Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

O pominjanju Svetih na otpustu

 

PITANJE: Iako se u Služebnicima podrobno izlaže kako se govore otpusti na večernji, jutrenji i Liturgiji, i koji se Sveti pri tome pominju, mnogi sveštenici taj broj znatno proširuju. Poneki od njih, čini mi se, pročita gotovo pola kalendara Svetih. Izgleda da neki smatraju da se pobožnost meri dužinom tih dodataka na otpustu, ili da se radi o utakmici ko će ga opširnije i sa više imena Svetih održati. To osobito važi za pojedine sveštenomonahe. Nisu li dužni i ovi sveštenici da se pridržavaju Služebnika kao i drugi?

 

ODGOVOR: „Otpusti su molitve kojima se završavaju crkvene službe“ – veli prof. dr L. Mirković – „zaseban blagoslov koji sveštenik izgovara na svršetku pojedinih službi“.[1] Sveštenik počinje svaki molitveni čin, on ga i završava. Počinje svagda uzglasom kojim proslavlja, blagosilja Boga, završava pak otpustom kojim blagosilja prisutne verne. Tako u Crkvi biva od starine do danas.

Već na kraju Liturgije VIII knjige Apostolskih Ustanova, episkop je čitao završnu molitvu i blagosiljao verne, koji su pri tome priklanjali glave. Đakon je iza toga uzglašavao: „Otpuštate se u miru!“[2] U svom putopisu Eterija takođe veli da, na kraju jutrenje i večernje, episkop „blagosilja verne i biva otust“.[3] U VII veku, španski abat Beot kazuje da „po svršetku službe ne treba izlaziti iz crkve pre nego što se kaže: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista pođimo u miru“.[4] Isti princip, mnogo detaljnije, izlaže na Istoku Sveti Simeon Solunski: „I na kraju: Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, kao poslednje slavoslovlje Svete Trojice, koje izgovaraju prisutni, a sveštenik govori molitvu koja se naziva „otpust“. Jer nije nikom dozvoljeno da ode, napuštajući Svete pesme, nego samo dozvolom jereja. Stoga, kao što je on otpočeo pesme, to i završetak on čini, pečateći molitve“.[5]

Vrlo rano je završni deo pojedinih službi[6] bio isti, i tako utvrđen da je na jednom saboru u Galiji, 585. god., optužen Kolumban, abat jednog manastira, zato što je zaveo razne kolekte za razne službe.[7] I na Istoku, u rukopisima nalazimo određene otpuste. U pergamentnom Evhologionu Narodne biblioteke u Atini, br. 713, iz HII v., na mestu otpusta nalazi se kratka molitva „Molitvama Prečiste…“ (Dia presvion…), koja se u tom smislu upotrebljava sve do HVIII veka. To se vidi iz pet mlađih rukopisa iste biblioteke,[8] koji imaju otpust: „Hristos istinij Bog naš…“, ali iza njega navode primedbu: „A drugi govore: Bog molitvama Prečiste svoje Matere i sviju Svetih, da nas pomiluje“. Navodeći ovo, prof. Trembelas smatra da je ovaj kratki otpust i najstariji.

U našim rukopisnim Služabnicima obično se veli kratko: „I otpust“, bez tekstualnog navođenja samog otpusta.[9] U rukopisnom Služabniku Muzeja SPC u Beogradu br. 224, XVII v., na kraju proskomidije navodi se i otpust: „Taže otpust(t): H(risto)s istini B(og) na(š), m(o)litvami pr(e)č(is)tija jego Matere, siloju č(a)snago i životvoreštago krsta, iže va s(ve)tih otca našego arhiepiskopa Konstantina grada Ioana Zlatoustago, i vseh s(ve)tih sp(a)set i pomilujet jako blag i čl(ove)koljubac (l.7a)“. Isti otpust nalazi se na kraju Liturgije Svetog Vasilija Velikog, uz zamenu imena Svetog Jovana Vasilijevim. Sličan otpust svakako je bio i na kraju Liturgije Zlatoustove, ali taj list nedostaje.

