovom prebivaju dan i noć; utvrdi ih u pobožnosti; ubroji i sjedini ih sa Svojim svetim stadom, udostojivši ih banje novog rođenja, odeće netruležnosti, istinskog života; izbavi ih od svake nepobožnosti i ne dade mesta neprijatelju protiv njih; očisti ih od svake prljavštine tela i duha; useli se u njih i boravi kroz Hrista Svoga, blagoslovi njihove izlaske i ulaske, i uputi im što je potrebno na korist. Još se srdačno za njih pomolimo da, dobivši oproštenje grehova prosvećenjem, udostoje se Sv. Tajni i prebivanja sa Svetima. Podignite se, oglašeni! Prosite mir Božji kroz Hrista Njegovog; dan miran i bezgrešan, i sve vreme života svoga; hrišćanski kraj vaš, milost i blagonaklonost Božju, oproštenje greha; predajte sebe jedinom nerođenom Bogu kroz Hrista Njegovog. Sagnite se za blagoslov!“ Na svaku prozbu koju je đakon govorio, kao što rekosmo, odgovarao je narod: „Gospode, pomiluj!“ a osobito deca. Pošto su sagnuli glave, blagosiljao ih je, položivši ruke, episkop ovim blagoslovom: „Bože Svedržitelju…“.“ (Vivliothiki Elliion pateron, izd. Apost. diakonia, Atina 1955, T. P. 144-145)
„Pomolimo se usrdno za katihumene; da svemilostivi i blagi Bog usliši njihove molitve; da otvori uši njihovih srdaca, pouči ih rečju istine; da useje strah Svoj u njih i utvrdi veru Svoju u srcima njihovim; da im otkrije Evanđelje pravde; da im dade božanstveni um, celomudreno mišljenje i dobrodeteljni život; da svagda Božje misle, Božje shvataju i o Božjem se brinu; u zakonu Njegovom da prebivaju dan i noć. Još se priležnije pomolimo za njih da ih izbavi od svakoga zloga i neumesnoga dela, od svakog greha đavolskog i od svakog napada protivnika; da ih udostoji u blagopotrebno vreme banje novog rođenja, oproštenja greha i netruležne odeće; da blagoslovi njihove ulaske i izlaske, sav njihov život, domove njihove i one koji žive u njima, da umnoživši decu njihovu blagoslovi ih, i do mere uzrasta dovevši urazumi; da im uputi sve izneto na korist“. Posle svega toga (đakon) im na kraju naređuje da ustanu… i mole se za sebe… „Anđela mirna prosite, oglašeni; za miran sadašnji dan i sve dane života vašeg; hrišćanskog završetka vašeg, a osobito svega dobrog i korisnog; sami sebe predajte živom Bogu i Hristu Njegovom…“. Iza toga im zapovedamo da priklone glave u znak da su im molitve uslišene i Bog ih blagosilja. Stvarno ne blagosilja ih čovek, no rukom i ustima čoveka mi priklanjamo glave prisutnih Caru Nebeskom, i tad svi govore „Amin” (Tvorenija Sv. Jovana Zlatousta, Beseda II na 2 Kor. S. Peterburg 1904, T. X, 478-484).

[5] O mnoštvu dece u hramu pominje i Eterija, i veli da su stajala napred i na đakonove prozbe, sa narodom odgovarala: „Kirie, eleison!“ (n. d. 290). Ovo učešće dece u molitvama objašnjava Sv. Jovan Zlatoust ovako: „Deca među narodom ovu (tj. molitvu) upućuju Bogu moleći Ga za milost. Jer pošto sami uviđamo svoje grehe, mi se molimo za one koji su mnogo pogrešili i dužni su da se kaju, a za nas same (mole se) deca, podražatelje čije prostote čeka Carstvo Nebesko. Ovaj način molitve pokazuje da smireni i nelukavi, slično deci, prvenstveno se mogu moliti za krive“ (Tvorenija Sv. Ioana Zlat., Beseda 71. na Mateja, S. Peterburg 1902, T. VII, 726. Upor. P. Trembelas, n. d. 63).

