Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

„Изиђите“ или „приступите“ на Пређеосвећеној Литургији

 

ПИТАЊЕ: У ранијим издањима Служебника, позив „Иже ко просвјешченију…“ на Пређеосвећеној Литургији, био је „изидите“, а у новом издању из 1974. г. – „приступите“. Разлика велика. Ако је требало, како да она није исправљена раније, него тек сада у овом издању?

 

ОДГОВОР: Међу првим богослужбеним књигама преведеним са грчког на словенски језик одмах у почетку свакако је био и Служебник. Познато је да је словенски превод по правилу вршен дословно, реч по реч са оригинала, тако да је на много места потпуно неразумљив без узимања у помоћ грчког текста. Друкчије није ни могло бити кад се узме у обзир да су први преводиоци били родом Грци, кад се морало радити брзо, уз многе тешкоће, и пазити да удаљавањем од текста и „једна неопрезно употребљена реч“ не да повода моћним противницима да у њој виде доказ „прилажењу једном од многих тадашњих јеретичких учења“ и стекне „јеретичко име“.[1]

На одговарајућем месту Литургије Пређеосвећених Дарова, превод је такође дослован са грчког, у коме долази исти облик, истог глагола и у позиву упућеном оглашеним и оном упућеном „Иже ко просвјешченију…“: проселтхете, тј. 2. л. мн. императива, аориста активног, глагола проерхоме, чије је главно значење: идем напред, путујем, напредујем. Но у низу осталих значења овај глагол има и значење: излазим, одлазим.[2]

У црквенословенском тексту употребљен је такође исти глагол на оба места, у истом начину, као што је и у грчком, али он у словенском нема двојно значење: ићи напред, приступати и ићи у супротном правцу: излазити, одлазити, него само ово последње. У позиву, пак, упућеном „иже ко просвјешченију“, на том месту, као што ће се видети из даљег излагања, он треба да изрази баш смисао прилажења. У идућој јектенији ђакон ће позвати да и „Иже ко просвјешченију…“ изађу, као што су то учинили и остали катихумени, истом речју: „И прос то фотисма проелтхете…“. „Иже ко просвјешченију изидите…“, а тако ће на крају Литургије позвати и верне да се разиђу: „С миром изидем“ (Ен ирини проелтхомен).

Под изразом „јелици ко просвјешченију“ (Оси прос то фотисма) подразумевао се у старини онај део оглашених који су већ стигли до примања Свете Тајне Крштења. Крштење је тада вршено особито на Васкрс, затим на Богојављење, Духове, Лазареву и Велику суботу, у дане у које се и данас пева на Литургији „Јелици во Христа крестистесја…“, као остатак из тог старог времена.

Чим се неки Јудејин, или незнабожац пријавио да жели постати хришћанин и био убележен у списак оглашених – катихумена, обавезно је поучаван у хришћанској науци. То поучавање звало се катихисис, а поучавани катихумени. Према 2. канону Првог Васељенског сабора, ово поучавање трајало је дуже време, у зависности од ревности сваког појединца. Из 5. канона Неокесаријског сабора можемо закључити да су се катихумени делили на два степена: У први, нижи спадали су почетници, који су се звали „они који слушају2 (акуоомени), тј. они који су, стојећи у пронаосу, могли присуствовати почетку Литургије, читању Светог Писма и његовом тумачењу, после чега су били дужни да изађу.

Други, виши степен сачињавали су они који су прешли нижи степен и примали вишу науку. Они су наставили да се моле са вернима и после проповеди, те су се стога звали „они који се моле“ (евхомени), или „они који клече“ (гониклиноннтес).[3] И они су стојали у пронаосу, ближе красним вратима. Пошто су први изашли, ђакон је позивао ове да се помоле Господу. Позивао је такође верне да се помоле за њих. Ове прозбе налазимо у Апостолским Установама, а такође код Светог Јована Златоуста који их опширно тумачи. Прозбе у јектенији за оглашене у садашње три Литургије садржином су исте, али их је бројно мало ту остало.[4] Разумљиво да је престанком масовног крштавања одраслих, како примећује проф. Трембелас, број ових прозби током времена смањен.[5] На крају јектеније ђакон их је позивао да пригну главе на молитву коју им је читао свештеник, или епископ, уз благослов полагањем руку, што се у 19. канону Лаодикијског сабора назива „долажењем под руку“ (ке тутон проселтхонтон ипо хеира).[6] После тога су и они, на ђаконов позив: „Оглашени, изидите!“ излазили из храма, да би осталом делу Свете Литургије присуствовали само верни. Надзор над њиховим излажењем, по Светом Симеону Солунском, имао је ипођакон (О хиротонијама). Катихумене помиње, на више места у свом путопису, и Етерија и вели да су приклањали главе при молитви и благослову епископа, и на вечерњи и на јутрењи.[7]

Док су ова два степена морали прећи сви катихумени пре крштења, степен „Иже ко просвјешченију…“, како уочава проф. Трембелас, није био сталан. Тим називом означавани су само они катихумени који су током Великог поста припремани за крштење на Васкрс. За приправника крштења пред остале празнике тај назив не налазимо у црквеним књигама.[8]

Они, дакле, катихумени другог степена, који су и тај део катехумената успешно прешли и желели да се васкршне ноћи крсте, морали су се пријавити епископу пред Свету Четрдесетницу, или на њеном почетку.[9] Испитавши њихово знање вере и живота по вери, епископ им је давао хришћанско име и уписивао у каталог „Иже ко просвјешченију…“. Током Четрдесетнице, поред поста, молитве, заклињања од злих духова и исповести, њима је, у свакодневној поуци, тумачено Свето Писмо и подробно Символ вере, као што видимо из 18. чувених катихеза које је фотизоменим (просвећенима) држао у току Велике Четрдесетнице Свети Кирило Јерусалимски (348-436. г.).[10] И Етерија говори о пријављивању катихумена на крштење на Васкрс, о њиховом поучавању у току Четрдесетнице по три часа дневно, чему су присуствовали и многи верни.[11] Од четвртка IV седмице поста они су, пред епископом или одређеним свештеником, излагали своје знање о тој науци, а од среде те седмице, по одласку осталих катихумена, позивани су како они, тако и верни да се помоле за њих, што бива и данас на Литургији Пређеосвећених Дарова. Молио се за њих и епископ посебном молитвом („Јави Владико лице Твоје…“), при којој су они приклањали главе, и после благослова, на ђаконов позив: „Иже ко просвјешченију изидите!“, излазили из храма.

Јасно је, дакле, да, по позиву осталих оглашених да изиђу, позив „Иже ко просвјешченију…“ био је да они приђу ближе, да би се помолили, епископ им могао прочитати молитву и полагањем руку благословити их. Као што рекосмо, и позив оглашеним да изиђу, и „Иже ко просвјешченију…“ да приђу исказиван је истим грчким изразом.[12] Но свакако да је тешко било разумети један исти облик, у истој прозби и у смислу „изиђите“, у смислу „приступите“, поготово што су фотизомени, како вели проф. Трембелас, „чувши позив: „Катихумени, изиђите!“ повучени дотадашњом навиком, излазили са катихуменима“,[13] те у појединим грчким рукописима позив упућен њима налази се у облику „проселтхете“, са јасним значењем приступања, за који проф. Трембелас налази да је правилнији од „проелтхете“.[14] Старију праксу он сматра да излажу два грчка рукописа из XVI в. у којима стоји: „Катихумени, изиђите! Помолите се иже ко просвјешченију!“ У једном пак рукопису код Дмитријевског, из XII в., нема ни: „Катихумени, изиђите!“, него само: „Помолите се иже ко просвјешченију!“.[15]

У нашим старим рукописима, готово редовно, на том месту, налази се израз „приступите“. Тако у рукописном Служабнику Музеја Српске православне цркве у Београду, бр. 227, из XIV в., вели се: „От среди же средопостније и се (ове) прилагајем дијаконики (прозбе) и молитву, до великије среди: Јелици ка просвештенију приступите. Помолите се иже ка просвештенију Господеви…“. После главоприклоњења и молитве, позив је: „Јелици ка просвјештенију изидите…“. Позив „приступите“ налази се у овом рукопису не само на Литургији Пређеосвећених Дарова, него и на Василијевој.[16] Исто је тако и у многим другим рукописима.[17]

Ретко се у нашим рукописима на овом месту налази „изидите“, као што је нпр. у два дечанска рукописна Служабника на пергаменту из XIV в., бр. 120 и 121 („Јелици ка просвештенију изидите! Помолите се иже ка просвештенију!“).

У неким се пак рукописима на Литургији Св. Василија налази „приступите“, а на Пређеосвећених Дарова „изидите“, као нпр. Музеја СПЦ бр. 214, XIV в.; дечанском бр. 123, из 1395. г. (на Василијевој „изидете“, на Пређеосвећеној „приступите“); манастир Св. Тројице пљеваљске бр. 110, поч. XV в. и бр. 60, прва пол. XV в. (на Василијевој „изидете“).

И у Служебнику Петра Могиле из 1639. г. стоји „приступите“ у јектенији за „Иже ко просвјешченију…“, како на Литургији Пређеосвећених Дарова, тако и Светог Василија Великог. Тако је исто и у Служебнику кијевопечерском из 1692. г. (у Василијевој „приступите“, на Пређеосвећеној „приступите“).

Исправљен текст: „Иже ко просвјешченију приступите“, уместо „изидите“, налазимо и у неким новијим издањима црквенословенског Служебника, али је исправка наведена под текстом. У новом издању она је само стављена на своје место да не би било забуне.

 

Гласник, март 1977.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ђ. Радојчић, 1.100 година словенске писмености, у Творци и дела старе српске књижевности, Титоград 1963, 23.

[2] Исцрпно значење овог глагола, са наводима из текстова, према Д. Димитраку, Мега лексикон тис еллиникис глоссис, Атина 1958, Т. 7, 6107-6108; Лидел Скотовом Мега лексикон тис еллиникис глоссис, прев. Ксенофонтос Мосху, Атина, без године издања, Т. III, 698-699 и G. W. Н. Lampe, А Patristic Greek Lexicon, Oxford 1961, 1147, исписао ми je јером. Иринеј Буловић, на чему сам му захвалан.

[3] И једну и другу врсту катихумена треба разликовати од истоимених покајника, који се такође помињу у канонима: 11, 12. Првог Вас. саб.; 4, 6, 9. Анкирског; 56, 75, 81. Св. Вас. Вел.; 11. Св. Григ. Чудотворца и др.

[4] Ради упоређења изложићемо ове старе јектеније, најпре из Апост. Установа, а затим Св. Јована Златоуста. „Пошто сви устану, ђакон узашавши на неко високо (место = амвон) објављује: „Нико од оних који слушају, нико од неверних (да не остане)“. И пошто настане тишина, говори: „Помолите се, оглашени!“ И сви верни у себи се моле за њих говорећи: „Господе, помилуј!“ Онда чита ђаконства за њих говорећи: „За оглашене срдачно молимо Бога; да Благи и Човекољубиви (Бог) милостиво саслуша њихове молитве и призиве, и примивши њихове прозбе дарује им по тражењу њихових срдаца на корист; открије им Еванђеље Христа Свога, просвети их и уразуми; поучи их у богознању, научи заповестима Његовим и оправдањима; усади у њих Његов чисти и спасоноси страх; отвори уши њихових срдаца да у закону Његовом пребивају дан и ноћ; утврди их у побожности; уброји и сједини их са Својим светим стадом, удостојивши их бање новог рођења, одеће нетрулежности, истинског живота; избави их од сваке непобожности и не даде места непријатељу против њих; очисти их од сваке прљавштине тела и духа; усели се у њих и борави кроз Христа Свога, благослови њихове изласке и уласке, и упути им што је потребно на корист. Још се срдачно за њих помолимо да, добивши опроштење грехова просвећењем, удостоје се Св. Тајни и пребивања са Светима. Подигните се, оглашени! Просите мир Божји кроз Христа Његовог; дан миран и безгрешан, и све време живота свога; хришћански крај ваш, милост и благонаклоност Божју, опроштење греха; предајте себе једином нерођеном Богу кроз Христа Његовог. Сагните се за благослов!“ На сваку прозбу коју је ђакон говорио, као што рекосмо, одговарао је народ: „Господе, помилуј!“ а особито деца. Пошто су сагнули главе, благосиљао их је, положивши руке, епископ овим благословом: „Боже Сведржитељу…“.“ (Вивлиотхики Еллиион патерон, изд. Апост. диакониа, Атина 1955, Т. П. 144-145)
„Помолимо се усрдно за катихумене; да свемилостиви и благи Бог услиши њихове молитве; да отвори уши њихових срдаца, поучи их речју истине; да усеје страх Свој у њих и утврди веру Своју у срцима њиховим; да им открије Еванђеље правде; да им даде божанствени ум, целомудрено мишљење и добродетељни живот; да свагда Божје мисле, Божје схватају и о Божјем се брину; у закону Његовом да пребивају дан и ноћ. Још се прилежније помолимо за њих да их избави од свакога злога и неумеснога дела, од сваког греха ђаволског и од сваког напада противника; да их удостоји у благопотребно време бање новог рођења, опроштења греха и нетрулежне одеће; да благослови њихове уласке и изласке, сав њихов живот, домове њихове и оне који живе у њима, да умноживши децу њихову благослови их, и до мере узраста довевши уразуми; да им упути све изнето на корист“. После свега тога (ђакон) им на крају наређује да устану… и моле се за себе… „Анђела мирна просите, оглашени; за миран садашњи дан и све дане живота вашег; хришћанског завршетка вашег, а особито свега доброг и корисног; сами себе предајте живом Богу и Христу Његовом…“. Иза тога им заповедамо да приклоне главе у знак да су им молитве услишене и Бог их благосиља. Стварно не благосиља их човек, но руком и устима човека ми приклањамо главе присутних Цару Небеском, и тад сви говоре „Амин” (Творенија Св. Јована Златоуста, Беседа II на 2 Кор. С. Петербург 1904, Т. X, 478-484).

[5] О мноштву деце у храму помиње и Етерија, и вели да су стајала напред и на ђаконове прозбе, са народом одговарала: „Кирие, елеисон!“ (н. д. 290). Ово учешће деце у молитвама објашњава Св. Јован Златоуст овако: „Деца међу народом ову (тј. молитву) упућују Богу молећи Га за милост. Јер пошто сами увиђамо своје грехе, ми се молимо за оне који су много погрешили и дужни су да се кају, а за нас саме (моле се) деца, подражатеље чије простоте чека Царство Небеско. Овај начин молитве показује да смирени и нелукави, слично деци, првенствено се могу молити за криве“ (Творенија Св. Иоана Злат., Беседа 71. на Матеја, С. Петербург 1902, Т. VII, 726. Упор. П. Трембелас, н. д. 63).

[6] Пидалион, изд. Астир 1970, 427.

[7] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 289, 290.

[8] Н. д. 63.

[9] Путопис Етерије, н. д. 305; Канон 45. Лаодик. сабора.

[10] У Уводу (Прокатихисис) износи значај новог звања у коме се фотизомени налазе, излаже њихове дужности и припреме за достојно примање крштења. I катихеза прегледно понавља изложено у Уводу, корист од крштења, потребу покајања и побожног живота. II катихеза: о покајању и исповести, слободи воље и Божијем човекољубљу. III катихеза: крштење сједињује душу с Богом; о даровима Духа Св.; видљиви знаци крштења и његова изванредна дејства. IV катихеза: износи преглед главних догмата хришћ. вере и моралних принципа хришћ. живота: о Богу, Исусу Христу, Његовом очовечењу, смрти, силаску у ад, васкрсењу, вазнесењу, седењу с десне стране Оца, Другом доласку, Св. Духу, о души и телу, девствености и браку, храни и одећи, општем васкрсењу и будућем суду. Од V до XVIII катихезе излаже јерусалимски Символ вере, готово једнак с Никеоцариградским: У V катихези уздиже важност вере; у VI: о јединству природе и тројичности Лица у Богу; у VII-IX: о Оцу; X-XV: о Сину; XVI-XVII: о Св. Духу; у XVIII: о општем васкрсењу, Цркви и вечном животу. Од пет мистагошких катихеза, држаних новокрштеним, I и II излажу речи и радње на крштењу, III о миропомазању, IV о Св. Причешћу и V о речима и радњама Литургије верних. Уп. Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 2129; ВЕПЕС, изд. Апост. Диакониа, Атина 1969, Т. 39, ст. 28-30.

[11] H. д. 306; уп. М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 274, 275.

[12] 3а оба значења израза „проелтхете“ духовито тумачење налазимо код прот. А. Маљцева. Он вели да је значење ове речи зависило од положаја оног које наредбу издавао, као и оних којима је упућена. Позив оглашенима да изађу вели „упућивао је ђакон који је стајао код излазних врата, окренут да их поведе њима. Наредбу пак „Иже ко просвјешченију…“ упућивао је један ђакон који је стајао код Св. врата, да их тамо поведе“ (Литургикон, Берлин 1902, 184).

[13] Н. д. 209.

[14] Исто.

[15] Исто.

[16] Разлог за ово је свакако у томе, као што указује Трембелас, што се ова Литургија врши у недеље оних седмица Св. Четрдесетнице у које се прозбе за фотизомене узимају и на Пређеосвећеној (н. д. 166).

[17] Исте библиотеке бр. 108, XV в., бр. 117, XVI в. („преступите“ на Василијевој, а на Пређеосвећеној „приступите“); бр. 215, XVI в.; бр. 238, XVI в.; Грујићеве збирке бр. 50, XVII в.; бр. 84, из 1635. г.; бр. 121; у дечанским: бр. 119, XIV в.; бр. 122, XIV-XV в.; бр. 125, XV в.; бр. 129, XV-XVI в.; бр. 134, XVI в.; Патријаршије у Пећи бр. 8, XV в.; Св. Тројице пљеваљске бр. 67, XV в.; бр. 86, XV в.; бр. 114, XIV в.; бр. 106, крај XV в. (нема Литургије Пређеосв. Дарова; у Василијевој „приступите“). Исто овако је у Служабнику Божидара Вуковића из 1519. и 1554. г.

 

Comments are closed.