U Služabniku Božidara Vukovića iz 1519 g., na kraju proskomidije i Liturgije Zlatoustove veli se kratko „I otpust“. Ali iza toga, navode se otpusti na praznike po mesecima, onda u 40-nici, na Pashu, Ned. Tominu, Vaznesenje, „Sašastvije Svetago Duha“, zatim: Otpusti katadnevni. va nedelju večer sice g(lago)lji otpust: H(risto)s istinni B(og) naš, m(o)l(i)tv(a)mi prečistije jego M(a)tere, zastupljenijem č(a)stnih n(e)besnih sil bespltnih; i ašte jes(t) hram ideže jesi ti va ime s(veti)t(e)lja, ili m(u)č(e)nika rci jemu; taže i vaseh s(ve)tih pom(i)lujet i sp(a)set jako bl(a)g. (l. 77a). U utorak… č(as)tnago i slavnago proroka, prediteče i Krst(it)elja Ioanna, i vaseh s(ve)tih.. U sredu i petak: siloju č(as)tnago i životvoreštago krsta i vaseh s(ve)tih… U četvrtak pominju se Sveti apostoli (ali nema pomena Svetog Nikolaja). U subotu: s(ve)tih slavnih i vsehvalnih ap(o)s(to)l, pr(e)podobnih i bogonosnih ot(a)c naših, i vaseh pomilujet i sp(a)set nas jako bl(a)g i čl(ove)koljubac (l. 78a). U nedelju „va troičnu“, na polunoćnici i IX času, u otpustu se spominju naši Sveti – Simeon i Sava: Vaskrsi(j) iz mrtvih, H(risto)s istinij Bog) naš, m(o)l(i)tvama prečistije jego M(a)tere, častnago i životvoreštago krsta, prepodobnih i bogonosnih ot(a)c naših Simeona i s(veti)t(e)lja Savi, i vaseh s(ve)tih pom(i)lujet i sp(a)set nas… Još da je naveden Sveti dana iz Mineja, bilo bi sasvim kao što je u sadašnjim Služebnicima.[10]

U ruskim štampanim Služebnicima XVII v., takođe nema pomena o minejskim Svetim.[11] Ali u Služebniku Petra Mogile iz 1639. god. nalazi se uputstvo o pomenu Svetog iz Mineja. U nedelju na jutrenji: Voskresij iz mertvih Hristos istinnij Bog naš, molitvami prečistija svojeja Materi, siloju čestnago i životvorjaščago kresta, svjatih slavnih i vsehvalnih apostol; ašče jest svjatij naročit, pomjani i sego imjarek, i vsjeh svjatih pomilujet i spaset nas… (str. 150, 151). Na str. 252, u „uvješčaniju“ kazuje se: Zri o iereju da sohraniši na kojemždo otpustje i svjatago jegože jest den, da pomjaneši sice: Po prepodobnih i bogonosnih otec naših, i svjatago imjarek jegože dnes pamjat počitajem, i vsjeh svjatih i pročaja. Ašče že imat slavoslovije rci sice: I svjatago imjarek jegože dnes toržestvennuju pamjat počitajem, i vsjeh svjatih. No to nije najraniji pomen, kod Rusa, Svetih iz Mineja. U rukopisnom Jerusalimskom Ustavu iz XIV v. pominje se i Sveti dana: Hristos istinnij Bog naš, molitvami prečistija jego Materi i sv. nebesnih sil, čestnago i slavnago proroka i predteči i krestitelja Ioanna, i sv. slavnih i prehvalnih apostol, i svjatago im(jare)k jegože pamjat, i vsjeh svjatih pomilujet i spaset duši našja, jako blag i čelovjekoljubec Bog. Amin.[12]

U četiri grčka rukopisa Narodne biblioteke u Atini, od XVI do XVIII v.,[13] na kraju Zlatoustove Liturgije navodi se savremeni otpust „Hristos istinnij Bog naš…“, i Sveti dana, ako je veliki, ali nema svetog hrama. U Tipiku Velike crkve Georgija Violakisa, štampanom prošlog veka, otpust je mnogo proširen. U glavi 16. „O otpustu uopšte“, otpust u subotu na večernji glasi ovako: Voskresij iz mertvih Hristos istinnij Bog naš, molitvami prečistija jego Materi, siloju čestnago i životvorjaščago kresta, predstateljstvi česnih nebesnih sil besplotnih, čestnago slavnago proroka, Predteči i Krestitelja Ionna, svjatih slavnih i vsehvalnih apostolov, svjatih slavnih i dobropobjednih mučenikov, prepodobnih i bogonosnih Otec naših, svjatih i pravednih bogootec Ioakima i Ani (onda Svetog hrama i Svetog dana, ako ima slavnik) i vsjeh svjatih pomilujet i spaset nas jako blag i čelovjekoljubec. U primedbi pod tekstom pak kazuje: „Isti otpust biva i u ostale dane sedmice izostavivši samo u početku izraz: Voskresij iz mertvih“.[14] Potpuno isti otpust vrši se danas svuda u Grčkoj i štampa u Ieratikonima kako u Grčkoj tako i u Jerusalimu.[15] Mora biti da su naši sveštenomonasi i sveštenici, odlazeći u Svetu Goru, Grčku i Jerusalim, onde čuli ovakve otpuste i sami počeli dodavati mnoštvo imena Svetih.

U našim savremenim Služebnicima izlaže se podrobno koje Svete treba pomenuti na otpustu. Pored otpusta na velike Gospodnje praznike, kazuje se to i o svakodnevnim otpustima.[16] U Nikolajevićevom Tipiku, osim toga, veli se još da u otpustima u našoj Crkvi treba pomenuti i svete Srbe Svetitelje i prosvetitelje.[17]

O savremenim otpustima prof. Trembelas kaže da su uvedeni dosta kasno: „Danas u upotrebi, i od onog (tj. Molitvama Prečiste svoje Matere…) mnogo opširniji otpust: „Hristos istinij…“, izgleda da je najpre uveden krajem XVIII veka…“.[18] Međutim, kako sam prof. Trembelas navodi da se otpust: „Hristos istinij Bog naš, molitvami (tes presvies) prečistija svojeja Matere…“ javlja u Evhologijima još od HII-HIII veka,[19] zatim iz činjenice da se na ovaj otpust odnosi tumačenje Svetog Simeona Solunskog u XV v.,[20] zatim da se taj otpust javlja u ruskim rukopisima XIV v. i štampanim u XVII v., kao i u našim iz XVI v., izgleda verovatnije da je on bio u stalnoj upotrebi još od ranije, a da je krajem XVIII veka konačno nadvladao, tako da je danas samo on u upotrebi.

Napomenućemo i to da se vozglas „Molitvami svjatih otec naših…“, koji neki sveštenici govore iza otpusta na Liturgiji, „ne nalazi nigde u rukopisima“, kako veli prof. Trembelas. Istina, nalazi se u jednom Evhologionu HII-HŠ veka (kao i u Patmoskom iz 1260. g.), ali ga uzglašava đakon, kao molbu Gospodu za milost i spasenje, zbog molitava Njemu prisutnih monaha. Postoji i u Filotejevom Diataksisu Svete Liturgije, ali ne i u docnijim rukopisima napisanim prema njemu. Prof. Trembelas iz svega tog zaključuje „da je „Molitvami…“ najpre uvedeno u manastirima, ali nije uspelo da zavlada i u gradovima“.[21]

Već od HII veka, dakle, u otpustima se prizivaju pojedini likovi Svetih, od XIV v. i Sveti pojedinačno, da nam svojim molitvama kod Spasitelja pomognu u zadobijanju spasenja. U savremenim Služebnicima izneto je jasno koje Svete treba na otpustu pomenuti, i toga se treba držati. Bez želje da u Crkvi postane sve stereotipno i okamenjeno, treba se čuvati i druge krajnosti, samovolje, kojoj je polje široko, ali joj nije mesto u Crkvi. A da je u otpustu „dodavanje raznih Svetih noviji proizvod samovolje sveštenika“, kazuje i ugledni grčki liturgičar, protojerej K. Kalinikos.[22] I prof. J. Fundulis veli da se ne može prepustiti svakom svešteniku da pominje koje god hoće Svete. Zastupajući pravilno gledište da u otpustu treba pomenuti i Svetog dana (iz Mineja) ma bio i mali, nasuprot G. Violakisu koji veli da se ne pominju Sveti koji nemaju „slavnik“, Fundulis kaže: „No u pominjanju njihovih imena treba da postoji granica, da ne bismo pali u drugu krajnost… Pominjanje treba da se ograniči na glavne Svete, tj. one koji imaju službu u Mineju, ili mesne Svete ma i nemali službu u Mineju… (npr. novomučenike itd.)“.[23] Na istom stanovištu stoji Ieratikon zvaničnog izdanja Grčke crkve, koji u izdanju 1962. god, na kraju navodi „Kalendar cele godine, za rukovodstvo sveštenicima kojih Svetih imena treba da pominju na Svetoj proskomidiji i otpustima“.[24]

Pored opštih, kao što rekosmo, u našoj Crkvi pominju se i Sveti iz našeg roda. Treba pomenuti i mesnog Svetog, odnosno ktitora, ako je među Svetima, ili Svetog čije mošti leže u hramu. Prema Nikoljskom, u gradovima u kojima leže mošti Svetog ugodnika koji se poštuje kao pokrovitelj grada, pominje se i on.[25]

Svete pak, čije smo hramove pohodili, ili moštima poklonili, ili u čijim smo hramovima negde službovali, kao i Svetog svog Krsnog imena, možemo pomenuti u svojim domaćim molitvama; takođe na Liturgiji tajno kad se pominju i drugi Sveti istog lika.