[6] Pidalion, izd. Astir 1970, 427.

[7] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 289, 290.

[8] N. d. 63.

[9] Putopis Eterije, n. d. 305; Kanon 45. Laodik. sabora.

[10] U Uvodu (Prokatihisis) iznosi značaj novog zvanja u kome se fotizomeni nalaze, izlaže njihove dužnosti i pripreme za dostojno primanje krštenja. I katiheza pregledno ponavlja izloženo u Uvodu, korist od krštenja, potrebu pokajanja i pobožnog života. II katiheza: o pokajanju i ispovesti, slobodi volje i Božijem čovekoljublju. III katiheza: krštenje sjedinjuje dušu s Bogom; o darovima Duha Sv.; vidljivi znaci krštenja i njegova izvanredna dejstva. IV katiheza: iznosi pregled glavnih dogmata hrišć. vere i moralnih principa hrišć. života: o Bogu, Isusu Hristu, Njegovom očovečenju, smrti, silasku u ad, vaskrsenju, vaznesenju, sedenju s desne strane Oca, Drugom dolasku, Sv. Duhu, o duši i telu, devstvenosti i braku, hrani i odeći, opštem vaskrsenju i budućem sudu. Od V do XVIII katiheze izlaže jerusalimski Simvol vere, gotovo jednak s Nikeocarigradskim: U V katihezi uzdiže važnost vere; u VI: o jedinstvu prirode i trojičnosti Lica u Bogu; u VII-IX: o Ocu; X-XV: o Sinu; XVI-XVII: o Sv. Duhu; u XVIII: o opštem vaskrsenju, Crkvi i večnom životu. Od pet mistagoških katiheza, držanih novokrštenim, I i II izlažu reči i radnje na krštenju, III o miropomazanju, IV o Sv. Pričešću i V o rečima i radnjama Liturgije vernih. Up. N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 2129; VEPES, izd. Apost. Diakonia, Atina 1969, T. 39, st. 28-30.

[11] H. d. 306; up. M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 274, 275.

[12] 3a oba značenja izraza „proelthete“ duhovito tumačenje nalazimo kod prot. A. Maljceva. On veli da je značenje ove reči zavisilo od položaja onog koje naredbu izdavao, kao i onih kojima je upućena. Poziv oglašenima da izađu veli „upućivao je đakon koji je stajao kod izlaznih vrata, okrenut da ih povede njima. Naredbu pak „Iže ko prosvješčeniju…“ upućivao je jedan đakon koji je stajao kod Sv. vrata, da ih tamo povede“ (Liturgikon, Berlin 1902, 184).

[13] N. d. 209.

[14] Isto.

[15] Isto.

[16] Razlog za ovo je svakako u tome, kao što ukazuje Trembelas, što se ova Liturgija vrši u nedelje onih sedmica Sv. Četrdesetnice u koje se prozbe za fotizomene uzimaju i na Pređeosvećenoj (n. d. 166).

[17] Iste biblioteke br. 108, XV v., br. 117, XVI v. („prestupite“ na Vasilijevoj, a na Pređeosvećenoj „pristupite“); br. 215, XVI v.; br. 238, XVI v.; Grujićeve zbirke br. 50, XVII v.; br. 84, iz 1635. g.; br. 121; u dečanskim: br. 119, XIV v.; br. 122, XIV-XV v.; br. 125, XV v.; br. 129, XV-XVI v.; br. 134, XVI v.; Patrijaršije u Peći br. 8, XV v.; Sv. Trojice pljevaljske br. 67, XV v.; br. 86, XV v.; br. 114, XIV v.; br. 106, kraj XV v. (nema Liturgije Pređeosv. Darova; u Vasilijevoj „pristupite“). Isto ovako je u Služabniku Božidara Vukovića iz 1519. i 1554. g.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *