Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

О помињању Светих на отпусту

 

ПИТАЊЕ: Иако се у Служебницима подробно излаже како се говоре отпусти на вечерњи, јутрењи и Литургији, и који се Свети при томе помињу, многи свештеници тај број знатно проширују. Понеки од њих, чини ми се, прочита готово пола календара Светих. Изгледа да неки сматрају да се побожност мери дужином тих додатака на отпусту, или да се ради о утакмици ко ће га опширније и са више имена Светих одржати. То особито важи за поједине свештеномонахе. Нису ли дужни и ови свештеници да се придржавају Служебника као и други?

 

ОДГОВОР: „Отпусти су молитве којима се завршавају црквене службе“ – вели проф. др Л. Мирковић – „засебан благослов који свештеник изговара на свршетку појединих служби“.[1] Свештеник почиње сваки молитвени чин, он га и завршава. Почиње свагда узгласом којим прославља, благосиља Бога, завршава пак отпустом којим благосиља присутне верне. Тако у Цркви бива од старине до данас.

Већ на крају Литургије VIII књиге Апостолских Установа, епископ је читао завршну молитву и благосиљао верне, који су при томе приклањали главе. Ђакон је иза тога узглашавао: „Отпуштате се у миру!“[2] У свом путопису Етерија такође вели да, на крају јутрење и вечерње, епископ „благосиља верне и бива отуст“.[3] У VII веку, шпански абат Беот казује да „по свршетку службе не треба излазити из цркве пре него што се каже: У име Господа нашег Исуса Христа пођимо у миру“.[4] Исти принцип, много детаљније, излаже на Истоку Свети Симеон Солунски: „И на крају: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, као последње славословље Свете Тројице, које изговарају присутни, а свештеник говори молитву која се назива „отпуст“. Јер није ником дозвољено да оде, напуштајући Свете песме, него само дозволом јереја. Стога, као што је он отпочео песме, то и завршетак он чини, печатећи молитве“.[5]

Врло рано је завршни део појединих служби[6] био исти, и тако утврђен да је на једном сабору у Галији, 585. год., оптужен Колумбан, абат једног манастира, зато што је завео разне колекте за разне службе.[7] И на Истоку, у рукописима налазимо одређене отпусте. У пергаментном Евхологиону Народне библиотеке у Атини, бр. 713, из ХII в., на месту отпуста налази се кратка молитва „Молитвама Пречисте…“ (Диа пресвион…), која се у том смислу употребљава све до ХVIII века. То се види из пет млађих рукописа исте библиотеке,[8] који имају отпуст: „Христос истиниј Бог наш…“, али иза њега наводе примедбу: „А други говоре: Бог молитвама Пречисте своје Матере и свију Светих, да нас помилује“. Наводећи ово, проф. Трембелас сматра да је овај кратки отпуст и најстарији.

У нашим рукописним Служабницима обично се вели кратко: „И отпуст“, без текстуалног навођења самог отпуста.[9] У рукописном Служабнику Музеја СПЦ у Београду бр. 224, XVII в., на крају проскомидије наводи се и отпуст: „Таже отпуст(т): Х(ристо)с истини Б(ог) на(ш), м(о)литвами пр(е)ч(ис)тија јего Матере, силоју ч(а)снаго и животворештаго крста, иже ва с(ве)тих отца нашего архиепископа Константина града Иоана Златоустаго, и всех с(ве)тих сп(а)сет и помилујет јако благ и чл(ове)кољубац (л.7а)“. Исти отпуст налази се на крају Литургије Светог Василија Великог, уз замену имена Светог Јована Василијевим. Сличан отпуст свакако је био и на крају Литургије Златоустове, али тај лист недостаје.

У Служабнику Божидара Вуковића из 1519 г., на крају проскомидије и Литургије Златоустове вели се кратко „И отпуст“. Али иза тога, наводе се отпусти на празнике по месецима, онда у 40-ници, на Пасху, Нед. Томину, Вазнесење, „Сашаствије Светаго Духа“, затим: Отпусти катадневни. ва недељу вечер сице г(лаго)љи отпуст: Х(ристо)с истинни Б(ог) наш, м(о)л(и)тв(а)ми пречистије јего М(а)тере, заступљенијем ч(а)стних н(е)бесних сил бесплтних; и аште јес(т) храм идеже јеси ти ва име с(вети)т(е)ља, или м(у)ч(е)ника рци јему; таже и васех с(ве)тих пом(и)лујет и сп(а)сет јако бл(а)г. (л. 77a). У уторак… ч(ас)тнаго и славнаго пророка, предитече и Крст(ит)еља Иоанна, и васех с(ве)тих.. У среду и петак: силоју ч(ас)тнаго и животворештаго крста и васех с(ве)тих… У четвртак помињу се Свети апостоли (али нема помена Светог Николаја). У суботу: с(ве)тих славних и всехвалних ап(о)с(то)л, пр(е)подобних и богоносних от(а)ц наших, и васех помилујет и сп(а)сет нас јако бл(а)г и чл(ове)кољубац (л. 78a). У недељу „ва троичну“, на полуноћници и IX часу, у отпусту се спомињу наши Свети – Симеон и Сава: Васкрси(ј) из мртвих, Х(ристо)с истиниј Бог) наш, м(о)л(и)твама пречистије јего М(а)тере, частнаго и животворештаго крста, преподобних и богоносних от(а)ц наших Симеона и с(вети)т(е)ља Сави, и васех с(ве)тих пом(и)лујет и сп(а)сет нас… Још да је наведен Свети дана из Минеја, било би сасвим као што је у садашњим Служебницима.[10]

У руским штампаним Служебницима XVII в., такође нема помена о минејским Светим.[11] Али у Служебнику Петра Могиле из 1639. год. налази се упутство о помену Светог из Минеја. У недељу на јутрењи: Воскресиј из мертвих Христос истинниј Бог наш, молитвами пречистија својеја Матери, силоју честнаго и животворјашчаго креста, свјатих славних и всехвалних апостол; ашче јест свјатиј нарочит, помјани и сего имјарек, и всјех свјатих помилујет и спасет нас… (стр. 150, 151). На стр. 252, у „увјешчанију“ казује се: Зри о иереју да сохраниши на којемждо отпустје и свјатаго јегоже јест ден, да помјанеши сице: По преподобних и богоносних отец наших, и свјатаго имјарек јегоже днес памјат почитајем, и всјех свјатих и прочаја. Ашче же имат славословије рци сице: И свјатаго имјарек јегоже днес торжественнују памјат почитајем, и всјех свјатих. Но то није најранији помен, код Руса, Светих из Минеја. У рукописном Јерусалимском Уставу из XIV в. помиње се и Свети дана: Христос истинниј Бог наш, молитвами пречистија јего Матери и св. небесних сил, честнаго и славнаго пророка и предтечи и креститеља Иоанна, и св. славних и прехвалних апостол, и свјатаго им(јаре)к јегоже памјат, и всјех свјатих помилујет и спасет души нашја, јако благ и человјекољубец Бог. Амин.[12]

У четири грчка рукописа Народне библиотеке у Атини, од XVI до XVIII в.,[13] на крају Златоустове Литургије наводи се савремени отпуст „Христос истинниј Бог наш…“, и Свети дана, ако је велики, али нема светог храма. У Типику Велике цркве Георгија Виолакиса, штампаном прошлог века, отпуст је много проширен. У глави 16. „О отпусту уопште“, отпуст у суботу на вечерњи гласи овако: Воскресиј из мертвих Христос истинниј Бог наш, молитвами пречистија јего Матери, силоју честнаго и животворјашчаго креста, предстатељстви чесних небесних сил бесплотних, честнаго славнаго пророка, Предтечи и Креститеља Ионна, свјатих славних и всехвалних апостолов, свјатих славних и добропобједних мучеников, преподобних и богоносних Отец наших, свјатих и праведних богоотец Иоакима и Ани (онда Светог храма и Светог дана, ако има славник) и всјех свјатих помилујет и спасет нас јако благ и человјекољубец. У примедби под текстом пак казује: „Исти отпуст бива и у остале дане седмице изоставивши само у почетку израз: Воскресиј из мертвих“.[14] Потпуно исти отпуст врши се данас свуда у Грчкој и штампа у Иератиконима како у Грчкој тако и у Јерусалиму.[15] Мора бити да су наши свештеномонаси и свештеници, одлазећи у Свету Гору, Грчку и Јерусалим, онде чули овакве отпусте и сами почели додавати мноштво имена Светих.

У нашим савременим Служебницима излаже се подробно које Свете треба поменути на отпусту. Поред отпуста на велике Господње празнике, казује се то и о свакодневним отпустима.[16] У Николајевићевом Типику, осим тога, вели се још да у отпустима у нашој Цркви треба поменути и свете Србе Светитеље и просветитеље.[17]

О савременим отпустима проф. Трембелас каже да су уведени доста касно: „Данас у употреби, и од оног (тј. Молитвама Пречисте своје Матере…) много опширнији отпуст: „Христос истиниј…“, изгледа да је најпре уведен крајем XVIII века…“.[18] Међутим, како сам проф. Трембелас наводи да се отпуст: „Христос истиниј Бог наш, молитвами (тес пресвиес) пречистија својеја Матере…“ јавља у Евхологијима још од ХII-ХIII века,[19] затим из чињенице да се на овај отпуст односи тумачење Светог Симеона Солунског у XV в.,[20] затим да се тај отпуст јавља у руским рукописима XIV в. и штампаним у XVII в., као и у нашим из XVI в., изгледа вероватније да је он био у сталној употреби још од раније, а да је крајем XVIII века коначно надвладао, тако да је данас само он у употреби.

Напоменућемо и то да се возглас „Молитвами свјатих отец наших…“, који неки свештеници говоре иза отпуста на Литургији, „не налази нигде у рукописима“, како вели проф. Трембелас. Истина, налази се у једном Евхологиону ХII-ХШ века (као и у Патмоском из 1260. г.), али га узглашава ђакон, као молбу Господу за милост и спасење, због молитава Њему присутних монаха. Постоји и у Филотејевом Диатаксису Свете Литургије, али не и у доцнијим рукописима написаним према њему. Проф. Трембелас из свега тог закључује „да је „Молитвами…“ најпре уведено у манастирима, али није успело да завлада и у градовима“.[21]

Већ од ХII века, дакле, у отпустима се призивају поједини ликови Светих, од XIV в. и Свети појединачно, да нам својим молитвама код Спаситеља помогну у задобијању спасења. У савременим Служебницима изнето је јасно које Свете треба на отпусту поменути, и тога се треба држати. Без жеље да у Цркви постане све стереотипно и окамењено, треба се чувати и друге крајности, самовоље, којој је поље широко, али јој није место у Цркви. А да је у отпусту „додавање разних Светих новији производ самовоље свештеника“, казује и угледни грчки литургичар, протојереј К. Калиникос.[22] И проф. Ј. Фундулис вели да се не може препустити сваком свештенику да помиње које год хоће Свете. Заступајући правилно гледиште да у отпусту треба поменути и Светог дана (из Минеја) ма био и мали, насупрот Г. Виолакису који вели да се не помињу Свети који немају „славник“, Фундулис каже: „Но у помињању њихових имена треба да постоји граница, да не бисмо пали у другу крајност… Помињање треба да се ограничи на главне Свете, тј. оне који имају службу у Минеју, или месне Свете ма и немали службу у Минеју… (нпр. новомученике итд.)“.[23] На истом становишту стоји Иератикон званичног издања Грчке цркве, који у издању 1962. год, на крају наводи „Календар целе године, за руководство свештеницима којих Светих имена треба да помињу на Светој проскомидији и отпустима“.[24]

Поред општих, као што рекосмо, у нашој Цркви помињу се и Свети из нашег рода. Треба поменути и месног Светог, односно ктитора, ако је међу Светима, или Светог чије мошти леже у храму. Према Никољском, у градовима у којима леже мошти Светог угодника који се поштује као покровитељ града, помиње се и он.[25]

Свете пак, чије смо храмове походили, или моштима поклонили, или у чијим смо храмовима негде службовали, као и Светог свог Крсног имена, можемо поменути у својим домаћим молитвама; такође на Литургији тајно кад се помињу и други Свети истог лика.

Најбоље је, дакле, да се сви свештеници придржавају прописа Служебника, јер га Црква зато и издаје. А своју побожност да исказујемо на начин који Господ тражи од свију: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16).

 

Гласник, октобар 1982.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Литургика, Београд 1965, I, 208.

[2] Вивлиотхики Еллинон патерон, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1955, Т. II, гл. XV, стр. 159.

[3] Др Лазар Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 291.

[4] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 343.

[5] О Св. молитви, гл. 322, Мињ П. Г. Т. 155, к. 588. И из чињенице да се од молитава које сада чита свештеник на почетку јутрење, а негде су биле размештене по целој служби тог чина, дванаеста назива „молитвом отпуста“, у многим рукописима од IX до XV века, види се да је отпуст значио завршну молитву (Скабаланович, н. д. II, 205; П.Трембелас, Микрон Евхологион, Атина 1955, 218).

[6] На Западу назван „Collecta”, од глагола colligere=отпустити.

[7] Скабаланович, н. д. I, 343.

[8] Бр. 751, XVIII в.; бр. 770, бр. 771, бр. 780, XVII в.; бр. 765, XVIII в.; П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 159.

[9] У рукоп. Служабницима Музеја СПЦ у Београду: бр. 108, XV в., на проскомидији: И по сем покад(ит) и сам с(ве)штеник предложеније, творет и отпуст тамо (Л. 9а). Слично стоји у бр. 117, бр. 214; бр. 215, XVI в.; бр. 4, XVII в.

[10] Али се на Богородичине празнике погрешно наводи да треба рећи нпр. на Благовести: Христос истиниј Бог наш, молитвама пречистије јего Матере и славнаго јеје благовештенија и васех светих…; или на Успеније: И частнаго јеје Успенија… (Л. 76a), што нема смисла, јер ми не призивамо догађај Благовештења, нити Успења, него Њу да се моли за нас, како се умесно образлаже у црквенословенским Служебницима (нпр. у издању Београд 1974, на стр. 186, 187).

[11] Служебник 1602. и 1647. год.: Воскресиј из мертвих Христос истинниј Бог наш, молитвами пречистија јего Матери и преподобних и богоносних отец наших, и всјех свјатих помилујет и спасет нас јако благ и человјекољубец. У Служебнику 1658. год… својеја Матери, свјатих славних и всехвалних апостолов и всјех свјатих… (Скабаланович, н. д. II, 320, 321).

[12] Скабаланович, н. д. 320.

[13] Бр. 766, XVI в.; бр. 773, XVIII в.; бр. 763 и бр. 767, XVIII в. (Трембелас, н. д. 159).

[14] Издање Атина 1913, стр. 13, 14.

[15] У Јерусалиму још уз додатке: „Благодаћу свесветог Гроба, предстатељством часних, небесних, божанствених, мислених, нематеријалних сила бестелесних… светог, славног и свехвалног апостола Јакова, Богобрата и првог јерарха јерусалимског, … светих славних и боговенчаних царева Константина и Јелене…“ (Литургикон, Јерусалим 1956, стр. 21, 41, 105, 140).

[16] Нпр. у издању Београд 1974, стр. 188-191; 192-196.

[17] Београд 1971, стр. 228, прим. 1.

[18] Н. д. 160.

[19] Исто, 159.

[20] Говорeћи да је отпуст завршетак, „печат” молитава, Св. Симеон даље вели: „А печат није ништа друго него Онај који је ради нас дошао у телу. Он, дакле, Христос, истинити Бог, као што вели његов ученик Јован: Он је истинити Бог и Живот Вечни (1 Јов. 5, 20; 1, 2), призиван молитвама Његове Свете Матере, из које се оваплоти, и свију Његових Светих. Јер је знак, вели, Његове крајње доброте оваплоћење и задобијање Матере и хора Светих који му угодише – да нас помилује и спасе. Јер нисмо нешто задобили собом – ни да Он постане човек, ни Мајку Његову (од људи) посталу, ни Свете Његове“ (О Св. молитви, н. д. к, 588).

[21] Трембелас, н. д. 160.

[22] О христианикос наос, Атина 1969, прим. 7, стр. 6-10.

[23] Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 133, 134.

[24] Исто.

[25] Пособије, С. Петербург 1900, 242.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.