Najbolje je, dakle, da se svi sveštenici pridržavaju propisa Služebnika, jer ga Crkva zato i izdaje. A svoju pobožnost da iskazujemo na način koji Gospod traži od sviju: „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt. 5, 16).

 

Glasnik, oktobar 1982.

 


NAPOMENE:

[1] Liturgika, Beograd 1965, I, 208.

[2] Vivliothiki Ellinon pateron, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1955, T. II, gl. XV, str. 159.

[3] Dr Lazar Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 291.

[4] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 343.

[5] O Sv. molitvi, gl. 322, Minj P. G. T. 155, k. 588. I iz činjenice da se od molitava koje sada čita sveštenik na početku jutrenje, a negde su bile razmeštene po celoj službi tog čina, dvanaesta naziva „molitvom otpusta“, u mnogim rukopisima od IX do XV veka, vidi se da je otpust značio završnu molitvu (Skabalanovič, n. d. II, 205; P.Trembelas, Mikron Evhologion, Atina 1955, 218).

[6] Na Zapadu nazvan „Collecta”, od glagola colligere=otpustiti.

[7] Skabalanovič, n. d. I, 343.

[8] Br. 751, XVIII v.; br. 770, br. 771, br. 780, XVII v.; br. 765, XVIII v.; P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 159.

[9] U rukop. Služabnicima Muzeja SPC u Beogradu: br. 108, XV v., na proskomidiji: I po sem pokad(it) i sam s(ve)štenik predloženije, tvoret i otpust tamo (L. 9a). Slično stoji u br. 117, br. 214; br. 215, XVI v.; br. 4, XVII v.

[10] Ali se na Bogorodičine praznike pogrešno navodi da treba reći npr. na Blagovesti: Hristos istinij Bog naš, molitvama prečistije jego Matere i slavnago jeje blagoveštenija i vaseh svetih…; ili na Uspenije: I častnago jeje Uspenija… (L. 76a), što nema smisla, jer mi ne prizivamo događaj Blagoveštenja, niti Uspenja, nego Nju da se moli za nas, kako se umesno obrazlaže u crkvenoslovenskim Služebnicima (npr. u izdanju Beograd 1974, na str. 186, 187).

[11] Služebnik 1602. i 1647. god.: Voskresij iz mertvih Hristos istinnij Bog naš, molitvami prečistija jego Materi i prepodobnih i bogonosnih otec naših, i vsjeh svjatih pomilujet i spaset nas jako blag i čelovjekoljubec. U Služebniku 1658. god… svojeja Materi, svjatih slavnih i vsehvalnih apostolov i vsjeh svjatih… (Skabalanovič, n. d. II, 320, 321).

[12] Skabalanovič, n. d. 320.

[13] Br. 766, XVI v.; br. 773, XVIII v.; br. 763 i br. 767, XVIII v. (Trembelas, n. d. 159).

[14] Izdanje Atina 1913, str. 13, 14.

[15] U Jerusalimu još uz dodatke: „Blagodaću svesvetog Groba, predstateljstvom časnih, nebesnih, božanstvenih, mislenih, nematerijalnih sila bestelesnih… svetog, slavnog i svehvalnog apostola Jakova, Bogobrata i prvog jerarha jerusalimskog, … svetih slavnih i bogovenčanih careva Konstantina i Jelene…“ (Liturgikon, Jerusalim 1956, str. 21, 41, 105, 140).

[16] Npr. u izdanju Beograd 1974, str. 188-191; 192-196.

[17] Beograd 1971, str. 228, prim. 1.

[18] N. d. 160.

[19] Isto, 159.

[20] Govoreći da je otpust završetak, „pečat” molitava, Sv. Simeon dalje veli: „A pečat nije ništa drugo nego Onaj koji je radi nas došao u telu. On, dakle, Hristos, istiniti Bog, kao što veli njegov učenik Jovan: On je istiniti Bog i Život Večni (1 Jov. 5, 20; 1, 2), prizivan molitvama Njegove Svete Matere, iz koje se ovaploti, i sviju Njegovih Svetih. Jer je znak, veli, Njegove krajnje dobrote ovaploćenje i zadobijanje Matere i hora Svetih koji mu ugodiše – da nas pomiluje i spase. Jer nismo nešto zadobili sobom – ni da On postane čovek, ni Majku Njegovu (od ljudi) postalu, ni Svete Njegove“ (O Sv. molitvi, n. d. k, 588).

[21] Trembelas, n. d. 160.

[22] O hristianikos naos, Atina 1969, prim. 7, str. 6-10.

[23] Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 133, 134.

[24] Isto.

[25] Posobije, S. Peterburg 1900, 242.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *